О ноћи нек’ дође, отвори врата,
И пусти, да у моју собу уђе,
Лик ранијих дана,
Крај мене нек’ стане,
Сред тишине неме,
Поносна и лепа.

Тада ту, кад буде,
Сред собе и мрака,
Нек почне игра, нежна и драга,
У наручју моме, поново је она,
Она што сне’, за мене,
Више не снева.

Њу, ја красти морам,
С нежношћу лудом,
До краја ноћи,
Јер желим, да моја буде.

А тада,
Главу спустићу, на крило,
К’о рањеник худи,
Што смрт чека,
И бићемо овде, нежности пуни,
Без речи бола, туге и јада,
Бићемо овде, к’о много,
Пута до сада.

На таласу светла,
Јутро ће доћи,
Ући ће дан.

Одлази она.
Али сад’, и не марим више,
Јер ноћ, за мене,
Нову причу пише.


21.11.1997.

Стрепња у кратком трептају сна,
У мојим очима,
Крај мојих руку,
До мене, тиха, корача, одлази,
Некуда далеко, давно после сутона.

А ја, осврћем се, и слушам,
Тишину без гласа
Прохујалу крај мојих усана,
Док крадем њену последњу сену,
Сену која нестаје у неки рани сат.

Ноћ и мртви саг јесени,
Украдени кораци,
На смрзнутој земљи,
У пустим улицама,
Под светлом које убија таму.

Дан и трен новога јутра,
Трен новога сна,
Недосањаног, без ње,
У самотној постељи,
Заосталих сумрака.

Расута на белом узглављу,
Њена црна коса,
У миру њених усана,
И осмехом склопљене очи,
У уздаху уморних груди.

И одлазим, пусте улице зову,
Ветар брише мој траг,
Са уснама реч, бесана бежи,
Шапатом тек име је кажем,
И молитву ову, ја говорим њој.



24/30.11.2007.

Evo !


ТРЕН


Месец је блед, полумрак,
Лист папира, бео,
Песма започета теби.
На столу,
Просуто мастило.

Твој капут,
Пребачен преко столице,
Одећа по поду.

Твоја глава, на мојим грудима,
У постељи,
Спаваш,
Ја будан сањам,
О слатком,
Недовршеном трену.



02.11.2003. године

Љубави моја дођи,
Ни сада, у овом часу,
Ја тебе немам.
Опрости љубави,
Први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то,
Знао сам,
Сваки пут,
Док сам те држао у наручју.


Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обчног поподнева.
Лутала си падинама,
Планина снова.
Била си сама,
Уплашена.
Бојала си се,
Бојала си се новог,
И понекад,
Тек понекад,
Оћи би ти засјале,
А то,
Ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,

Како сам те гледао,
Како си ме гледала?
Зима је дошла.
Тек једном,
Моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад’.
Пролазило је време,
Падаше,
Последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти,
Једном пољубити?
Упитао сам те.
Пришла си,
Осетио сам твоје усне,
Љубила си ме,
И ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао,
И вратио се,
И увек сам се враћао.

И смејали смо се,
И волели исте ситнице,
Волели јутарње Сунце,
Волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорила си,
Једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си,
Ја плакао сам са тобом.
Наједном,
Морала си поћи,
На растанку ти,
Рекла си,
Јавићу се,
Рекла си,
Доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави,
Једном,
Сад морам ићи.

И сретао сам те.
Сретао у ноћима,
Сретао у мислима,
И љубио сам те,
И чувао те,
У сећању,
У сновима,
И нисам дао,
Да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех,
Твоје руке,
Твоје пољубце,
Тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи,
Без тебе,
Још памтим,
Памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,

Памтим јутра,
И Сунце,
Које милова ти лице.

Ево чекам,
Љубави,
Чекам да дођеш,
Опет је обично поподне,
Желим да те видим,
Још једном,
Да осетим додир,
Твојих руку.
Желим да кажем,
Оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима,
Звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио,
Лице,
Усне,
Једина.
Љубио сам те,
Држао у нарућју,
Шаптао,
Смејао се,
Понекад плакао,
И увек волео.


(C) Зоран Матић

Уздах из твојих груди,
Дах стрсти око нас,
У топлој постељи,
Обавијени тамом, лежимо.

Твоје усне, мирне,
Са укусом опорог црвеног вина,
Љубим те,
Љубим те врелим уснама,
Са новим жаром страсти,
Неугаслим, јачим,
Недовршена реч остаје нема,
На твојим уснама.

Додирују се тела,
Врела пожуда уливена у њих,
Ту на твојој усни, на твоме врату,
Остају пољупци, врели, лагани,
Дрхте ти груди,
Бисерне, чврсте.

Додирујем твоја немирна бедра,
Постајемо једно,
И траје трен,
Пловим твојим телом,
Испуњен тобом.

Тржим твоје уздахе,
Нове, јаче,
На мени, твоје руке, стежу ме,
Прстима кидаш моју кожу,
Пролазиш преко мога тела,
Слушам олују пригушеног крика,
Стајеш, пролази трен времена,
Дубоки тихи јецај, у загрљају.

Лежеш на моје груди,
Огрнута росом наших тела,
У тами на столу,
Просуто вино на белом стоњаку,
Последњи пламен свеће умире,
Са сунцем које нас не буди.

Ожиљак



I

- Ускоро стижемо, твој народ те чека.

- Бојим се.

- Зашто? Бићеш слободна.

- Шта ће ми слобода без тебе? - Више никадa се нећемо видети.

- Можда постоји начин, можда га нађемо?

- Не, више се нећемо видети, наши светови се разликују.


II

- Долазе, одводе те заувек. Желим да останем.

- Знаш да овде не би живео ни пар сати?

- Знам, зар је то важно?

- Јесте, барем мени, о како бих желела да ти додирнем лице.

- Ако то учиниш спржићеш длан. Мени моје лице није важно.

- Није важан ни мој длан.


III

- Далеко смо, тражим начин али га не налазим, можда једном.........

говорио је додирујући ожиљак на лицу, осећао је немоћ и памтио њен лик.

- Далеко смо, нема начина, наши светови се разликују...........

говорила је гледајући длан који то више није био, осећала је немоћ и памтила његов лик.



Према давно прочитаној причи
09.11.1997.

Пристиже злобни поруб јутра,
Са мирисом пролећа и липа,
У мртвом осмеху сна.

Твоја заборављена подвезица,
На моме узглављу,
Украдена дахом љубави.

Да, умире ова млада ноћ раног пролећа,
Као што ћеш и ти умрети,
У моме сећању, овај пут заувек.

Masada ::

Пристиже злобни поруб јутра, Са мирисом пролећа и липа, У мртвом осмеху сна. Твоја заборављена подвезица, На моме узглављу, Украдена дахом љубави. Да, умире ова млада ноћ раног пролећа, Као што ћеш и ти умрети, У моме сећању, овај пут заувек.

Masada... ime mocno... kao i ova poezija... tvrdjava usred pustinje koja je pokusavala odoleti najvecoj sili tadasnjeg sveta, pretvorivsi poraz u pobedu...

Da, u pravu si upornost, tvrdoglavost, vera sa podrugljivim osmehom kada je smrt dosla.

Љубав, тек заблуда,
На поцепаној ратној застави,
Избледелих слова,
Волети.

Тмина прекрива светлост,
У самоћи успомена гаси се живот,
Док пролази време,
Тај троми усуд проклетства.

Ноћас ће доћи,
Спокојна и мирна, некако горда,
Моја Смрт.

LEPO JE TO NAPISANO,ALI MNOGO SE GOVORI O SMRTI,TO ME PLASI.NEMAM NISTA PROTIV,ALI TO IPAK NIJE ZA MENE,KAKO KAZE PANTA MOCNO,ALI I I PUNO PORUKA O SMRTI,MOZDA JA TO NISAM SHVATO DOBRO,ONDE SE IZVINJAVAM U NAPRED.POZDRAV TOMICA