Zivot bez Nedostajanja?!
Ne ide to,zar ne?!

I evo ponovo,pricicu po pricicu...

NEDOSTAJATI

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na vevericina vrata.
- Bas lepo - rece veverica.
- Ali nisam zato dosao - rece mrav.
- Valjda ipak hoces malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.
- Ustiju punih marmelade, mrav isprica zasto je dosao.
- Jedno vreme ne smemo da se vidjamo - rece on.
- Zasto? - upita veverica iznenadjeno. Njoj je uvek bilo prijatno kada
mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava siroko otvorenih
ociju,a usta su joj bila puna zirove kase.
- Da bismo videli da li cemo jedno drugom nedostajati - rece mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati.Pa valjda znas sta je to.
- Ne - rece veverica.
- Nedostajati je ono sto osecas kada neceg nema.
- Sta onda osecas?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda cemo jedno drugom nedostajati - rece veverica tuzno.
- Ne - jer mozemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti!Tebe!? - jauknu veverica.
Veverica polozi glavu u sake.
- Ja tebe necu nikad zaboraviti - rece ona blago.
- Eto sad - rece mrav. - To tek treba da vidimo.Zdravo!
I vrlo naglo izadje kroz vrata i spusti se niz stablo bukve.Veverica
je odmah pocela da oseca kako joj mrav nedostaje.
- Mrave - dozivala je - nedostajes mi! - Glas joj se odbijao o grane
drveca.
- To jos ne moze! - rece mrav. - Pa jos nisam ni otisao!
- A ipak je vec tako! - doviknula je veverica.
- Pa sacekaj jos malo - cuo se iz daljine njegov glas.
Veverica uzdahnu i odluci da ceka.Ali, mrav joj je sve vise
nedostajao.Povremeno je mislila na zirovu kasu ili na kukcev rodjendan, jos te veceri, ali mrav joj je opet nedostajao.
Popodne nije vise izdrazala i izasla je napolje.Ali, nije napravila ni
tri koraka, a vec je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali
zadovoljan.
- Tacno je - rece mrav. - I ti meni nedostajes. I nisam te zaboravio.
- Eto vidis - rece veverica.
- Da - rece mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otisli
na reku da gledaju odsjaj talasa.

Pricica za danasnji dan!


CAJ


Bila je zima i veverica vrlo dugo nije videla nikoga. Sedela je
kraj prozora i gledala sneg koji je padao kroz grane bukve.
Nasula je sebi solju caja. Solja je bila topla i iz nje se dizala
para. Veverica pomisli: - Caj je zapravo tako drag.
Pozelela je da razgovara s cajem. Po mravu, mislila je, sa svim
moze da prica. Cak i s vazduhom.
E pa mogla bih, rece ona sebi, da pokusam. - Znam sta cu,
pomisli, pokusacu. Nakaslja se i rece: - Zdravo, caju.
Za trenutak je vladala tisina, a onda se iz case zacu blagi i
srebrnkasti glasic: - Zdravo, veverice.
Veverica je gotovo pala sa stolice, ali je, ipak, uspela i dalje
da sedi.
- Zdravo, caju - rece ponovo i poce da razgovara sa njim.
Razgovarali su o mirisima, o koluticima pare i o zimi. Caj je o
tome mnogo znao.
Na kraju caj upita da li bi veverica htela da ga popije. - Pre
nego sto se ohladim - dodao je.
Veverica je malo oklevala pa rece: - Zbogom, caju.
I onda je popila caj.
Potom je zavladala tisina. - Ali, - dodao je caj - ako zatreba,
ja cu se opet vratiti, veverice.
Veverica je spustila praznu solju caja i uzdahnula. Gledala je
sneg na granama drveca i tamne oblake koji su plovili nebom. I s njima
bih jednom zelela da razgovaram, mislila je, sa oblacima! Kako bih
zelela
da razgovaram s oblacima. Ali ne sad. Sad idem da spavam. Otisla je u
krevet i zaspala.

Smem li i ja jos jednu da ubacim za danas?


IZMISLITI

Jednom kada je mrav ponovo otisao na dalek put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega.
Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i polozila glavu u sake.
A mozda sam ja izmislila mrava, pomisli. Spopale su je crne misli i uplasila se da od tuge vise nikada nece moci da se pomeri s mesta. No, u zadnji cas je poskocila, izasla napolje, spustila se niz bukvu i otrcala u sumu.
Ubrzo je srela cvrcka.
- Cvrcku - rece gotovo bez daha - da li si ikad cuo za mrava?
Cvrcak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamisljenosti.
- Mrav... - mrmljao je - da li sam cuo za mrava... Kako ono rece?
- Mrav - ponovi veverica. - Mrav.
- Mrav - ponavljao je cvrcak i pri tom se zamislio. - Mrav... Mrav...
A onda odmahnu glavom.
- Ne - rece. - Jos nikada nisam cuo za mrava.
- O - uzdahnu veverica. - Onda sam ga mozda izmislila.
- O da? - upita cvrcak radoznalo. Bio je lud za izmisljanjem.
Ali veverica je brzo otisla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije cuo za mrava.
- Ne - rekose. Mrav.. Ne. Nazalost. culi su za desmana, konopljarku, gnua, mosusno govece i narvala, ali nikad nisu culi za mrava.

Kasno popodne veverica je otisla kuci. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potistena sedela je pred vratima kuce dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.
Dakle izmislila sam ga.. mislila je. Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepse sto postoji... I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila...
Tako zamisljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila koraca i kako ona zajedno s njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nesto potom, cula je cak kako joj on nesto govori i kako joj objasnjava nesto vrlo zamrseno sto ona uopste ne shvata.
Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje veceri.

Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa cela trceci najbrze sto moze, na putu ka sumi, ka veverici. Samo da me nije zaboravila, mislio je i trcao jos brze. - Evo me, dolazim! - vikao je.
- Veverice !

Cuj,smes li?!
Pozeljno je,covece!
Ovo je za sve nas koji znamo sta znaci i koliko vredi -nedostajati!
(Nekom,negde,nekad - uvek). [wink]

Pisati

Jednog jutra veverica je sedela na grani pred svojim vratima i
pisala pismo mravu.

Dragi mrave,
Parce kore na kome ti pisem
vrlo je malo, ali ipak mnogo
zelim da ti napisem jedno pis

Iza reci pis na brezovoj kori nije vise bilo mesta. Veverica nije
imala mesta ni da se potpise.
Procitala ga je nekoliko puta i pitala se sta li ce mrav misliti
o pismu. Da li ce shvatiti da pis nije pis vec pismo? Bila je u
nedoumici. Ali smatrala je grehom da ne posalje pismo i bacila ga je u
vazduh. I vetar ga je odneo.
Malo potom, mrav je procitao vevericino pismo.
Kada je zavrsio sa citanjem, dohvatio je parce brezove kore i napisao:

Draga veverice,
Mnogo ti hvala na pis

Pismo nije potpisao, ali ga je odmah poslao.
Ubrzo potom veverica je citala pismo. Srce joj je lupalo i na celu
joj se pojavise duboke bore. Znao, je, dakle, da je to moje pismo,
mislila je. Ali na sta je mislio ovim pis? Mozda je hteo da napise: - Hvala
ti na pismu, ali vise necu nikada da te vidim. Ili: - Hvala ti na
pisaniju, ali mi ubuduce napisi pravo pismo ili nikakvo. Ili: - Hvala ti
na pisaniju i piskaranju.
Postalo joj je hladno i zadrhta. zurno je u svim pregradama i
kutovima trazila sve dok nije nasla jos jedno, vrlo malo parce brezove
kore. Na njemu je napisala:
Mrave, svrati, molim te! Vev
To sam ja, pomislila je. To bi morao da shvati. Ali nije bila
sasvim mirna. Jer, mozda postoji i vevarica, ili vevelasica. Postoje
tolike zivotinje za koje i ne znam, pomislila je.
Nesto potom doleteo joj je mali komadic brezove kore. Ah!
Procitala je:

Da. Mr

pisalo je na njemu.
To je od njega, mislila je veverica. To je od njega! I poskocila
je, uzela sa svog ormara najvecu teglu s medom od bukovog zira i vec je
pocela da puni tanjir za mrava. Jer, inace nece dugo potrajati pre no sto
ce zajedno sedeti i jedno drugom pricati o hiljadu i jednoj stvari o
kojoj, ipak, nikad ne mozes pisati.

veverica ::

Zivot bez Nedostajanja?! Ne ide to,zar ne?!

Ne ide! Nedostajale su mi ove pričice ...


Veverica je ponekad gledala u ogledalo pored vrata i nije znala šta da misli o sebi.
Volela bih nešto da te pitam - reče jednom samoj sebi.
Pa pitaj - odgovori.
Kad bih znala šta - reče ona.


I medi neko nedostaje ...

glisha ::

Volela bih nešto da te pitam - reče jednom samoj sebi. Pa pitaj - odgovori. Kad bih znala šta - reče ona.

Ova je tipicno zensko!

Nije musko razmisljanje

Veverica je ponekad gledala u ogledalo pored vrata i nije znala šta da misli o sebi. Tada bi posmatrala svoje uši, svoj nos, bore na čelu i ispod brade, ali uvek je videla isto i nije znala šta o tome da misli.
- Htela bih nešto da te pitam - reče jednom sama sebi.
- Pa pitaj - odgovori.
- Kad bih znala šta - reče ona.
Tako bi dugo gledala samu sebe. A onda iznenada reče: - Možda treba da pišem.
- Da! - odgovori ushićeno.
Okrenula se, sela za sto, napisala pismo samoj sebi i predala ga vetru.
Vetar je poneo pismo preko šume, preko mora, preko pustinje, preko mora nazad u šumu i doneo ga veverici.
Uzela je pismo, otvorila ga i pročitala:

Draga veverice: Ja ne znam kako sam, a ti ?

Gledala je pismo i sela kraj prozora. Dan je bio divan. Sunce je bilo visoko na nebu i obasjavalo je sve drveće, sve grane i sve lišće. Bilo je i nekoliko malih, ljupkih, belih oblačića, a vetar je smirivao iza šume. Veverica je duboko udisala letnje šumske mirise i mahala je labudu visoko gore na nebi i gusenici koja se polako spuštala niz granu bukve.
Tako je dugo sedela, a potom je napisala sebi drugo pismo. Vetar se ponovo podigao i poneo pismo, ponovo ga je nosio preko šume, preko mora, preko pustinje, ponovo nazad preko mora u šumu, i pred zalazak sunca, doneo ga veverici. Nestrpljivo je otvorila pismo i pročitala:

Draga Veverice.
Ni ja ne znam.
Ali, ako uskoro izađeš napolje i sedneš na vrh debele grane, reći ću ti nešto.
Ja.

Pažljivo je savila pismo i stavila ga u poslednju fioku ormara. Iznad ormara nalazilo se ogledalo, ali u međuvremenu je bilo isuviše mračno da bi se u njemu išta razaznalo. Veverica je izašla napolje da bi na vrhu debele grane čula šta ima da kaže.
Srce joj je lupalo.
Psssst - reče ona.

Dobra je ova veverica! Oh, majko moja, suze mi potekose od smejanja... i to samo zato sto sam je zamislio kao zensko... od 40+ godina... Preklinjem vas da mi se niko ne naljuti, ali ovo je tako tipicno, da jednostavno NE MOZE biti drugacije... rizikujem ovim da se zamerim svim clanicama foruma, ali jednostavno nisam naucio da cutim, pa sam morao da napisem.

Ovo je vec za lulu duvana!

Samo se vi za- jen- dva -tri sa nekim vevericama!
(Da ne kazem ogledalite se,kol`ko `ocete,he)!

Dragi moji stvar je u tome sto neki od nas,
(da ne navodimo licne primere,evo na primer ja),
znaju i priznaju ko su i sta su.
Da li je to sad tipicno zenski sa ili bez 40+ -,dragi moj Bato Veliki,
-Boglavice jedan,ili Ve- ve- ri -cki,sa sve onim Medom Nedostajalicom,
Glisenkinim,(koga cu prvom prilikom maznuti i pokloniti
Mravu)... ili kako god,ali to sam Ja - vasa Veverica.

I nemojte samo reci da me ne volite,bas takvu!
Ma da me nema,izmislili bi ste me sedeci pored nekog prozora!
(Joj koja samouverenost,mora da sam nesto saznala
o sebi na vrhu debele grane).

Ajd` da sad popusimo onaj duvan sto smo ga konfiskovali
od Indijanaca,pre nego sto je Bata Veliki - Boglavica,osnovao
ovo pleme u doveo ga u balkansku kafanu.
Je l` moze ha?!

Iako ne pusim ima lulu da podelimo naokolo (nabavio sam je na eBay-u). Nije to nista negativno bilo kao komentar, bas mi je bilo simpaticno i rekao bih 'slatko' prepoznatljivo! I primetih naglas!

Ma nije ni shvaceno negativno!
Naprotiv,ocito je toliko da je lako prepoznatljivo!
Ajd drugi krug,Boglavico,pa da kasljemo zajedno!

I pricica,i pricica danasnja!


Vazduh
-Ah- reče mrav veverici - zapravo bih najradije želeo da budem vazduh.
Pogledao je vevericu,ali ona ništa ne reče.
-Slušaš li?- upita mrav.
-Da - reče veverica.
-Kao vazduh si nevidljiv i svuda.Zamisli samo,tada bih bio u pustinji i iznad mora
i među vrhovima drveća i iznad oblaka i kod sunca.Tada bih bio topao i mogao bih sam
sebe da rashladim vetrom ili bih pustio da malo kiše padne kroz mene.I bio bih veoma plav...
Zapravo sam oduvek želeo da budem plav.
-Hm- reče veverica.-Ne znam da li bih želela da budem plava.
-A noću-nastavi mrav- bio bih crn sa svetlucavim tačkicama i nadvio bih se nad svim životinjama
koje spavaju.Zamisli samo, veverice,tada bih video kako spava nilski konj i pčela i uholaža.Da li
si nekad videla uholažu kad spava?
Veverica odmahnu glavom.
-Ni ja nisam- reče mrav. -Ponekad se pitam da li spava na stranu ili u nečemu.Tada bih,dakle,
i to znao.I mogao bih kao mali mehurići da klizim pod vodom,kroz trsku i alge,i mogao bih da vidim
šarana i morskog konjića,i konačno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u oči.Po meni,iako
zapravo ne znam,hobotnica ima žute oči.
Veverica slegnu ramenima.
-A uz to- dodade mrav- možda ne bih više bio tako radoznao,jer bih sve znao.Jer gde sve ne bih bio?
-Ne znam- reče veverica.
-Pa navedi nešto- reče mrav.
-Stvarno ne znam- reče veverica.
-Pod zemljom? I tamo bih bio.Valjda si čula za pećine i podzemne prolaze?
-Da- reče veverica.
-I više mi uopšte ne bi bila potrebna svetlost.Jer sta se vazduha tiču svetlost i tama?
-Ništa- reče veverica.
Mrav je uzdahnuo.
-Ali šta cu-reče mrav.Sve na meni je mrav.Moja stopala su mrav.Moj nos je mrav.Moja želja za medom
je mrav.Moja radoznalost je mrav.Sve,sve je mrav.
Još jednom je duboko uzdahnuo i pogledao vevericu.Ona je spavala.Tada i mrav odluči da spava.
I malo po tom, spavao je tako kako samo on ume da spava,na suncu,u travi,na obali reke,kasno popodne.