Nema ove pesmo na Radetovim albumima, ali mi se cini da ju je neki glumac snimio...Misa Janketic mozda, ne secam se vise...

evo jedna lepa...


Bez uzvika


Ničudnog ni novog za nas nema više,
Sve su zemlje nama i drage i srodne:
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše,
Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.

Otaxbina naša sa patnje je znana,
Lutajući mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi naših večnih rana,
I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

Zato nama nisu okeani strani,
Ni grobovi starih umrlih stoleća;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris našeg cveća.

Mi, kao litija, lutamo s trubama
Od kuta do kuta, od grada do grada,
čas sami,čas s decom, stadom i ljubama,
Noseći stegove i vlasti i pada.

Ponavljamo skalušto poznasmo rano,
Skalom sudbe kojom drugi jedva mili;
Zato nama danas ništa nije strano,
čini nam se, svuda već smo jednom bili.

I kad razgrnemo pepelišta snova,
Stariće se dani uz reč da pomenu:
Slušaćemo vatru iveselost njenu,
Ko domaćin što se vratio iz lova

S pesmom s kojom jutros u planinu krenu.


Milutin Bojic

A šta kažete za ovu pesmu ...


Domovina se brani lepotom


Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi

Domovina se brani cvetom
i pčelom na cvetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu

domovina se brani knjigom
i pesmom o nebu
Sestrinom suzom majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
domovina se brani životom
i lepim vaspitanjem

Ljubivoje Ršumović

Mi smo Ljudi od Zemlje i Nebom se pokrivamo.
Iz nas raste poljsko Cvece i zelena Trska kucu da pokrije.
Mi smo ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.

Mi imamo atar Srca i njemu jednu Ruzu s kraja Sveta.
Kroz nas Vetar duva, Mlinove da tera i Reku da uspava.

Ne diraj me u te moje oci od Blata videces ono sto se ne vidi.
Ne diraj me da se ne uplasis od te Tisine.
Mi smo ljudi od Zemlje i iz nas Planina naraste.

Ne diraj me, napices se od te Rakije dudove pa nikad neces zaspati.
Evo ti jedan dlan Zita, daj mi kap Vode.
Evo ti dva Suncokreta i More sto ga ne vidis.

Ne diraj me u tu moju Kosu ostace ti ruke od Trnja izbodene.
Ne diraj me ujescu te Zubima od Kukuruza.

Iz mene Bagrenje procveta i cela jedna Livada.

Mi smo Ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.

Milos Jovanovic

Ovu sam slusala dok ju je i pevao.
I sta bi drugo,plakala.


Rade Serbedzija

POVRATAK RATNIKA

Ako se vratim kući,
Jednoga dana,
Ako se vratim kući,
Iz ovog rata,
Pusti me da spavam,
dugo da spavam, moja draga.

Zatvori prozor draga,
Zaključaj vrata,
Utišaj zvono draga, staroga sata,
Pusti me da spavam,
Dugo da spavam, moja draga.

Skini mi kaput draga,
I samo šuti,
Sjedni kraj mene draga,
Došo sam kući.
Pusti me da spavam,
Dugo da spavam, moja draga.

Ako me pitaš draga,
Ja neću znati,
Suzama tvojim draga,
Ja neću dati,
Pusti me da spavam,
Dugo da spavam, moja draga.
Ako se vratim kući,
Jednoga dana,
Ako se vratim kući,
Iz ovog rata,
Pusti me da spavam,
Dugo da spavam,
Moja draga.

Btw imam taj album...Orihi, orihi... jako mi se svidja, posebno jer uz njega sviraju i pevaju meni dragi muzicari iz Istre Livio Morison band, Dario Marusic i carobni glasovi grupe Putokazi

Pronadjoh jednu lepu o domovini...

ŠTA JE DOMOVINA

Kada kraj ograde nešto izviri,
gvirne i zvirne,
zasvrbi maštu,
pa deran ne može da se smiri,
pa baci pogled
u tuđu baštu
pre nego otrči dalje niz put,
to žuto nešto
što mami vešto -
to vam je deco
neven žut.

Kada na odžak crvenog krova
doleti nešto veliko, belo,
pa dok lomata krilima smelo
prizove male crne ptice
koje začas prhnu sa žice,
začas naprave piruetu
kad se spuste u niskom letu
do onog derana
što večno raste -
to su vam deco
rode i laste.

Kada taj deran se zaleti
ulicom svojom iz sve snage,
pa se usput u trku seti
da mu je dosta
jurke i žmurke,
lopte i igre,
praćke i mača,
pa se zavrti poput čigre,
okrene se k'o suncokret
u pravcu bakinih kolača -
to vam je deco
dečji svet.

A kad se sve to u srce sapne,
neveni žuti neotkinuti,
laste i rode,
dečije zgode,
miris kolača bakinoga
i još puno, puno toga,
tu se šćućuri i zažmiri,
pa se tek ponekad zatalasa
i nešto šapne
u pola glasa,
tiho i setno k'o violina -
e, to je deco
domovina.

Dragana Konstantinović

Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek' gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braćo!junaci! ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat' dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi – ta da smo ljudi –
Ta da smo braća – oh, Bože moj! –
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako – oh, braćo draga! –
Ta zar bi tako prezreli vas?...

Prezrite bratstva pokor i kletvu;
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno –
Krv dece vaše gledamo mi!

A gde je pomoć, il' suza bratska,
Il': ''Juriš, rode, za brata svog?''...
U veljoj bedi, smrti, i krvi,
Danas vas same ostavlja Bog!

...Al' opet, grešan, grešno sam pev'o
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi – kipi – i čeka –
Al' ne da đavo... il' ne da Bog!

Đura Jakšić

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa.

Ali, bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
Zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nbrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,

bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana koža suvonjavi.
Svu su je poderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata, od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari...
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari

i zbrčka se, oj, Srbijo, među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko moja stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo, među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.



Oskar Davičo

Lep izbor, svaka cast


Kosovo polje


Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.

Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?

Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam sta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?

Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
Zrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kazem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kazu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.

Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.


Matija Beckovic, 1987.

Silni oklopnici, bez mane i straha,
hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka,
vi jurnuste tada u oblaku praha,
i nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
kada trulo carstvo oružja se maša,
svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!

Danas nama kažu, deci ovog veka,
da smo nedostojni istorije naše,
da nas zahvatila zapadnjačka reka,
i da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
ne mogoše drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
neozaren starog oreola sjajem,
ja ću dati život, otadžbino moja,
znajući šta dajem i zašto ga dajem...

Milan Rakić

MOJA ZEMLJA


Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.

I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.

I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.

I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.

I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.

Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!

Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.

Dragana Konstantinović