Meni je ovde prazno bez njega ... a vama ... !?


''... Ja sam zapisao ove pesme da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja koji se brine o vama drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Jednog prijatelja pesnika, koji je i sam pomalo dečak, sa jednim sedim čuperkom u glavi, ali još uvek plavim u duši.


Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje čitate, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođenje pesme, one što ko zna od kada postoji u svakom od vas.
I još jedno je važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Ni svu ljubav ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.

Jednom, kad budete u mojim godinama, pa se okrenete i malo kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao slikar što gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.''

Miroslav - Mika Antić
''O ljubavi i još ponečem''


Psovke nežnosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni k'o trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži,
a sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli,
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al' nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem svo nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Onog dana kada je Mika Antic poceo da pise, svet je postao mesto sa mnogo vise ljubavi nego do tada. Nisam upoznat sa njegovim privatnim zivotom, pa vec sam preko 15 godina izvan Balkana... ali znam da je to covek i pisac po mom srcu...

Evo i naslovne:

Kada smo bili veliki


Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmisljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.

Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuca
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan ,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.

Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.

Bato, Mika je umro 1986-e pa je pre nego si ti otisao sa Balkana vec sve napravio...i pesme, i scenarije i novinske clanke i reziju i bio otac sestoro(ili sedmoro) dece...ma bio pravi vojvodjanski boem...bio je veliki, ali u svakom pogledu


I izmedju ostalog kaze...o sebi


RODJEN - KAO

Nosach

I

Oduvek sam se divio onima koji umeju da na-
crtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire bes-
kraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju
znake u kalendarima, datume, mesece, sto-
leca, ili stanu ppred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usu-
diti se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom
kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i
ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je
tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i
pripada.


II

Mene je neko od malena zatvorio u prola-
zno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe
udesi tako da pomislis da si svoj, da si slo-
bodan, a u stvari si mnostvo.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim
zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne vo-
lim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i
ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja
naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hva-
tao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su
me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,
dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da po-
djem sam za sobom. Prohodao sam na
rukama.


III

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.
Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se
priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima,
a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama.
Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbu-
nju. Samo se uputis ravno, po vrezhama
od zlata, i posle desetak koraka vec ho-
das po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?


XIV

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto
od one lepe carolije, od onog zlatastog
omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna
znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao cudo svih cudjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,
jer osecao sam nejasno da se tu krije
mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama
po drumovima svetlosti i bespucima va-
sione.
Eto, to je moj zivot i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.


--------------------------------------------------------------------------------

Prorocanstvo

Ne osecati hladnocu,
Ni munje koje grme
I s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
U vazduh,
U zemlju,
U sume,
Ovakve jedne noći
Pod maglom neprozirnom.

I onda:
Živeti prostran.

Biti do kraja sveta
Sve što se doseci može.

Nikad ne ostati mali.

Biti miris i boja,
Biti tisina u vetru,
I biti okean zvezda
Što se u vecnosti pali.


Miroslav Antic

KAO PESMA


Još se danas, rođena,

moglo plavo voleti

tu, gde kopni detinjstvo

i mladost se javlja.



Sutra će se sigurno

ceo svet razboleti

od drukčijeg osmeha

i drukčijeg zdravlja.



Dalje će ti zenice

zelenilom rađati

i znam da ćeš,

kao sneg,

iza svakih tragova

ostajati bela,

ostajati čista.



Al' u sebi,

zbunjena,

dugo ćeš pogađati

što si tako drukčija

kad si ipak ista.



O meni se ne brini.

Prepun divljih gugutki

ko seoski zvonik, a

vrelom dušom opružen

niz obzorja ravna,

jedini ću ostati

zubat ko harmonika,

bez bola u očima,

prost i jednostavan.



Znam, sutra će drukčije

tepati i voleti.

Naše stare osmehe

niko neće shvatiti.

Možda ćeš me tražiti.

Možda će te boleti.

Al se više nikada

neću tuda vratiti.



Predgrađe pod granama.

Zvezde su olistale.

Trepavice sumraka

uz okna se pletu.

Strah me je da ne umru

ove noći blistave

zadnja svetla nežnosti

u velikom svetu.


M.Antic

Rasejana pesma


1.

Pustite mi na miru
moje cutljive, pitome,
rasejane decake,
vi, najjaci u razredu,
najglavniji na ulici,
vi sto sve brzo hocete
i sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari
ne postizu umecem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

Pustite mi na miru
moje smesne i smusene
decake sa uskim ramenima
i ocima sto zmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.

2.

Oni obicno padnu
ako se penju na drvece.

Njihova lopta redovno
daleko premasi cilj.

Uvek dobijaju batine,
ako se s nekim potuku.

Oni nisu za neke
velike junacke igre
i ja vas duboko molim:
pustite mi na miru moje tihe decake.

Oni su stalno povuceni
u neke svoje prostore
iz kojih pokusavaju
da se rukuju mislima.

To je kao kad sanjas
da si usnio san.

3.

Glas im je mek i shaputav
kao zvuk mesecine.

I zapinju na ravnom
kao da se u hodu
sudaraju sa sobom.

Stvarno vas cestito molim:
pustite ih na miru
i nemojte im se rugati.

Oni izgledaju tako
kao da nevidljivi pristizu.
Zamisli kako tones
uvis, u provalije
ovog ogromnog neba
medju kristale svetlosti.

Tako nekako pristizu.

4.

Oni sede u razredu
zamisljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
il gledaju kroz prozor.

Ne cuju sta ih pitamo,
jer ko zna gde su bas tada,
u kakvom drukcijem svetu
koji mi nikad nicim
necemo ugledati.

Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.

A zasto svima smetamo
kad smo drukcije budni?

5.

Caroban je taj svet
od izmisljene jave.

Tu su moji decaci
najvece vojskovodje,
moreplovci i sportisti.

Tu oni vide ostro
kao kraljevski kondori.

Tu njihov govor cini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
mirise na polenov prah.

Ako bi ikada pristali
da zive kao svi drugi,
cime bi onda rasli?

6.

Pustite mi na miru
moje cutljive, smisene,
rasejane decake.
Jer samo oni mogu
sutra da nas odvedu
sa one strane istog,
ako iznesu iz glave
te neobicne carolije
i nauce nas kako se
pentra po samom sebi
do sneznih vrhova nade.

I puste nas da zajedno
zivimo u to svetu,
nemogucem i njihovom,
i mi sa ovim uskim,
i mi sa sirokim ramenima,
i mi najgori sportisti,
i mi najjaci u ulici,
i mi, na izgled nevazni,
i mi, zasad najvazniji.

7.

Jer sve na svetu uvene.
Mozda i ne znas: i klikeri
uvenu kao tresnje.

Uvenu jaka ramena.
Uvenu lepe igre.
Zaustave se sva trcanja.

Osvrnes se i, okolo,
vidis jedino sebe
kako si naglo zacutao
kao veliko zvono
kome je puklo klatno.

I tek tada se prisetis
da ipak u tebi ostaje
to cudo sto sadrzi
ne jednu, vec bezbroj vecnosti.
I shvatis: samo se onaj,
ko je imun na stvarnost
nikada nece razboleti
od rdje i od venjenja.

8.

Sta posle detinjstva ostaje
jedino bezazleno.

Ostaju samo te glave
pune carobnih svetova,
sto se nikad ne tope,
sto se nikad ne trose,
po nezastrtoj svetlosti
bez odjeka i senki.

Te glave iz koji sutra
rastu njive i sume
kroz nesto sto se ne moze
sasvim nazvati vremenom,
i rastu ogromne prerije,
beskrajni okeani
i negde, u bespucu maste,
nove neke komete,
kroz nesto sto se ne moze
sasvim nazvati prostorom.

9.

Rastu beli pocheci
sasvim drukcijih tebe,
iz tih detinjih glava,
zamisljenih i obicnih,
pametnih samo za cudno,
samo za neizvodljivo,
kao obilje reci
s kojih se para vetar.

Tih usamljenih glava,
pametnih samo za snove
od kojih su naucili
da istovetnost citaju
raznim brzinama shvatanja

i tako nikad ne dosade
sebi i svome delu.

M.Antic

Iz zbirke Horoskop ...


Da li je istina ono što piše Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš ledja pratiće te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

....

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženičes se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje
bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito
živeti,opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i
tako,ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo
nestvoreno.
Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili
pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na
tvojim dlanovima znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledđ da bi me poštovao
i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u
vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali
beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila
zvezda.

Ljubavna,ljubavnija,najljubavnija Mikina.



Jesi l' moje?
Najmoje?

Jesam tvoje.
Najtvoje.

Da ti sviram u ušima?

Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.

Da me mrze sve komšije.

Da ja imam samo tebe.
Da ti imaš samo mene.
Da ne uđu ni mesec ni sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetića
da je život nešto naše,
najnaše.

Da je život nešto tako lepo
k'o u samousluzi.

Jesi l' moje?
Najmoje?

Jesam tvoje.
Najtvoje.

veverica ::

Ljubavna,ljubavnija,najljubavnija Mikina.

I jedna od meni najdražih Mikinih pesama ...

Evo nešto iz pesme ''Posmrtni marš klovnova'', samo delovi ...



...

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestrpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

...


I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio kiriju,
što sam živeo međ' ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

...


Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

...


Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.