Да, не и можда
Или: како боље разумети Јапанце

Вечно је питање и тема честих расправа колико породица, а колико друштво утиче на формирање личности детета.У Тарином случају је утицај породице био далеко снажнији.
Тара је рођена у Лондону и као трогодишња девојчица се одселила у Јапан где је остала петнаест година, до завршетка средње школе. Приликом једног боравка у Србији, када је инмала седам година, њена вршњакиња ју је питала да ли уме да плива. Тара је у ''јапанском стилу'' одговорила: ''Можда''. Кад сам је на сопствено чуђење питала зашто је тако одговорила, рекла је да се осећала нелагодно да каже ДА јер је умела да плива,али њена пријатељица није. МОЖДА је за њу било компромисно решење.

Јапанцима је тешко да кажу НЕ. Ако желе неког или нешто да одбију одговор ће почети са ДА, али ће се наставити са али, ако и додатним објашњењем. Они не исказују своја осећања и ставове отворено. Већина њих разуме шта њихови сународници желе да кажу. Нема потребе да се пуно прича. Речи се бирају пажљиво да се не би пореметила „WA“, хармонија.

ISHIN DENSHIN је комуникација без употребе речи. То значи да сте у стању да разумете како се ваш саговорник осећа и шта жели да каже иако је врло мало речи размењено. За многе Јапанце, поготово мушкарце, врлина је причати мало. Неретко сам чула да се Јапанци жале да им је тешко и непријатно да проведу цео дан са нама, странцима, јер превише причамо. Они мисле да ми брбљамо и да нема ничег иза наших речи. Мој одговор на то је МОЖДА. Потребна је подробнија анализа или дебата за прецизнији одговор. За Јапанце, вероватно губљење времена. Многи од њих који никад нису живели у Европи или САД, се једноставно не сналазе у дебатама и полемикама.

С друге стране, онда кад би по нашим мерилима требали да кажу ДА, Јапанци врло радо кажу НЕ. Ако питате, на пример, да ли неко уме да свира клавир, одговор ће бити НЕ, али на ваше инсистирање наћи ће се неко ко ће одговорити да би МОЖДА могао да помогне да одсвира нешто....да би се на крају испоставило да та особа одлично свира клавир. Јапанци не хвале сами себе. Чак ни не констатују да су у стању нешто да ураде. Ако их ви похвалите да су у нечему добри, њихов одговор ће увек бити НЕ. Похвала ће бити прихваћена једино ако се односи на групу, тим, школу, државу...

МОЖДА је најидеалније решење за многе Јапанце јер им то оставља простор за маневрисање. Да размисле и размотре који је одговор најбољи да не би повредили саговорника или направили непријатну ситуацију. Чак и у врло конфликтним ситуацијама, кад је проблем по нашим мерилима црно-бео, МОЖДА је најприхватљивији одговор.

Тара је од малих ногу била изложена различитим притисцима. Напољу, у забавишту и школи је била под притиском да се прилагоди јапанском начину мишљења,да прећути и да се сложи и кад се не слаже, прихвати њихове норме. У оквиру породице је било инсистирано да се јасно и гласно изрази и да стоји иза своје речи. После завршене средње школе, по свом избору је отишла на студије тамо где МОЖДА није прихватљив одговор, где се људи често и превише хвале, али где постоји јасна разлика између ДА и НЕ.


Весна Белушевић, Цукуба, Јапан
[објављено: 15/11/2008]

Божић на јапански начин


Традиционални јапански новогодишњи украс "kadomatsu". (Фото: караки.нет)

Верујем да сви ми који смо далеко од родног краја, без обзира колико се (не) навикли и (не) уклопили у нове средине, постајемо још више носталгични у време празника. Сећања на ближње, детињство и безбрижна времена су сигурно само неке од слика које се премећу по нашим главама.

У Јапану је то још израженије, не само због физичке удаљености, већ и због свеобухватног осећаја потпуне неприпадности. Овде су ми новогодишњи празници у почетку били као посматрање нове представе. После пар година сам истински схватила монотонију понављања, а сад, после 17 година, празници су ми добродошли да се наспавам, одморим и позавршавам нагомилано.

Јапанци су будисти и шинтоисти, a свега неких 1% од њих су хришћани. Ипак, Божић је овде видљив као и у било којој западноевропској држави или Америци. Још од краја новембра креће божићна грозница. Новокомпонована, на старе теме, божићна музика се врти свуда. Пластичне јелке са кичастим украсима вам се смеше без обзира где отишли: у продавницу, код лекара, у ресторан, банку... Кад бисте питали просечне Јапанце шта је Божић и шта се заправо слави, много мање од половине би могло да одговори, а половина тих одговора би била половично тачна.

Божић је у Јапану чисто комерцијални празник, одлична прилика многим компанијама да добро зараде. Јапанци су прихватили западне обичаје и живе у уверењу да се за Божић (под Божићем подразумевају Бадње вече) обавезно једу пилећи батаци. После тога следи торта са шлагом и јагодама које својом црвеном бојом симболишу Божић. Јагоде су баш сада у јеку сезоне. Пре неких тридесетак година су, увек зараде гладни Јапанци, дошли до закључка да је избор воћа у зимским месецима једноличан. Да би обогатили зимску воћну палету, почели су да гаје јагоде у стакленим баштама. Јагоде су од тада постале приступачне и обичном свету, а не само богаташима који су их куповали увозне за право мало богатство. ''Новонастало'' зимско веће је прелепо на изглед, а по укусу приличи месту свог настанка.

Двадесет четврти децембар је последњи дан школе пред почетак зимског распуста, а за основце је то дан пун ишчекивања јер су добрим понашањем доказали да заслужују поклоне од SANTA KUROZU (јапански изговор Santa Claus). За мало стaрије, Бадње вече више личи на Св. Валентина. Многи купују накит вољеној особи и излазе у скупе ресторане на романтичну вечеру уз свеће и обавезну пилетину и торту са јагодама.

Двадест петог децембра се у продавницама може пронаћи још по које парче меса или колача по сниженој цени, али нема ни трага од украса, јелки или божићне музике. Све је очишћено преко ноћи, брижљиво спаковано и склоњено до следећег новембра. Које олакшање за очи после свог оног шаренила и кича! Почињу припреме за OSHOGATSU, Нову годину, најважнији празник у Јапану. Пластичне јелке су замењене са KADOMATSU и SHIMEKAZARI, украсима од бамбу дрвета, бора и сламе. Традиционална јапанска музика изведена на жичаним иструментима шамизену и кото и поред све монотоности дође као мелем на уши после вишенедељне тортуре Jingle Bells и сличних песмица препеваних на јапански.

Крај године је време кад Јапанци све чисте. То је стари ритуал који је наставио да живи у модерном Јапану. Многе компаније последњег радног дана у години се пуним жаром предају заједничком чишћењу. Приватно, сви чланови породице претресу кућу и очисте све оно што је запостављено у претходној години. Ја их увек посматрам са извесном дозом жаљења јер су децембарски дани хладни и ветровити и није баш пријатно извести наше ''пролећно'' велико спремање по таквој зими. После следи припрема OSECHI RYORI, традиционалних јела (све са симболичним значењем) која се једу неколико дана, јер после напорног краја године, домаћица се одмара и не кува ништа изузев супе ZONI.

Више од 60% Јапанаца проводи новогодишњу ноћ у оквиру породице испред телевизора уз TOSHIKOSHI SOBA (јапанску супу са резанцима од хељде) која симболише дуговечност, гледајући музички програм националне телевизије.

Остали проведу ноћ напољу испред храмова који се опраштају од претходне године ударањем у звоно 108 пута, ритуал познат под називом JOYA NO KANE. Многи иду на исток да би што пре доживели први излазак сунца (сунце је најважнији симбол у шинто религији).

Првог дана нове године поштари раде пуном паром јер се морају разнети милиони новогодишњих честитки, NENGAJO. Те карте се не разносе постепено, већ се скупљају током децембра и проследе примаоцу тек првог јануара. У току првих пар дана првог месеца обавезна је посета храму, ткзв. HATSUMODE, где се Јапнци моле за здравље, срећу и успех у наредној години.

Нова година је породични празник. Све је тихо и успорено. Први јануар је једини дан у години када се може пронаћи место за паркирање у Токију без имало муке. Сви су или у кући или у храму. Све је толико другачије и мирније од свих празника које сам доживела у Европи и Америци. После недељу дана су украси склоњени и живот се наставља устаљеним током.

За мене и моју породицу тек тада почиње празновање. И после 17 година ме комшије, пријатељи и колеге питају зашто не идем на посао 6. и 7. јануара и зашто нам је јелка окићена до 15. јануара, кад су већ сви добро уронили у животну рутину. По ко зна који пут, са осмехом на лицу - јер сам ипак гост у њиховој земљи - ја им објасним да и ми поштујемо традицију предака.

Весна Белушевић, Цукуба, Јапан
[објављено: 27/12/2008.]

Lep tekst.

AMERI NALJUTILI KRALJEVOG PODOFICIRA



Miroslav Trifunović, bivši podoficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, nakon šest decenija provedenih u Americi gde je otišao iz zarobljeništva u Nemačkoj vratio se u otadžbinu, a prošle godine prvi put u životu iskoristio svoje građansko pravo da glasa u Srbiji. Za koga je glasao je tajna, ali po reakciji, reklo bi se da je omašio.
Životna priča Miroslava Trifunovića rođenog u selu Sinoševići kod Gornjeg Milanovca u isto vreme slična je i različita od mnogih sudbina vojnika Kraljevine Jugoslavije koji su nakon kapitulacije 1941. godine oterani u mnogobrojne nemačke logore. Tako je bilo i sa podoficirom Miroslavom Trifunovićem kojeg su Nemci prvi put zarobili u Sloveniji gde ga je rat zatekao, ali je uspeo nekako da pobegne. Drugi put je zarobljen u Banjaluci odakle je deportovan u logor u Hemeru.


Pod zakletvom

Amerikancima ne želim ništa loše i mislim da će im sa Obamom biti mnogo bolje jer mi ne može biti gore nego za vreme onog Buša - naglašava podoficir Vojske Kraljevine Jugoslavije Miroslav Trifunović uz napomenu da je još uvek pod zakletvom kralju i otadžbini.


- U nemačkom logoru nije nam bilo lako, ali smo se dovijali kako smo znali i umeli. Mene je spaslo to što sam dobro poznavao tadašnju radio tehniku te sam se dobrovoljno prijavio za rad. Tako, danju sam Nemcima popravljao radio-aparate po kućama da mogu da slušaju "pobedničke" Gebelsove izveštaje sa istočnog fronta, a noću sam našim ljudima u logorima ručno pravio radio prijemnike na kojima su mogli da slušaju samo dve radio-stanice - Radio London i Radio Moskva na kojima su, takođe, emitovani "pobednički" izveštaji. Po želji, ali je bilo mnogo više onih koji su slušali Radio London jer je većina nas bila odana kralju i otadžbini. U logoru sam uz pomoć štapa i kanapa i poneke žice napravio tačno 32 radio prijemnika - priseća se Miroslav Trifunović godina provedenih u zarobljeništvu.
Nakon godina ropstva i oslobođenja, Miroslav Trifunović se našao na velikoj životnoj raskrsnici jer mu se u Jugoslaviju nije vraćalo.


Supruzi bolje

- Čašu žuči mi je prelio odnos Amerike prema bolesnima i starima u kojoj je pravilo da te leče za onoliko para koliko ih imaš. Odnosno, ako imaš puno para, dobro će te i lečiti, ako nemaš, onda... Tako je bilo i sa mojom suprugom Anelizom (83) koja je teško obolela i kojoj nije bilo spasa u Americi. Živim kod svog sinovca Radoslava u Gornjem Milanovcu i ne mogu da prežalim što to nisam uradio pre. Anelizi koja je u Americi bila otpisana, sada je mnogo bolje, a meni je jer sam u društvu ljudi moje krvi.


- Opet zahvaljujući poznavanju radio tehnike, priključio sam se engleskoj vojsci u kojoj sam ostao do 1952. godine, a onda sam odlučio da oprobam sreću u Americi koja je u to doba bila obećana zemlja. Računao sam da u NJu DŽersiju sa jednim svojim drugom otvorim privatni biznis u proizvodnji radio-aparata, da zaradim nešto novca i da se vratim u domovinu. Međutim, to su bili samo pusti snovi. Umesto privatnog biznisa, nekoliko godina sam radio u fabrici za proizvodnju padobrana, a kada je posao stao jedino što mi je ponuđeno bio je rad u čeličani u Klivlendu. U to vreme bio je to dobro plaćen posao, bio sam mlad i željan svega i svačega i bile su to lepe godine za život u Americi, ali mi je u podsvesti stalno bila domovina. Međutim, vreme je pojelo godine i lep život, ostarilo se, obolelo, ali me nije napuštala želja da se kad - tad vratim u Srbiju.
Ono što je u duši Miroslava Trifunovića sazrevalo decenijama, puklo je 1999. godine kada je NATO bombardovao Srbiju.
- Glavni razlog što sam u tako poznim godinama rešio da se vratim u rodni kraj je taj što nisam mogao da oprostim Americi što je bombardovala Srbiju i danima sam učestvovao u demonstracijama protiv agresije i Buša - veli Trifunović.

Redovno citam tu rubriku...jako dobro ljudi pisu...sve pohvale

Različita gledišta, ponekad sasvim suprotna kada se radi o istim mestima, su samo dokaz da ljudima može biti lepo skoro svugde, ali isto tako i loše skoro svugde. Sve se svodi na pojedinca i shvatanje situacije i života. Neki ga provedu kukajući i kleći dok drugi prihvataju doživljaje kao avanturu i uvek nešto novo lepo nađu u svakom danu.

Citat:

Често пожелим да уместо Француске живим у прагматичној Америци где се цене истина и искреност...