Iskreno, ne znam. Neko ide da bi stizao, a neko ide da bi odlazio.
Nadam se da ću jednog dana moći u potpunosti i iz ličnog iskustva odgovoriti na ovo pitanje.

Mislim da sve to ne može da okarakteriše čoveka kroz čitav njegov život. Sećam se ja i drugačije sebe, I sve pripisujem trenutku. I što češće analiziram situaciju i sebe sve više sam ubeđena u to da sam samo umorna. Samo to.

Krećem ovog puta desnom nogom na stepenik vagona .

Kako motivisati sebe da istrajemo u dostizanju bilo kog cilja?

Samo sâm covek moze sebi da pomogne i pokrene motivaciju i kreativnost u sebi, dakle glasam za rad na smome sebi i autosugestiju da bi se takvo stanje izazvalo a kasnije i zadrzalo.


Panto nesto si skeptican u vezi ove teorije o vozu. Ne bi trebalo , vidi ja mislim ovako:

VOZ predstavlja nas zivot. Svi u zivotu zauzmemo poziciju nekog od vagona. Samo sto je najispravnije ici redom. Od kad se rodimo zauzimamo zadnje vagone ali rastom , sazrevanjem a narocito sticanjem mudrosti zauzimamo prednje pozicije sve dok i sami ne "prevazidjemo" svoje ucitelje i zauzmemo mesto lokomotive.
Samo je na nama, da li cemo mesto lokomotive i zadrzati, jer to nije nikakva obaveza cak naprotiv to je UMETNOST i zahteva mnogo mudrosti , istrajnosti, i pozitivnosti koja je pokretac sveta.

Zato se ti Chetkice i secas drugacije sebe. Sve je u neprestanom kretanju pa i mi , sve dok ne stignemo do zeljenog cilja, do trona kojim tezimo od kad se rodimo, i koji predstvalja najvisu tacku naseg puta na zemlji, do prelaska u neki drugi oblik, koji je za mene priblizavanje Bogu.

Nije loshe to vidjenje, zapravo peredjenje s kompozicijom. Mislim da chesto dolazimo u situaciju da menjamo uloge, tj. da smo nekada mi pokretachi, oni koji motivishu, a nekad nas neko drugi motivishe i daje podrshku. Mozhda je chak i nemogutje da jedan uvek bude lokomotiva!
Eh sad, oni pasivni posmatrachi...da li su inertni po prirodi, nemaju ideja, hrabrosti, snage...ko to zna. Vazhno- svi smo tu, pa kako se ko uklopi.

Pa ko želi, iskreno govoreći, da sebe vidi u tom zadnjem vagonu. Čak i da smo gubitnici uvek imamo neki izgovor i u tome je problem. Imamo više sati izgovaranja u danu nego rada na nečem konkretnom. Naravno da time ubijamo i motivaciju i ono malo što radimo ode u propast.

Ja motivišem sebe tako što imam jasan cilj i onda samo napred. Svaka prepreka mi daje više snage jer uvek mislim da je cilj vredniji kada ima i malo više muke, ili ga bar ja više cenim tada.

U Srbiji je trenutno malo vise poremecen sistem vrednosti, tako da se vise ne zna ni ko je lokomotiva, ni ko je prvi, ko drugi, a ko zadnji vagon, niti ko je masinovodja, niti kondukter. Cesto se postavlja pitanje da li je to uopste voz.
Mene na poslu motivise znanje da kad zavrsim posao mogu da se okrenem i vidim nesto dobro uradjeno.

Tu se slažem sa Bondicom. A i nema ni struje ni nafte za lokomotive, tako da na kraju svi putnici guraju voz.