U danashnje vreme, posebno u tranzicionim drzhavama, gde je trka za biznis i novac, roditelji tretiraju (na zhalost) svoju decu kao kucne mezimce.............
Daju im novac, obuku im garderobu i hrane ih brzom hranom...
Vaspitanje, kao najtezha i najkompleksnija stvar, postaje sve vishe i vishe apstrakcija u njihovim zhivotima.......
Pa kako onda roditelji ochekuju pozitivnu, konstruktivnu i vaspitanu decu?

ja licno mislim da nema garancije za uspijeh ili neuspijeh djeteta, pa cak i onda kada kao roditelji damo sve od sebe, da toj djeci damo svu svoju ljubav i paznju, da ih usmjerimo na pravi put i stvorimo od njih dobre ljude. nasa djeca su izlozena vecinom negativnom uticaju okoline i drustva u kojem se nalaze i cesto upravo to drustvo ima veci prioritet, nego mi kao roditelji, tj. familija. bez obzira, moje je da dam sve od sebe...nemam zelju niti mogucnost da im obezbjedim kule i gradove, ali da im skrenem paznju na ono iskonsko i vazno u njihovim zivotima. moja kcerka, sada 16 godina, inadjija svoje vrste, po prvi put postaje nesto kao moja saveznica, neko ko stasa i sazrijeva da vidi stvarnost onakvom kakva jeste, neko ko ima svoju licnost i svoje bubice, ali ipak pogled na svijet je kroz prizmu majcinske ljubavi i usmjeravanja. sto znaci koliko god nam se ulaganja i trud u nasu djecu cinio kao "vreca bez dna", kad tad, rezulatati se biti vidni i osjetni. ali ne prema nasim mjerilima, kao roditelja, nego prema mjerilima nase djece, kao individualnih bica.
nek su zivi i zdravi, a definisati uspijeh ili neuspijeh je iskljucivo u njihovim rukama.

neka budu ljudi, mislim da je to najveca zahvalnica svakom roditelju, i neka budu sretni i zadovoljni, slobodni traziti smisao u sopstvenim zivotima. ne treba samo oni nama da budu zahvalni, nego i mi njima, jer su oni jedini trag koji ostavljamo iza sebe, u vremenu, prostoru, na tlu ove kugle zemaljske..

Ponekad se pitam da l je to blagoslov ili prokletstvo... taj trag! Znam da su deca blagoslov... al trag nije uvek onakav kakav bi mi hteli da bude!

Ja verujem u ono shto govorim....ako se uzme uslovno recheno ,,investicija,,.........uvek se vraca ono shto ste ,,ulozhili (opet uslovno recheno). poshto sam izrasla dve velike devojke, tachno su mi one ,,pokazatelj,, gde i kada sam pogreshila i gde nisam:-)
Samo mislim da je teshko priznati vlastitu krivicu.....Ako su ponekad deca gruba sa nama....moramo se zapitati gde smo mi pogreshili....Kao dugogodishnji pedagog.....i majka........mislim da sam u pravu........ali ko zna??;-)

Roditelji makar u startu ili u samom planiranju potomstva imaju zhelju i nameru da ga najbolje mogutje vaspitaju. A onda se dete rodi....i vaspitavaju ga stvarno onako kako misle da je najbolje. Da li su im uzori roditelji ili su im isti primer za loshe vaspitavanje, ko zna, ali oni svojim vaspitavanjem grade to dete kao lichnost. Naravno da se prave propusti. Pa hajde radi neki posao makar samo 5 godina i nemoj pogreshiti! Greshke se prave nekad svesno, u smislu da se u nekim trenucima detetu popusti ( kad su roditelji umorni pa puste da deca rade shta hotje, dete bolesno,...)
Svi propusti u vaspitanju se pripisuju sredini. Vetjina roditelja za neku negativnu osobinu kod svog deteta kazhu da je to "pokupilo" od dece iz kraja, nauchilo od dece u shkoli ili obdanishtu ili nekog "jako losheg" deteta iz porodice. Nisu spremni da priznaju da su pogreshili. I uporno tvrde bash ono shto je napisala Megovska, da deca imaju sve: hranu, garderobu i dovoljno novca. Poistovetjuju neshto shto su i obavezni da pruzhe, materijalno, sa vaspitavanjem.

Biti roditelj je najvece blazenstvo u ljubavi, ali isto tako i najodgovorniju posao u emotivnom zivotu. Treba samo cuvati njihove duse ali svakog momenta misliti na to, cak i kada se umorimo od zivota i obaveza, kada nam je najteze........u svakom mementu moramo biti dusevno u njihovom odrastanju.
Svako nase duhovno odsustvo tj. pogresno ponasanje koje iz toga nastane, uzece kad tad svoj danak i mi cemo biti tuzni i bolece nas.

Obicno svakog roditelja boli kada ne moze da im pruzi materijalno sto zamisli, ali to je apsolutno pogresno!

"najisplativije" je medjusobno, sa svojom decom razvijati LJUBAV

Citat:

Udarajući sekirom pored glave, otac mi je jednom odrao deo kože i posekao kosu. Drugi put raskrvavio mi je uvo. Posle pretnji sekirom, mlađi brat satima ne može da se smiri. Prinuđeni smo da krijemo sekiru. Kada ne uspe da pronađe sekiru, tata nas udara pesnicama u glavu. Udara gde stigne. Bez milosti. Zbog batinanja često me boli glava i ne mogu dobro da pamtim. Često na glavi imam čvoruge i krvave podlive, priča Miloš Krstić, osmogodišnji dečak iz sela Lukova kod Vranja, koji bi uskoro s bratom Markom (7) trebalo da bude smešten u Prihvatni centar u Vranju.

Jeste da je citat iz Blica, ali i ovako se deca kod nas vaspitaju!

A meni ko malom kupili sedlo. Nije ni cudo da sam glup ko konj!