BALKAN CAFE "AUSTRALIJA"

PantaOz · Poslao: Pon Apr 30, 2007 8:18 am Naslov: Anegdote...

"Verdi je stanovao preko puta opere u današnjem Hotelu Ambasador. Na putu ka operi susreće jednog uličnog orguljaša koji je bezvoljno okretao svoj vergl, a iz njega je u talasima proizlazila melodija iz "Rigoletta" "La donna e mobile".

Maestro baci par novčića u njegov šešir i naredi mu da tu melodiju sporije svira. Sledećeg dana kada je Verdi prošao pored njega, čuo je da melodiju korektno svira. Okrenu se kako bi ga pohvalio, ali zastade. Orguljaš je imao na vratu natpis na kojem je stajalo: "Učenik Giuseppa Verdija!"

_________________
Vera bez ljubavi čini nas fanatičnim!
Dužnost bez ljubavi čini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi čini nas sitničavim!
Moć bez ljubavi čini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi čini nas okrutnim!
Život bez ljubavi čini nas bolesnim!

PantaOz · Poslao: Uto Jan 01, 2008 1:16 pm Naslov:

DŽOZEF ADISON (1672-1719)

Pisac je svojevremeno pozajmio svom prijatelju, Templu Stanganu, veću sumu novca, a ovaj, pošto je novac primio počeo je da se, kao neki slabić, slaže sa svime što Adison kaže. Prestao je da se, kao pre, raspravlja. Taj odnos se ponavljao iz nedelje u nedelju, na Adisonovo veliko nezadovoljstvo, dok jednog dana više nije mogao da izdrži, pa se izleteo:

"Do vraga, čoveče, ili mi se suprotstavi ili mi vrati moje pare!"

DVAJT AJZENHAUER

Američki državnik general Dvajt Ajzenhauer (1890-1969) jednom je u užem krugu ovako definisao rat:

- Rat je razdoblje kada se međusobno ubijaju ljudi koji se uopšte ne poznaju, i to po zapovesti onih koji se međusobno veoma dobro poznaju, pa se ipak ne ubijaju.

* * *

General Ajzenhauer pričao je ženi francuskog diplomate da Francuskinje potroše na lepotu toliko novca koliko iznosi francuski budžet za naoružanje.

- To je istina - reče Parižanka - ali zato naše žene osvoje dva puta više od naše vojske!

ALFONS ALEA (Alphons Allais, 1854-1905)

U nekom društvu u prisustvu književnika Allaisa govorilo se kako Shakespeare nije nikada postojao i da je njegova dela napisao neko drugi. Iznerviran tim tvrdnjama on im reče:

- I ja držim da nikada nije postojao. Njegova dela napisao je neko drugi, samo što se i taj drugi, sasvim slučajno, zvao Shakespeare!

* * *

Alphonsu Allaisu neki nadobudni pisac stade govoriti kako se on oseća kao Balzac. Ne mogav trpeti samohvalisavca, Allais mu reče:

- A ja se osećam kao Napoleon!
- Kako to?
- Lepo! Moja žena se zove Giuseppina!

KRALJ ANRI

Kada je francuski kralj Anri RÁ (1553-1610) posetio pariski zatvor, razgovarao je s zatvorenicima o uzrocima i okolnostima koje su ih ovamo dovele. Svi su čvrsto tvrdili da su nedužni, samo je jedan jedini priznao svoje prestupe i izjavio da mu se čini da mu je kazna pravedna. Tada kralj uzviknu:

- Skinite mu lance i pustite ga na slobodu, kako ne bi zarazio ove nedužne ovce koje su zatvorili s njim!

MIROSLAV ANTIĆ

Na jednom književnom sastanku u Novom Sadu, za domačina određen je Miroslav Antić. On je primio goste u svom ateljeu, na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je tada živeo sa drugom ženom (prvoj je ostavio troje dece i stan). Mika i njegova mlada supruga počastili su pićem i stavili ćevape i ražnjiće na roštilj. Da bi stvorio vedro raspoloženje, Dragan Lukić je, iako potpuno trezan, počeo da oponaša pijanca. Kad je razbio jednu rakijsku čašu, Mika Antić ga je žestoko izgrdio. Nastala je mučna atmosfera i svi su se razišli pre nego što su ražnjići i ćevapi bili pečeni. Shvatili su zašto je Mika tako reagovao - njemu je, kao hroničnom alkoholičaru, bilo zabranjeno da pije alkohol, pa je zavidljivo gledao kad drugi piju, a pogotovo kad lumpuju.

ASKARTI (ASQURTEE)

Peter Asqurtee je napisao i dao u štampu svoj prvi roman. Ali, kupaca romana nije bilo. Neprekidno je razmišljao što da uradi kako bi prodao štampane primerke knjige. Najednom mu sinu ideja - dao je oglas u novine narednog sadržaja: Milioner, visok, elegantan, obrazovan, muzičar, rado bi se oženio s gospođicom koja bi bila u svemu slična junakinji romana "Ljubav je pobedila" koji je napisao Peter Asqurtee. Roman je ubrzo rasprodan.

AUGUST MOĆNI

Poljski kralj August Močni (1670-1733) nije podnosio nikakav prigovor. Samo mu je dvorska luda Frelih smeo ponekad protivrečiti. August je umišljao da mu je država moćna, kao ona Aleksandra Velikog, pa je stoga voleo kada ga je Frelih ponekad nazivao "Aleksandrom".

Jednom je luda to ime izgovorio suviše podrugljivo, pa je kralj na njega bacio težak kip. I bio bi ga ubio da se luda nije na vreme sklonio.

- Gospodine, rekao je Frelih prekorno, zar ni lude ne smeju više govoriti istinu?

- Govori ludo! Otvoreno reci da li veruješ u našu veliku državu?

- Razume se da verujem. Ta zna se, da sam luda!

OKTAVIJAN AVGUST

Rimski imperator Oktavijan Avgust (63 pne - 14 ne) bio je iznenađen kada je video da je neki seljak veoma nalik na njega. Da bi se našalio, zapitao ga da li je njegova majka više puta bila u Rimu.

Seljak, koji je primetio isto, međutim mu odgovori:

- Ne, već je tamo više puta zalazio moj otac.

_________________
Vera bez ljubavi čini nas fanatičnim!
Dužnost bez ljubavi čini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi čini nas sitničavim!
Moć bez ljubavi čini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi čini nas okrutnim!
Život bez ljubavi čini nas bolesnim!

PantaOz · Poslao: Uto Jan 01, 2008 1:21 pm Naslov:

BALZAK

Balzak je uhvatio svog podvornika u laži. Stoga ga je ovako poučio:- Laž je najružnija od svih mana. Zapamti: svog bližnjega ne smemo nikada slagati. - A zašto onda, gospodine, izjavljujete uvek, kada dolazi sudski izvršitelj, da vas nema kod kuće - upita podvornik.

- Sudski izvršitelji nisu naši bližnji.

GAJ JULIJE CEZAR

Rimski državnik Gaj Julije Cezar (100-44 pne), nakon uspešnih osvajanja na zapadu i u Maloj Aziji, uputio se prema Africi. Kad je sa lađe silazio na afričko tlo, spotakne se i padne u pesak. Posto bi njegova vojska taj pad mogla da tumači kao loš znak, bistri vojskovođa brzo uzviknu:

- Imam te, već te držim u svojim rukama, Afriko!

MILOŠ CRNJANSKI

Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:

"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Tadija SONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.

- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.

U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"

_________________
Vera bez ljubavi čini nas fanatičnim!
Dužnost bez ljubavi čini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi čini nas sitničavim!
Moć bez ljubavi čini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi čini nas okrutnim!
Život bez ljubavi čini nas bolesnim!

PantaOz · Poslao: Uto Jan 01, 2008 1:25 pm Naslov:

VINSTON ČERČIL

Engleskog državnika Vinstona Čerčila (1874-1965) molio je njegov mladi rođak da mu objasni šta ustvari znači diplomata. Čercil se najpre duboko zamisli, a zatim reče:

- Diplomata je Čovek koji svoje vreme troši na to da miri sporove kojih nikada ne bi bilo da nije diplomata!

* * *

Jedne večeri Čerčil je trebao da govori preko radija. Pošto se mnogo žurio, pozvao je prvi taksi. Šofer, koji ga u tami nije prepoznao, reče da nema vremena.

- A zašto ne? - upita ga stari političar.

- Zato jer će sada preko radija govoriti Čercil, a voleo bih da ga čujem.

Čerčil je bio, naravno, zadovoljan s tom šoferovom izjavom. Zavuče ruku u džep i dade mu pet funti napojnice. Vozač uze novac, a zatim odsečno reče:

- Neka đavo nosi Čerčila. Uđite, gospodine, odvešću vas.

BRANKO ĆOPIĆ

Na ulicama mnogi prolaznici su se zaustavljali, glasno izgovarajuci: "Gle, Branko Ćopić! Eno Branko! Pogledajte, ono je Branko Ćopić!" To ga je nerviralo. Jednom čak nije mogao da se uzdrži, već jednoj sredovečnoj ženi ljutito uzvratio: "Pa sta ako je Ćopić, nije medjed!"

* * *

U jednoj seoskoj školi dočekalo ga je puno dece zbijene u prostranoj učionici. S puno pažnje, u potpunoj tišini, slušali su onu maštovitu Ćopićevu priču o dečaku koji leti na zmajevim krilima. U tom jedan od zanesenih mališana glasno reče: "Ala laže!" Učitelji oštro pogledaše i zapretiše dečaku, a Branko nastavi da čita.

* * *

Posle svakog književnog susreta pisci su dugo bili opsednuti decom koja su tražila autograme. Obično smo sedeli jedan do drugog, a pored nas su u redu prolazili đaci i prinosili nam svoje knjige, sveske i papiriće. Ćopić nas je u šali upozorio: "Pazite da vam mangupi ne podnesu kakvu mjenicu, kao što je meni podvalio neki Rale Bubnjar".

_________________
Vera bez ljubavi čini nas fanatičnim!
Dužnost bez ljubavi čini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi čini nas sitničavim!
Moć bez ljubavi čini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi čini nas okrutnim!
Život bez ljubavi čini nas bolesnim!

PantaOz · Poslao: Uto Jan 01, 2008 1:29 pm Naslov:

JOVAN DUČIĆ

Dučić je već nekoliko godina poslanik na strani. Jednog leta došao je u Beograd na odsustvo i otišao je s Jašom Prodanovićem i profesorom Milom Pavlovićem, zvanim Krpa, na večeru kod „Gospa-Jele". Naručili su svaki po kriglu piva i po dvanaest ćevapčića. Kad im je momak doneo ćevapčiće s lukom, Dučić je vratio tanjir i tražio je porciju ćevapčića bez luka.

"Tako, tako, Duka! - dobacio mu je Mile Krpa. - Dosta si gutao lukac bez čevapčića, sada možeš ćevapčiće bez luka."

* * *

Za vreme Prvog svetskog rata Dučić je bio u Atini. Padala je kiša i on se šetao s Ivom Ćipikom ispod jednog kišobrana. Naišla je Jelena Milana Gavrilovića i Dučić će joj tek reći:

"Vidite li, gospo-Lela, ispod ovog kišobrana nalaze se tri četvrtine jugoslovenske književnosti."

Posle nekoliko godina, ista se scena ponavlja u Beogradu. Na Terazijama, stoje ispod jednog kišobrana Dučić, Ćipiko i Vojislav Jovanović - Marambo. Marambo, koji je znao za ovu Dučićevu doskočicu, tek će reći:

"Ispod ovog kišobrana nalaze se tri četvrtine jugoslovenske književnosti."

"Potpuno tačno! - uzvratio mu je Dučić. - Vi ste nam prišli, ali se procenat književnosti nije povećao.

* * *

Dr Čeda Mihajlović, poznati lekar iz Vrnjačke Banje, ministar i predsednik mnogih društava i ustanova, rekao je Dučiću, i to u najvišem usponu svoje karijere:

"Molim Vas, Duka, pomenite me negde u svojim delima, pa ma rekli i „Onaj magarac Čeda", kako biste me sačuvali od zaborava."

* * *

Umro Milan Rakić. Neko sretne Dučića i kaže mu:

"Kad je umro Ðura Jakšić, Zmaj mu je spevao pesmu „Svetli grobovi". I Vi ćete, valjda, nešto da učinite za Rakića?

"Dobro ste me setili! - odgovorio je odmah Dučić -. Daću hiljadu dinara i upisaću ga negde za dobrotvora!"

* * *

Tražio Dučić od Nikole Pašića da ga primi i molio ga je za neko unapređenje. Pašić ga je primio dosta hladno i ništa mu nije obećao. Razočaran i ljut, Dučić je sreo Slobodana Jovanovića i rekao mu:

"Onaj Pаšić s onom velikom bradom, liči na matorog Jevrejina. Ništa neće učiniti za mene."

Posle izvesnog vremena, Dučić je unapređen i otišao je Slobodanu Jovanoviću da mu se pohvali:

"Ona bela brada zaista daje Pašiću svetiteljski izraz!"

* * *

Naljutio se Dučić na svog mlađeg druga i kolegu Jovana Markovića, zvanog Golubar, koga nije mario i ljutito mu je doviknuo:

"Slušajte, Jovo.Posle Vaše smrti, Vaš prvi komšija reći će: „Ama kako se zvaše onaj što nedavno umre?"

A Dučić odgovori; "Ali će Vaši unuci, znajte, pasti na maturi ako ne budu znali godinu rođenja Jovana Dučića"

* * *

Drugom jednom prilikom, došao je Dučić Jovi Markoviću, koji je bio pomoćnik ministra inostranih dela, da mu traži povećanje nekog otpravničkog dodatka. Jova Marković je počeo da mu čita pridiku i da mu objašnjava kako je raspikuća i kako, na taj način, nikad neće steći svoju kuću.

"Kuću neću - odgovorio mu je Dučić - ali ću steći svoju ulicu. A Vi već imate nekoliko kuća, ali ulicu nikad nećete steći!"

* * *

U kancelariji Jevrema Tadića, generalnog političkog direktora Ministarstva inostranih dela, u ormanu, bilo je jedno ogledalo u drvenom ramu s hartijom na poleđini. Tadić je uvek pred tim ogledalom nameštao svoj šešir i doterivao šišku. Kad je Dučić to video, napisao je sledeća dva stiha na poleđini ogledala:

"Ogledalo nekad ovo beše

Horizonat direktora Ješe!"

* * *

Dopala se Dučiću Ljubica Ćirkovićeva. Vrlo često odlazi njoj na čaj i svaki put zatiče docenta, docnije profesora Miletu Novakovića, koji se njom i oženio. Neko će od drugova reći Dučiću:

"Šta se Vi tamo muvate kad znate da je devojka već begenisana?"

"Ne mislite, valjda, da mi može da bude takmac onaj Mileta, na čijoj glavi svakog jutra proklija nova bubuljica?"

_________________
Vera bez ljubavi čini nas fanatičnim!
Dužnost bez ljubavi čini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi čini nas sitničavim!
Moć bez ljubavi čini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi čini nas okrutnim!
Život bez ljubavi čini nas bolesnim!