Sto se tice Balkana i balkanske poezije... jedna od meni najmilijih pesama je na makedonskom jeziku i pisana je od strane Konstantina Miladinovog - koji je u zivotu napisao samo 15 pesama !

T'ga za jug

Orelski krilja kak da si metneh,
i v nashi strni da si preletneh
na nashi mesta ja da si idam,
da vidam Stambol, Kukush da vidam,
da vidam dali s'nce i tamo
mrachno ugrevjat kako i vamo.

Ako kak ovde s'nce me sretit;
ako pak mrachno s'nceto svetit,
na p't dalechni ja kje se stegnam,
i v drugi str'ni kje si pobegnam,
k'de s'nceto svetlo ugrevjat,
k'de neboto dzvezdi posevjat.

Ovde je mrachno i mrak m'obviva
i temna m'gla zemja pokriva,
mrazoj i snegoj, i pepelnici,
silni vetrishcha i vijulici,
okolu m'gli i mrazoj zemni,
a v gr'di studoj, i misli temni.

Ne, ja ne mozham ovde da sedam,
ne, ja ne mozham mrazoj da gledam!
Dajte mi krilja ja da si metnam
i v nashi str'ni da si preletnam;
na nashi mesta ja da si idam,
da vidam Ohrid, Struga da vidam.

Tamo zorata greit dushata,
i sn'ce svetlo zajdvit v gorata;
tamo darbite prirodna sila
so s'ta raskosh gi rasturila:
bistro ezero gledash beleit,
i si od vetar sino temneit:
pole poglednish, ili planina,
segde bozheva je hubavina.
Tamo po srce v kaval da sviram,
s'nce da zajdvit, ja da umiram.

T'ga za jug!!!!!!!

Tako se zove i crno,suvo,tikvesko vino!
Morala sam poeziji dosuti malo vina!
Jos kad je, makedonsko, i sa ovim nazivom!
Ziveli! :boca:

Definitivno najukusnije makedonsko vino! Izvoze ga cak i ovde... A boemsko cose bez vina... ne ide nekako! Aj ziveli...

Hik!
To je to Bato!
Hvala,lepo,evo podelimo ovu bocu,sa prijateljima,naravno!
Moje vino,definitivno, broj; prvi!
Samo ovde ga isporucuju sa drugom etiketom.
(Meni se naravno dopada sa ovom,ponudjenom).

A evo, jos jedna pesma,makedonska,uz vino rumeno!


ALEKSANDAR KIRKOVSKI (1977)

SPOMENIK

Život u strogo podređenom haosu
lažni preobražaj
pahulja namenjena da skonča u tvojoj ruci

Vetar nosi
listove otkinute iz priručnika
o baba rogama i drugim seksualno
zapostavljenim balerinama
u programskoj muzici
kao i onu pijanistkinju
s dugim prstima,
jednostavno
kao klavijature klavira
eksponiranog u TV-emisijama
i sličnim kulturnim i društvenim pojavama.

Dosta! Nemoj kopati
po zatalasanim osećanjima,
karike lanca
još prećutkuju
onaj neprijatni zvuk.
Noćna kafa, cigarete, alkohol,
terasa s pogledom na jug - opet ću proći nekažnjeno
kroz srce velikog grada
odsutnog dugo vremena

Luko Paljetak:

KAVEZ ZA MENE I PTICU

Ako sam sebi kavez, u meni dakle ptica ljulja se, ima precku i ljulja se, i
pjeva ponekad, kad je volja, jer to je njena volja pjevati, ja sam samo
kavez i ta sitnica za pticu presudna je, pjesma se njena lijeva kroza me kao
kisa kroz krov sto nije bolja

vremena vec odavno vidio; imam kljuce

za kavez, ali ne znam gdje da ih nosim, znate,

0 vratu .opasno je, u dzepu supljem nije
sigurno, zato ptici o grlu, mjesto plate
za pjev joj, ja ih drzim i ona tako smije
izici, misli, ali u istom casu tuce

u sipke drugog, veceg kaveza, gdje sam i ja

I ptica, i ti, draga, za koju pticu hranim
mljevenim svojim srcem, okruglicom od kruha
i ljubavi i mora koje se svojim slanim
noktima sluzi kao i ptica; ona, puna duha
premudrog sto joj sapce kako je bila zmija,

Posve je uvjerena i izvuci se nada i iz tog puno veceg kaveza (kojim manji
ja-kavez opkoljen je), knoz koji pruzam ruke I za tobom i za njom: nada se
neznajuci da postojii jos veci oko njega, jos veci...

Milutin Bojić:



Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme
moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć
crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

OČEVA ZEMLJA

Očeva zemlja? Živi očenaš
Kud pogled stiže i metak sam
Tu gdje si poznat i kud koračaš
Gruda je tvoja i sam to znam

Kose se žita, kuruzi siju
I sunce blago nad nama sija
Anđeli sreće uz nas su, bdiju
Zavičaj taj je, Srpska Slavonija

Ravnica to je strance neeznani
Kud pruga kreće i auto-put stoji
Ljudi su njeni posvuda znani
Ovdje se niko smrti ne boji

Zato kad pođeš vozom ranim
Zagrljaju sreće i svojoj kući
Rast će u našem srcu Okučani
I naiđeš li moći ćeš ući.


U ZEMLJI SRPSKOJ

U zemlji srpskoj ne snivaš više
Samo ti tajnu ne kaza niko
Dok u rov liju jesenje kiše
Tješiš se svoga sela slikom

Obraz je leden kroz koji dišeš
A t si budan i željan snova
Sad ti je barut otrov što sišeš
Ti umrijet nećeš od olova

Jer ti si Srbin, blagosloven stvore
Bog je sa tobom i drugog nema
Zemlja je tvoja uh plavo more
A brazda tvoja dalje od Srema

Pobijedi zato dušmane svoje
I brade uvis koračaj slavno
Srbija tu je i to je tvoje,
Predaka naših znamenje davno

Ranko Đurić

Србијо господарице

Сити
А гладни тебе
Насрћу

Хтели би да им погача будеш
А они
Да ломе
Распарчавају
Колико коме треба

У својој безумној доколици
Тебе
Сатиру
Сагињу

Кривицу намећу
Удељују тражење спаса
Само од неба

О, могу ли те
Незасити
Прогутати целу
А да им залогај не запре

Слуте ли
Да би се и они
У хаосу могли наћи
У предворју
Отворених рака
Под покровом презира

Знају ли
Господарице
Да си у склоништу духа
Кроз векове
Као бедем сама
Поносно опстајала
Неуништива

O ZEMLJO MOJA...


O zemljo moja, što te tako boli?
Zašto me vječno trzaju i more
Jauci dugi iz tvoje dubine?

"To moje srce premire i gine
U tvrdom mrazu, bez sunca i zore."

Zar tvome srcu ne dopire oganj
Našijeh srca? Zar duše sinova
Ne griju tebe plamenima svojim?

"Ja davno, davno ostavljena stojim
Sama, u ruci sudbe i v'jekova."

Pa ko će teške razdrobiti sante
Na tvome srcu? Ko li će iz tame
Trgnuti tebe s tvojim robljem hudim?

"Ja mrtve iz sna uzdasima budim,
Jer nema živih da umiru za me!..."

POTOPI SE ŠUMADIJA CELA


Gadno vreme, ne pamte ga stari
Spustili se na zemlju oblaci
Liju kiše, magla na zvonari
Prosulo se zlo iz adskog ždrela
Iz tog kala nejasni su znaci
Potopi se Šumadija cela
I još jedan za Srbiju znamen
Da prestroji svo duhovno biće
Voda može da ugasi plamen
Za potope – već nema pokriće.

Letnje doba nije uvek vruće
Zimsko doba nije uvek zima
Za Srbiju počinje svanuće
Kad pokupi razbacanu decu
Kad uvidi kol’ko čega ima
I odluči da pomogne svecu
Neće svetac preko svake mere
Da oprašta svakojaka dela
Zato reši vodom da je spere
Potopi se Šumadija cela.

Sad kad znamo za godine ove
Da l’ bi opet uradili isto
Dok nam vodom sve istine plove
Ono što smo stvarali u krvi
Pred nama je sunce bilo čisto
Ali svetlost sve pred sobom mrvi
I Srbija ostade da sanja
Ona davno izgubljena vrela
Reka nosi, kao rukom sklanja
Potopi se Šumadija cela.

Aleksa Santic

SRBINOVO ORUŽJE


Kad ostavi Srba sreća,
I goni ga sudba crna,
I tužnome, mjesto cv'jeća,
Pruža oštra v'jenac trna;

Kad mu ime, vjeru, časti
Gazila je zloba vraga,
Pod nasiljem pakla strasti
Služila mu seja draga.

Kad pod ada stravom mrskom
Zemlja mu je suze lila,
A njegovom krvlju srpskom
Zmija dušu krijepila.

Za odbranu časti, vjere
Trzao je Srbin mača,
Da slobode cv'jeće bere -
I dušmane da nadjača;

Da satanu gadnu smrvi
Prezir'o je muke ljute;
Gazio je more krvi,
Širio je slavi pute.

Al' oružja jačeg ima
Što nam crnu ponoć slama,
A okove ropske snima
I vlast sile pruža nama;

Provodi nas kroz mrakove
Do dvorova moći slavne,
Slobode nam zlatne, nove
Budi vedre, sv'jetle dane.

To oružje što sve slama
čili duh je punan moći;
Bistri razum, gdje se tama
Nije svila, nit' mrak noći;

Što je sramno i prezreno;
Što pred srdžbom sudbe nije
Lednom tugom oboreno;

A s branika svetog prava
Ne otstupa, ne skriva se, -
Sa smjelošću gordog lava
Trpi muke i užase.

To oružje, što sve ori
I do zlatne vodi mete,
Čisto j' srce, u kom gori
žar istine, pravde svete.

Što se trudi da saplete
V'jence slave rodu svome;
Da razagna tmine klete,
Što mu majci grudi lome.

S tim oružjem, darom neba, -
Napr'jed, brate, svud bez straha!
To oružje tebi treba
Srbadijo, munjo plaha!

S tim oružjem smjelo hodi
I cilju ćeš bliže biti,
To oružje sreći vodi -
Sa njime ćeš pob'jediti!



U Dubrovniku, 14. februara 1890.

PRKOSNA PESMA


Ja,Rab Bozji,Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno,kroz lance i zicu,
pred svedocima:
Silom,Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam sto sam neko
a ne niko i netko.
Kriv sam sto u doba opsteg srbobrstva
idem u Pravoslavnu crkvu,
doduse,poretko
i sto se krstim ovako,s tri prsta!

Kriv sam sto jesam,a treba da nisam
Kriv sam odavno,sto stojim uspravno
i gledam u nebo,umesto u travu.
Kriv sam sto se drznuh protiv Krivde
Kriv sam,sto opet slavim svoju Krsnu Slavu!

Kriv sam sto pisem i citam cirilicom.
Kriv sam sto pevam,smejem se i psujem
(ponekad i lajem)
Kriv sam,i priznajem da ne znam sta znam,
i da znam sto ne znam
Kriv sam,i da zavrsim s najvecom krivicom
(pre nego se zacenim od smeha)

Kriv sam tvrdoglavac sto sam Pravoslavac
i Svetosavac i sto ne verujem
i sveti zlocin i oprostaj greha!
Kriv sam i gresan,dakle,sto postojim
i kad vec postojim i jos drsko stojim
sto bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam,da sacuvam glavu,
Izdacu Casni Krst i Krsnu Slavu.
Ako ne priznam,crno mi se pise
ceo svet ce na moju Zemlju da kidise.
Rulja bivsih ljudi,lopova i golja,
copori robota i drugih monstruma.
Kidisace na moje vocnjake i polja
i na moju belu kucu pored druma
oko koje,kao najlepse odive cvetaju
tresnje,jabuke i sljive.

Pa evo priznajem i to za spas roda.
Ja vise ne postojim,skinite me s liste.
Ja sam od sad samo vazduh,svetlost i voda,
Tri elementa koji vam koriste,
A ovo sto pred vama govorim i kada
To je ono sto vi od mene stvoriste.

Moja ruzna slika,ozarena lika
koju umnozavate veceri i jutra
to je slika svesti i podsvesti.
To nisam ja spolja-to ste vi iznutra!

Moj dusmane sa hiljadu ruku,
s hiljadu slugu i sluskinja,lazi
ukrao si mi Sunce ko jabuku
i Radost cistu ko bulka u razi.
Moji ce potomci piti jed i cemer,
a tvoji vec piju gorku medovinu,
Za krvav novac kojim punis cemir,
rasprodajuci moju djedovinu.
Usud ce ti ludacku kosulju obuci
i tek tada ce se malo razdaniti
ili ce planeta od sramote puci
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste vazne,Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre Istina i Pravda.
Cim se na vas digla ovolika sila
Cim su na vas zinule Krivda i Nepravda.

Rulja bivsih ljudi,ubica i golja
copori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje vocnjake i polja
i na moju belu kucu pored druma
oko koje,kao najlepse odive
cvetaju lipe,jabuke i sljive.

Sta ce ovde dzikadlije,krstasi,ameri
koji ti cerece sinove i kceri?
Mora da su cule belosvetske bande
da imaju Zlatna srca pa ih vade,
da ih presade u sopstvene grudi.
Ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tuzioci,sudci i dzelati
Ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama,najfinijem staklu.
Sto teze zivim,lakse cu umreti
Zasli ste mnogo u noc poodmaklu,
ali uzalud cete lincovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog cega cete goreti u paklu)
Jer ljudsko Srce,cudo nad cudima
nece da se primi u vasim grudima!

Mi se ne plasimo Smrti,crne ruge
vec ropskog zivota i bolesti duge.
Smrt je cesta pojava medj nama,Srbima,
kao sto su prolece,leto,jesen i zima.
I nije strasnija,pogotvo danju
od suse,poplave,zemljotresa,mraza
kad je covek sretne na svome imanju
okadjene duse i svetla obraza.

Zlonamernici,siti i maniti
sve mi zabraniste u rodjenoj kuci
al ne moze mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem,umiruci.
A to se vama vise ne dogadja
ni kad svadbujete,ni kad vam se radja!

Postedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vasi praoci moga praoca
Isusa Hrista Nazarecanina.

Ja cu da gledam
a vi zazmurite.
Inace ce vam se oci rasprsnuti
od sjaja moga lica.
Samo pozurite
Sto pre razapnete,pre cu Vaskrsnuti!!!!!!!!!

DOBRICA ERIC