NOVA OTADZBINA



Došla sam u Ujedinjeno Kraljevstvo 30.05.1999. Iza sebe sam ostavila domovinu Hrvatsku (ili je ona ostavila mene) i otadžbinu Srbiju, u plamenu. Došla sam puna gorčine, gnjeva i cinizma. London me dočekao raširenih ruku.Kao i svakoga.Veliki grad. Najveći. Najljepši. Posle Beograda, naravno.

Kako sam zavoljela Beli Grad (BG) na prvi pogled, kad mi je bilo samo 12 ljeta, tako sam na prvi pogled "pala" i na London.Možda zato što dosta sliči Beogradu.

Živim u gradu sa više od 7 miliona duša.Svih rasa, boja kože i vjerskih ubijeđenja. Nema šta nema. Grad u kom svatko može naći dom. Koji pruža neograničene mogućnosti. Veliki, u svakom pogledu. Grad u kojem će svatko pomoći izgubljenom turisti, u kojem 24 sata možete naći sve šta poželite. Od muzike, teatra, izlazaka, najnovijih filmova...Svega po malo. Prava metropola.

London nije savršen. Ne! Ali je uzbudljiv, vibrantan, pun života svih 365 dana u godini. Ovdje nikad nije dosadno.

Ja živim u sjevernom predgrađu Londona koje se zove Enfild. Fino, midl-klas mjesto. Tipično engleski. Sa ulicama u kojima su sve kuće iste, sređene. Sa puno zelenila, cvijeća, parkova.

Srba u Londonu ima oko 40 hiljada. Tako barem kažu. Imamo prelijepu crkvu Sv.Save u Ladbrouk Grouv. I tipično smo srpski "raštrkani" po uvjerenjima, geografskom porijeklu i prošlosti. Za neke drugi svjetski rat nije još završio. Za mene odavno. Ovo je 21.vijek.

Srbi su neorganizirani u političkom smislu.Ali ne i u dobrotvornom. Tu smo solidni. Brinemo za otadžbinu i pomažemo zajedno sa engleskim prijateljima.

Englezi kao narod su fini. Fama je da su hladni. Mislim da je to greška. Oni samo ne pokazuju toliko emocije. Nisu stegnuti kao mi za porodicu, djecu. Žive i puštaju druge da žive. Djeca odu iz gnijezda rano. Od njih se očekuje da žive samostalno. Ne ko mi.

Vole pomagati. Naučeni su da pomažu, od malena.U školi se djeca uče da onaj ko ima ima obavezu da pomogne onog što nema. A i lako je davati kad imaš.Odvajam običan narod od vlasti.

Englezi vole dobru hranu, fudbal i pivo. Tim redoslijedom. Dobri su muževi (ha,ha,ha), kuvaju, spremaju i ne postavljaju suvišna pitanja. Žene ne vole raditi i nisu "domaćice".

Socijalni život vode u pabu. Uz hranu i piće i priča lakše "teče". Ne zabadaju nos tamo gdje ne treba. Zahvalni su na gostoprimstvu (pogotovu našem) ali se ne petljaju u privatan život. Izuzetno su tolerantni i prijemčivi za tuđe. Veliki putnici i najbolji turisti. Kojim god jezikom pričate ovdje ste dobrodošli.

Danas, 8 godina poslije, gnjeva i gorčine kod mene više nema. Ova divna i velika zemlja me naučila da različitosti mogu i treba da idu zajedno. Naučila me da oprostim i prihvatim. Greške tuđe i svoje sopstvene. Ovaj veliki prelijepi grad pokazao mi je da se i različitosti mogu voljeti. Bez većih problema! Od "provincijskog" djeteta postadoh "svjetska" žena (malo sarkazma). Mora se. Iz ove perspektive naš "tamni vilajet" izgleda mali i još tamniji. A sve naše svađe glupe i beznačajne. Svijet je tako veliki a mi tako mali u njemu...

Zato ja danas Hrvatsku nosim, od rođenja (rođena i odrasla u njoj), u korijenima. Bezrezervno! Srbija je u mojoj DNK-kodirana zauvijek!

A Velika Britanija mjesto u mom srcu ima zaslugom! Pružila mi je dom, zaklon u najgorim trenucima mog života. A to se ne zaboravlja!

Cinizam je ipak još uvijek tu. Oni koji su doprinijeli da ostavim dom dali su mi dom. Oni koji su me bombardovali dali su mi sklonište. Šta je život! Tako ja danas imam tri doma, tri domovine. I sve tri su podjednako voljene. U koju god idem vraćam se kući.


Sandra Tomić, London, Velika Britanija

Lepe i istinite, koliko se da zakljuciti. Svi se muce u pocetku, od ciscenja klozeta do ribanja podova u supermarketima, ali to cini ljude jace da bi istrajali u svemu. Moji u Srbiji sa 30 godina jos nisu poceli ni da rade, cekaju neki posao koji bi im ponudili sa (beskorisnim) fakultetom koji su zavrsili pre 10 godina. A za to vreme su mogli izribati ko zna koliko WC solja i polako napredovati ka izlazu!

Аустралија...увод




Прочитах све ове дивне репортаже па реших да се и ја јавим, својим субјективним виђењем објективне ситуације “from down under”.
Своје садашње виђење на жалост не могу да употпуним размишљањима из писама која сам тако често слао кући у почетку. Лишен обавеза, ушушкан у лепоти Кирибилија (елитни део Сиднеја), на запрепашћење својих рођака код којих сам се сместио, сваки боговетни дан слао сам своје импресије о свом боравку овде. Тражење посла, и писање писама биле су ми у почетку једина занимација. Наиван, а и уображен као и већина који су дошли на “skilled migrant” визу, мислио сам да је посао у ситију у канцеларији са дугоногим секретарицама, пословним људима у оделима само питање времена.Јер, забога, па ја сам овде стигао сам, без везе, захваљујући својим способностима... Ето, признајем, у почетку нисам тражио послове ни у другим деловима града, а камоли у другим местима. Каква грешка, ала ми се чешка... Кад ме је отрежњење оплело по глави, било је већ касно. Но, да пређем на тему...

Ако мене питате, и даље мислим да једначина Аустралија=Сиднеј + Мелбурн и даље важи. Евентуално, покоја природна атракција, типа Великог коралног гребена или Улуруа. Све остало, може да се игнорише без осећаја да сте нешто пропустили, Поређење са било којом европском земљом у погледу историје, културе, грађевина је неумесно. Нису они додуше криви, историја (бар оно што ми Европљани сматрамо историјом, нека извину Абориџини) овој земљи није јача страна. Има, није да нема, али, није то то. Имајући у виду ко су били први европски насељеници, далеко су и догурали.

Понекад се запитам шта би било да су рецимо у 18. веку Италијани или Шпанци први стигли овде. Систем (о томе у другом делу ако реакција читалаца буде позитивна) вероватно не би био овако добро уходан, али би сигурно они удахнули неки дух овој земљи. Намерно не спомињем нас, ми да смо стигли први, вероватно би се већ или поклали или успели да уз помоћ са стране земљу растуримо на бар 100 малих државица. Ако смо на оноликој површини направили онакву заврзламу, шта бисмо тек са оволиком површином? Има се, може се.

А да простора има, има га. И троши се, расипа без икаквог размишљања. Усред града (заједничко за све градове), одједном брисан простор. Или терен за голф, величине наших насеља. Помислите да је то крај града, али, не, иза следи још изграђених места, па опет празно...ред сланине па ред шунке.Сем ситија све остало једноспратне, евентуално двоспратне куће, спаваонице у правом смислу те речи. Нигде зграда, то се досад није уклапало у “way of life”(сад су мало променили тактику након што су укапирали да им на одлазак на посао оде по пар сати). И без иједног специфичног места да се оријентишете, тако да, ако не знате тачно где идете, све су шансе да ћете залутати. Моја жена и након скоро 2 године боравка овде, још ни не покушава да се снађе. Сити је друга прича, и ту је скоцентрисано малтене све што у граду вреди. Поред ситија вредна помена су и насеља непосредно уз обалу. Остатак слободно заборавите.

Пит ...и то је Америка, пардон ...Аустралија.
О животу овде, људима, систему ... следећи пут.


Милош Ђурђевић, Аустралија

Једна година ће брзо проћи

Једна година ће брзо проћи, тешили смо се обоје. Ове речи смо све више изговарали са сузама него без њих, како се мој одлазак приближавао. Почетком априла, када сам крочио на аеродром Ландветтер у Гетеборгу, пред очима ми је и даље стајала слика моје супруге у петом месецу трудноће, која ме је јаким загрљајем и гомилом суза испратила пут севера Европе. Једна година ће брзо проћи, одзвањало ми је још у глави, док сам се на аеродрому, мало из обичаја а мало и из сујеверја, окренуо још једном да погледам правац одакле сам дошао.

У земљу потомака старих Викинга крећем после седам година рада на Институту, махом у лабораторији. Релативно довољно животног и радног искуства да човек види и схвати у којим околностима и докле досежу, капацитети научног и осталог развоја код нас. Са друге стране, ствари су се одвијале изненада и прилично брзо, понуда за пост-док позицију, боравишна и радна дозвола, стан и стипендија.

Све ово је обавезивало, па је интензиван и напоран рад започео убрзо по доласку. Када су се врата Института отворила, преда мном је стајао један нови свет, потпуно другачији од оног на који сам навикао. У истраживачком центру Универзитета у Гетеборгу било је људи из свих крајева света.

У мојој истраживачкој групи била су само два Швеђанина. Остали чланови су пореклом из Аустралије, Израела, Кине, Француске и Русије. Редовни састанци лабораторије подсећали су ме на састанке Савета безбедности УН-а, којима, овог пута, нико није председавао, нити имао право вета. У другим лабораторијама било је и представника Латинске Америке, као и других земаља Азије и Европе. Оваква мултинационална сарадња доводи до непрекидне размене научних идеја, искустава, истраживачких група, као и младих доктораната између наведених земаља. Успешност овакве сарадње најбоље се огледа у великом броју публикованих научних радова и одобрених заједничких пројеката.

Генерално, сматра се да око 30% истраживача, у свим истраживачким групама, чине људи који су пореклом ван граница Шведске. Овом проценту, Швеђани често придодају и чињеницу да скоро 40% свршених студената уписује постдипломске студије. Међутим, кажу да је то добро али још увек недовољно. Сматрају да може и боље. Можда су Швеђани схватили да будућност и просперитет не лежи у ограниченим резервама црног злата, већ у неисцрпности научних идеја, образовању и технологији.

Упркос великој различитости људи у истраживачким групама, оне углавном функционишу добро. Сви се споразумевамо истим језиком, без икаквих проблема. Да ли због великог броја странаца или зато што су људи са севера Европе схватили који је језик доминантан у свету, на свим састанцима, конференцијама, семинарима и одбранама Докторских дисертација, говори се искључиво eнглески језик. Многима од нас пружена је јединствена прилика да слушамо предавање добитника Нобелове награде за медицину и физиологију 2005. године, са могућношћу да не будемо учтиви и љубазни слушаоци и постављамо питања.

Истовремено, страним истраживачима су пружене велике могућности. Од финансирања одласка на поједине семинаре до приступа појединим фондовима за експериментална истраживања. Институт организује, сваке друге недеље, окупљања страних истраживача ради дружења и бољег упознавања.

Међу свим тим људима, наравно, да има и „наших”. Највећи број њих су потомци наших сународника који су, почетком седамдесетих, кренули на север Европе у потрази за бољим животом. Такође, ту су и они који су дошли на „кратко”, углавном са југа земље. Да ли код њих остало несто од чувеног виспреног и неуморног духа људи из српског Манчестера, што их је одржало и задржало у оштрој и неумољивој конкуренцији на Скандинавском полуострву, не знам.

Али, знам, да су сви овде дошли на „кратко”. Неко на једну, а неко на пар година. Вероватно су и они знали и/или веровали да једна година прође брзо. До сада та „година“ још није прошла, још увек су овде. Већина од њих дуже од пет година. На питање да ли се враћају назад, замишљено одговарају: „Још само мало, брзо ће да прође”. Нису умели да ми кажу на коју годину мисле.

Редовни састанци лабораторије се ближе крају са почетком годишњих одмора. Полако и ја пакујем своје ствари да заједно дочекамо рођење најлепше девојчице на свету. Можда бих и ја помислио да једна година стварно брзо прође све док, на последњем састанку, пре одмора, нисам добио понуду да останем дуже. Коначан одговор и одлуку сачекаће док се поново не вратим(о). Ја знам да једна година брзо прође, а за више њих нисам сигуран.

То ме и не плаши толико, колико могућност да се, када слетим на аеродром Никола Тесла, из навике и/или сујеверја, поново окренем и погледам правац одакле сам дошао.

Воја Павловић, Гетеборг, Шведска
[објављено: 17/O7/2008]

За младе храбре генерације

Волим кад на миру прелазим улицу кад год је зелено светло на семафору и кад год се нађем на пешачком прелазу. Аутомобили стоје док пешаци не пређу. Страшно је што сам то први пут на западу видела. Навикнута на српски поредак, кад сам тек стигла овде, стојим ја али стоје и они. Ја збуњена што су стали а они што ја не прелазим улицу. И тако смо се чекали. Лоше је то што се таман навикнем на тај систем а онда дођм на пешачки прелаз у свој родни град.....

- „Да ли да следим овај пут?“, аутор Б.Аранђеловић, (www.bilja.info)

Волим кад се свима лепо јавим где год да кренем и захвалим на свему. Сви на све стране изговарају „хвала“ па кренула и ја да га у сваку реченицу убацујем. А онда дођем у Србију па ме сви гледају ко да сам луда. Сећам се, ја на трафици купујем, поздрављам продавачицу и захваљујем се, а другарица ме гледа и пита „Шта ти је, јер ти добро?“

Симпатично ми је кад на улицама Граца видим људе у народним ношњама. Носе их и мушкарци и жене, и млади и стари, и сељаци и грађани. А онда помислим како би ме људи гледали када бих обукла оно јелече да пуца, па лепу белу везену кошуљу од прабабе, а доле опанке....

Волим кад чујем да сваки грацер прича својим дијалектом са поносом где год се налазио. А онда се сетим како мене често попреко гледају у Београду кад чују мој јак јужњачки дијалекат. Да ли зато што се сете одакле потичу и они или им једноставно пара уши?

Али ипак од свега највише волим то што знам да за нас, за младе храбре генерације, нема граница. Ја имам 29 година и бар 29 пријатеља из детињства који су свуда по белом свету. Сматрам себе срећном што ћу са тих 29 пријатеља који сви имају још по 29 пријатеља ширити мрежу младих, храбрих који живе без граница. Где живим није битно, јер где ћу да живим то ни ја још не знам. Ваљда негде на средини или свуда. Само тамо где ми буде лепо. Данас живим у Грацу, идуће недеље идем у Милано да са колегама архитектама пишем заједнички рад. Чекам и Њујорк и Берлин. Бићу преко лета у Нишу и видећу се са оним младим храбрима који су по целом свету.

Моја мама би волела да се вратим у Ниш. И ја бих волела да имам у свом граду и позоришта са разноврсним репертоаром, и занимљиве изложбе, уметничке трибине, могућности за занимљиве пројекте и концерте. Али, тога још нема... Зато има мењачница на сваком углу ко да сви сваког дана купују евре, нове банке су отворене по целом центру као да има толико пара да не знају људи где да их сместе и наравно трафика са роштиљем да случајно не пропустимо пљескавицу за неки оброк. Претпостављам да би у том граду било куллтурних дешавања да људи имају потребе за њима, да желе да нахране душу културом уместо тело ћевапима. Да се разумемо, волим и ја ћевапе али волим и мексичку, тајландску, кинеску, турску, кубанску и индијску кухињу. Све те кухиње волим јер сам велики гурман и нећу само пљескавице да једем. Смучило ми се само пљескавице да једем. Ваљда је то тако, људи праве оно што им треба. Срећа моја да мама савршено разуме све што јој причам јер више није ни битно где живим. Битно је шта радим јер знам да имам срећу што поседујем снагу да будем храбра.

Биљана Аранђеловић, Грац, Аустрија (а сутра ко зна где)
[објављено: 03/07/2008.]

Кажу иде криза...

Кажу иде криза. Биће депресија, рецесија, кажу биће хаос. Кад год укључим тв само се о томе прича и разноразна предвиђања се нижу. Толика је криза кад ево и за вријеме јеврејског празника берзе неће бити отворене. Да се мало одмори од обарања акција и разноразних марифетлука.

И овдје постоје Језде и Дафине само на много већем нивоу. Да нису чиста посла ево податка везаног за једну банку звану Wa-Mu (Washington Mutual). Банка која има око 300 милијарди вриједности у инвестицијама је купљена је за једну милијарду. У економију се не разумијем, али овдје рачуница није баш јасна. Ваљда је то тако када смо у кризи.

Елем толика је криза да су тржни центри пуни људи који вуку све саме кризне продукте типа парфеми, дизајнирана одећа, плазма телевизоре, ајподови, мобилни са зилион функција итд. Ваљда када их буду избацивали из кућа да буду по послиједњој моди обучени и обувени. Ја још нисам видјела редове за уље, шећер, кафу, брашно.

Шта у ствари за типичног Американца значи криза? Моје, балканско поимање кризе и америчко су два различита свијета. За њих је велики проблем када више немају пара да иду аутом 100 метара до продавнице, када се бар један од супружника мора отарасити SUV-a (џипа), када се нема за још једну плазму тв, када се понекад мора нешто скувати (мислим да им ово најтеже пада). У суштини када више не можеш да будеш размажен.

Они су иначе најзадуженија нација у свијету. Сваки Американац је бар 60.000 долара у минусу ако не и више. Кредитне картице су овдје закон и битно је да се пластика (фантастика) нон –стоп провлачи и да се потрошачка манија не стишава.То што је нечија плата рецимо 2000 долара ,а картица му је одобрена на 20.000 то је проблем власника картице. Тај има да се задужи свих 20.000 и да стално уплаћује минимум , а камата ће да иде до небеса. До отплате главнице ријетко ко и стигне за властита живота. Сви живе на рате и на посуђивање. А када банке одлуче да промјене политику, када Језде и Дафине сједну па окрену лист, настаје пометња. Људи остају без кућа, без аута, без посла, потрошачка манија се стиша и онда се прогласи криза. Просјечни Амер пола свога вијека проведе у шопинг молу вукући цекере непотребног луксуза који не би могао да приусти да су банке на његовој страни. Осилили су се. Силни и пресилни све у служби америчког сна, америчке лаже.

Ја као балканка се уопште не нервирам. Мени није страно када немаш струје, воде и кад си гладан. Рат нећу ни спомињати. Све се већ доживјело и живјело. Нисам оптерећена “кризом”. Потајно им (Америма) желим да окусе мало редове за брашно и шећер или да немају струје. Бар на неколико дана. Можда ће онда развити осјећај захвалности и разумјевања према осталом свијету који им је на услузи.

Чисто сумњам да ће се моја надања обистинити јер много је лакше бомбардовати неке “агресоре” отети им све и оптужити их за све несреће (молим се Богу да нас овај пут прескоче) . Мало ће замајати народ, јер сада је право вријеме да се сатнице смање, све у слогану буди сретан да имаш посао за сатницу нема везе. Сада многи има да раде прековремено а не плаћено јер иде криза. И сада ће Дафине и Језде да инкасирају још коју милијардицу, а главни кривци за све недаће биће неки агресори који су се усудили да постоје. Тада ће код њих доћи банке и даваће разноразне кредите са милионским каматама и инвестирање ће да почне на њихову корист.

Као што код нас (Ex-YU) сада има сијасет банака на сваком ћошку, а народ нема пребијене паре. Чему те банке? Коме? И све профитабилне...Ма ајде… Чисто сумњам да живе од дијаспоре.



Р. Булајић, Њујорк, САД
[објављено: 09/10/2008.]

Znam odakle si nabavio ovaj tekst i ja pratim tu rubriku...i stvarno je fenomenalna...svake nedelje novi tekst,a bas sam malo pre hteo da Vam je preporucim...