"Ja!-Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i izvan naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikada nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno. "

"Prokleta avlija"-Ivo Andrić

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...

Gabrijel Garsija Markes

Umrijeti zbog ljubavi?!

Maloprije sam,hodajući po sobi,vidjela svoj odraz u ogledalu.Zatim sam zastala i malo bolje pogledala.Te oči su me posmatrale tako ravnodušno,da ih u prvi mah nisam ni prepoznala.Zagledala sam bolje i u dubini zjenica se vidjela tuga.

Posljednih dana se loše osjećam.Izgleda da to niko ne primjećuje,ali drago mi je,jer se trudim.I ovoga puta sam vješto sakrila osjećanja i svi misle da sam ''normalna''.Da,dobro glumim.Mislite da je film? Ne,to je moj trenutni život.Nevoljama na filmu brzo dođe kraj,ali u stvarnom životu je to malo drugačije i dosta sporije.Opet sam povrijeđena i drhtim. Dešavalo se to i ranije,ali uvijek sam se dizala i nastojala dalje živjeti,kao da ništa nije bilo.Da,opet je ljubav u pitanju. Ali,zaboga,ova moja ljubav nije obična! Nije dječija i ... mislim da ovaj bol neće proći.

I neka vide da patim,jer moja tuga je velika i najvještije grimase mi neće pomoći da je sakrijem.Prsti na rukama se sami isprepliću i lutaju po polici,napipavajući kutiju sa tabletama...

Budim se i gledam oko sebe.Pogled mi je dolutao do nenačete kutije.Prisjećam se jučerašnjeg dana i olakšano dišem.Dišem! Jedna zraka sunca mi pada na lice i šapuće pjesmu mog budućeg života.Dižem se da ne propustim ovakav divan dan.

Žurim, jer život je preda mnom.

"Sjećam se vrlo dobro svih faza mog zavođenja, jer sam svaku od Njegovih pobjeda željela i nisam željela, jer mi je svaka od njih u isto vrijeme pružila i zadovoljstvo i izazvala grižnju savjesti. Sjećam ih se i zbog toga što su one na mom neotpornom tijelu, od usta pa do samog trbuha, bile izvedene smišljeno i postepeno, bez žurbe i strpljivo, prije kao da to čini neki general koji osvaja dotičnu zemlju nego ljubavnik koji se prepušta svojoj želji. Sve to ipak ne znači da se On u mene kasnije nije zaista zaljubio i da predumišljaj i račun nisu ustupili mjesto ako ne samoj ljubavi a ono bar jakoj i neutoljivoj želji."

Alberto Moravia,"Rimljanka"

Jedna sasvim davna ljubav...

...Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku
Starim parobrodom koji vozi sol
I da nosim jednu davnu, nikad prežaljenu
Ljubav
Tanku dugačku cigaru i par mamuza od zlata
Da sam Šejn...


Provlačeći se ispod kapi života kakvog je donijelo poslijeratno pasje doba, pokušavali smo sami sebe uvjeriti kako nam ustvari i nije loše. Pokušavali smo iz svih tih gradskih i ljudskih ruševina iscijediti ono najbolje. Tako klišejski, bodrili smo sami sebe, gurkajući jedni druge prema sutra, kao što se djeca gurkaju u strahu pred stranim i nepoznatim. ''Hajde ti...'' Hajde, ne propusti još jednu priliku. Pokušavali smo ne stajati na istom mjestu i gledati snove, kako jedan po jedan, odlaze, tako sporo, ali ipak dovoljno brzo da ih ne možeš pošteno niti odsanjati, a već su i više nego nedostižni. Ali, snovi su valjda, to što drži čovjeka, i snovi su, valjda jedino po čemu smo se razlikovali tih dana, jer proklet da sam, koliko sam se god trudio pronaći nešto što bi me razlikovalo od ostalih, u tom moru sivila, nisam mogao. U takvom jednom svijetu, sreo sam ju, jednog predvečerja. Predvečerja kakvo samo Mostar i lipanj mogu zagrljeni otplesati. Sretao sam ju, da, u još nekim predvečerjima, u još nekim danima i noćima. Volio sam njen smijeh, u kojem je bio sakriven zaborav. Volio sam toplinu njenog tijela sklupčanog kraj mene, u starom bakinom stanu u Rudarskoj. Pa da, volio sam nju. Imali smo neke svoje svijetove i neke svoje trenutke. Svijet smo obojili nekim svojim bojama. Dnevnike ispisali svojim ludorijama, i postelje natopili svojim suzama. Živote smo ispunili svojim snovima. I bili ponosni na njih. Na snove. I na živote. Mislio sam da se nikad nećemo odreći nas i naših snova. I nismo. Ali, snovi su se, valjda, odrekli nas...
Stajao sam jedne noći pod balkonom stana 3A u Rudarskoj, ni sam ne znajući kako da opravdam ili objasnim ono što ću učiniti već noćas. Stajao sam u noći, smišljajući stihove, razloge, ideje... Nisam ništa smislio. Iz mene je zjapila samo praznina. A ona je gore, spavala, onako kako već samo ona spava. Spavala je. Sanjala? Sanjala. Nisam htio oskvrnuti taj spomenik što sam ga podigao od tišine, pod njenim balkonom, pa sam zaplakao tek poslije. Na peronu. Okrenuo se još jednom da pogledom progutam pustu željezničku stanicu i upijem mirise ovoga grada čiji komad duše udahneš sa svojim prvim plačnim dahom, kad te smežuranog, babica stavi na majčine grudi. Ostavio sam ih oboje iza sebe. I nju i grad. Ona je, valjda, bila uplakanija. Raspitivala se. Strepila. Strahovala. Na kraju je vjerovatno shvatila. Pitam se je li razumjela? A ja sam, udaljen cijeli ocean od Rudarske, počeo slagati ostatke svog života, i... Bilo bi lijepo, da mi je nedostajala i da su mi se, u ljetnim njujorškim noćima, umjesto djevojke iz metroa učinile njene... Bilo bi lijepo da sam sačuvao našu ljubav negdje u sebi, zaštitio je od samog sebe. Ali lagao bih kad bih rekao da sam skupljao dijelove nje ispod svih onih uzdaha i znojnih tijela nekih drugih žena u čije sam postelje uskakao. Slagao bih samog sebe, kad bih joj poslao razglednicu sa stihom umjesto šifre... Lagao bih, ili bih odsanjario... U svakom slučaju, pobjegao sam od oboje. I od laži i od snova. Jer ništa ne zgrabi tako jako onaj dio tebe, ono malo zrno u tebi, u kojem si satkan cijeli i u kojem je cijeli tvoj svijet, kao što to učine laž i snovi. Ne, nije mi nedostajala. Ni njen smijeh, ni njeni poljupci. Nije mi nedostajala. Samo...
Kad bih u svijetu, cijeli ocean udaljenom, zastao na tren, i kad bi i srce zaplovilo zelenom rijekom, a uho osluškivalo korake čovjeka koji odlazi ispod balkona stana 3A, shvatio bih, da si nedostajem ja. Ja... Onakav kakav bih se probudio uz njenu rasutu kosu, na zajedničkom jastuku... Onakav kakvog bi me ona nasmijala kad ne može ukrotiti frizuru... Onakav kakav bih sinu priuštio da i on s prvim dahom udahne komad duše, a ne prljavog smoga... Nedostajem si ja. Ja...

Ne zivim u svojoj proslosti, ni u svojoj buducnosti. Imam samo sadasnjost i samo me ona zanima. Ako budes znao ostati uvek u sadasnjosti bices srecan covek. Razumeces da u pustinji postoji zivot, da nebo ima zvezde, a da se ratnici bore jer je takva narav ljudske vrste. Zivot ce ti onda biti zabava, veliko slavlje, jer je zivot uvek samo trenutak u kojem zivimo.

Iz Alkemicara

"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mesaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajuci njegovu koznu krv u slast, male, jestive pecurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove musku snagu tako sto pasu sa otrovnog vrgnja pecurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pazljivi i zagrizu suvise duboko, zahvataju zajedno sa pecurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake veceri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cu jednom ugristi suvise duboko..."
M. Pavic

Nisam na ovaj svet stigao da bih bio porazen,
niti neuspeh struji mojim venama.
Ja nisam ovca sto ceka da je njen pastir podstakne.
Ja sam lav koji odbija da zbori, hodi i spava s ovcama.
Kasapnica neuspeha nije moja sudbina.
Istrajacu sve dok ne uspem.
Og Mandino

"Između sopstvenog bića i drugih ljudi, između vizionara i psihopate, između ljubavnika i ljubavi, između podzemnog sveta i podzemnog sveta, pada Senka.

Prolazi vreme, U svojim snovima Ormus i dalje plovi na Gajomartovom tragu kroz Las Vegas podzemnog sveta, ali isto tako često, a možda još češće, stoji naspram sopstevnog bića na ulici nikad viđenog ali poznatog grada, slušajući šta mu govori sopstveni lik iz sna. Još je mlad.

Svet nije ni cikličan, ni večan, ni stalan, već neprestano prelazi iz jednog oblika u drugi u nepovratnoj promeni, kojo možemo dati svoj dooprinos.

Nastavi da živiš, izdrži, jer zemlja rađa čuda. I kad ti proguta srce, čuda se i dalje događaju. Skineš kapu i sve ti je oprošteno, Od tebe se očekuje samo da pomno pratiš događaje oko sebe.
Salman Rušdi - Tlo pod njenim nogama

Danilo Kiš


(...) Znaš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav?
Kada mladić sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, onda prilazi na dan Pandelfinskih svečanosti (a to pada prvog maja - 7. januara po našem kalendaru - kada je mesečina najgušća i najzvonkija) onoj devojci koja ga je u snu pohodila više od sedam puta. Međutim, to se smatra, možda s pravom - velikom sramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom.
(...) No evo kako se to radi u Zalivu:
Mladić toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo bez reči gleda u oči, satima i satima. Onda, posle te neme ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedara svoj oštri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Za sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona može da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voi njega, i ona uzima nož. ''A, ako ga ne voli?'' - zapitah Tam- Tama.
''Zavoleće ga dok krvari'', reče on.
''Ipak'', rekoh.
''Onda pusti da umre pored nje. Čim mesec zađe, ona mu izvadi srce i baci ga delfinima. Zato su delfini skloni ljubavi.''
''Čudno'', rekoh: ''Zašto je to tako?''
''Zato'', reče Tam- Tam poučno ''jer posle one noći kada je čovek priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano, nije ni za šta drugo nego da se baci delfinima.''
''Surovo'', rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi reče:
''Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srce dva puta nudi.''
''Tam - Tam mudri'', rekoh, ''pa šta se zbiva sa onima na Hridi što su presekli sebi kucavicu?''
''Ništa'', reče on. ''Oni se vole.''
''Znam'', rekoh, ''oni su presekli sebi vene!''
''Meseca mi, ti si naivan'', reče.
''Zašto naivan?'', upitah. ''Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?''
''Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.''

" Da li odista smatrate da je slabost popustanje pred iskusenjem?
A ja vam kazem da postoje uzasna iskusenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da
bi im se covek prepustio.
Staviti citavi zivot na kocku zarad samo jednog trenutka.
sve rizikovati u magnovenju -
bilo da se radi o uzitku ili moci - ne , u tome nema nimalo slabosti."
Oskar Vajld

Glisa,ko je napisao -Jedna sasvim davna ljubav?

(Stihovi su,to prepoznajem-Haustor.A cija je prica?)

Ne znam.
Pronađoh te opet, a!? U redovima, između njih ili je Haustor kriv za sve!?
Ma, muzika je čudo, slušaj...

Uvijek sam a nikad do kraja
Večer u gradu ti donese neki lijek
U nekom kutu gdje samoća se zbraja...

Uvijek s malo premalo para
Kad upale se svjetla ode dim
A miris noći opet postane stvaran
Ko mnogo puta do sada
On sanja
Kako beskrajno pada...

Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve
Čulo se samo kako ptice pjevaju
Onda je stajao još dugo s druge strane ulice
Pustio suze da se same slijevaju...

Ja bi' mog'o da mogu
Ja bi' znao da znam...

Haustor

Znas ti gde treba zagrebati.

Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve
Čulo se samo kako ptice pjevaju
Onda je stajao još dugo s druge strane ulice
Pustio suze da se same slijevaju...

Ja bi' mog'o da mogu
Ja bi' znao da znam...

Ajde!Predjimo na drugu stranu ulice!
(Da nam od slobode...viori sal).

Dario Džamonja: KUĆA IZLAZEĆEG SUNCA
DUH-PISAC (1)


--------------------------------------------------------------------------------
Sve što trebaš u životu je nečije uho, malo polupanje, mrvica osmijeha od koje se može prehraniti cijeli dan

U Americi postoji predivno zanimanje. Ono se ubilo za mene, a ja se rodio za njega. Ghostwriter. Bukvalni je prijevod čuj, ba, mene – prijevod?!) kako i naslov kaže, ali pravo značenje je da se radi o, recimo, piscu iz sjenke koji svoje ideje i talenat prodaje kojekakvim kuntzovima, kingovima, grishamima, crichtonima...Oni dobijaju lovurinu, lovorike i slavu, a njemu daju za akšamluka... Zauhar i njemu i njima. Jeste da zvuči malo i kurvanjski, ali pokušao je on pisati pod svojim imenom, nudio izdavačima rukopise i svi su mu redom odgovarali (ako bi se uopšte udostojili da odgovore) da je izgubljen slučaj za pisanje, da se mani ćorava posla, da se uhvati kakva čestita posla...
Volio bih da i ja imam jednog takvog da ga izvučem iz špajza kad god mi zatreba, platim mu koju lozu, kupim šiljke i stvar riješena.
Da ne griješim duše. Ima ljudi koji se sami nude, baz ikakve nadoknade, ali čim čujem ono: “Moramo jednom sjesti da ti nešto ispričam, samo ti to možeš napisati”, znam da je to neko teško sranje i pitam se je li moguće da ja pišem takve daveže od priča. Ili je to nešto toliko “novo”, kao i moj Trubadur gramofon. A, tako i zvuči. Zato i prekidam takve ponude već u samom startu: “Znam, znam...”
Ipak, kad mi jedan čovjek započe priču, umjesto uobičajenog “ovo ti je živa istina...”, ponudi se da mi ispriča jedan “istinit vic”. Ja se zainteresovah pošto za tu kategoriju književne forme nikad nisam čuo... Elem, neki frajer ti je imao ženu koja je pod bogom milim sve znala, ničim je iznenaditi! Vrati se on s posla i pita: “Znaš li ko je umro?” “Znam”, mrtvo-hladno odgovara ona i nastavlja čupati obrve. “Znaš li ko je dobio otkaz na poslu”, pita za čovjeka koji ni sam do jutros to nije znao. ”Ma, znam”, veli ona ne prestajući puhati u tek lakirane nokte. “Znaš li ko se oženio?” Brijući pazuha ona s dosadom na licu svom liku u ogledalu odgovara: “Ma, znam.” Ne da se on, pa je pita: “Znaš li šta sam jutros doručkovao?” Ona ga gleda kao zadnjeg kretena: “Bezbeli da znam”. “Pa, kako, majka mu stara, i to znaš?” Ona upire drškom u njegovu kravatu: “Pače. Još ti je mozak na kravati.”
Frajer naskroz povilenio. Kad se vrati s posla ćuti, prihvati se kašike i pokusa ručak, svali se na kauč da malo ubije sovu, ali, ne lezi vraže - ona ne samo da po cijeli dan gleda meksičke “sapunice”, nego i reprize... Digne se i protalaha po gradu: sreće ljude, gleda u izloge, sjedi u kafani i sluša šta se priča, ali ga strah otići kući i opet upitati: “Znaš li...?”
Jedan dan mu pade nešto na pamet i mada pomisli: “Jesam li ja ovo načisto poludio?” Ode na selo i kupi kozu, strpa je u vreću, pa u gepek, a onda, pazeći da ne sretne nikog od komšija, natovari je na leđa i ostavi je u kadi. S merakom se zavali u fotelju, stavi hladno pivo pred sebe, raskrili novine, a kad se ona fištrija vrati s posla on i ne diže pogleda...
Ona othuknu kad je skinula pretijesne cipele, pa ode u kupatilo da skine šminku... Začu se kako je nešto palo na pod i razbilo se i ona ufura u sobu: “Znaš li šta je u kadi?”
On ne odgovori spika, nego povuče dobar gutljaj pive iz flaše, odbi gust dim u njenom pravcu i reče: “Znam!”
Oči su mu se iskolačile čekajući moju reakciju na ovaj “istinit vic”: “I, šta misliš?”
Mada je to bila stara priča koju sam skoro i zaboravio, ja prvo sebe pljesnuh po koljenu, a onda u silnom “uzbuđenju i oduševljenju”, kr’nuh rukom po stolu tako jako da se preturi fildžan s kafom, opalih ga štosom u rame, a njemu naočale spadoše na po nosa.
Mahao sam glavom kao da nikako ne mogu vjerovati onom što sam upravo čuo, a on je, sav napet kao struna treptao očima: “Može li šta od ovoga ispasti?”
Prijekorno ga pogledah: “Može li šta ispasti?” U njegovim očima se pojavi strah. “Čuješ li ti sebe šta govoriš“, nastavih da ga mučim. “Ovo je prva liga! Znaš li šta je prva liga? To ti je ovo što si sad ispričao.”
Njemu zamalo suze ne grnuše na oči. Bojao sam se da će mi zgrabiti ruku da je poljubi, pa je sklonih sa stola. “Ne bih ti lagao. Ovo je prava stvar. Treba to još malo dotjerati – naravno, ali...”
On me žurno prekinu: “Svakako, svakako... nisam ja ni mislio... nego, znaš, eto... palo mi na pamet... Ne ljutiš se?”
Nije bilo teorije da ja platim račun. Izađoh iz kafane. Poslije par koraka začuh njegov glas. Stajao je na vratima i mahao mi: “Daco, znači – može?”
Podigoh palac u zrak kao što se piloti pozdravljaju i krenuh kući. Razmišljao sam kako je ono All you need is love obično sranje!
Sve što trebaš u životu je nečije uho, malo polupanje, mrvica osmijeha od koje se može prehraniti cijeli dan, samo jedna riječ što će te izvući iz bespuća i suhe pustinje vlastitosti u kojoj ti se jekom, sve slabijom i slabijom vraća tvoj glas, a ispružena ruka ostaje prazna, znojava, pa suha, nepotrebna i iscrpljena, gdje nemaš koga upitati: “Sjećaš li se...?”, gdje tebi nema niko uputiti isto pitanje...

***

Dragi moj Ghostwriter-u, moj anonimni prijatelju, moj pišče iz sjene, znam da ti ovo nije bilo na umu kad si mi pričao svoj “istiniti vic”, da si to drukčije zamišljao.
Ako te to imalo može utješiti: zamišljao sam i ja mnogo toga drukčije, ali je ispalo ne onako kao što bih želio nego kao što mora.




Dario Džamonija je rođen 18. januara 1955. godine i umro 2001. godine u Sarajevu. Iza njega ostaju knjige kratkih priča: Ptice iz moje ulice, Zdravstvena knjižica, Drugo izdanje, Priručnik, Oni dani, Prljavi veš, Pisma iz ludnice i posthumno objavljena Ptica na žici. Bio je kolumnista u časopisima Slobodna Bosna, Večernje novine, Naši dani, Oslobođenje, Komunistu, Valteru i Valter ekspresu.
Bio je urednik u časopisu Lica, dobitnik je nagrade Veselin Maslesa za najbolju knjigu proze za 1985. godinu, te Fund Free Expression Award 1993, Writes Club Madison IIPrizefor Non-fiction 1994 i otkupne nagrade za poeziju Madison 1996. godine.

KAMENE USTAJ!


Probudi se, kamene,
Nebesa pozlati!
Stari nam most
Iz pepela vrati.

Neretvo, rijeko zelenih očiju,
Široko rastvori ih, stani!
Taj srpanjski dan neka bude tvoj blagdan,
Na ranu melem zvjezdani.

Neretvo vodo, još od davnine
Daleko čulo se nije
Čovjek da ’zgine, kamen da uskrsne,
A srce u kamenu bije.

Zaplivaj, labude,
Cvijete dugovrati,
Val joj razigran
Do ušća isprati.

O, ustaj kamene,
Iz praha se vrati!
Dok padao si
Znali smo:
Iz mrtvih
Ti ćeš ustati!

(Pjesmu ”Kamene, ustaj!” pjesnikinja Vesna Parun poslala je u Mostar Organizacionom odboru za obilježavanje otvaranja obnovljenog Starog mosta u Mostaru uz želju da muziku komponuje Kemal Monteno)