Nasa eligija - Milos Crnjanski

Ne boli nas.
Gracanice vise nema,
sta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi budjenja i zore,
grobovi cute, ne zbore.
U nebo dize nas
prezriv osmeh roblja.

Necemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvezde sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleknu pred nas u prasinu.
Da nam svi ruke ljube,
i klicu i krune mecu,
i opet zatrube trube,
cvece i cast i srecu.

Mi vise tome ne verujemo,
nit ista na svetu postujemo.
Nista zeljno ne ocekujemo,
mi nista ne oplakujemo.

Nama je dobro.
Prokleta pobeda i odusevljenje.
Da zivi mrznja smrt i prezrenje.

Izet Sarajlic:


SARAJEVO


Sad nek spavaju svi naši i besmrtni.
Pod mostom, kraj "Druge Ženske" nabujala Miljacka teče.
Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidžu.
Naravno pod predpostavkom da ne pada kiša.
Dosadna duga sarajevska kiša.
Kako li je bilo Ćabrinoviću bez nje u tamnici!
Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada
zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.
Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad
Miljacka neće postati ni Gvadalkivir ni Sena.
Pa šta? Zbog toga zar manje će te voljeti
i mučiti manje kroz stradanja?
Zbog toga zar manja biće moja glad
za tobom i manje moje gorko pravo
da ne spavam kad svijetu prijete kuga ili rat
i kad jedine riječi postaju "ne zaboravi" i "zbogom"?
Uostalom, možda ovo i nije grad u kome ću umrijeti,
ali u svakom slučaju on je zaslužio jednog neuporedivo vedrijeg
mene,
ovaj grad u kome možda i nisam bio najsrećniji,
ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu
naći barem nekog od vas koje volim
i reći vam da sam tužan do očajanja.
U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav
a Jevtusenko siguno negdje u Gruziji.
U Parizu kako da zovem hitnu pomoć
kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?
Ovde zovnem li i tople svoje sugrađanke,
i one čak znaće šta je to što me boli.
Jer ovo je grad u kome možda i nisam bio najsrećniji,
ali u kome i kiša kad pada nije prosto kiša.

Jav Sakla (pesnik, Luzicki Srbin)

Jugoslovenima

Braćo na jugu zar baš niko od vas tamo
nema ni srca ni duše, da na sever pogleda malo,
samo,
gde se, izgubljeni u moru, šaka ljudi za život bori
do krvi?
U paklenom ćutanju, braćo, nemilosrdna pesnica
preti da nas umrvi,
piju nam krv, da bi nam ponestalo i ovo malo
snage što imamo,
preko hiljadu leta, napušteni, bismo se, da đavolu
dušu ne predamo....

Braćo na jugu zar ne možemo računati sa vama
da nam se hitno pruži bratska pomoć smela,
u trenutku kad smrt lebdi nad nama svima?
Od onih, braćo, što nas tlače vekovima...!
Na kolenima je srpska zemlja cela,
Slavene moli: smilujte se nad nama...!

Mika Vitkojc
Dremež

Naš nesvesni narode,
nikako da se probudiš...
Opsenama te raznim zavode,
da blisku propast i ne slutiš...

Moj narode potpuno opkoljeni,
hoće da svrše s tobom, da uzmu poslednji danak
od tebe...
Ah, narode moj voljeni,
ustani, brani svoje, pogledaj oko sebe...

Probudi se, pogledaj, u blistavi zrak,
u sunce, koje je već na nebu visoko
i koje te opominje: živi i budi jak...!
a u isto vreme čudi: zar još uvek spavaš duboko!?

Branko Miljkovic:


Jugoslavija


Evo kako je počela u dan svoje nužnosti
Sve što nema vatre u sebi sagori
Što sagori postaje noć
Što ne izgori rađa dan
Treba zapaliti sve što može da gori
Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
Revolucijo, ono što ostane je čovek
Ono što prođe je prošlost
Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade
Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazličitije načine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve što je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe
najlepše
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju budućnost i njenu prošlost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome što je stvarno
Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
Koji venčava Šumadiju i Zagorje
Međusobno i sa budućnošću
Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i
rudari
Istraživači u vazduhu, pevači i ikari
Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga
Tražite, nađite, pretražite sva blaga,
sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

Celija - Oskar Davico


Celija smradna, celija gadna.
Majko, majcice draga,
Tvoja draganja, neznog majkanja
Zeljan sam. Izdaje snaga.

O, majko, muke. Ako me ruke
Tvoje mrtvoga prime
Hoce li suze, pasti na uze,
Hoces li reci: Sine?

- Sine, kuni me. Skote zivote,
Uze mi sve moje drago.
Mozda je krao, mozda je klao,
Ipak, moje je blago.

Ne, nisam krao, ja nisam klao,
Za slobodu ja sam bio,
Za slobodu vecu, za ljudsku srecu
Za zivot o kom sam snio.

Za zivot mio o kom sam snio
U borbi ja sam pao,
Za bolji zivot crni se covot,
Za zivot, zivot sam dao.

KONSTANTIN KAVAFI

IŠČEKIVANJE VARVARA

Koga to očekujemo ovdje na agori?
Varvari danas će doći.

Otkud u Senatu ova nepokretnost?
Zašto sjede senatori, zakone ne kroje?

Zato jer varvari danas će doći.
Al' zakone zašto ne donose senatori?
Kad varvari stignu, sa sobom donijeće svoje.

Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj i s krunom na glavi?

Zato jer varvari danas će doći.
I naš vladar izišo je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju
drži u ruci, pergamen gdje utisnuti
najveća su zvanja, titule i časti.

Zašto su izišli konzuli naši,
njih dva, i pretori u togama crvenim?
Zbog čega oni ametisti na rukama njinim,
od smaragda svi ti sjajni prstenovi?
Zbog čeg skupocjene štapove nose danas,
što rezbariše ih najbolji zlatari?

Zato jer varvari danas će doći,
a varvare ove zasjenjuju stvari.

Zašto nisu došli, kao obično, časni besjednici
da sačine govor i da kažu svoje?

Zato jer varvari danas će doći
a besjede, ljeporječje, varvarima dosadno je.

Al' otkud najednom nelagodnost i pometnja?
(Kako ozbiljna su postala sva lica.)
Zašto tako brzo ulice i trgovi puste
i svak odlazi doma, opsjednut mislima?

Zato jer noć pade a varvara nema.
Neki ljudi stigoše s granice,
tvrde da varvara nema više.

Bez varvara sada što će biti s nama?
Ti ljudi, na kraju, bjehu neko rješenje.

JOSIP PUPACIC:


IZMEĐU NEBA I ZEMLJE
Omišalj na Krku

More i kopno
Grad nad obalom
I rub bijelog pijeska između neba i zemlje
Gle kako prebiru
U visinama borovi
Prstima sitnim poput sunčanih zraka
Iglicama šapata
Od kog se nabire more
Zrnce po zrnce svjetlosti
Preostale iz davnina
Kap po kap znoja iscijeđenog iz umrle krvi
Na svakom zrncu po stopa
Otisnuta prema nebu;
Vjetar miluje more da u spokoju bez plača sniva
Kopno se propinje na prste
Čekajući uzalud lađe
A grad je zatvorio tamu i prekrio se ostacima krovovlja
Sa zidina bježe štakori
Ali nemaju kuda
Padaju zvijezde
Negdje posrću stope
I ukrštavaju se na kontinentu, na oceanu, na nebu
Povorka iz davnina izvire
Povorka ne prestaje
Tutnji
Povorka sve dalje korača
Cijeli moj narod korača između neba i zemlje

MOLITVA

Noć je pusta. U carskoj dvorani
mračan presto, tajanstven ko bajka,
i dok vetar zviždi na poljani,
Boga moli Jugovića Majka.

Kamen ćuti i nebesa muče,
a sotona samo iz prikrajka
sa smehom joj pruža pakla ključe...
Boga moli Jugovića Majka.

Davno snahe pod umorom pale,
vetrova se nebom goni hajka,
zvezde trnu što su svu noć sjale,
Boga moli Jugovića Majka.

Sakriveni od svetine, kleči,
stid je da se sa gomilom vajka,
sama, hladna, bez sunca, bez reči
Boga moli Jugovića Majka.


Milutin Bojić


BEZ DOMOVINE

Misao nas jedna ranom zorom budi,
Misao nas jedna celog dana prati,
Misao nam jedna noću tišti grudi:
Da li otac pati?

Briga jedna zorom k'o dželat nas budi,
Briga jedna vas dan u stopu nas prati,
Briga jedna svu noć nagriza nam grudi:
Je li živa mati?

Žudnja jedna zorom u osvit nas budi,
Žudnja jedna vas dan u srcu skrivena,
Žudnja jedna noću sažiže nam grudi:
Šta li radi žena?

Strah nas jedan zorom k'o opelo budi,
Strah jedan nas goni s pomračenim vidom,
Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi:
Sestre su pod stidom?

Bol nas jedan zorom kao truba budi,
Bolom jednim svaka nalita je čaša,
Bolom jednim krišom plaču naše grudi:
Gde su deca naša?

... Samo jedan put će odgovora dati:
Preko reke krvi i mostom lešina
Domu svome stižeš, gde izgleda mati
S nevericom sina.


Milutin Bojić


Zemlja oluje


Mačevi dački, sekire Japoda,
legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih,
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo,
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kad bi palo,
I njemu mačem opelo očita.

Sa pozorja borci tonuše ko seni,
A zemlja im žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar Kosti razvejava.

Milutin Bojić


MOJA OTADŽBINA

Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.

Milutin Bojić

Jevropi



Tebi da pevam — tebi, tiranko!

A duh mi mori otrov i gnev;

Uvreda tvojih žaoci jetki

Potpaljuju mi plemenit spev.


Milionima narodi pište,

Milion grudi prosipa krv —

Milionima pale kućište,

Milion ljudi gmiže ko crv.


I milioni dolaze smerno

Jevropi gordoj na holi sud:

Ne može više, raja ne može

Snositi jaram, mučiti trud!

Tiran nas gazi, sramoti žene,

Useva naših otima plod.

Presudi, smerna, da l' život može

U takvom igu nesrećni rod?...

Izginućemo!...

„Pa izginite!”


Podsmeha tvoga gordi je zbor.

„I ginućemo, ginuti slavno —

Il' mačem preseć Gordijev čvor!

Izginućemo — ali slobodni,

Jer Srbin neće da bude rob!

Tamo daleko, na svetom groblju,

Potražićemo život il' grob!”


Đura Jakšić