Pa da i pise jos;
"Tako je uvek.Cetvrtinu od buducnosti trosimo na treptanje.Stvari
zaboravljamo jos pre nego sto ih izgubimo
-svesku za krasnopis na primer."

Nije li tako?Sta mislis?

p.s. Os cigaru?

BAGDADSKA ELEGIJA / Nenad Glishic


onaj pesak i onaj vetar
neće nikada imati lice
ni ime ni prošlost ni puta metar
ni upitanost raskrsnice

ali će sutra kako i juče
dok sto sirena zavija u besu
ta crna krv i crne suze
nove smrti sobom da donesu

Bozidar Vasiljevic;


Čim pomislim na tebe

Čim pomislim na tebe
odmah znam koliko je
glupo ići na Mont Everest
a ne poneti ćebad i šator
i roštilj i ćumur
i veliko bure piva
i konjetinu
jer stvaranje potomstva
zahteva podrobne pripreme
pogotovo ako se to dešava
u uslovima kad može da naiđe
veliki jeti i zabrunda
neku totalnu pesmu
na jeziku jetija
a mi počnemo da se prepiremo
je li to muški ili ženski jeti
i udvara li se tebi ili meni
a moraš priznati da je svađa ugodnija
ukoliko si toplo ušuškana
i posle dobre konjetine
pivo curi i sliva se
prema mestu odakle će se
pojaviti naš sin

SANJALA SAM



Sanjala sam da uđoh u neki veliki HRAM.
Učini mi se veoma čarobno i nastavih da koračam
bez straha i predrasuda.
Odjednom počeh da prepoznajem svetlost
raznih dimenzija i boja.
Osetih kako vrelina krenu mojim venama!
Razigra se Leptir u mojoj duši
i sve se latice otvoriše njemu u susret.
Bože moj, kako je lep taj osećaj!

I potraja tako neko vreme...
Kao neka uhoda, začu se lagana škripa vrata u pozadini.
Ko je to sada?...
Šta da uradim?
Kao da se razbi najdraži krčag!

Ne želim to!
Pobeći će mi Moj Leptir!
Primirih se.

A onda, vrata se zatvoriše.
Poželeh da je to bio vetar
koji je hteo da se ušunja kroz pukotinu na vratima.
I, taman sam pomislila da je Moj Leptir odleteo...
Kad, gle čuda!
Svetlost se povrati i videh predivnu ružu,
kao krv crvenu,
pokapanu kapljicama rose i Mog Leptira na njoj!
Ponovo se umirih...

Toplina poče da se vraća u moju dušu
i nastavih da uživam u toj čarobnoj lepoti.
Ponese me neki èudan vir!
Učini me
i nežnom
i krhkom
i slabom.
Pa me učini ŽENOM!

Zapevaše ptice,
zazvoniše zvona
i sve poprimi oblik čudesnog vatrometa.

Ipak, negde u dubini duše,
osećam da dolazi vreme buđenja iz sna!


Ljiljana Petrovic

NESTALI

nema te
kao djeteta u vlastitoj utrobi

kao krvi iz rane
zadnjom kapi kad presusi

da li si cekala
da pitam za tebe

da li si cekala
uskrsnuce svoje

n e
zaboravio sam te
izbrisao iz misli
kao prasinu nosenu vjetrom

n e
nista mi znacila n i s i

Autor:M.H.


KRV I ZNOJ

htjela si krvlju vezati me
mlazovima tankim sto grijahu mi ledja

strascu me okovati
mamiti me bolju
u noci sto bijahu
zagusljive od znoja

dala si mi snagu
osjecaj divljine

da utazim glad
u njedrima drugim
sto toplim ce me mlijekom
nahraniti pred zoru


Autor:M.H.

...
Razumecete me jednog dana
ovo je bio jedini nacin
da se voli i istraje
narugavsi se bez njeznosti
sopstvenim ushicenjima.

Muklim udarcima s ledja u rukavicama
nisu me naucili
kad je trabalo
ni maskom da zamenim
kozu na licu
kad je oko sevalo
a celo htelo da prsne....


Florika Stefan

Simon Simonovic;

ŽIVOT JE SAN

Nema me davno, ni vodoravno
Ni uspravno, kao što ni tebe
Nikad nije bilo. Prhnuo sam
S tanke grane, ne maknuvši se
S mesta, ništa se nije zbilo
Niti primetilo. Nestala si
Pre rođenja, k'o nevesta bleda,
Ni dobra ni zla, bez gleda i tla,
Nema ničeg, čak ni sile teže,
Život je san, u kom snovi beže,
Pre no se nesanice naježe.

Bas interesantno pise ova cura.


Jelena Radovanović

PET PESAMA


Timočki bluz


Džigericu će mi bre izedeš
i samo će mi omališ
a neće se najedeš
el treba da se potrsimo ko gluvi džukci
il će se potikamo u ovaj vilajet
ko da nas ni ne beše
kamo ti more ruka što se onomad
s moju splela
kud se migoljiš pobeguljo
ko kopriva da te oprljila
el sad treba da se zametemo
ko mačići podavljeni u džak
dođi alo primači se
inače će se posmrzavamo
ko neurovena cvekla
će si povenemo po ovi budžaci
ko zapišan džbun
kroz odžak će nam se navrze
i čuma i drakulj
neće se opovrnemo nikad
ne zanosi se more ko muda u kosidbu
koj smo pa mi vrljavi
na ovu promajnu pojatu
će zakovrnemo začas
ko i svako neiživljeno živinče
a ondak
toj mu je što mu je



Rurbana kriza identiteta


Raskiseliše li mi se opanci
kad prođoh sve čemerne vrtače
ove zabačene brdođije
dok vitlah po paganskim čukama
gde jauče čak i vetar
i verah se po vrletima
da vrcam med iz zabitih košnica
pustih škrtih dolova
gde dobijah katkad krti prevreli sir
sa šturih toplih pojata
gonjena ničim motivisanim mazohizmom
(govorili su moji prijatelji
umlohavljeni parnim grejanjem
i vrteli prstom oko slepoočnica)
vukući teški svod na ramenima
pod daždom živih zvezda
na vrhu ravne goleti
sama kao obudovela
il još grđe pobenavila
berući trnjine gloginje drenjine
razgrćući grmlje kao gusto sećanje
čupajući izvesni drač golim rukama
tražeći nemušto nešto
nalazeći divlje jagode u trnju
i mnogo svežih kopriva
koje gle ne žare kad se beru pri korenu
sedeći često na visokim ledinama
pod muklim žrvnjem meseca
ogrnuta vonjavim kožusima pomrlih prababa
skramom znoja, čaurom čudaka, prašinom
sumanute hajdučije
musava štrokava svojski i bazdim
dok piljim u svetla titravih gradova
rasutih po dolinama kao smešni kosmos
misleći o biološkom satu, primordijalnoj čorbi,
poetici praegzistencije
sigurno ne
samo more od dve koze koje drežde same na bačiji
o zelju koje ručam sutra
te ustadoh i odoh da džaram vatru ispod kotla
prijeo mi se kačamak odavno
a vi dole trošite mirno tekovine
naprednog mrtvog veka
i to je okej.



Beograđanin posećuje Drezden


Ovo su gradovi ruina i raskoši
gde smlavila ga je začas
otužna istorija nataložena
u svakoj kloci naizgled nevažnog sokačeta
dok je pod julskim suncem pokušavao
da popamti peripetije
silnih bitaka koje je nabrajao vešti vodič
kad su mnogi bahati vilhelmi, johani i fridrizi
u ime vere
nacije
aristokratske časti
boga
i sl.
(a ista zvezda je pržila i tada
sa jednakom ravnodušnošću
oko divnog grada)
uzjahali svoje gracilne belce
i krenuli da pomahnitalo osvajaju
i zidaju
(dok rastao je obruč katakombi
kao teški rebus
oko one uboge kasabice)
biser na Elbi
sa zlatnim anđelima na vrhovima kupola
koji se propinju u smiraj
i lepršaju iznad grada dok tihi trne sjaj
(ili mu to tek bubnji u očima
smorenim lepotom?)
kao da baš nikad ovde nebo nije rigalo
i goreli ljudi i kamen
i smešao im se prah u istoj kaši
a Elba je tekla lenja kao i Sava
i nadimala se od jeda
kad joj se niko nije nadao
ravnodušna za onaj grdni grad
gruvan sumanuto prvi i poslednji
u grotlu evrope
u vrlom prošlom veku
raznih godina gospodnjih...

...al eno gde prolazi
jedna saksonska lepotica
lelujajući kukovima preko trga
(koji može da bude npr. i u Beogradu)
ne dajući ni pet para za sumorne konjanike
ravnodušna za glamur opere sjaj akademije
zviždućući na svece po fasadama
mlaveći nehajno drevni pločnik
gazeći ovo gnjilo popodne
i fućkajući na hiljadu godina krvi i slave
dok odlazi da brčka svoje lepe noge
u raskošnoj fontani dvorca
kad sva krvava epika vaseljene
iskupljuje se iznenada
izvesnim smislom.



Čežnja u informatičkoj eri


Ne preprečuj mi put čumo draga
srce mi iskače kroz grlo
i đipa sakato po krovovima grada
uz muziku zapetih živaca
divlji stakato ove sramne strasti

miči mi se iz sna
čarobno čudovište
sve si mi mozgove istrunilo
kao mlevene orahe

i pusti da otaljam u miru
kolektivnu amneziju
smernih hordi
i dočekam pošteno
estetsku eutanaziju
zaboravivši da ikad te
iza tri mora onaj grki krik
u ovu prenatrpanu pustinju
meni nasukao.



Domaćički bluz


Čujte kako landara rublje
na skučenim ovim terasama
kao sapeta jedra čekajući vetar
čujte kako veje prašina
po ćupovima krevetima
mozgovima slikama
lusterima kostima
slušajte kako škripi kamenac
na sudoperama i srcima

Krcka suvo trnje u zaraslim ovim baštama
gde ruže je proždrao i korov i crv
i smežuraće se jabuke kisele kao sise
u čijem procepu gnezdi se zmija
da sukne na vas otrovnim jezikom
raspolućenim od suvog ćutanja

U ovim neprovetrenim ostavama
kisele su marinade u našim teglama
trpate uzalud nabrekle krastavce
bez pravih začina takva zimnica
preko noći začas ubuđa
u mlaku bljutavu turšiju

Psalam 1

Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko, i na putu grešničkom ne stoji, i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi,

Nego mu je omileo zakon Gospodnji i o zakonu Njegovom misli dan i noć!

On je kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi u svoje vreme, i kome list ne vene: šta god radi, u svemu napreduje.

Nisu takvi bezbožnici, nego su kao prah koji rasipa vetar.

Zato se neće bezbožnici održati na sudu, ni grešnici na zboru pravedničkom.

Jer Gospod zna put pravednički; a put bezbožnički propašće.

Zorica Sentic:

strah

ti ne znaš odakle
nežno
tiho
naiđe
dođe
uvek na vreme
nekada sam
bez šuma
bez najave
dotakne te
nečujno
miluje te
čuješ ga
osećaš ga
sedne do tebe
njegova praznina se prosipa
rasteže se
zagrli te
smesti se
uđe u tebe
preseče te
drhtiš
plačeš
on je u tebi
strah
tačan, okrutan
nikad ne kasni
strah uvek stiže na vreme
blagovremen
užasan
strah