COMSKI! ima on novih stvari cak i kod nas , to jest na ovom novom antinacionalistickom casopisu u Hrvatskoj,u kojemu je inostrani clan i saradnik i pise, negdje na ovoj adresi i ovo

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

Metlok nije jedini koji smatra da je Kosovo važan faktor. "Priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije je opravdano na osnovu načela o pravu maltretirane manjine na otcepljenje – što je princip koji je Buš uspostavio za Kosovo", prokomentarisali su urednici Boston Globea.

Ali postoje suštinske razlike. Strob Talbot priznaje da "postoji izvesna doza osvete za ono što su SAD i NATO uradile na Kosovu pre devet godina", ali insistira da je "analogija potpuno i duboko pogrešna". Niko nije u boljoj poziciji da zna zašto je duboko pogrešna, i on je lucidno objasnio razloge, u svom uvodu u knjigu o NATO-vom bombardovanju Srbije njegovog saradnika Džona Norisa. Talbot piše da oni koji žele da znaju "kako su izgledala dešavanja i kako su se u to vreme osećali oni među nama koji su bili uključeni" u rat trebalo bi da se late izveštaja dobro obaveštenog Norisa. On zaključuje da "je otpor Jugoslavije širim trendovima političke i ekonomske reforme – a ne neprilike kosovskih Albanaca/ki – ono što najbolje objašnjava NATO-v rat."

Da motiv NATO-vog bombardovanja ne bi mogle biti "neprilike kosovskih Albanaca/ki" već je bilo jasno na osnovu bogate Zapadne dokumentarne građe koja otkriva da su zverstva, što je poražavajuće, predviđena posledica bombardovanja, a ne njegov uzrok. Ali čak i pre nego što je objavljen taj materijal, trebalo je svima sem najvatrenijim privrženicima/ama da bude jasno da je humanitarna briga teško mogla da motiviše SAD i Britaniju, koje su istovremeno pružale presudnu pomoć zverstvima koja daleko prevazilaze ona o kojima postoje izveštaji sa Kosova, sa pozadinom koja je daleko groznija nego bilo šta što se desilo na Balkanu. Ali to su puke èinjenice, te stoga ne zavređuju pažnju Orvelovih "nacionalista" – u ovom slučaju, veći deo Zapadne intelektualne zajednice, koja je učnila ogromna ulaganja u samonapumpavanje i izbegavanje istine u pogledu "časne faze" inostrane politike SAD i njenog "svetačkog sjaja" dok se milenijum bližio kraju, sa bombardovanjem Srbije kao draguljom u kruni.

Pošto je SSSR doživeo slom, Mihail Gorbačov je napravio ustupak koji je bio začuđujući u svetlu recentne istorije i strateških realnosti: on je pristao da dopusti ujedinjenoj Nemačkoj da se pridruži neprijateljskom vojnom savezu. "Zapanjujući ustupak" je pozdravljen u Zapadnim medijima, NATO-u i od strane predsednika Buša I, koji ga je nazvao demonstracijom "državništva ... u najboljim interesima svih zemalja Evrope, uključujući Sovjetski Savez."

Gorbačov je pristao na zapanjujući ustupak na osnovu "uverenja da NATO neće proširiti svoju jurisdikciju na istok, 'ni jedan inč' prema egzaktnim rečima [državnog sekretara] Džima Bejkera." Ovo podsećanje Džeka Metloka, vodećeg eksperta za Sovjetski Savez pri Službi za spoljne poslove i ambasadora SAD u Rusiji tokom prelomnih godina od 1987. do 1991, potvrđeno je od Stroba Talbota, najvišeg zvaničnika koji je bio odgovoran za Istočnu Evropu u Klintonovoj administraciji. Na osnovu iscrpnog pregleda diplomatskog dosijea, Talbot izveštava da je "državni sekretar Bejker rekao tadašnjem sovjetskom ministru inostranih poslova Edvardu Ševarnadzeu, u kontekstu nevoljne spremnosti Sovjetskog Saveza da dopusti da ujedidinjena Nemačka ostane deo NATO-a, da NATO neće krenuti na istok."

Klinton je brzo pogazio to obećanje, takoće odbacujući Gorbačovljeve nepore da okonča Hladni rat saradnjom među partnerima. NATO je takođe odbacio Ruski predlog za uspostavljanje zone bez nuklearnog naoružanja od Arktika do Baltičkog mora, koji bi "omeo planove da se proširi NATO", primetio je strateški analitičar i bivši planer NATO-a Majkl Megvajer.

Odbacujući te mogućnosti, SAD su zauzele trijumfalistički stav koji je ugložavao Rusku bezbednost te takođe igrale glavnu ulogu u guranju Rusije u ozbiljan ekonomski i socijalni slom, sa milionima mrtvih. Taj proces je veoma brzo eskaliran daljom Bušovom ekspanzijom NATO-a, razgradnjom ključnih sporazuma o razoružanju, i agresivnim militarizmom. Metlok piše da je Rusija mogla da toleriše inkororaciju bivših ruskih satelita u NATO da on "nije bombardovao Srbiju i nastavio sa širenjem. Ali, u krajnjoj analizi, antibalističkim raketama u Poljskoj, te guranjem Gruzije i Ukrajine u NATO pređene su apsolutne crvene linije. Insistiranje na priznavanju nezavisnosti Kosova bila je kap u prepunoj čaši. Putin je naučio da ustupci SAD-u nisu uzvraćani, ali su korišćeni za promovisanje dominacije SAD u svetu. Jednom kada je smogao snage da se odupre, on je to i uradio," u Gruziji.
Noam Comski , clan izdavackog savjeta i dopisnik "Novi plamen" hr.

RUSKI STRUČNJAK VITALIJ IVANOV
Gudbaj, Amerika?

Iz dana u dan postaje sve očevidnije da svetska ekonomska kriza sve više postaje planetarna i da ubrzava menjanje međunarodnog poretka, ocenio je Vitalij Ivanov, zamenik direktora uglednog ruskog Centra za političku konjunkturu.

Za razliku od mnogih koji su uvereni da je svet do sada bio „američki“ i da upravo počinje njegova „deamerikanizacija“, Ivanov tvrdi: „To je zabluda! Sahrana Paks Amerikana, kojoj prisustvujemo, samo je opraštanje sa virtuelnim pokojnikom, sa fantomom. Još 90-ih počelo je formiranje globalne vlasti u koju su uključene vodeće države, transnacionalne korporacije i vodeće međunarodne institucije. Ispočetka, u toj vlasti dominirao je Zapad, a SAD su imale ulogu globalnog administratora i garanta poretka. Međutim, već 2000. težište je počelo da se premešta prema nezapandnim državama, uključujući Rusiju, a istovremeno su proširile pukotine raskola unutar Zapada. Amerika je već tada počela da gubi pozicije i svojstva supersile.

„Da“, uveren je Ivanov, „Amerika je još imperija, ali joj je do globalnosti, to jest do kontrole nad celim svetom bilo daleko čak i u vreme Bila Klintona. Uprkos svim pokušajima, da osvoje sam centar globalne vlasti, Amerikanci su - i hvala za to Džordžu Bušu Mlađem - za samo nekoliko godina izgubili i liderstvo među zapadnim državama. Dakle, svet se ne može deamerikanizovati, jer on nikada nije ni postao američki“.

Ovo što se događa poslednjih dana prisiliće SAD da se zauvek odreknu svojih globalističkih aspiracija. Nezavisno od toga, Amerikanci će neizbežno izgubiti status supersile. Zato je bio u pravu Vladimir Putin kada je ocenio: „Potkopano je poverenje prema SAD kao lideru slobodnog sveta, kao lideru slobodne ekonomije, a i poverenje prema Volstritu... Povratka na staro stanje više neće biti“.

Amerika i Zapad u celini i dalje će gubiti pozicije, što će ubrzati reformu Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti koja je odavno sazrela. Zato Dmitrij Medvedjev i „gura“ ideju novog sporazuma o opšteevropskoj bezbednosti. Rusiji sve ovo ide naruku: što su slabije SAD - to će Evropi više potrebno prijateljstvo Rusije. Gudbaj, Amerika, naglašava Ivanov.

Citat:

Okružen košuljama i kravatama koje samo što su oprane i opeglane u njegovoj radnji za hemijsko čišćenje, Stiv Ivanov se hvali da je njegov biznis otvoren 24 sata dnevno sedam dana u nedelji. Dočekujući mušterije sa osmehom ,priznaje da je, otkako je pre 40 godina iz bivše Jugoslavije stigao u Ohajo, opijen sticanjem novca i prilikama koje Amerika pruža. Na predsedničkim izborima 4. novembra izabraće one koji, po njemu, održavaju sistem u kome se on tako dobro snalazi. Ivanov će glasati za Džona Mekejna jer veruje da će čvrsta ruka republikanca braniti Ameriku od ekstremista. „Od 11. septembra u SAD se nije dogodio nijedan teroristički napad. Zato podržavam i rat u Avganistanu i rat u Iraku”, kaže vlasnik radnje za hemijsko čišćenje u Stou na severoistoku Ohaja. Ivanov zna zašto ne bi glasao za Obamu. Ne veruje da bi Amerika pod vođstvom kandidata za predsednika iz redova Demokratske stranke bila sigurna. Takođe tačno zna zašto će glasati za republikanca Džona Mekejna. Jer senator iz Arizone neće povući vojsku iz Iraka. Za razliku od njega, većina ostalih Srba u Ohaju, ključnoj državi za izbor američkog predsednika, nije sigurna za koga da glasa. Ivanov razmišlja šta će novi predsednik uraditi za njega kao građanina SAD. Međutim, većina drugih pripadnika srpske zajednice u Ohaju pre razmišlja o tome kako kandidati vide Srbiju, da li podržavaju nezavisnost Kosova i da li su „povezani sa albanskim lobistima”. To znači da ovaj put odluka neće biti laka i samo nekoliko dana pred izbore većina kaže da ne zna da li i za koga da glasa. Takođe, za razliku od 2000. i 2004, kada su većinski glasali za republikanca Džordža Buša, sada će njihovi glasovi, sudeći prema njihovim reakcijama, verovatno biti podeljeni između demokratskog i republikanskog kandidata. Nik Đukić, uvoznik srpske rakije i vina za tržište Ohaja, kaže da je ove godine, prvi put, u nedoumici kome da poveri glas. Dosad je uvek birao republikanskog kandidata na izborima, verujući da vlast demokrata znači veće poreze. Kao Amerikancu koji vodi privatan biznis važno mu je da ne pobedi Barak Obama jer se senator iz Ilinoisa zalaže za „preraspodelu bogatstva”, odnosno „uzimanje novca od onih koji rade i davanje neradnicima”. Ali, kao Srbin, ne može da zamisli da glasa za Džona Mekejna. „Mekejn je tesno povezan sa albanskim lobistima. On će štititi albanske interese na Balkanu, baš kao i Bil Klinton”, objašnjava Đukić, koji je rođen u SAD i živi u Klivlendu. Povišenim tonom i sa uzbuđenjem u glasu, Đukić kaže da ne zna da li da glasa jer veruje da će obojica kandidata voditi „nepravednu politiku prema Srbiji”. „A tek za Obamu ne bih nikad glasao. Ne zato što on ima nešto protiv Srba, već zato što je njegov potpredsednički kandidat Džo Bajden veliki srbomrzac. Džo Bajden je za nas govorio da smo divljaci i zločinci ”, tvrdi Đukić. Odluka je bila mnogo lakša kada je Bil Klinton odlazio iz Bele kuće. Za vreme njegove administracije Srbija je bombardovana i otcepljenje Kosova bilo sve izvesnije, pa su američki Srbi masovno izlazili na birališta i glasali za republikanca Džordža Buša. Nadajući se da neće podržati nezavisnost Kosova, glasali su za njega i pre četiri godine. Kako je briga o Srbiji i priznavanju Kosova američkim Srbima najvažnija pri izboru kandidata, teško im je da se opredele jer su se i Obama i Mekejn izjasnili za priznavanje suverenosti Prištine. Mekejn je, doduše, nešto više povezivan sa albanskim lobistima u SAD, ali je Obamin potpredsednički kandidat Džo Bajden gotovo isto toliko njima naklonjen, smatraju Srbi iz Ohaja. Posebno su ogorčeni na to što su Mekejn i Bajden prijatelji sa Džozefom Diogvardijem, bivšim američkim kongresmenom albanskog porekla i žestokim zastupnikom albanskih interesa. Milan Damjanović, vođa hora crkve Sveti Sava u Parmi u blizini Klivlenda, tvrdi da je srpska zajednica u Ohaju razočarana američkim priznavanjem Kosova i da zato Srbi ove godine ne izlaze na izbore sa entuzijazmom. Republikanska vlast Džordža Buša takođe je, smatraju ovdašnji Srbi, bila naklonjena Albancima. On smatra da Srbima neće biti lako ni sa jednim predsednikom, ali da je Mekejn, za razliku od Obame, direktno povezan sa Albancima. Zato njegov glas odlazi Baraku Obami. „Obamin politički savetnik Edvard Džozef je čovek koji je bio na Balkanu, poznaje našu situaciju i realno govori o Srbima. Sa njim može da se razgovara”, kaže Damjanović. Damjanović se ne slaže sa onim Srbima iz Ohaja koji i ovaj put misle da glasaju za republikance. „Nikako, Mekejn je jako povezan sa Albancima. Tačno je da je Bajden takođe blizak sa njima, ali on bi bio samo potpredsednik”, dodaje on. Kako se u Ohaju, zbog podeljenosti biračkog tela na konzervativce i liberale, do poslednjeg prebrojanog glasa ne zna ko je pobednik, masovni izlazak Srba na prošle i pretprošle izbore igrao je presudnu odluku u Bušovoj pobedi. „Srpska zajednica je razočarana kako se Buš poneo prema Kosovu. Ipak, ovdašnji Srbin pre svega misli na Srbiju kada odlučuje za koga da glasa”, kaže Aleks Mačeski, dugogodišnji izdavač uticajnog dnevnog lista i najvećeg dnevnika u Ohaju, klivlendskog „Plejn dilera”. „Ja mislim da je to normalno. Mi Kosovo i Metohiju doživljavamao kao kolevku naše religije i zato sada razmišljamo o tome kada mislimo o sledećem predsedniku”, dodaje Mačeski. Mačeski, centralna ličnost srpske zajednice u Ohaju, u crkvi i na skupovima stalno primećuje da ljudi razgovaraju o izborima sa različitim argumentima. „Neki prijatelji mi kažu da nikako neće glasati za Obamu jer je Bajden povezan sa celom onom garniturom demokrata koja je bombardovala Srbiju 1999. Drugi opet imaju drugačiju logiku i kažu da Obama lično nije povezan sa njima i da sigurno ima manje veze sa Bilom Klintonom, Madlen Olbrajt i Ričardom Holbrukom nego što Mekejn ima sa Albancima u Americi”, objašnjava Mačeski.

Ne mogu da verujem da još neko veruje da su Iračani i Avganistanci krivi za 11 septembar... ali naši ljudi se ne predaju...

Čuo sam da će svi koji se deklarišu kao Makedonci glasati za vijetnamskog veterana jer on želi da se Makedonija prizna pod punim i pravim imenom. Svako gleda svoju korist... a sa Amerikancima na kraju svi izađu kratkih rukava!

a sa Amerikancima na kraju svi izađu kratkih rukava!

siguran sam da je sve tako, i mislim da su Makedonci bili pametniji i najduže i najlakše opstajali u "tudjinata pusta da ostani", jer su se držali svoje devize:"ne te diram ne me diraš" i to sam zapamtio za nauk ako ikad odem na Zapad, i toga se i sam držim svugdje gdje sam bio još od osamdesetih

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

IGRAČKA ZA NAS, NAŠU DECU I NAŠU UNUČAD
A toy for us, for our children and our grandchildren:

Na YouTube se konačno pojavio(la) kandidat(kinja) za koju bih glasao u svako doba za predsednika SAD!

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

Iako ne verujem da će ovi izbori u SAD išta promeniti... čudi me kako političari podprosečnog intelekta uopšte mogu da dođu do, recimo, zameničkih funkcija... kao Sarah Palin... evo, posgledajte izveštaj kako su dva kanadska komičara uspela da joj se jave telefonom, da sa njom pričaju oko devet minuta predstavljajući se kao francuski predsednik čiji je predstavnik u SAD Džoni Holidej... a premijer Kanade u stvari pevač... čudo jedno...

Ceo snimak možete pogledati ovde... a ta žena će najverovatnije biti prvi ženski predsednik SAD za jedno 8 godina!

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

Šta čeka Obamu i ostatak sveta



Znali ili ne znali, svetu ne preostaje ništa drugo nego da se nada da će Vašington da reši američku finansijsko-ekonomsku krizu. Da će Sjedinjene Države izroniti iz ekonomske depresije, jer stvar je vrlo jednostavna - bez zdrave američke privrede, nema zdrave svetske ekonomije. Kada Amerika dobije kijavicu, ceo svet navuče zapaljenje pluća

Milan Balinda

Mnogi širom sveta nisu baš zaljubljeni u Ameriku. I kad su u pravu i kad nisu, mnogi zameraju Amerikancima raznorazne manjkavosti. Ne samo da nemaju ukusa i da su skloni kiču, ne samo da su agresivni i olako koriste brutalnu silu da bi postigli svoje ciljeve, već i da su neobrazovani, arogantni i ko-ti-još-zna-šta...
Barak Obama, 44. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ujahao je u Belu kuću na osedlanom cunamiju nade. Amerikanci su uvereni da on može preokrenuti ekonomiju, ali su spremni da na pozitivne rezultate sačekaju nekoliko godina. Takođe očekuju da Obama ispuni i svoja druga dva obećanja: da okonča rat u Iraku i da reformiše urušeni zdravstveni sistem u zemlji. Ne očekuju da sve to može da se reši u manje od dve godine. I tri godine bi bile prihvatljive, ali zahtevaju da na kraju svog prvog četvorogodišnjeg mandata novi stanovnik Bele kuće dovede naciju u mnogo bolju poziciju od ove današnje, gde se nalazi nakon osam godina vladavine Džordža V. Buša. Sve to nam kažu nedavna istraživanja javnog mnenja. Čak 79 odsto Amerikanaca gaji optimistička osećanja o budućim Obaminim rezultatima. Uzevši u obzir da je novi predsednik pobedio sa 53 odsto glasova, procenat optimista duboko se preliva preko partijske granice. Ta ista istraživanja tvrde da je čak 58 odsto glasača, od onih koji su glasali za kandidata iz Republikanske partije, Džona Mekejna, sada na strani demokratskog predsednika.
Značajan doprinos pobedi demokratskog kandidata bio je i Obamin talenat za govorništvo. Njegovi su govori na momente ličili je na nadahnutu poeziju. Šta je novi predsednik uradio od dana izbora, 4. novembra prošle godine, pa do dana polaganja zakletve, 20. januara ove, bilo je to da je govor poezije zamenio čistom prozom. Pesnik se transformirao u pragmatičara. U svom inaguracionom govoru podvukao je realne problema s kojima će se suočiti njegova administracija: rat, slaba ekonomija, gubitak radnih mesta, zatvaranja kompanija, gubitka domova, nefunkcionalni sistem zdravstvenog osiguranja i propalog školstva. Nije ništa obećavao, ali je istakao da Amerikanci moraju "ustati, otresti prašinu i započeti ponovnim radom na obnovi Amerike". Samo je dodao da to neće biti lako, da će trebati vremena, ali da će na kraju uspeti. U tom govoru, oslobođenog ideoloških poruka, Obama je pokazao svoje pragmatične namere: "Šta cinici ne razumeju je da se tlo pomerilo ispod njih - ustanovljeni politički argumenti kojima smo toliko dugo posvećivali vreme, više nisu od važnosti. Pitanje koje postavljamo danas nije da li je vlada prevelika ili premala, već da li funkcioniše - bilo tako što će pomoći familijama da pronađu pristojno plaćeno zaposlenje, dobiju negu koju mogu sebi da priušte, postignu dostojanstveno penzionisanje".
Može li Obama, bolje rečeno, Obamina administracija, da preokrene američku, a samim tim i svetsku ekonomiju? Jako dobro pitanje na koje ne samo da nema dobrog odgovora, već - nema nikakvog. Pre svega zato što to niko ne zna. Ne bi izgledalo tako na prvi pogled, budući da svi uzvikuju svoje mišljenje, savete i kuđenja. Možda zna sam Obama? To je još manje sigurno. Obama je pravnik po struci, ne ekonomista, što možda i nije tako loše, uzevši u obzir da su ekonomisti i doprineli današnjoj finansijskoj i ekonomskoj krizi. Da li će stručnjaci iz nove administracija znati šta rade? Jedno je sigurno - ne postoji štampano uputstvo za tako nešto. Nema priručnika kako izvući iz gliba ekonomiju te veličine. Postoji iskustvo iz tridesetih godina prošlog veka kada je tadašnji predsednik Amerike, Franklin Delano Ruzvelt, uz pomoć pre svega javnih radova, a i likvidacije mnogih banaka, uspeo da izađe iz krize. Hoće li Obama da uvede javne radove i ugasi neke banke? Hoće, ali to neće biti dovoljno. Ipak, mnogi od kritičara najavljenih Obaminih mera, plana ekonomske stimulacije, deluju sa pozicije loših namera. Ovde je reč pre svega o konzervativcima, a potom i ostatku političara iz opozicione Republikanske partije. Služe se mnogim trikovima da bi dokazali slabosti najavljene ekonomske stimulacije. Neki od tih trikova su providna uvrtanja faktora i politička blebetanja, drugi su lažna matematika. Međutim, iz toga ne može da se izvuče zaključak da je Obamina administracija na pravom putu.
Svojevremeno je legendarni ekonomista Milton Fridman autoritativno tvrdio da se Amerika nakon Velike krize iz tridesetih godina više nikada ne može naći u sličnoj situaciji. Njegovi su zaključci bili jednostavni: dovoljno je da Federalne rezerve obezbede bankama više novca, odnosno, više likvidnosti. To bi sprečilo nedostatak novčanih sredstava na tržištu. Federalne rezerve spustile su kamate blizu nula odsto, a to nije pomoglo. Gospodin Fridman nije bio u pravu, jer, izgleda, ta takva monetarna politika ne funkcioniše u vreme ekonomske depresije. Analitičar Džon M. Kinis, suprotstavio se Fridmanu tvrdeći da samo ogromna potrošnja vlade za kreiranje novih radnih mesta, uz veliki državni deficit, može da donese rezultate. Sa takvim mišljenjem slaže se i prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Kragmen, inače kolumnista "Njujork tajmsa". Problem je u tome što takav pristup Obamine administracije možda ne bi imao dovoljno političke podrške u Kongresu i Senatu. Oba predstavnička doma tražila bi od administracije čvrste dokaze da bi takav plan bio uspešan. Takvi dokazi ne bi mogli da se pribave. Interesantno je da kad je Buš smanjio porez bogatijima, niko od političara nije tražio dokaz da će takav pristup da pomogne ekonomiji.
Pol Kragmen, u svojoj kolumni u "Njujork tajmsu", iznosi lične strepnje o budućnosti stimulativnih mera: "Kongresu i Senatu će biti potrebni meseci da odobri stimulativni plan... Kao posledica toga ekonomija propada tokom većeg dela 2009. godine, a kada plan konačno počne da deluje, to će biti dovoljno samo da uspori propadanje, ne da ga zaustavi". Zbog toga predsednik Obama insistira da brzom i odlučnom delovanju. On hoće, a i potrebna mu je, podrška obe partije. Plan ima svoju ekonomsku, ali i političku crtu. U njega je, da bi se zadovoljili zahtevi Republikanske partije, uključena suma od 300 milijardi dolara za smanjenje poreza pojedincima i kompanijama. Smanjenje poreza, kažu ekonomisti, obično donese manje od jednog dolara na svaki "uneseni" dolar. Funkcioniše, ali daje slabije rezultate. Bolje dejstvo ima u normalnoj ekonomskoj situaciji, jer ljudi taj novac potroše na tržištu. Kada vlada ekonomska kriza, mnogi odluče da deo tog novca uštede, a to ne doprinosi privredi. Drugi deo stimulansa, koji bi iznosio nešto malo više od 200 milijardi dolara, predviđen je za javne radove. Izgradnja puteva i mostova, uzrokuje veliku ekonomsku aktivnost, ali izgradnja ne daje rezultate dovoljno brzo. Ostatak od 300 milijardi išla bi vladama svake od država SAD-a za pokrivanje njihovih troškova. Taj bi deo stimulansa morao da donese dobre i brze rezultate.
Neki od analitičara slažu se da bi Obamina administracija morala da obezbedi tri stvari, a to su: radna mesta, radna mesta i radna mesta. Nezaposleni ne plaćaju poreze, a troše iz federalnih i lokalnih budžeta. Dakle, Vašington bi prvo trebalo da investira u javne radove, a uz to i u nove projekte 21. veka - "čistu energiju". Drugim rečima, investicije u ljude i ogromni proizvodni kapacitet Sjedinjenih Država. Smanjenjem poreza na lična primanja ni u ranijim pokušajima, pre svega u vreme Džordža V. Buša, nije se mnogo postiglo. Već su bili tamo. Uradili to. Nije dalo rezultate. U Americi je tokom prošle godine izgubljeno 2,6 miliona radnih mesta. To je najveći broj izgubljenih radnih mesta tokom jedne godine od završetka Drugog svetskog rata. Procenjuje se da će nezaposlenost, koja je sada 7,2 odsto, doći do osam ili devet odsto. Neki tvrde da će ta cifra dogurati do deset odsto. Stvarna nezaposlenost, gde su uključeni i oni koji su odustali od potrage za poslom, a i oni koji ne rade puno radno vreme, dostigla je cifru od 13,5 odsto. Stručnjaci procenjuju da će ekonomija da slabi do jula meseca, mada u drugom tromesečju nešto sporije, što bi bila najduža depresija nakon one iz tridesetih godina prošlog veka. Poslednje dve depresije, ona iz sedamdesetih godina, i ona iz osamdesetih, trajale su 16 meseci. Ova današnja, koja je počela decembra meseca 2007. godine, sustiže ih po trajanju već sledećeg aprila.
Pre 76 godina tadašnji američki predsednik F. D. Ruzvelt bio je, ipak, u težim problemima od današnje administracije. Između ostalog i zbog te činjenice, obnova američke privrede išla je mnogo sporije nego što se to danas zahteva od predsednika Obame. Američka ekonomija tek je u potpunosti izašla iz krize tokom Drugog svetskog rata. Pri kraju tog rata nezaposlenost u Americi iznosila je jedan odsto. Ostatak sveta debelo je platio američku Veliku depresiju, kao što će slično da plati za ovo što se događa sada. Kina, koja povoljnim kreditima pokriva američki državni dug, već je smanjila svoj industrijski razvoj za nekoliko procenata. Dobar primer ekonomskog udara daje nam i jedno mestašce iznad Šangaja gde živi i radi kolonija slikara. Oni su se specijalizovali na pejzaže koji prikazuju polja sa mnogo bambusovih trsaka. Američki hoteli širom zemlje nabavljali su te slike za dekoraciju svojih soba. Amerika više ne kupuje kineske pejzaže. Isto tako slabo prolaze plišani panda medvedi. Rusija raspolaže velikim količinama u ovom trenutku jeftine nafte za koju sve manje ima potražnje i nedostatak novca usporiće i njihov rast. Arapski proizvođači nafte prebrojavaju sitninu. Ugo Čaves, predsednik-lakrdijaš iz Venecuele, raspolaže takozvanom teškom naftom s kojom je moguće profitirati samo ako je cena po barelu iznad 50 dolara. Evropska Unija, koja je ekonomska velesila, pokušava da udruženim snagama izgura na čistinu. Japan raspolaže ogromnim novčanim sredstvima s kojima mogu da intervenišu u svojoj privredi. Male zemlje, kao što je Srbija, rade najbolje što mogu. Problem u Srbiji je taj da to što "najbolje što može" nije ni za - kiflu. Srbija mora da uradi bolje nego što može - a to ne može.

А код нас се пева!




Иако већини грађана није до певања, судећи према склоностима ка музици садашњих али и многих бивших политичара, чини се да је Србија једно јако забавно место...

Да је неког музичког такмичења међу политичарима, наша политичка елита вероватно не би имала достојног ривала на кугли земаљској.

Све је почело с другом Титом који је користио сваку прилику да покаже своје умеће на клавиру, али нико се није усуђивао да га пита када и где је научио тако вешто да музицира јер смо из његове биографије могли да сазнамо само да потиче из сиромашне породице те да је завршио браварски занат.

Онда је наступио један период током деведесетих година у коме смо углавном остали ускраћени за музички надарене вође. Међу малобројнима који су имали и музичких аспирација били су тадашњи шеф ДБ-а Јовица Станишић који је свирао бас гитару и функционер Југословенске левице Горан Матић који је, пре него што је открио бројне “паукове” и друге шпијуне, био гитариста у групи симболичног имена “Нежни зуби”.

После 2000. године на политичку сцену ступило је мноштво бивших ђака музичких школа. Међу најпознатијима свакако су чланови групе “Монетарни удар” коју су 1998. године, између осталих, основали Млађан Динкић, (вокал и гитара) некадашњи гувернер, министар финансија, а данас министар економије, и Горан Питић (вокал), који је у првој Ђинђићевој влади био министар за економске односе са иностранством

“Монетарни удар” је праву популарност стекао наступајући на бројним митинзима, а појавили су се и на Егзиту 2001. године када им се као гитариста и вокал придружио и тадашњи министар финансија, а данашњи потпредседник владе Божидар Ђелић. “Новац у рукама” био је “хит” који се бесомучно вртео на свим радио и ТВ станицама.

Међу члановима “Монетарног удара” најпрекаљенији је био Горан Питић који је и пре оснивања овог бенда имао музичког искуства пошто су у његовој песми могли да уживају гости скадарлијских кафана. Наступао је са групом “Чаролије” из које су настале “Легенде”, а као члан АКУД “Бранко Крсмановић” пратио је Пласида Доминга у опери “Самсон и Далила” 1985. године у Ници.

Лидер Г 17 плус Млађан Динкић сарађивао је и с певачем народне музике Драганом Којићем Кебом који је на будванском фестивалу отпевао Динкићеву песму “Сањам” и са њом освојио треће место.

У редовима Демократске странке најистакнутији музичар је некадашњи министар за привреду, данас посланик Александар Влаховић који је као средњошколац имао свој бенд у коме је свирао гитару. И сада, како кажу његови пријатељи, радо запева с друштвом.

Песми је склон и министар полиције и лидер социјалиста Ивица Дачић. У то су могли да се увере припадници Жандармерије стационирани на линији разграничења с Косовом са којима је Дачић дочекао ову Српску нову годину. Управо се он побринуо за добар штимунг.

“Први пољубац давно заборављен, први дернек, к’о зна гдје јееее...”, певао је министар велики хит Халида Бешлића и зарадио овације специјалаца. Када је завршио “сплет хитова”, Дачић се поклонио и нашалио: “То је било то, за толико сам плаћен”. Његови страначки пријатељи не споре леп глас свог шефа, али кажу да је проблем у томе што зна само десетак песама које стално”врти”.

Сличан “проблем” имају и партијски другови Веље Илића, јер лидер Нове Србије такође се радо хвата микрофона кад год му се укаже прилика. Да није баш без талента, потврђује и то што му је фолк певачица Сека Алексић понудила да сниме дует.

Потпредседница Г 17 плус Сузана Грубјешић такође лепо пева, али су то до сада могли да чују само њени најближи пријатељи. Међутим, како се добар глас брзо шири, тако се рашчуло и за њен таленат па су је пре две године позвали да наступа у новогодишњем програму једне телевизије. Одбила је уз образложење да пева само са својим друштвом у кафани.

За разлику од ње, Ненад Чанак, лидер Лиге социјалдемократа Војводине, није се либио да јавно запева. Крајем 2000. године појавио се на ТВ Пинк седећи за белим клавиром и певајући Синатрин “Мy Юаy”. Чанкова самоувереност није без основа. Завршио је музичку школу, смер за клавир и флауту, а крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година имао је неколико група. Гостовао је и на албуму “Зашто да не” који је 1994. године објавио “Електрични оргазам”. Чанак је својевремено у дуету са фолк певачицом Јеленом Карлеушом снимио песму “Подсјети ме шта то бјеше љубав”.

Мада неки не могу да га замисле с гитаром у руци, и лидер Српске напредне странке, некадашњи радикал, Томислав Николић, такође је у младости имао музичких покушаја. Музички је надарен и лидер Демохришћанске странке Србије Владан Батић, мада не показује често. Зато је за присутне на скупу опозиције 1999. године у будимпештанском “Хилтону” било изненађење када је сео за клавир и засвирао “На лепом плавом Дунаву”. Познат је и по томе што одлично игра танго.

Некадашња председница парламента Наташа Мићић такође је добар пијаниста.

Последњи изданак политичко-музичке лозе је актуелни премијер Мирко Цветковић. Завршио је нижу музичку школу за дувачке инструменте и клавир у завичајном Зајечару. Био је члан познате локалне групе “Косинуси” у којој је свирао кларинет. Зајечарци кажу да се још памте њихове журке у тамошњем Дому културе.

Једна од малобројних странака која нема своје представнике на музичкој сцени је Демократска странка Србије. Од председника странке Војислава Коштунице чули смо да воли Рода Стјуарта и Елвиса Прислија као и изворну народну музику, “стару и заборављену”, али и етно музику. Једини који јавно говори о својој уметничкој жици међу ДСС-овцима је Небојша Бакарец, писац неколико књига љубавне поезије.

Ко зна, можда бисмо лакше дисали да су се неки од поменутих више држали нотног система, него што су кренули за оном народном: “Запевај и за појас задени.”

За разлику од својих страначких и коалиционих колега, председник Србије Борис Тадић је у музичким водама остао потпуни аматер: свира само из љубави и за своју душу! Једини пут кад се јавно ухватио гитаре, коју је научио да свира тек пред крај гимназије, било је марта прошле године, на сред Кнез Михаилове улице, где је опуштено, уз “лаке ноте” започео кампању листе “За европску Србију” уочи тадашњих избора.

Некима су се председнички акорди допали, мада је било и оних који су сматрали да председнику не приличи да “тамбура” у овако тешким временима. Како год, Тадић се после ове свирке мануо сценских музичких наступа, али се песме није одрекао. Редован је гост у публици на свим добрим концертима у граду, подразумева се - рок и поп састава, будући да ту музику слуша од младости. Једини изузетак по питању музичког укуса су концерти Мирослава Илића које такође не пропушта (једном годишње у Центру Сава). Да ли заиста не може да одоли хиту “Девојка из града” или ипак чини плезир куму Драгану Шутановцу, Илићевом зету, није ни битно.

Верујемо да председник певуши кад је расположен и у свом кабинету, бар из два разлога. Прво, одувек је сањао да има свој бенд, што, нажалост, никад није остварио, можда зато што родитељи никад нису хтели да му купе гитару (са часова виолине је, пак, признаје, “успешно бежао”). А друго, што не би певушио кад има одличну “музичку пратњу”: два његова најближа сарадника - Срђан Шапер и Небојша Крстић, чланови су некада култног састава “Идоли”.

(Кориштен текст Јелене ЦЕРОВИНЕ)

ne znam jeste li slušali mp3 južna pruga ...po meni profesionalcu pjesniku penzioneru u mirovini...za svaku slučajevitost anonimus kolende groups podjeb countri melos...mladjanovoj ženi u vrijeme naših zimskih radosti od božičnog korindžanja do 8.marta izmeđnarodnog dana klaracetkin žena ...praznika endemske vrste kao pančićeva omorika tanka a ispodnje plače partizanka dinkićeva tanja ...iza svakog uspješnog muškarca stoji žena...ne plači tanjo mori ne žali...što ti je momče malečko...što ti je momče mori budala...od mlogo evri ne bole glava...a ovi gore nazočni trubaduri...rastjerat će i ono turističke publike u guči...ajmo rajo samo nek se buči

Priča Mujo sa Hasom:
- Joj, ponovo mi se ide u Australiju!
Haso će na to:
- A kad si ti to bio u Australiji?
- Ma nisam, nego mi se i juče išlo!

da prostite...kod nas u stari country...stari ljudi kazu...ne daju posranom u potok