"Ne zivim u svojoj proslosti, ni u svojoj buducnosti. Imam samo sadasnjost i samo me ona zanima.

Ako budes znao ostati uvek u sadasnjosti, bit ces sretan covjek.

Razumjet ces da u pustinji postoji zivot, da nebo ima zvijezde, a da se ratnici bore jer je takva narav ljudske vrste. Zivot ce ti onda biti ZABAVA, VELIKO SLAVLJE, JER JE ZIVOT UVIJEK I SAMO TRENUTAK U KOJEM ZIVIMO."

(Paulo Coelho, Alkemicar, Znanje-Zagreb, 1998, str.71-72)

Pismo dragog druga...

...malo umor, malo stres, nije bjes. nedam se, nece me strpati u les.
Umoran, al´radostan, pomalo i apatican, mislim da problem nije simptomatican.
Cek..mozda imam temperaturu,...ili je to poziv na fiskulturu...mozga.
Nesto nije u redu, I znam sta nije. Prejeo sam se zadnjih dana ljudske gluposti, pa mi sada mozak boluje od tuposti.. Jedino pametno i lijepo sto me srete u danashnjem danu, bjese tvoje pismo da ti srce ne krvari vishe.
Ne znam sta da ti kazem..Drago mi je sto si tugu prebrodila i sto te nevolja nije oborila. Vjerovao sam u tebe i molio Nebo, znajuci da i ti cinis isto, mozda nisam treb´o, ali sam ipak za tebe palceve stisko.
Voleo bih da sam mogao da vidim tvoje nasmijano lice tog dragog jutra, kada tjeskobu vishe osjetila nisi, ili sve se mislim... ma vidio sam ja tvoje lice, pri odlasku u zoru samu, prije nego sto Nebo od sebe otjera tamu. Raduj se radosti, prijateljstvo srca moga, raduj se i trazi ratnika svoga. Odmori sada pa se za taj podvig spremi, jer ce opst doci cas da se ka raju strijemi. Volio bih da te imam gosta u svom skromnom domu, ali cemo pricekati i da moju problemi odu. A ima da odu....duboko u vodu. Vrlo brzo.. i prije nego sto zora svane. Zdravo ostaj, i oprosti sto ti pishem ovako kasno i na ovaj nacin. Ponestalo mi je obicnih rijeci za neobicne ljude. Prostacima dadoh krpe, a tebi pruzam svilu. I jos jednu dobru vilu, pride, da ispred tebe ide...

Ja nikako da nadjem one vevericine postove... pa sam resio da ovo stavim ovde... i nek mi neko pomogne da nadjem gde se nalaze (ili sam ja sanjao, mozda je to bilo na starom forumu?)...

Izmisliti -Ton Telehen

Jednom kada je mrav ponovo otisao na dalek put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega.

Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i polozila glavu u sake.
A mozda sam ja izmislila mrava.. pomisli. Spopale su je crne
misli i uplasila se da od tuge vise nikada nece moci da se pomeri samesta. No, u zadnji cas je poskocila, izasla napolje, spustila se niz bukvu i otrcala u sumu.

Ubrzo je srela cvrcka.
- Cvrcku - rece gotovo bez daha - da li si ikad cuo za mrava?
Cvrcak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamisljenosti.
- Mrav.. - mrmljao je - da li sam cuo za mrava.. Kako ono rece?
- Mrav - ponovi veverica. - Mrav.
- Mrav - ponavljao je cvrcak i pri tom se zamislio. - Mrav. Mrav..
A onda odmahnu glavom.
- Ne - rece. - Jos nikad nisam cuo za mrava.
- O - uzdahnu veverica. - Onda sam ga mozda izmislila.
- O da? - upita cvrcak radoznalo. Bio je lud za izmisljanjem.

Ali veverica je brzo otisla dalje da bi to isto pitala kukca,
lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije cuo za mrava.
- Ne - rekose. Mrav.. Ne. Nazalost. Culi su za desmana,
konopljarku, gnua, mosusno govece i narvala, ali nikad nisu culi za mrava.

Kasno popdne veverica je otisla kuci. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potistena sedela je pred vratima kuce dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.
Dakle izmislila sam ga.. mislila je. Dakle, izmislila sam i
njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepse sto postoji.. I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila..

Tako zamisljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila
koraca i kako ona zajedno s njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nesto potom, cula je cak kako joj on nesto govori i kako joj objasnjava nesto vrlo zamrseno sto ona uopste ne shvata.
Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje veceri. ...

Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa cela
trceci najbrze sto moze, na putu ka sumi, ka veverici.
Samo da me nije zaboravila, mislio je i trcao jos brze.
- Evo me, dolazim! - vikao je.
- Veverice!

Pance, ovo ti je iznad glave : Poezija - Ton Telehen, Nedostajati.
A ako dotakne dusu moze biti bilo gde,zar ne?!

Sukar mesto...


Pločnik poče da kvasi jedva vidljiva mega i gdegde po ulici prohodaju kišobrani.

Ćamil zadiže masni kačket sa gajtanom i slomljenim suncobranom i pogleda buljavim okom u spušteno nebo. Ako ne potraje dugo, pomisli, biće dobro. Posle kiše uvek ima mušterija. Ali ako nastavi unedogled, ko će cipele da čisti?

Nagura četke i kutije u sanduk koji mu je predstavljao radnju i sa vrha trotoara pored gvozdenog električnog stuba pomeri se za nekoliko koraka u Makedonsku pod plitku strehu "Komisiona", koji su neki još zvali, kao pre rata, radnjom braće Levi.

Napred, na višespratnici Riunione na Trgu Republike prerano se upali i zaigra nekakav reklamni znak. Bacao je po ljudima i retkim automobilima crveno-zeleno-plavi odsjaj. Odmah na to, kao po dogovoru, svitnuše i žutnjikave, blede sijalice na metalnim banderama. Nisu mnogo šta osvetljavale, jedino im se od vlage oko šešira pravio dvostruk, razvučen, zlatast obod.

On sede pod onom strehom na svoju stoličicu s naslonom i otvori vratanca sanduka. Nanovo je oko nogostupa postavljao kutije, flašice, krpe. Na ogledalu na desnom boku opazi mrlju crvene boje, pa pljunu na staklo i dlanom je smače. Zatim o eksere spreda i sa strane izvesi raznobojne, dlakom bogate četke.

Uto u politiranom kiosku nekoliko metara više od njega, već u Dečanskoj ulici, slepa prodavačica novina izgovori svojim slabim glasom mladom čoveku u sivom kaputu od tvida:

"Još nije stiglo. Samo što nije stiglo, gospodine."

Trepćući kapcima do polovine očnih jabučica, vraćala mu je kusur. Novčanice je prepoznavala pod prstima i tačno znala gde joj se šta nalazi. Ali oblčno je s njom i njena majka. Sad je zbog nečega nema.

Ta starija, prodavačičina majka, po nečemu ga je podsećala na Mečkinu mater Selenu. Samo što ova nije onako gadna.

Nikako ga baba nije podnosila. Od prvog viđenja. Nešto muva oko onog bakrača na utrini i otud kevće:

"Džanes romane, Ćamil, a?"

"Njega to da pitaju! Jebem ti! Pa oduvek je bio garav kao ugarak, i drugo mu oko bilo buljavo, a glomazan nos mu visio kao kuka, čim ga pogledaš, jasno ti je šta je. A malo dalje na nekom panju sedi ostariji, debeljušni Ivan, njen muž. Cima iz lule s kratkim, krivim kamišem i nadlanicom popravlja prosedi, od duvana žućkasti, obešeni brk.

On se okreće starcu. Zna se s kim treba da se razgovara.

"Kako da ne govorim, bre?" Ali ovaj se pravi da ne čuje. "Nemoj tako, Selena, k'o boga te molim. Ja sam, bre, Ciganin, isto k'o vi."

"A nisi Turčin?" laje ona otud.

Rađala je bar desetak puta i, u onim prljavim, širokim suknjama, seda i raščupana, izgledala starija od muža. A možda je i bila.

"Kako, mori, Turčin? Nikad i' nisam ni vid'o!"

Iako je poreklom možda iz Turske. Nije siguran. U svakom slučaju, brat Ćazim mu je u Jagodini sedeo u muslimanskoj Turskoj mali između reke Belice i vašarišta, dok su pravoslavci imali svoju malu, kod Levačke čaršije. Ivan i njegovi su to, dabome, morali da prokljuve.

"Ma ti si, bre, star rom! Svoju decu imaš! 'Di ti našoj Mečki možeš da budeš par!"

On širi ruke ka brkatom čoveku i smeje se.

"Kako, boga ti, star? Pa dvajes' peta mi je, kako star?" Imao je u stvari trideset. Ali neće mu valjda tražiti krštenicu. "Rano me oženili."

Najzad stari Ivan diže glavu. Vadi lulu iz ustiju.

"Šta se tebe tiču njegova deca?" Bar on zna koja su muška prava, žena u njih ne sme da se meša. "Valjda su to deca njegove žene? Kako rom može da zna koja su deca njegova, koja nisu? Njegova su dok mu je njina majka žena. Posle nisu."

Sa Trga Republike, tutnjeći, u Makedonsku svraćaju zelena blindirana kola za đubre. Malo niže od "Komisiona" zastaju, pa dvojica Šiptara u dugim, nepromočivim kabanicama s kapuljačama silaze s papuča na zadnjem delu i ulaze u neko dvorište. Otuda na čakljama preko ramena iznose velike, duboke kante pune đubreta. Istresaju ih u kolska usta nalik na ona u betonske mešalice i vraćaju u dvorište. Onda se nanovo penju na papučice i zviždukom daju znak. Na to kola krenu, opet zagrajaju i nestanu niz ulicu.

Kratka, nabijena sredovečna dama sa smeđim šeširićem na krupnoj glavi vodila je o kaišu kratkog, nabijenog, braonkastog mladog boksera.

Ćamil mu pucne jezikom. Pas mrdne podsečenim repom i pokuša da zastane. Ali žena ga cimne za povodac i oni dostojanstveno produže.

Mangupski trepćući buljavim okom, šapatom je psovao pseću gazdaricu.

Ipak, ono s Micom u Ćupriji bilo je šukar život.

Dotle mu je bila izrodila šestoro — bog im je uzeo troje — i dok je ona prala veš po kućama, on je sa svojim sandukom sedeo pred kafanom "Sinđelić". Svi su ga poznavali i svi hteli da pozdrave.

"Šukar li si, Ćamile?" pitaju.

On po bugarski potvrđuje drmajući glavom levo-desno.

"Šukar, šukar."

Tog proleća uoči rata u ćuprijskom Sibinovićevom sokačetu, češće zvanom Sibinovska mala, proneo se glas o veštini šesnaestogodišnje lepotice Mečke, ćerke ruskog Ciganina Ivana, koji je sa svojom fajtom pao na jagodinsko vašarište iznad Klefiševe klanice. Rano udatu, otac, braća i muž je, kažu, strogo paze — a i nemaju, vele, šta da paze, ni sama ne ide u rastur — ali kad pođu na veći posao, uvek izvan jagodinskog okruga i domašaja lokalne vlasti, nju puštaju kao prethodnicu. I dok ona gleda u dlan i bob, peva i udara u balalajku zavrćujući gazdama pamet, oni na drugoj strani u tišini prave ršum. A ako kad dođe u škripac, baš kao na onim živim slikama u ćuprijskom Zanatskom domu, uz vrisku i pucnjavu doleću junačni i obesni i, uzimajući je na belog konja bez opreme, u poslednjem času spasavaju. Plele su se male legende o njihovim podvizima.

Dragoslav Mihailovic

"Kada bih bio siguran da me nece cuti i odmah poslusati ona gomila prosecnih i nedarovitih ljudi koji su i inace uvek spremni da sebe i sve svoje uzdizu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim nasim ljudima dao jedan savet.
>Radite svoj posao ne gledajuci ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i trazite malo od sveta oko sebe (sto manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je vecina od nas od pocetka udarila sebi suvise malen i suvise bliz cilj, i da je vise i bolje mogla od onoga sto je zelela da uradi i postigne.Zelite mnogo, tezite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostrucavaju snage u nama. Tezite smelo ka savrsenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ogranicenim i mucnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i taste velicine. Ciljevima svojim zivite, a trosite se nestedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakod dana i sata. Cesto pomisljajte da je zivot jaci i svet bogatiji nego sto mi to u svakom pojedinom trenutku mozemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogucnosti, da u hodu sticemo snage.
Hteti daleko i zeleti mnogo, kad je rec o postavljanju nesebicnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogresno je i opasno udariti sebi suvise blisku metu, jer to znaci izneveriti i sebe i druge, ostati duzan zivotu.
Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvodjenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodusni, mislite smelo i gledajte daleko.<< , rekao bih im."

Ivo Andric - "Znakovi pored puta"

Tako je govorila Vera Pavlovna


– Vi kažete da sam fantast, pitate – šta ja tražim od života? Ja neću ni da vladam ni da budem potčinjena, ja neću ni da obmanjujem ni da se pretvaram, ja neću da se obazirem na mišljenje drugih (...). Za ono što nije meni samoj potrebno, ja neću žrtvovati ništa, ne samo sebe, već ni najmanji kapric neću da žrtvujem. Ja hoću da sam samostalna i da živim kako ja hoću, što je potrebno meni samoj, to ću raditi, a što nije – to neću, pa neću.

(Černiševski, Šta da se radi?)

Svake tri sekunde u svetu umre jedno dete i objavi se jedna knjiga. Ko ce biti brzi?

Nenad Dakovic