Ma vidi bre Pantelijo,sta ti je svasta napisalo.
Reklo je da nije gutac reklama i da hoce novu sliku.
(Ja prevodim jaknu )
Meni to lici da hoce promene.
Sa mislis?

veverica ::

Ja mislim,Sestro slatka,da bi trebalo, ovom sto trci skrojiti novu jaknu. (Il` da i ono nosi kako mu ga skroje)

Delimo isto mišljenje Sestro slatka ...mada neka bude opet žute boje...koji je tvoj izbor palete ?

...ili narandzarasto?

Sada cu da konsultujem mog glavnog dizajnera jakni iz Shutke, Jasara Demirovskog... mislim da mu je ostalo nekoliko metara cica iz Nemacke narandzaste boje, a video sam zadnji put i crvenu i zutu kozu... direktno iz Turske... Samo vi meni dajte malo vremena... a ja mislio krtica slatka... :-(

... A kladim se da polako nase ONO postaje ONA, vidi kako samo zanoveta... svedoci smo 'evolucije' srednjeg roda u zenski!

lepo se vi nagadjate..
a niko ne pita mene..

sestro slatka, jedan tebi jedan meni, jedan tebi, dva meni.. jedan tebiiiii...

krtica ima divnu jaknu..

moja guta reklame.. NO LOGO, BRE!!!

PantaOz ::

glavnog dizajnera jakni iz Shutke, Jasara Demirovskog...

JASAR JE ZAKON

Dragi moji ljudovi!

Mali princ prodje kroz celu pustinju,a srete samo jedan cvet.Cvet sa tri latice,neugledan cvet...
-Dobar dan-pozdravi ga mali princ.
-Dobar dan-otpozdravi cvet.
-Gde su ljudi?-uctivo zapita mali princ.
Cvet je jednoga dana video neki karavan kako prolazi.
-Ljudi?Ima ih sestoro ili sedmoro.Video sam ih pre nekoliko godina.Ali nikad se ne zna gde ih mozes zateci.Nosi ih vetar.Nemaju korenja,a to im mnogo smeta.-Zbogom-rece mali princ.

Još malo, još nešto...

...
Čovek umre a da nikada ne proba da pomeri planinu. Ja sam ti bar istrajan u tome, znam da će se jednog dana neka od njih pomeriti...

...Odvešću te jednom da tražimo detelinu sa četiri lista na nekom proplanku. Jesi li je ikada videla, misliš li da ne postoji. Ja sam jednom pronašao dve i presovao ih među stranicama knjige. Ceo dan sam se lomatao ali sam ih našao i imam ih. Toliko malo ljudi ih ima, a ja vidiš imam dve. Jednu ću naravno sačuvati za tebe. Jedna je tebi namenjena još od postanka sveta. Toliko je tajni sakriveno u svim tim travama, toliko u oblicima cvetova. Jesi li ikada pokušala da izbrojiš sve vlati na livadi? Znaš li da je bog u svakoj od njih? Da li si pokušala da boga pronađeš u pticama, u bistrim planinskim jezerima, da li si se setila da je i u tvojoj kosi, tvome oku?
...

Ja cu ovaj KOMADIC KOJI NEDOSTAJE dokotrljati i u nedostajanje...

Eto, Glisenka ga dokotrljala na forum i evo sad ga kotrljamo gde-gde,kojekude...

More li,ha,narode!




Komadić koji nedostaje

Za Džerija

Nedostajao mu je jedan komadić,
i to ga je činilo nesretnim.
I tako, krenu ono u potragu
za komadićem koji mu je nedostajao.
I dok se kotrljalo putem,
pevušilo je pesmicu:
"Tragam za komadićem koji mi nedostaje,
Da, tragam za delom koji mi nedostaje.
Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svetom belim
U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!"
Ponekad mu je bilo pretoplo na suncu...
A onda, opet, pljusnula bi sveža kišica.
Ponekad bi baš bilo hladno kada bi sneg sve zasuo,
ali bi se sunce opet javilo i ponovo ga zagrejalo.
Bez nedostajućeg komadića
nije se moglo brzo kotrljati,
te bi povremeno zastalo,
da poneku reč prozbori sa crvićem...
Ponekad bi, opet, zastalo da pomiriše cvetak...
Desilo bi se, s vremena na vreme,
i da pretekne poneku bubicu
a ponekad bi, bogme,
i neka bubica njega pretekla!
Ali, ponajlepše bi bilo kada bi na njega sleteo leptirić!
Zabrodio je, čak, i preko okeana...
"Za komadićem tragam što mi fali,
Preko brda, dolja i mora plava,
Nek' korak mi bude prav i bistra glava,
Jer tragam za komadićem koji mi fali!"
Pa kroz močvare i divlje šume...
uz planine
i niz planine.
A onda jednog dana, gle!
"Nađoh svoj nedostajući komadić", oglasi se ono.
"nađoh, napokon, komadić koji mi fali
Posle koraka čvrstog i glave bistre
Nađoh svoj..."
"Čekni, malo", prekide ga komadić.
"Uprkos tvom koraku pravom i bistroj glavi...
Ja nisam, znaš, tvoj nedostajući komadić.
Ja nisam ničiji nedostajući komadić.
Ja sam ti, brale, svoj sopstveni komadić!
I čak i da jesam nečiji nedostajući komadić
tvoj sigurno nisam!"
"Oh", dođe žalostiv odgovor,
oprosti mi što sam ti bio na smetnji".
I nastavi da se kotrlja dalje.
Naiđe, potom, na još jedan komadić
ali je ovaj, očito, bio premalen.
Sledeći je, opet, bio prevelik.
Onaj na kojeg naiđe potom
imao je odveć oštar vrh,
a naredni, opet, bio je ćoškast!
Potom mu se učinilo da je
naišao na savršen komadić
ali se ni on nije potpuno uklapao
te ga, na daljem putu,
neprimetno izgubi.
Zatim naiđe na komadić
koji se savršeno uklapao...
Ali, pošto je bio pretvrd,
na kraju se sav izlomio na sitnu parčad.
I tako nastavi sa kotrljanjem,
Doživljavajući svakovrsne pustolovine
zapadajući u svakojake jame
i lupajući glavom o tvrde, kamene zidove.
I napokon, susrete se sa komadićem koji je,
kako se činilo,
bio po pravoj meri.
"Zdravo!" oslovi ga ono.
"Zdravo!" odvrati komadić.
"Da li si ti, možda, komadić koji nekome nedostaje?"
"Ne, nisam, bar koliko mi je znano".
"Pa, možda onda želiš da budeš svoj sopstveni komadić?"
"Mogu biti nečiji komadić, a opet ostati svoj".
"Možda, ipak, ne bih želeo da budeš moj komadić?"
"Možda i bih".
"Možda, ipak, ne odgovaramo jedno drugom..."
"Pa..."
"Mmmmmmmm?"
"Mmmmmmmm!"
Uklapa se!
Savršeno se uklapa!
Najzad! Najzad!
I nastavi da se kotrlja dalje,
ali sada, posve zaokruženo,
kotrljalo se brzo,
i sve brže.
Da, kotrljalo se brže nego ikad ranije!
Toliko brzo da, čak,
ne stiže da porazgovara sa crvom.
Ne zastade ni cvetak da pomiriše.
Kotrljalo se tako brzo
da ni leptir ne ugrabi priliku
da ne njega sleti!
I sada je, najzad, moglo da zapeva svoju pesmicu,
da, napokon ju je moglo zapevati:
"Ah, pronašao sam komadić koji mi je nedostajao!"
I ono stade pevati...
"Tra-la-lagam za klomadićem koji mi fa-ali,
Galave bristre i kroraka parvog
Da, tra-la-lagam za klomadićem koji mi fa-ali...
Uf, uf!"
Oh, jadan ja, sada kada sam najzad potpuno zaokružen
ne mogu više da pevam!
"Aha", doseti se on napokon,
"znači, U TOME je stvar!"
I trenutak potom prestade da se kotrlja...
i nežno položi pristajući komadić na tle
i lagano se otkotrlja dalje.
I dok se kotrljalo dalje,
ono tiho zapevuši:
"Ah, tragam za komadićem koji mi nedostaje,
Da, tragam za komadićem koji mi nedostaje.
Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svetom belim
U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!"
...

Al smo izmesali sve... ali nema veze... vazno si ti nasla tu temu koju ja nikako nisam uspeo!

Ne znam za vas, ali meni nedostaje nedostajanje.



Da li je moguće ne znati ništa?

napisala je veverica jednog dana mravu.
Mrav je vrlo dugo razmišljao, počešao se iza uva i napisao odgovor:

Da. Sve je moguće.

Malo potom dobio je novo pismo od veverice:

I ne znati više da sunce sija i
da je leto i da slon u daljini
pada sa vrbe - da li je i to moguće?

Da.

odgovorio je mrav.

I ne znati da ti najviše od svega
voliš med i slatke žirove
i šećer?

napisala je malo potom veverica.
- Da! -povikao je mrav. - Da! Da! - Jako je stisnuo oči, pesnicama je udarao sebe po glavi i napisao:

Da! I to je moguće!

I ne znati više da ti toliko želiš
da naročito neko (ne tek tako neko)
jednom slučajno navrati - da li je i to moguće?

napisala je veverica odmah potom.
Ali, kada je mrav hteo da odgovori i na to pismo, puklo mu je pero, papir se pocepao a sto je pukao po sredini. Vrata su se širom otvorila i kovitlac vetra poneo ga je i odneo kroz šumu, ka bukvi, do kuće u kojoj je živela veverica.
- O - rekla je veverica iznenađeno, kada je mrav uleteo unutra i sručio se na pod. - Nisam znala da ćeš doći.
- Ne - rekao je mrav. - Ni ja nisam znao. - Malo je popravio jaknu i malo se nakašljao. - Mislim da je to slučajno.
- Ali - rekla je veverica - znam šta imam u ormanu. Za trenutak joj se učinilo da je to i jedino što će uvek znati, iako je znala da i to često zaboravlja.
Mrav je već seo za sto.
I malo potom jeli su ušećereni nar i bukov med i razgovarali o svemu o čemu su uvek razgovarali, o običnim i zamršenim stvarima i ni o čemu naročitom.