PantaOz ::

[ Radovi se mogu objavljivati na forumu na podtemi Proza, koja će za to biti otvorena i nositi naslov buduće zbirke BALKANSKA ŠAPUTANJA Nema ograničenja što se broja priča tiče, ali se autori mole da ne šalju cele zbirke već pojedinačne priče koje se bave temom BALKANSKA ŠAPUTANJA t.j. temama koje se šapuću samo najbližima. • Priču prijavljuje sam autor, čije će se ime uz nadimak sa foruma navesti u štampanom primerku i elektronskom izdanju zbirke. • Priče moraju biti raspoložive za objavljivanje u zbirci, pa je stoga važno da ranije nisu objavljivane. Prava zadržava autor. • Autori čije će priče biti objavljene u budućoj zbirci priča obavezuju se da tu istu priču neće objavljivati nigde sledećih godinu dana nakon izlaska zbirke, a kasnije, u slučaju ponovnog objavljivanja svoje priče u bilo kojoj knjizi ili drugom mediju, obavezuju se da navedu da je ta priča prvi put objavljena u ovoj zbirci . • Autori koje učestvuju u konkursu slanjem prijave prihvataju sve njegove uslove i pravila. KONKURSNA KOMISIJA BALKAN CAFE "AUSTRALIJA" 7/11/2008 Brisbane, Australia[/b]

Ja cim dodjem, odma pitam

Dakle, da lis e pod tim da price nece biti objavljene u narednih godinu dana podrazumeva da one nikada nigde nisu bile pokazane... na drugim forumima ili nekim drugim nacinom pretstavljanja ali bez evidentiranog stampaog ili pisanog medija van neta?

I ko da broji tih 10 000 znakova... imate li neku blizu orjentaciju kolkA ta prica treba da bude

ps: ne zelim biti neozbiljna ali sam kao i uvek totalno neinformisana oko desavanja na forumu... ali uvek dodjem sa dobrom voljom ;)

koga jas ke se logiram na forumot tekstot go gledam super,t.s so kirilicna podrska,koga ne sum logiran togas tekstot go gledam so znaci nerazbirlivi,edinstveno kako problem bi mozelo da bide toa sto koga se registrirav kako jazik go odbrav makedonskiot,dobar del da forumot koga sum logiran go citam na makedonski no koga ne sum logiran togas go citam na srpski i so latinica,mozebi tuka e problemot no vo red sega ke go ispratam tekstot

Meni se to ranije desavalo na drugim forumima sa nasom cirilicom, ali ne znam zasto, jednog dana je jednostavno prestalo. Mozda zato sto ne koristim nasa slova sada?

Je l ovde da postujem priču?

Vetar u duši…

Vetar je duvao kao lud i raznosio lišće na sve strane. Smejala se gledajući kako se poigrava sa prolaznicima… Sredovečna gospodja ostala je bez šešira koji je nestašno leteo niz ulicu, zaustavivši se u hladnoj seni jednog haustora… Gospodja je bila toliko uplašena kao da joj iz ruke beži poslednjih deset godina života. Ne bojte se, gospodjo, to je samo šešir, sličan hiljadama drugih šešira, smešno male vrednosti, lako ga je zameniti. Život čine toliko drugih, vrednih stvari, kojih nismo ni svesni, i prema kojima se ponašamo bahato. Ali ljudima su bitne opipljive stvari, i uvek je na nekom drugom, petom ili sedmom mestu prijateljstvo, ljubav, zdravlje… možda i osmeh, zagrljaj, blaga reč… i sve to tako nebitno zvuči dok ne zatreba, dok ne zafali u našem životu makar jedan mali osmeh da osvetli mrak u našim očima.

Ali ona je znala to, toliko toga je prošlo kroz njeno srce, toliko toga joj skliznulo iz ruku, mnogo vrednije od gospodjinog šešira… Ona je znala kako to odzvanja duša bez topline, baš kao prazna posuda. Znala je to i gotovo se stresla setivši se… Ona ista gospodja je pogleda i potpuno saučesnički reče: Prokleti hladni vetar … Ona se nasmeja uštogljeno, nemate vi pojma, gospodjo, o hladnoći. Jer znala je da ova košavica nije nimalo strašna koliko ume da bude tornado uspomena.

Prešla je ulicu, saobraćaj je bio čudno gust, kolona automobila, nervozni vozači… i svi negde jure, žure… U prodavnicu, poštu, na trafiku, na posao. Život je ono što prolazi dok mi razmišljamo o njemu. Život je samo igra dok mi razmišljamo o njemu kao o komplikovanim pravilima berze. Život je u nama, a ne oko nas.

I stala je. Tek tako, nasred ulice. Celih treperavih pet sekundi. Jer on je bio u autu. Tik ispred nje. Danima je bežala od njegovog pogleda. Noćima se molila da ga ne sanja. Provirivala drhtavo izvan okvira naočara tražeći obrise njegove ličnosti. I gotovo je ubedila sebe da ne postoji, da je bio samo snovidjenje letnjih večeri, iluzoran kao polarna svetlost. Ali taj bol u pleksusu potvrdio je njegovo postojanje. I postojanje njenih osećanja. I njihovu iluziju da je moguće živeti zajedno, a bezbrižno…. Vidite li sad, gospodjo, kako je beznačajan vaš šešir…

Prešla je ulicu. On je nastavio dalje. Vetar je i dalje duvao na sve strane sveta i raznosio čestice srušenih iluzija dvoje ljudi bez budućnosti…

ONA I ON

Ona je imala život. Porodicu. Posao. Platu. Drvored. Kuću na selu. Stan u gradu. Omiljenu pesmu, pet mindjuša na jednom uhu, devet prozora sa južne strane, retku ružu boje malog pileta, dve mace u dvorištu, divan džemper kupljen u Engleskoj koji je grejao u hladnim večerima kišnog novembra. Imala zvonak smeh i bele zube, kosu boje meda do pojasa, a oči gotovo plišane u boji mahovine. I pregršt ostvarenih snova…

On je imao sebe, onako kako retko ko sebe ima, neiskvarenu dušu deteta i srce koje ne može stati na samo jedan dlan. Imao je usne na kojima su mu i žene zavidele, napućene i pune, pomalo blede. Mirisale na zrna muskata. Imao toplinu u očima, širinu u razumu. I bio melanholičan, jer to je osobina usamljenih. I bio ćutljiv na onaj filozofski način. Ma koliko nesrećno zvučao, on jeste bio srećan. A možda je on zapravo bio mnogo nesrećan… Djavo bi ga znao… Nije se moglo razlučiti, jer rečenice je često počinjao nezavršavajući ih, ostavljajući svakom da ih tumači po svom nahodjenju. Ali bio je svoj. I bio je gord. I dovoljno velik, najveći čovek koga ja znam, a da ga je zemlja ponela na svojim nejakim ledjima…

Ne, nije bilo zemljotresa kada se njih dvoje srelo. Bio je to običan susret u običnom gradu, na obali majušne reke velikog imena. Ona nije ni znala njegovo ime, ali klimnula je glavom u znak pozdrava. On je podigao ruku, i lagano kliznuo niz ulicu u magličastom autu. To je bilo to. I ništa više. Mada su i jedno i drugo, do duboko u noć, mislili o boji neba u tom trenu kada su u vazduhu, usred jeseni, osetili miris zrelih višanja…

Sretali su se često. On je imao svo vreme ovog sveta, a ona svakodnevne obavezne putanje duž grada. Ona je imala veliki osmeh koga je on uspešno nosio na svojim širokim ramenima. Pričala je puno, a on je plovio njenim rečima kao čamcem. Nalazio je neke visoke planine u njenim retkim ćutanjima, njih nije bilo lako osvojiti, niti se popeti na sam vrh i saznati šta se krije sa druge strane. Ali nju je bilo lako voleti. Bila je sve ono što čovek traži od žene. Bila je topla kao leto, iz njenih misli čulo se pregršt rok balada, a kosa joj mirisala na more… Umela je i da ćuti i da peva, ponekad i u isto vreme. Smejala se životu u lice, posle udaraca prkosno ustajala sa dna i u tren bi se vinula u visine. Za nju nisu postojale granice.

On je umeo da je razume. Budila se sa osmehom, jer je uvek i iznova sanjala njegove šarene zenice. Njegove reči su bile prave. Njegov zagrljaj siguran. Poljubac sladak kao onaj ukraden. Bio je zaboravljeni titraj slatke nervoze u dnu stomaka, neka nova i neočekivana ludost ljubavne čarolije.

Kažu da je život kao kutija šibica. Neko ih pali jednu po jednu, a neko sve odjednom, baš kao i oni. Njihove aure stopile su se u predivnu dugu i iscrple svu energiju u dva beskrajno kratka trenutka. Bili su savršeni, a baš to je ono što ruši sve iluzije ovog sveta. Savršenstvo ne može da postoji i traje, rasprši se kao lati zrelog maslačka i nikakva čarolija ih ne može vratiti … Ništa ih ne može popraviti ni vratiti nazad … baš kao ni suzu u oko… njenu suzu koja je kanula njemu na dlan i isparila…

DALEKO OD SEBE

Iznurena i besna na ceo svet, prolazi uvek istom ulicom, sreće iste ljude, gleda iste izloge. Navikla je da vreme stoji. Ponekad se prenerazi kada u jutarnjim časovima u odrazu ogledala shvati da nije u pravu. Ali vreme definitivno stoji. U tom njenom gradiću vreme se učaurilo, stalo. Ne postoji juče, ni sutra, već samo danas, sumorno i sivo, neutralno kao magla.
Ali postojalo je juče. Ona to zna. Ali želi da zaboravi, i da prazninu u sećanju zameni novim knjigama, ludačkim zemljanim saksijama iz kojih niču sve one biljke koje je oduvek mrzela i bila alergična na njih. Svoje danas želi da ispuni nekim mislima koje su žute, narandžaste i zelene. Ali izbegava plavu. Jer iz te plave u trenu izroni milion treperavih nota, onih namigujućih i snenih, jer u toj plavoj živi sijaset zvezdanih noći …
I tog dana je prolazila istom ulicom, sa istim ljudima i istim izlozima. I u jednom času nepažnje vreme se otrže i vrati unazad par godina, jedne grešne oči i jedan osmeh koji oboji čak i najhladnija zimska jutra, i putna torba u kojoj su spakovane sve njene nade, neprospavane noći, najludje maštarije i bludne misli, pa čak i jedan sedefasti sjaj za usne, nezaboravnog ukusa. I na trenutak joj se učini da je opet devedeset i neka, da je ponovo srećna i opet se kroz vetar probija onaj miris … Stajao je mirno ispred nje, nasmejan i tih, kao na razglednici, vanvremenski lep, prošarane kose. Ćutali su, a imali milion stvari da kažu jedno drugom. Ćutali su u ovom trenu o kome su maštali godinama, svesni da se jaz napravljen godinama ne može tek tako preći. I baš kao i onog dana kada su se poslednji put videli znali su da je, uprkos svemu i svima, ipak sve to bio samo kraj… kraj koji se odužio i dopustio da veruju u čuda, da veruju u nešto što je bila ilizija koja je u jednom zalogaju progutala par godina…
Bili su stranci, koji se poznaju, a ne znaju, stranci sa jednom velikom, šarenom tajnom koja je grejala srca u noćima hladnih mrazeva. I sa osmehom koji je kao brana držao te slane vodopade da se ne prospu tu pred svima i dozvole da se njihov mali grad nasladi njihovom patnjom. Stranci koji su verovali u bajke i konačno odrasli i shvatili da je kraj… jer se vremenske niti nikad ne mogu sastaviti…

LOST IN TIME

Gledala sam u nju netremice. Imala je neke nove, čudne pokrete, sva užurbana i zastala, nekako u isto vreme. Neke nove bore i nove pege nastanile su se u podnožju njenih očiju. Jedino je glas ostao isti. I ona samoprekorna intonacija u glasu, kao da za sve krivi samo sebe.

A prošle su godine, tačnije trideset i pet od srednje škole, devet od kako je ostala bez posla, sedam kako je ćerka otišla. Sada su joj dani svi isti, ispunjeni obavezama i raznim mirisima koji dolaze iz kuhinje, koža joj oprljena od sunca a koža na vrhovima prstiju kao žedna zemlja. I duša joj žedna nekih vedrih dana, koji ostaše u nečijim tudjim životima, neki šareni osmesi nastanjeni uvak na nekim drugim usnama…

Bila je dobro dete. Iz dobre porodice, zapravo ne dobre, već poštene, danas se ti izrazi iz nekog razloga ne mogu poistovetiti. Dete jednog zanatlije, potkivača, i jedne domaćice, dete sa sela, slomljenog ponosa zbog nemaštine, večito praznih džepova, a srce puno snova i želja. Bila je dobar djak, ponos familije. Spremna da priskoči i pomogne. I nadala se da će napokon doći neko njeno bolje vreme… Neka letovanja koja je sanjala u vrelim julskim noćima, plašeći se ogromnog prostranstva i ogromnih riba, neke haljine divnih boja i krojeva sa posebnim namenama i cipele od kojih zastaje dah.

I velika ljubav koju je pronašla… sa kim je sanjala… sa kim se budila… i dva cveta iznedrila… I tada je došlo njeno vreme, i njihovo vreme… I tada su morska prostranstva dobila okvire stvarnosti. Ali ona nikada nije naučila da pliva, nikada u sebi nije mogla zauzdati strah i grč koji se stvarao u njoj svaki put kada bi pokušala da se opusti u životu i da uživa. Godine ćutanja pokorile su u njoj borca, više nije imala volje da se iznova i iznova penje planinom sopstvenih ilizija.

I evo je sada… Ove godine puni pedeset. Smeje se po navici. Ustaje rano, ne obazire se na godišnja doba, radi, radi… I sve nas voli, ovako razočarana u život i ljude, u zemlju kojoj je mnogo toga dala i ništa nije dobila… Kada padne noć, savlada je umor i gnev, i onda iz sebe izlije sve one slane potoke, male reke ponornice koje joj kopaju po duši. Više ne izgleda kao devojka na uramljenoj slici u dnevnoj sobi. To je ona, u onom njenom kratkom intervalu vremena kada joj je smeh bio iskren i zvonak. Ali više nije ista. Proslo je nekoliko decenija od tada. Ali ona je naša, i mi smo njeni… I sve nas voli, pruža svoju nesebičnu dušu, i svakog jutra počne dan sa šakom belih tableta…

PISMO ZA DEDA MRAZA

Ja sam se nešto setila… Za ovu Novu godinu neću mašinu za sudje, nemoj da se čudiš, ja bih samo da me malo vratiš u one devedesete, jesu bile nikakve, ruku na srce, i inflacija i besparica, sve to stoji… ma bile su to strašno loše godine… ali za nekog ko je imao devetnaest to su bile dobre godine, najbolje godine koje ni gorčina teških vremena nije mogla umanjiti… Zato te molim, makar na jedan dan, ma makar na pola dana da ponovo virnem u te devedesete, da sam ponovo u Zaječaru, da sam školarac, onakva čupava kao Janis Joplin, u crvenoj kariranoj košulji i farmerkama kupljenim u Segedinu, starkama sa potpisama najgorih djaka moje škole, ma baš takva musava i nikakva, sa onim obrvama i bez šminke…

Vrati mi ponovo moje drugarice, one koketne i sujetne, ali ipak moje, i one smešne uobraženkoviće, moje drugove koji su i više od nas visili pred ogledalom. I one sveske u kojima je sve pisalo sem lekcija. Daj mi jedan veliki odmor na kome nas deset delimo jednu cigaru i to nam je dosta! I jedan čas matematike, pa neka baš ja izadjem pred tablu, od sreće bih se svih zadataka setila.

I da se kladimo da bih se pre svih popela na spomenik na Kraljevici! Ne bih se plašila, na časnu reč! Onu trim stazu prešla bih dok trepneš! I tri kruga oko stadiona! Ma ne bih ni pomislila da bežim sa časova! Neću mrzeti profesore! Samo me ponovo makar malo vrati u ono doba kada mi je bilo dovoljno sve ono što mi je sad malo! Onda kada sam se hranila muzikom, umesto vode šetala kišnim ulicama nesvesna toga koliko sam ustvari srećna! I daj mi jedno parče bilo koje svirke1 Hoću da opet sedim na skveru i da mi bude dosadno! Da se smejem i gledam izloge, da se glupiram, da jedem onaj čuveni burek sa prilozima u *Peri Žderi* i da se svi čude!

I samo još jednom da vidim sve one dečake zbog kojih sam plakala! Pa makar me ponovo onaj tršavi ostavio, ja sada znam da mi se posle i vratio. Onu jednu pesmu što mi je Pera pevao na gitari! Kafu ispred pozorišta! Onog mog druga koji me na desetogodišnjici mature pitao da li sam ove iste noge imala i kad smo išli u školu… Moj drug, moj prijatelj, koga smo krili od devojaka jer su ga previše njih volele… I da mu kažem da će se jednog dana ugojiti, osedeti, i da se tome smejemo i do suza, da nam to vreme bude daleko hiljadu svetlosnih godina…Volela bih to, dragi moj Deda Mraze… Da ponovo, makar na tren, imam šesnaestu, sedamnaestu… devetnaestu… svejedno… Slatko mi je na usnama čak i kada ih izgovorim…

Mooolim te, pa neka mi to bude poslednji poklon od tebe, nikada ti više ništa neću tražiti! Ako treba, prestaću i da verujem u Deda Mraza! Eto…

Lunja ::

Je l ovde da postujem priču?

Ti već prokljuvila...

Ево и кратке приче коју нам је послала наша најновија чланица anchi1984:

Starica Stvarnost


Stvarnost je starica sa iskustvom koja više nema snove, pa krade od svakog po malo.
Ipak, darežljiva je, pa šaku snova plati šakom iskustva.
Ali iskustva su samo su(ro)ve istine koje su se nama desile, razbijajući krčage snova naše kolekcije.

Nada je devojčica koja sakuplja snove iz razbijenih krčaga i igra se njima. Nada nikad ne odrasta, i u tome je njena suština.
Jedino od Nade Stvarnost nikad ne ukrade san... A i zasto bi? Svakako je iz razbijenog krčaga..

Zato, kad upoznaš staricu Stvarnost dobro sakri svoje snove, i ne daj joj milostinju!
Jedino Nada ne stari, ali ti stariš, i što pre upoznaš staricu Stvarnost, pre i sam postaješ star...

...Sa sobom punom razbijenih krčaga snova i džepovima punim iskustva kojima snove više nikad nećes moći da kupiš.