BALKAN CAFE "AUSTRALIJA"

PantaOz · Poslao: Sre Jan 16, 2008 11:01 pm Naslov:

Tatjana Debeljački

KUĆA OD STAKLA

* * *

Da si preko puta i da sam drvo u
tom dvorištu,
da te voćem sladim,
da pogledom zalivena budem,
pogledaj me sa još više žara,
tebi najlepšu voćku rodiću.

* * *

Tražim u nemanjima, a imam u traženjima.
Među oblacima,
a nisam među njima.
To samo sreća odlazi
dok spavam i dalje dok spavam
izbor je san.
A ima me među svim potrebama.

glisha · Poslao: Pet Feb 29, 2008 10:41 am Naslov:

Šetam a smrkava se.
Odlučujem a smrkava se.
Ne, nisam ja tužna.

Bila sam radoznala i prilježna.
Znam o svemu. Pomalo o svemu.
Imena cveća kada vene,
kad ozelene reči i kad nam je hladno.
Kako se lako otvara brava osećanja
bilo kakvim ključem zaborava.

Prošla sam kroz dane sa kišom,
smestila sam se iza one
bodljikave žice od kiše
strpljivo i neprimetno
kao što je bol drveća
kada ga napušta poslednji list
i kao što je strah hrabrih.
Ne, nisam ja tužna.

Prošla sam kroz vrtove, zastala kod vodoskoka
i videla kako se mnogo malih kipova smeje
iz nevidljivih razloga za radost.
I male ljubavnike, hvalisavce.
Njihovi napeti lukovi
pojavljivali su mi se noću kao polumeseci i sanjarila sam.
Videla sam mnogo divnih snova
i videla da postajem rasejana.
Ne, nisam ja tužna.

Šetala sam mnogo po osećanjima,
po mojim i drugih ljudi,
i uvek je među njima ostajalo prostora
da prođe prostrano vreme.
Prolazila sam pored pošti ponovo i ponovo.
Pisala sam pisma ponovo i ponovo
i neumorno se molila Bogu odgovora.
Primala sam karte sasvim kratke:
srdačan pozdrav iz Parte
i poneki pozdrav
sa Tornja u Pizi koji se krivi.

Ne, nisam ja tužna što se dan krivi.
Mnogo sam govorila. Ljudima,
svetiljkama, fotografijama.
I mnogo lancima.
Naučila sam da čitam ruke
i da gubim ruke.
Ne, nisam ja tužna.

Putovala sam zaista.
Išla sam i tamo, išla i ovamo...
Svuda je svet spreman da ostari.
Gubila sam i ovde,
gubila i onde
a usled obazrivosti sam u sebi gubila
i usled svoje nepažnje.
Išla sam i do mora.
Dugovali su mi širinu. Reci kako sam to uzela.
Bojala sam se samoće
i zamišljala sam ljude.
Jedne sam videla kako padaju
od ruke nekoga finoga praha,
ruke koja je prošla sunčev zrak,
i drugde kako padaju od najmanjeg zvuka zvona.
A ja sam se prolamala od zvonjave
Pravoslavne usamljenosti.
Ne, nisam ja tužna.

Koliko sam mogla suprotstavljala sam se toj reci
kada je imala puno vode, da me ne odnese,
i koliko god je bilo mogućno zamišljala sam vodu
u presahlim rekama
i pregazila bih.

"To malo sveta, prošla sam", Kiki Dimula

_________________
... Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom,
pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana
i svima nam se lome na jednom istom mestu:
tu gde počinje zagrljaj...