BALKAN CAFE "AUSTRALIJA"

PantaOz · Poslao: Sub Jul 25, 2009 7:37 am Naslov: Novija istorija Balkana

HRVATSKO PORIJEKLO

No, bilo kako bilo, postavlja se pitanje: kojeg je porijekla ta Hrvatska? Uopće, tko je ta Hrvatska? Naime, njezino je porijeklo obavijeno velom tajne! Znamo, tko su joj bili kum i krstitelj, ali, tko su joj roditelji? «Otac domovine», kako zovemo Antu Starčevića, prije je očuh, nego otac. Jer, pobogu, kakav je to otac, koji u pravom smislu te riječi, ne sudjeluje u stvaranju hrvatske države (naime, njegova Stranka prava nikada nije bila ključni faktor u donošenju bilo kakvih državnopravnih akata!). A tko je majka? Kako se Ante Starčević nikada nije ženio, mi sa sigurnošću ne možemo ni znati, tko je ta majka? «Oj hrvatska mati, nemoj tugovati…», a kako da ne tuguje, kad joj se kćerka zove Tuga. No, dobro, mi stvari možemo postaviti i tako, da za hrvatsku majku uzmemo Starčevićevu mater. Ali, njegova je majka pravoslavka, Milica Bogdanov (Nazor ima jednu divnu pjesmu, koja se zove «Majka pravoslavka»), i što ćemo onda? Dakle, kojeg je porijekla ta Hrvatska? Kao i svaki adolescent, koji prolazi kroz krize, tako je i Kroacija ili Croatia u procesu formiranja svoje ličnosti. Ona još uvijek traga za svojim identitetom. Ona još uvijek ne zna, je li slavenskog ili iranskog porijekla, i zato bi možda bilo najbolje, da se odluči za gotsko porijeklo, kao jedno kompromisno rješenje. (Ionako su Nijemci vlasnici većine naših banaka i trgovina, i suvlasnici velikih medijskih kuća!).

Nadalje, postavlja se i pitanje: kada je uopće stvorena ta Hrvatska? Navodno je Hrvatska postojala kao država još u srednjem vijeku, sve do pogibije Dmitra Zvonimira na kninskom Kosovu polju! Ma kakav Dmitar Zvonimir, kakvi bakrači! Tu tezu o «tisućugodišnjoj» hrvatskoj državnosti treba raskrinkati jednom za svagda! Sva ta naša udžbenička povijest, koju gimnazijalci štrebaju na pamet, nije ništa drugo, nego jedan falsifikat! Na kojim se to materijalnim dokazima temelji ta naša Magistra vitae? Mi na osnovu jedne krstionice iz Nina, na kojoj je uklesano: «za vrijeme kneza Višeslava», temeljimo početke hrvatske državnosti! Na osnovu čega mi možemo pouzdano znati, da je Tomislav bio prvi hrvatski kralj, i da je ipso facto Hrvatska tada bila kraljevina? Na osnovu jedne sačuvane prepiske iz 16. stoljeća, u kojoj papa iz kurtoaznih razloga, titulira Tomislava kao kralja (rex Croatorum), da bi ga poslije već degradirao u «princepsa»!

Što je uopće značio pojam «države» u tadašnjem hrvatskom kontekstu? Značio je, isto što znači i danas! Sve je to jedan déja vu! Ta «država», to ni onda ni sada, nismo bili mi; seljaci, kmetovi, radnici, pa i građani u onom užem smislu, nego uvijek oni: Trpimirovići, Krešimirovići, Zrinski i Frankopani, lažni kneževi i samozvani kraljevi, baruni, grofovi, markogrofovi, hercezi, plemići, banovi i banski savjetnici; jednom riječju, svi oni, koji su na određenom teritoriju držali (otud i pojam države, koji je etimološki izveden iz staroslavenskog jezika) potlačeni puk u pokornosti! Arpadovići? Anžuvinci? Pa kakvi su oni hrvatski vladari? Habsburzi? Da, pa tu su i Karađorđevići!

(Citat iz lista "Novi Plamen")

_________________
Vera bez ljubavi čini nas fanatičnim!
Dužnost bez ljubavi čini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi čini nas sitničavim!
Moć bez ljubavi čini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi čini nas okrutnim!
Život bez ljubavi čini nas bolesnim!

PantaOz · Poslao: Uto Avg 11, 2009 9:14 am Naslov:

Требало је да прође 160 година да на светло дана васкрсне један византијски мозаик за кога се досад страховало да су га заувек појели проток времена и људски немар. Археолози су били затечени: испод слоја пластике и металне маске ових дана појавио се анђео, мозаик непроцењиве вредности који је досад чамио испод малтера сакривен од очију јавности. Био је смештен испод висећег свода, који се налази под огромном куполом.

Мозаик величине метар са метар и по је веома добро очуван. То је напросто невероватно, кажу археолози који су стигли до овог открића. Поготово што се ради, према првим проценама, о делу које је настало највероватније још у 14. веку.

Судбине цркава, као сенке, прате животопис људи, често су чудне и непредвидиве. Понекад болне до суза. Када су Турци после вишемесечне окупације 28. маја 1453. године коначно заузели Константинопољ, султан Мехмед је одлучио да се Аја Софија претвори у џамију. И на тај начин је желео да покаже своју надмоћ над онима који се крсте пред Богом. Одмах је наредио да се уз куполу догради минарет (касније су дозидана још три), да се мозаици и друга хришћанска обележја прекрију или уклоне, како не би морао да их гледа док клања Алаху. Поставио је михраб, који одређује смер према највећем исламском светилишту – Ћаби, односно Меки у Саудијској Арабији.

У Аја Софији су се тако, попут земљотреса, судариле две велике цивилизације: хришћанска и исламска. Многобројни посетиоци то и данас тешко могу да схвате.

И мозаик је имао чудну судбину, која сведочи о страдању чувене византијске цркве. Када је половином 19. века са њега почео да отпада раније постављени малтер, султан Абдулмеџид је одлучио да га поново прекрије. Аја Софија је тада још била џамија. Он није извршио културни злочин, није га уништио. Ангажовао је швајцарског архитекту Гаспара Фосатија, који је тај посао, како се сада показало, 1847. и 1848. године обавио веома стручно. Као да је још тада био уверен да ће се једног дана догодити чудо: да ће мозаик можда угледати светло дана. Све донедавно он је био последњи човек који га је видео.

Два милиона посетилаца, колико их сваке године прође кроз Аја Софију, биће му неизмерно захвални.

Аја Софију је подигао византијски император Јустинијан од 532. до 537. године. То је дело у то време двојице најпознатијих архитеката – Антемијуса и Исидоруса. Пре ње на том месту биле су две мање цркве, које су прогутали пожари.

У њој се клањало Алаху пет векова. После распада Отоманског царства, Мустафа Кемал Ататурк, оснивач модерне турске републике, је схватио да се не може приближити савременом свету уколико не исправи тај историјски грех. Али, није се усудио да иде до краја, плашио се реаговања исламиста. После дужег премишљања, нашао је компромисно решење: Аја Софију је почетком 1935. године претворио у музеј. Уследиле су нове преправке. Како тада тако и сада; она је (н)и црква, (н)и џамија!

Тај грех многи Турци ни дан-данас не могу да му опросте, поготово они који сањају и призивају повратак отоманске моћи. Они оптужују Ататурка да је издао ислам и своје претке, да је поклекао под притиском Грчке и западних сила. Они би и данас да клањају у Аја Софији и изнова подносе захтеве да се она опет претвори у џамију. У ситуацији када се Турска нашла на путу ка Бриселу, то питање је, нема сумње, заувек скинуто с дневног реда.