BALKAN CAFE "AUSTRALIJA"

glisha · Poslao: Pet Feb 29, 2008 10:26 am Naslov:

Poznata je ona basna o lisici koja je zvala prijatelje u goste, pa umesila kolačiće od blata i motala ih u čokoladu i šećer. Šta su gosti mogli, nego - da se najedu zemlje iz pristojnosti.

Kad god privirim u neki disko-klub, ja se setim te basne. Isti su to kolačići, ista je to gozba, samo što ovde gosti jedu zemlju od srca, kao da nikad ništa bolje u kulturi nisu videli.

Nije važno što će neko ostati sluhom feleričan. Nije važno što će neko ostati zaglupljen, jer ništa drugo ne radi, nego kao papagaj ponavlja onih dvadesetak hitova i to mu je celo obrazovanje. Nije važno što nam sportski tereni zvrje prazni, kad se ta ista omladina još kako dobro giba u zagušljivim prostorijama gde se dim može seći nožem i mazati kao puter. Nije važno što na koncertu, na izložbi slika, u teatru, mlade jedva možeš da izbrojiš na prste obe ruke...

Pa, dobro, a šta je onda važno, drugovi?

- Baš je odvratan dan - veli mi juče jedna učenica od sedamnaest godina, u kući njenog oca, za stolom njenog oca, dok njen otac i ja govorimo o Velaskezu i Čičikovu, Gariju Kuperu i Fokneru, Fišeru i Lunohodu, urbanističkom planu Limana III i debaklu OFK Beograda.

Ceo svet su za nju španska sela. Sedi i švaće gumu, ponekad napravi neki mehur koji prasne, pa onda opet žvaće i kunja.

- Baš je odvratan dan - kaže - kad nema disko-kluba.

A meni dođe, sramota me da kažem, dođe mi da je opalim šakom preko usta, da joj isteram tu gumu na uši. Eto, baš mi tako gadno nešto dođe u dušu i sam drhtim.

Otac sleže ramenima.

- Nije mi žao što ide u disko-klub - veli - ali mi krivo, brate, što je samo to interesuje. I ništa više...

- Ko je to Ajzenštajn? - upitao sam je.
- Fizičar. Tamo neka teorija. Mi smo učili da se zove Ajnštajn. Dobar štos, zar ne?

Štos ili ne, tek? Stvarno se pitam ima li i drugih vrsta zabave? Bežanje u površnost je trenutno najlakši način da se preživi mladost. Onda dolaze godine preispitivanja. I mnogima savršeno nije jasno kako ih je to i zašto život zaobišao.

Pišem ovo sa malo tuge posle prekjučerašnjeg obilaska dva disko-kluba. Nisam mogao da sažvaćem kolačiće od blata, čak ni iz pristojnosti, a kamo li oduševljeno, od srca.

Đavo me zna - valjda pripadam onima koji su drukčije gladni.

"Kolačići od blata", Mika Antić

_________________
... Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom,
pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana
i svima nam se lome na jednom istom mestu:
tu gde počinje zagrljaj...

glisha · Poslao: Čet Mar 06, 2008 9:04 am Naslov:

Poslednja bajka

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam sta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po šumarcima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

_________________
... Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom,
pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana
i svima nam se lome na jednom istom mestu:
tu gde počinje zagrljaj...

glisha · Poslao: Čet Mar 06, 2008 9:24 am Naslov:

Nemoć svih divljih

Ako hoćeš da pobediš divlju zver,
kaže klovn,
ne govori joj režanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokći na krokodila.

Pevaj im.
Šapući.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.

Čim čuje jezik risa
- ris kolje.
Čim čuje jezik tigra
- tigar razdire.

Nemoć svih divljih je u tome
što nasedaju drugom načinu izražavanja.

Borac snage se plaši tuđe vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I šarlatan.
On pobeđuje neozbiljnošću.

Zubi su mekši od usana.
Čuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo život.

_________________
... Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom,
pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana
i svima nam se lome na jednom istom mestu:
tu gde počinje zagrljaj...

glisha · Poslao: Čet Mar 06, 2008 9:37 am Naslov:

Kada mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ...

_________________
... Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom,
pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana
i svima nam se lome na jednom istom mestu:
tu gde počinje zagrljaj...