Ako nemate ništa protiv, ovde bi mogli pisati pesme mladih ili do sada malo poznatih pesnika, možda nekih budućih VELIKIH ...
Pesme na koje se retko gde na Net-u može naići, nešto iz vaše biblioteke ili prosto, lepe a malo poznate ...

Napisaću par pesama iz zbirke ''Poezika''jednog mladog pesnika iz Novog Sada.


DžEPOVI PUNI SRCA

Ništa ti ne može biti teško
na ovoj tvrdoj zemlji.
Postoje svetovi mnogi.
Ovladaj svojim svetom, ako te
vuku daljine.

Neka ti jednako bude: da
ispiješ čašu vode, obične, hladne
vode, kao i čašu smrti. Kasnije,
lako je sve. I možeš putovati
dalje. Džepovi tvoji puni su
srca ...




SVE ŠTO JE SADA DALEKO

Toliko je vremena prošlo,
a još se ponekad setim
života pod ledenom strehom.

Koliko sam znao o sebi, u
vremenu beskrajne vode, u
predelu prvih belina?

Sve što je sada daleko,
negda mi beše dom.




DEČAK POD LUNOM

Ponovo stojim sred pustog
igrališta. Već je kasni sat.
O zidove škole odbija se
svetlo. Na istom mestu
stajao sam nekad.

A vekovi su prošli (Beše
jedno carstvo, to je sve
što pamtim). I samo još
moja zapitanost
traje.

MILOŠ ZUBAC

LOVCU NA JELENE
Đuri Maljkoviću

Gledam te kroz misli kako u vrh čuke,
dok vetrovi ore i prvi sneg drema,
sam sred šumskog mira trljaš svoje ruke
da ugreješ telo dok se nišan sprema.

Vatra je vec zgasla, tek neki žar bljesne,
tišina blaženstva tiho dušu dira,
tek poneka grana zapucketa, kresne
kada zver zaluta il' vetar zasvira.

Da li je baš ovo ono što ti čekaš?
Vidim da iz grudi uzdah ti se ote
dok očima šaraš i pušku pripremaš,
sam sred večne šume i večne lepote.

Šćućuren u leglu gledaš šta će proći
dok ti preko crne cevi pogled zrači.
U rukama držiš zakon ljudske moći,
al', da l' samo zato postaješ najjači?

I ova je šuma kolevka nas sviju
jer svi ponikosmo iz istoga stenja,
i njene tišine isti zakon kriju
i za zverad i za naša pokolenja.

Poslušaj šta vetar hoće da ti šapne
dok ćutiš u srcu tog šumskog prostranstva.
Poštuj Šumski zakon kad se puška zapne
i molim te, nemoj simbol dostojanjstva...

Dragana Konstantinović


PRVA NACIJA

Bičevi crne kose spuštaju se do struka -
slapovi divljeg vetra i beskrajne širine.
Ležeran, mačkast hod ritmično prati ruka
dok snen, zakošen pogled krije neke dubine...

Privlači me taj tamni vrisak njegovog oka
te u trenu uronih poneta bojom krika.
Nesvesna sve te snage nađoh se usred skoka
i odjednom mi puče jasna i živa slika:

Vetrovi šibaju nebom. Navlače se oluje.
Duž prostrane ravnice krdo bizona gega.
Dok se stapa sa nebom on kroz oblake čuje
da je sve njega deo, da je on deo svega.

Po uzburkanom moru pluta kedrova ljuska.
U zagrljaju moći potiska veslom jače.
Voda se stapa sa njim kroz kanonadu pljuska
dok se on stapa s orkom koja uz njega skače.

Uz vonj spaljenog kedra sušen losos miriše.
U senci svog totema pored vigvama seda.
Dok svaki njegov predak njegovim dahom diše,
on kroz vrisak divljine okom predaka gleda...

Odvajam se polako od ovog deteta vode,
nepojmljivog prostranstva, daha zemlje i neba.
Kroz vrevu koja se razli vrisak se rastoči, ode,
a on nastavi meko, korakom koji vreba.

Upravo ovaj vrisak boji njegovu tminu
koja u gradskoj džungli nekad zaiskri samo.
Dok pratim tužnu senku kroz Sunčev dah mi sinu:
on može tu da živi al' srce mu je tamo...

Dragana Konstantinović

Zaista ne znam ime autorke, a pesme su mi bas slatke.

AKO ODES

Kad dodje dan,
da li da samo sedim,
gledam te, slusam, pricam
i budem ziva kad odes,
ili da dopustim sebi
samo trenutak smiraja duse
i onda jednoga dana,
ako odes,
od jednog jutra ili jedne veceri,
pocnem polako da umirem
iz dana u dan.
(1998)


BLAGOVESTI

I on lepo laze, bas kao i ti.
Na isti nacin me pita da li sam ga se pozelela,
ali pitanje cujem kroz osmeh, uz pauzu,
uz sansu da mu odgovorim,
a ne onako usput, kao ti..
Ako dopustis, da me slomi trenutak slabosti,
i tvoja nebriga i nemar budu i dalje tu,
bice dovoljan i sekund nepaznje
da prepoznam nekog drugog..
Cekala sam dugo na ovo prolece,
tuzno, sumorno i kisno ove godine,
kao da sam znala da cu bas tad,
oko podneva, na dan sedmi u mesecu aprilu,
cuti taj dragi glas, divan kao prolece,
mekan i grub kao somot,
i drag, beskrajno drag.
"Blagovesti"
Zasto je Bog hteo da bas na taj dan
cujem neke drage blage vesti
od jedne Velike duse?
(1995)

BOGOJAVLJANSKA NOC

Greju me tvoje oci
dok promrzla stojim na tramvajskoj stanici.
Pahulje se tope na mom licu,
vrelom od tvojih pogleda.
I u ovoj Bogojavljanskoj noci
mislim na tebe i pisem ti.
U ovom casu zelim da te vidim.
Pozelela sam da te vidim,
bilo kad, nekad na kraju sveta,
na kraju zivota, makar jos jednom,
samo jednom.
I znam da ces doci i znam da ce biti.
Gledala sam u noc,
cekala da se otvori nebo,
da se pojavi Bog,
sa svojim blagim licem
i da mi podari tebe.
Pozelela sam da ti napisem pesmu
i onda sela pred ovaj beli papir,
ali nije bilo rima.
One su u tvojim recima, u tvom glasu...
a iz mene izlaze samo reci pune ljubavi.
I nekako u sebi znam da si mi oprostio,
znam da si me prihvatio opet,
ponovo kao svoju.
(1997)

VelikiBata ::

Autor je Svetlana Andjelic!

Hvalaaaaaaaaaaaaaa, satrla sam se trazeci!

Te su pesme objavljene u njenoj prvoj knjizi 'Cutanje' (jesen 2002),a knjigu mozes naruciti na taj nacin sto ces joj napisati e-mail na adresu:

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

, pa cete vec naci zajednicki nacin da stigne do tebe. Osnovna cena je samo 3.5 EU i izrazena je u visini troskova stampe. Knjiga ima 112 strana, formata je 16.5 x 16 cm, na 110 gr. papiru roze boje, korice mat plastifikacija. Moguci su i dodatni troskovi zavisno od zemlje u koju se salje.

LAHOR


Snežani Ivković

Videla sam te na obali sete,
zasnila tvoj lik u pesku nade.
Kroz tvoju kosu misli mi lete,
lahorom sniju
modre balade.

I znam: i ti si usnio mene
uz plavet istih
lahorova.
Ni širom otvorene zene
ne mogu spasti od nekih snova.

Oboje sazdani od morske pene...

Sada se pitam, gde da te tražim?
Kroz gradsku džunglu
kuda da krenem?
Kako da razgrnem naslage laži?

Predamnom ulice obalu mrače
i niču sive, sumorne stene.
Bezbojne, kuća do kuće plače.

Ljudi su prhnuli u carstvo sene.

Možda je bolje da negde stanem
da nam se ne bi razišli puti?
Grad mi sivilom razjeda dane
al' još se ringišpil u meni vrti.

A možda i nije važno da l' stojim,
hodam il' trčim po sivoj javi...
dokle god u dnu džepova brojim
još zrna peska
što se plavi...

Uz plavet osećam lahor i vidim
tvoj lik kroz osmeh,
suzu il' šalu.

I znam:
naći ćemo se kraj neke hridi,
možda već sutra,
na našem žalu.



Dragana Konstantinovic

Drhteći u tvojoj blizini


Na vratima srca ti ulaziš obasjan modrinom
neba dok ti misli podrhtavaju bljeskovitim
slapovima čežnje i poput pobjedničkog vijenca
omataju se oko moga vrata.

Osjećam svu nježnost tvojih ruku koja me
zapljuskuje valovima strasti...
Uranjam svoj pogled u prekrasne dubine
tvoje zbunjenosti drhteći sasvim tiho
na rubovima postojećih dodira što
u zagrljaju nemirnog vjetra skrivaju svoju moć
nad mojim ruševnim željama čupajući
ih u samom korijenju da bi već sljedećeg jutra
još razornije uništile klimavi mir moje duše.

Drhteći u tvojoj blizini skrivam svoj dah
pretočen u radosna iščekivanja
I bujicom strasnih riječi oslikavam
po zvijezdama naše sljubljene ruke.
Ljubavni žar noćas sebično pretačem
u zaboravljene albume sjećanja...
Dok mi trnci sreće ostavljaju
razorne pukotine po tijelu
Znam
u novom buđenju jutra izgorjet ću
usidrena u ponovljeni trenutak
naših magičnih dodira ...


E. Kraljić.

Ove je pesme skupio Rade Ublik pod naslovom 'Ciganska poezija'...

SRECA

Brate, brate.
Imao sam i ja srecu:
Kad pokusah,
Kada smazah,
Pun lonac kupusa.

Brate, brate.
Kusah,
Smazah
I polizah.

Imao sam i ja srecu.
Pun lonac kupusa.


USPAVANKA

Razapela sam ljuljku pod sljivom
I detetu je dobro…
Kisa pada, okupa ga.
Lisce leti, pokrije ga.
Koza prodje, podoji ga.
Vetar dune, uljulja ga.

Spavaj, sine, mirno spavaj,
Slusaj majku i ne placi.


NEKA VIDE BOGATI

Vidi je, oce, kako igra!
Crvena je u licu
Kao paprika u pasulju.

Obraz joj je vruc
Kao sunce.

Trbuh joj je gladak i crn
Kao usijana tava.

Skocila mi u zagrljaj
I pustila pletenice.

Neka vide bogati
Kako siromasi zive!

RUKE

Naš dolazak ovde davni je zavet.
Opšili smo jutro, starim
dugovima. Sebi smo to dužni,
jedno drugom ne.

Snivali smo ruke koje i sad
cele. Snivali smo
blagost ...

Hoćemo li dalje ?


Miloš Zubac


Ovaj covek je zreo pesnik.
Dopada mi se njegova poezija.
I ova pesma posebno.

Imas li jos pesama,Glisa?
Podeli ih sa nama.

Imam i napisaću još, naravno.

Evo pre toga, kratka biografija o pesniku.


MILOŠ ZUBAC rođen je 1976. u Novom Sadu, gde provodi godine detinjstva, odrastanja i školovanja.
Prvu zbirku pesama (Vilindar) objavio je 2001. a godinu dana kasnije diplomirao je na Filozofskom fakultetu, u rodnom gradu.
Piše pesme i eseje.

Duško Trifunović je, kao prvi dobitnik INSTELOVE nagrade koju čine (povelja, novčani iznos i štampanje izbora iz poezije laureata), odabrao knjigu pesama Miloša Zupca.


Evo šta je rekao ...

Miloš u svojim pesmama nikom ne laska, nikome ne tepa, ne podučava, ne popravlja svet ... On govori o onome što svi vide i osećaju, ali on se dosetio da to lepše kaže. On govori o životu i o smrti, i o ljubavi između. Kada to zna pismen mladi čovek, znak je da je sposoban i zna kako se na starom putu ostavlja novi trag ...




TIŠINA

I ne mogah drugo, do da Tobom negda
isprepletem rime. Znam da si tišina.
I kad mi zboriš, to je moja nemoć.
Šutnja bi Tvoja preteška bila,
jednoj nečistoj duši.

Ipak mi se čini: srešćemo se jednom,
izvan ove pesme. Kao stari znanci.
Tada će zahvalnost, kojom pišem
reči, disati bez reči.

Bićemo tišina.


AKO ME, IPAK, VIDIŠ

Dolazi vreme, i sama znaš. Valja
se otisnuti u neizvesno. Svi
smo prigrabili po jedno drvce
i lokvu zamućene vode. I nikome
se ne mili na put, a nepregledna
pustoš čeka. Da proživljena bude.

Moje drvce je usahlo, a vodu sam
davno otpio. Još se samo mogu
pretvarati da pustinje nema.
To je nama omiljena igra.

Moguće je da se ne vratim.
Ništa strašno: beznađe često
proguta čoveka. Ako me, ipak,
vidiš, biće to mera ljubavi
za tebe. I beskrajne milosti,
kojom smo, iznova darovani.


POTREBNO JE DVOJE

Nikada nije bilo pobednika.
I tamni pokrov, što ustavlja
nežnost, prastari je
privid.

Iza ove pustoši, događa se
život.

Hodi.


Miloš Zubac

Zaista lepo pise ovaj pesnik Milos Zubac.

I pesma iz licne biblioteke:

Aleksandra Cvorovic

GRIJEH NAŠIH OČEVA
Razlamamo grumen zemaljske ljubavi
Za suha usta za gladne oči
Umačemo ga u obilješena tijela
Sve naše gladi stežemo nogama
Šaputanja razuma postaju nečujna
Prodajemo čast očeva
Za jedan uzdah zadovoljne majke
Neizvjesno putujemo kroz divlje močvare
Sasvim slučajno se ljubimo
Naše sjenke to i ne primjećuju
Uplićemo sepete nepoznatih gena
Nekad se pitamo uplašeni
Jesmo li dovoljno divlji i ponosni