glisha ::

...Još kod Defoa, u "Robinzonu", naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost. ... Kažu: "Mora da se dogodi nesrećan slučaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je tako lepo... a sa ostalim , DANASNJIM, tekstovima, ulepsa mi dan Glishicko... i to stvarno!!!

Ekspres za sever

1.

Možda nikada niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj malo šaputavi glas...

Sa nosem dečačkim zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,

putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice.

2.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima.
Uobrazio sam da sam te već viđao
u naočarima starih prodavaca lozova
i u zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako suludo sjajno.
Daljine pod mokrim zvezdama pune su mleka i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno
u ovim batrgavim samoćama što imitiraju sreću.

3.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava?

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojim sam zavideo dok sam bio u mornarici:
ja sam rođendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ništa nemoj da ih pitaš.
Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Ne pitaj,
molim te,
stvarno.
Sanjam te noćima s tugom
kao vojnik tuđu pornografsku sliku.

U meni stanuju kapele i noćni lokali.
I neki konji,
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici.
I kopna na vidiku.

Necu te previse hvaliti, da se ne iskvaris... ali stvarno uvek nadjes lepe stihove... bas legnu na srce...

Citat:

Nije mi žao što sam ispao naivan kao dimnjak-sanjalica, koji za života čeka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica. Ja sam večito cvetao plavo, i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica.

PantaOz ::

Necu te previse hvaliti, da se ne iskvaris... ali stvarno uvek nadjes lepe stihove... bas legnu na srce...

Nemoj... ...a ima ovde još dimnjaka-sanjalica, ljudi sa velikim srcem, onih koji vole oblake, plavo...nisi sam, ima nas...

Najdivniji grad

1.

Nije to nikakva bajka.

Bezazleni neka zapuše svoje uši i - ćute.

Zavoleli smo se,
ponešto pseći i svetački,
i zakovali jedno u drugo najbeljim ekserima zuba.

Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.

Ispričali smo nešto ramenima i rukama
što u prevodu na disanje znači: ljubav.

Detinjstvo je te noći otišlo bosonogo
iz njenih cipela.

Mahalo je šarenim kockama,
knjigama bajki,
igračkama
i snovima.

Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.

Svet je odjednom postao viši za neku neznanu zvezdu
tamo negde nad glavama,
nad krošnjama,
nad krovovima.

I malo dublji,
i sivlji za krišku naprslog bola.

2.

Nežnost je bila hranljiva i lepljiva kao želatin
dok je sa znojem tekla niz rame.

Odjednom smo imali suviše ruku
vezanih u sulude čvorove.

Paralisana noć na podu
uvlačila je vunastu njušku u rukave pidžame
i zidovi su rasli,
rasli
i nespretno imitirali borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo:
sećam se,
ona se nešto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao više.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv
i mleko ...

U mraku zelenom od kiše
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
daleko do: nikad više.

3.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan i sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koža.
Kao moji rskavičavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oparane žile na rukama.

Spavala je kao čuperci trske
i kapilari granja.
Kao tkivo močvare.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

Detinjstvo je sasvim,
sasvim,
otišlo iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oči sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plišani medvedi savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Bajke su iz šarenih knjiga
pobegle sasvim nečujno na neku dobru planetu
da sutradan drugom kanu u oči mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.
Sklupčana kao narandža.
Sva meka.
Sva sitna.
I sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima šaka.

4.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i siše
ima neslućenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razdrešene pertle nespretnosti
i rumene okuke tek otkrivenog stida
u glečerima neke besramne terevenke.

Ona je,
kad sve prođe,
taj lekoviti ritam disanja pozajmljenog od kiše,
i bedra što će sutra gumeno da se probude,
i grudi što će sutra biti i laste i evenke.

Uspavanka na domaku svitanja

1.

Sve nas je,
evo,
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.

Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao paklena bela telad.

Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.

Riču mi prazne boce u glavi.

Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.

Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

2.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?

Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.

Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.

Ima nekad,
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.

Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.

Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?

Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji voz u naše izgužvane
prastare kože?

Da li primate možda umesto novca cveće?

U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

3.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga daha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.

Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove : sreća.

Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.

Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?

U redu:
presedećemo još koji nestrpljivi sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi - iznenadno.

Mali kameni nokturno

1.

Možda te niko nikad neće ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i riđe.

Možda ti niko nikad neće ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izađe.

Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjući se samo kad znaš da siđeš.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.

2.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna i tamjana,
i sirovog mesa i cveća.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu grobovi strašno grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ispljuvan i čist,
i mek i besan...

Sav sam pijan od detinjeg plača
iz tvoje nezatrudnele karlice.

I - polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom razrokih zvezda
zoblje sa dlana zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi u džigerici štucaju
i seme iz sisa svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučila si me da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim...

Kad ti izgovaram ime - sav sam ošuren od sunca
i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće.

3.

Vidiš kako sam ti ovo srce od šarenkastog cica
noktima zakovao za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom nije video ovaj beskrilni,
bezbojni sever.

Hoću da mi zenice pokipe između tvojih trepavica.
Da budeš sva ravna i plava od podavanja.
Da budeš sva tako prosto bosa od prkosa.

Hoću da sva lica
od mrtvačkih sanduka do dečjih kolica
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi.

Za sve što mi se u ramenima klati
i u lobanji visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono što hoću da mislim da stvarno jesi
i ono što stvarno nisi.

Epilog

1.

Vodovod ima bradu kao grof L. N. Tolstoj.
To se,
u stvari,
jutro po sebi peni i razapinje dugu.

Ja sam priznao jednoj ženi
da je život nešto prosto u meni,
a nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar...

Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.

Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene...

Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

2.

Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali zeleni san
naturen mnoštvom zubatih zvezdanih mrva.

Bio sam nekad zlatno i nekad čađavo inje
iznad proklijalih oranica.
I samo sam se u želje šarene razumeo.

Pod zavojima ove rasejane svakidašnjice
sačuvao sam dva oka:
čas dve vrtoglave blistave ranice,
čas dva plava papirića neba
ovlaš zalepljena pljuvačkom ispod obrva.

Drukčije nisam umeo.

I baš je možda i divno
što nisam ko drugi umeo.

3.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
a mi ih sačuvali nismo.

Nešto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo
gorko od smeha i strašno slatko od plača.

Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo senilno,
onako malo sklerotično,
onako kroz nos kao što pišu penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice sve je,
sve je,
sve je gotovo!

Ovde opet nekakvo cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.

Gospođice,
sve je,
sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen strašno frigidnu
kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to,
što sam odjednom sed ne znači i da sam beo.