U tom starijem razdoblju, Lale se predstavljaju i kolektivno i pojedinačno, koliko u monologu toliko i u dijalogu. Dodatna individualizacija ostvarena je upotrebom tipičnih ličnih imena: Pera, Panta, Sovra, Joška, Time i sl. Uz lična imena, ređaju se nazivi raznih banatskih ili ostalih vojvođanskih sela. Takođe, ciklično se varira niz najpopularnijih motiva: krađa (na prvom mestu, konja), pijančenje, zgode i nezgode koje idu uz tu vrstu provoda u seoskim birtijama, Lala pred rajskim vratima, bračni odnos sa ženom Sosom, i mnogo drugih. Lala je šablonski prikazan kao oženjen, porodičan čovek, po naravi uglavnom staložen i flegmatičan, iako ume da se pokaže i naprasit i ratoboran i jezičav. Ipak, obično ga srećemo u verbalnom duelu sa njegovom čvrstom, nepokolebljivom i opakom ženom čije je ime najčešće Sosa. Prema običajima s početka veka, isti motivi sreću se podjednako i u stihovanoj formi epigrama (katkad i poduže šaljive pesme), što je omiljen i negovan žanr u tadašnjoj humorističkoj štampi. Po pravilu, stihovi su veoma vešto sastavljeni i više nego očigledno inspirisani aktuelnim šalama. Epigrami koje ovde dajemo za primer tematski su potpuno uklopljeni u onovremene humorističke trendove, budući da je humor čiji su predmet žene, a onda i međusobni muško-ženski odnosi, u to doba naročito moderan. Prvi epigram osvrće se na humoristički motiv koji je raširen u isto vreme, a to je krađa:

Neće Lala u katane
Ama neka vile nosu
I tu moju ženu Sosu
Sve mi veli: moje lane
Upiši se u katane.
A ja opet zlo se plašim
A to zato što ne znadem
Da pomamne vrance jašem
Ja ih, znate, samo - kradem.
Sovra iz Kikinde
(Brka, 4, 18. I 1909.)

Moja Sosa
Moja Sosa
Anđeo je pravi
Samo ima
Rogove na glavi. Lala
(Brka, 31, 9. VIII 1909.)

Da je znao
Terao lala kola kroz šumu po kiši i oluji. Odjednom pukne grom pa upravo udari u šarage.
-O! maj! reče lala: Što mi nisi kazo da ćeš u šarage, pa bi poveo od kuće moju Sosu, koliko tek da se provoza...
(Brka, 5, 27. I 1905.)

Scena pred rajskim vratima
Umro lala a bio pravedan pa mu duša došla pravo pred rajska vrata. Izlazi sveti Petar i veli lali:
Ulazi, lalo, pravedniče.
-A je l, sveti Pero, pita lala:
Je l tu i moja pokojna Sosa?
Jeste - reče sveti Petar.
E, onda ti džaba raja, odoh ti ja u pakao - reče lala i pobeže.
(Brka, 4, 18. I 1909.)

Inače, Lala je bonvivan: on je dobroćudni ljubitelj kafane, dobre hrane, opijanja i veselog društva. Trešten pijan, obično izbacuje komične izjave koje su osnovno jezgro šale. Šale koje obrađuju motiv pijančenja s Lalom kao njihovim protagonistom dominiraju u prvoj polovini veka, zapravo periodično se ponavljaju sve do granice preloma koju čini Drugi svetski rat.

Nije iz tog sela
Prilj Panta nadera se komadare u bircuzu pa duboko u noć pošao kući. Na nebu je sijao pun mesec.
U putu sretne drugog nekog lalu, pa će mu reći:
Ama, je l rođo, je l to sunce il mesec što sija?
“Neznam ja brate, nisam ja iz ovoga sela” reče mu drugi lala pa ode.
(Brka, 50, 4. XII 1905.)

Ko rukom ostavljen
Sovra iz Barande objašnjava Gaji iz Kikinde gde će se naći.
Pa, prilj Gajo, kad dođeš u varoš ti svrati u bircuz kod “Tri mačka”, pa ako me ne nađeš za stolom, znaj sigurno da sam pod stolom.
(Brka, 8, 15. II 1909.)

Nikad tako
Vraćali se uveče dockan dva Banaćanina dobro nakresani pa kad su prolazili pored uličnog sata, jedan od njih, uhvativši se za banderu, stade brojati otkucaje. Pošto je nabrojao šesnaest otkucaja reče: - O, maj, Tozo, ovako dockan nikad nije bilo.
(Zvono, 111, 16. VIII 1924.)

Mokra braća
Leži Lala na pančevačkom trotoaru, popreko, sa čvorugom na glavi i mudruje:
“O, tane mu gosino, što je teško to vino! Osetim lepo da se ljulja asfalt podamnom, i jošte me đavo nan’o da stanem na kraj... Pretego sam, eto, pa se onaj drugi kraj, digo i pras! mene po čelenki”...
(Dert, 19, 11. V 1928.)

Bolja pratnja
Gazda Panta pijan, prate ga tamburaši.
Popa: Ej, nesrećniče jedan zar da te ovi prate?
-Bolje i ovi, nego ti oče proto!
(Okovani jazavac, 2, 31. X 1935.)

On je mislio...
Došao Lala u Sombor, pa kako je bio neki praznik i narod se pričešćivao, uđe i on sa bičaljem ispod pazuha. Stade i on u red, iako nije postio pa uzme pričešće. Dopalo mu se ono vino, pa tako obredi nekoliko puta dolazeći u red. Popa to primeti, pa mu ljutito reče:
-Šta ti misliš, Lalo, šta je ovo?
-Pa, ja mislim prodali crkvu, pa sad pijemo aldumaš...
(Figaro, 6, 11. II 1937.)

Lala i njegov nos
Lala se uzvrpoljio po kući, češe nos i kaže ženi:
-Soso, ja se danas moram naderati! Kad god me svrbi nos, moram se furt napiti!...
-To ti furt izmišljavaš, odgovara Sosa. Nemoj ti piti pa s’ nećeš ni naderati!...
-Soso, pa neću ja valjda pustiti moj nos da laže! izbrecnu se Lala pa ode u bircuz.
(Ošišani jež, 159, 15. I 1938.)

Lalino razmišljanje
Došao Lala, Crepajac, u Pančevo. Svršio poslove, pa ušao u bircuz da popije nešto. Tu se našao u nekom veselom društvu, pa se propisno naderao i omrkao tu u kafani.
Vraćajući se noću kući u selo, prođe pored saborne crkve čiji je toranj bacao senku od mesečine daleko preko ulice. Lala pomisli da je to neki jarak, zaleti se i nekako preskoči. Ali mu u zaletu spadne šešir s glave.
-E baš da ne preskačem jopet natrag zbog jednog šešira, mogao bi, ko kasti, da padnem u jarak, pa šta će onda da bidne sa mnom?!
(Ošišani jež, 172, 16. IV 1938.)

Lalinska zabava
Lala se vratio iz bircuza pred zoru nakresan. Njegova Sosa poče da ga grdi:
-Zmaj ušo u tebe! Ti ne misliš na kuću, nego lumpuješ i provodiš se, i zabavljaš se...
-E, čudi se Lala, a otkud ti znaš da sam se, kasti, baš zabavljo?
-Ta nisam ja, kasti, ćorava, vidim da imaš čvoruge na glavi, odgovori mu Sosa.
(Ošišani jež, 205, 3. XII 1938.)

Za razliku od većine drugih etničkih junaka, Lala je predstavljen i fizički: on je ugojen, sa velikim, okruglim stomakom i dugačkim brkovima, spor, težak i ne baš okretan. Njegova telesna pojava u saglasnosti je s popularnim motivima čiji je glavni nosilac, reprezentativna, plastična, živa i zato često crtana u karikaturi. I telom i duhom, Lala je tipičan junak iz naroda, otelotvorenje ležernog narodnog humora i zdravog pogleda na svet. Obučen je u tradicionalno seosko ruho od glave do pete: bele platnene gaće, crni prsluk, šubara ili šešir, zimi je ogrnut dugom, kožnom opaklijom, leti nosi kratak gunj koji nikada ne skida rado. U zubima mu se dimi lula neprestano. Njegovo paorsko odelo, prosto ophođenje i nedostatak manira služe kao predmet podsmeha, ali on isto tako ume da lukavo iskoristi te manjkavosti svaki put kad se nađe u odgovarajućoj prilici. Poslovi kojima se bavi pretežno su zemljoradnički, međutim, konjima je posebno blizak, te je često prikazan u ulozi kočijaša. Mnogo puta, srećemo ga zajedno s crkvenim predstavnicima, kao i s drugim predstavnicima države i vlasti - u razgovoru s popom, pred sudijom, ili u kancelariji seoskog beležnika, nataroša, kuda odlazi zbog administrativnih dozvola koje su mu potrebne za rad. U ovom tipu šala, u prvom planu je njegov socijalni a ne njegov etnički ili individualni identitet.

Lala u poseti
U predratno vreme reši se lala da ode lično nekim važnim poslom gospodinu “feišpanu”. Pošto je bilo leto lala obuče svečane bele široke gaće, crne vunene čarape (štrinfle), crne papuče i crn prsluk sa velikim srebrnim dugmadima, i tako ode. Kad je ušao u predsoblje “feišpana”, reći će mu jedan od činovnika: Pa kud ćeš ti tako? Ti nesmeš ući kod ekselencije u gaćama?
-More slušaj ti, gospone - reče lala - pusti ti mene samo da ja uđem, ja ću onda već skinuti gaće! - ako gospodini “feišpani” tako primadu...
(Zvono, 177, 21. XI 1925.)

Kod nataroša
Došo jedan lala kod nataroša i moli da mu se izdadu dva pasoša za dva konja
A kakve su boje konji, upita nataroš.
A Bogami ti to još ne znam gospon nataroš.
-Kako da neznaš?
-Pa neznam ja kakve ću konje naći u - ritu.
(Gedža, 20, 13. XI 1927.)

Iz Lalinaca
U nekoj sednici se otegla prepirka, pa Lala pažljivo slušao pa zaspao.
Kad je došlo do glasanja, gurnuše ga u rebra i zupitaše:
-Za šta si ti, Lalo?
-Pola da se kuva, pola da se peče - odgovori Lala onako dremovan.
(Kića, 20, 14. V 1922.)

Laline generalije
Izveli Lalu zbog krađe na sud.
Sudija uzima generalije i pored ostalog pita:
-Koje si godine rođen?
Lala ustrepta očima, kao da nešto krupno misli i bubnu:
-Gospon sudac, kasti, zapravo godinu nisam upamtio, ali su mi moj pokojni Lala pričali da su me krstili na osam dana po rođenju i da su se oni, kasti, tada propisno ožderali.
(Ošišani jež, 161, 29. I 1938.)

Pop i Lala
Opravljao Lala svešteniku ambar pa kad je bio gotov s poslom, popa, koji je bio prilična tvrdica, reče:
-Za ovo dobro delo Bog neka ti plati, prijatelju.
-Ta nemojte tako, gospon popo. Platite vi meni, a vama neka Bog plati, pošto vi s njim, kasti, imate bolje veze nego ja.
(Ošišani jež, 166, 5. III 1938.)

Kao predstavnik prostog, paorskog sveta, u periodu dvadesetih i tridesetih godina, Lala se našao u središtu šala koje opisuju sudar dve nejednako razvijene kulture - privredno zaostale seoske kulture i kulture grada koji sve brže prolazi kroz dinamične faze tehnološkog uspona. Jedna od posebno omiljenih tema je komični susret s novim tehničkim izumima koje Lala upoznaje prvi put. Pristupa im sumnjičavo, s normalnim čuđenjem i skepsom čoveka koji je od vajkada vezan za zemlju i prirodu. Naviknut na život koji nije trpeo promene, koji je iz generacije u generaciju tekao na isti način, on traži oslonac u svom iskustvu, pribegavajući svojoj logici u nastojanju da odmah nađe shvatljivo i jednostavno rešenje za sve te komplikovane tehničke novine. Savremene mašine i njihovo funkcionisanje posmatra iz perspektive primitivnog seoskog načina rada. Razvoj tehnike prvo je doneo telegraf, železnicu, potom električni tramvaj i automobile. Lala sve to gleda pažljivo, iz prikrajka, i donosi svoje originalne zaključke. On koji je dušom i zanatom prvenstveno vezan za konje, stalno se pita gde se kriju ti konji koji su vuča za parne i električne mašine.

Iz lalinog života
Vozio se lala železnicom, pa neprestano premišljao kako to da može da idu ta vatrena kola bez konja. Lupao on tako glavu i nikako nije mogao da se doseti. Međutim, stane voz na jednoj stanici. Lala video kako izlaze putnici da se malo prošetaju. Izađe i on, pa kako se šetao, zađe čak natrag među teretne vagone i vide u jednom konje. - “Ja to li je gospocka mudrolija. Sve lažu bez konja a ono eto da ne mož’ bez konja. Samo što su kod nas konji spolja a kod njih, eto, iznutra.
(Zvono, 116, 20. IX 1924.)

* * *
Vozile se dva lale lađom, pa kako im je bilo dugo vreme odu da posmatraju parnu mašinu. Glede oni - glede, pa kad nikako nisu mogli jedan drugom da objasne otkud da tih nekoliko točkova pokreću toliku grdosiju od lađe - oni se ljutito okretoše, a onaj će jedan reći: “Sve, brate sam švindl”.
(Zvono, 116, 20. IX 1924.)

* * *
Idu onomad Knez-Mihailovom ulicom dva lale sa opaklijama i velikim šubarama na glavi. Idu i gledaju u ovaj silni “Biograd”, pa nemogu da se načude. Kad su bili kod “Rosuleka”, prođe jedan auto i poplaši konje jednog pijanog fijakeriste, koji jurnuše na trotoar.
-E, e, vala čudi me što se plaše konji od automobila, veli jedan.
-A, kako i ne bi, bolan bio? Zar se i ti, kasti, ne b’ poplašio da vidiš kako idu same čakšire bez čoveka.
(Vesele novine, 41, 11. X 1925.)

Lala i tramvaj
Čuo jedan lala od svojih poznanika, da u Beogradu staje tramvaj pred svakim prolaznikom. Da bi se uverio, dođe on u Beograd i šetajući zastane pred tramvajskom stanicom, ali ne vide tablu. U tom momentu stao je tramvaj preda nj a on reče:
-Vaistinu, kasti, nisu me slagali! - pa dođe do prednjih kola i reče kondukteru:
-Ja neću unutra, samo sam se hteo uveriti da li ćeš stati predamnom!
(Zvono, 177, 21. XI 1925.)

Šale koje govore o neusklađenosti između tehnološki razvijenog urbanog centra i zabačene, provincijalne i nerazvijene periferije pripadaju univerzalijama folklornog stvaralaštva. Smeštene su u širi tematski okvir priča o glupacima koje su drevne koliko i samo čovečanstvo. Međutim, šale s Lalom kao glavnim protagonistom ne ističu u prvi plan zaostalost i tupost. Jednom finom nijansom značenja, one se razlikuju od ostalih, pre svega novih, ovovremenih priča o glupacima. Sadržaji starijih varijanata uvek se u izvesnim crtama prilagođavaju glavnom junaku. Generalno gledano, Lala nije glup, jedino je logika kojom se služi drukčija, čvrsta i, što je najvažnije, od starine proverena. Zato te šale odišu nekom vrstom blage ironije - one nisu apsurdne kao današnje šale istoga tipa, već su samo duhovite. Pre bi se moglo reći da njihov nosilac namerno, svesno i promišljeno odbija da prizna superiornost i autoritet modernizacije. On tom čudu uskraćuje svoje divljenje i strahopoštovanje, svodeći ga na razumnu, što znači na njegovu ličnu, ljudsku meru. Kao junak, Lala se uglavnom nepokolebljivo drži svega svojega: svojih običaja, svog mišljenja i svog pogleda na svet. On to čini jednostavno i, pre svega, prostodušno. Ne bi mu se moglo zameriti da je tvrdoglav ili zadrt. Doduše, pokatkad ume da se zainati i ponaša kao pravi namćor, međutim, i to držanje je kod njega simpatično i opet detinjasto šarmantno.

Ko ima bricu
Na vašaru u Banatu kupio jedan čovek lubenicu pa, kako nije imao noža da je raseče, on se obrati jednoj grupi Lala koja je sedela pred bircuzom:
-Ej, ima li ko od vas bricu?
Lale samo puše, pljuckaju i ne odgovaraju.
-Ej, ima li ko od vas bricu? - opet će onaj čovek.
A na to jedan Lala izvadi lulu iz usta, pljucnu preko kamiša i lagano procedi:
-Deder, opcuj mater, pa ćeš videti ko ima bricu.
(Ošišani jež, 159, 15. I 1938.)

Njegova je to stvar
Opravljao Lala krov na svojoj kući i kad htede da se skine niz merdevine, okliznu se pa s visine od nekoliko metara pade na zemlju i dobro se ugruva.
Jedan sused koji je gledao kako se Lala survao s visine potrča odmah da mu se nađe pri ruci.
-Zaboga, komšija, što se ne čuvaš? Udario si se mnogo. ‘Ajde, ustani - poče sused i pokuša da podigne Lalu.
Ali Lali bi krivo što ga je ovaj video kad je pao, pa onako sav krvav prašnjav reče osorno:
-Ta svoj lebac jedeš, a tuđu brigu vodiš. Ostavi ti mene. Moja je kuća, moje merdevine, pa se skidam kako ja ‘oću.
(Ošišani jež, 294, 17. VIII 1940.)

Zahvaljujući prilično dugom trajanju i opstanku u folkloru, lik Lale morao je neminovno da se osavremenjuje i dovodi u sklad sa zahtevima novih epoha. Tokom svog veka, on je prešao put od malog seljaka iz vojvođanskih ravnica - koji živi neuznemireno svoj život i iz svog ugla propraća i tumači pojave na svetu - do jednog manje određenog šaljivog junaka, čiji društveni status nije striktno definisan, što znači da se može smestiti gotovo u sve konvencionalne humorističke situacije i koristiti prilično neselektivno. Iako je ovaj lik oduvek imao pučku širinu, danas je on u folklornom i etničkom smislu daleko neutralniji nego što je svojevremeno bio. Na primer, prvobitno se čak moglo desiti da se u tradicionalnom humoru pomoću lika Lale iskaže kulturna distanca između srpskog stanovništva koje je nastanjeno s jedne i s druge strane reke Save; no, sa stvaranjem zajedničke države, ta razlika je izgubila pređašnji značaj, pa samim tim i svoje mesto u humoru.

Vožnja na nebesa
U vreme kad ne beše železnice u Srbiji, pogodi se jedan Banaćanin “Lala” sa jednim beogradskim trgovcem da ga vozi u Kragujevac. Lala do tada nije putovao brdovitim krajevima, pa kad su došli pod jedno brdo preko koga je vodio put, upita trgovca:
-’Oćemo li ovuda gospodaru?
-Tuda, tuda! - reče trgovac.
Lala čornu u njegovu lulu i odmahnu glavom. Ali kako uzbrdica beše sve veća i trajaše sve duže, Lala zaustavi konje i viknu:
-Ta, gospodaru, čuj me: sađte s kola! Ta ako smo se pogodili da te vozim u Kragujevac, nismo se pogodili da te vozim na nebesa...
(Kića, 10, 4. III 1907.)

Ko je još to video
Došao Bačvanin u Srbiju, pa video Srbijanca da umače praziluk u so i jede. Kad se vratio u selo i pričao seljacima šta je sve ovamo video, ispriča i taj slučaj, i uzviknu:
-Gosino mu tane! Ko je još to video da se rogoz jede?

Shodno motivskoj građi, u savremenim humorističkim ciklusima Lala se pojavljuje u vrlo različitim situacijama: u vojsci, kod sudije, kod lekara, na partijskim sastancima, kao ljubavnik, učesnik u saobraćaju, u društvu sa lakim damama, kao i bezbroj drugih. U današnje doba njegov lik je već toliko ustaljen, usvojen i asocijativan da, osim standardnog navođenja imena, nisu potrebna nikakva uzgred data objašnjenja ni natuknice za razumevanje. O njegovoj davno stečenoj familijarnosti koja je lišena nacionalnih i političkih konotacija svedoči i to što se nakon Drugog svetskog rata, zajedno s Cigom, kao protagonista prvi vraća u šale, odnosno na zvaničnu, čvrsto kontrolisanu humorističku pozornicu u novinama. Zakratko, u periodu neposredno posle oslobođenja, njemu je pripao zadatak da bude neupadljivi glasnogovornik dnevnopolitičkih stavova i gledišta. Ipak, i u kasnijem periodu, kao i ranije, prevladava njegova lična nota. Lala ponovo meri svet i zemaljske događaje sopstvenim aršinima - s istom neuzdrmanom uravnoteženošću, pomalo lukavom naivnošću i bezazlenošću. Relativizujući političke događaje i ostale krupne teme, on im oduzima autoritet i smanjuje njihovu zastrašujuću, nadljudsku velelepnost. Dakle, Lala je češće subjekt, onaj koji posmatra, sagledava i duhovito interpretira situaciju, a vrlo retko objekt, sam predmet podsmeha. Uostalom, i kad mu se smeju, on je u stanju da pribere simpatije i na kraju preokrene situaciju u svoju korist.

Ko kome piše
U banatsko selo stiglo jedno od pisama CK SKJ o slabostima u društvu. Kritikuju se privatne vožnje skupim društvenim automobilima, razne večerinke i ručkovi, skupe i promašene investicije... Za reč se javio Lala:
-Mol’ću lepo, nije mi jasno, ko to kome piše: je l’ oni nama, je l’ mi njima?
(Ježev humor - vic, Lala i Sosa)

Raskrečeni
U selu, na izbornoj konferenciji, govorio aktivista iz grada. Govorio lepo, dugačko, afirmativno, biranim rečima. Da bi se slikovito izrazio rekao je da naša zemlja “jednom nogom stoji u socijalizmu, a drugom - u komunizmu”.
Čuvši to, zabrinuto pita Lala:
-Druže, nećemo li se mi prostreti ako ovako raskrečeni budemo dugo stajali?
(Ježev humor - vic, Lala i Sosa)

Kad bi u moje dvorište
Sede Lale i pričaju o naoružanju, razoružanju, o tome koliko danas košta avion, tenk, brod, atomska bomba... Bomba ispade najskuplja. Čak milion dolara. Čuvši tu cifru, Lala uzdahnu:
-Eh, bože, nisam ja te sreće. Da mi bar jedna bubne u moje dvorište... al’ bi se ufajdio...

Pored toga što se s uspehom uklapa u savremene političke teme, Lala je učesnik mnogobrojnih šala koje pripadaju tipu erotskog humora. Njegov stalni, ravnopravni partner od samog početka je žena Sosa. Sosa i on čine par koji se uzajamno dopunjuje: žena je odraz u kome taj lik zaokružuje višedimenzionalnost i dobija svoj puni život. Sem u pojedinim primerima jevrejskog humora, nijedan drugi etnički profilisan lik ne prati žena toliko određene psihologije i jasnih crta karaktera kakve ima Sosa. Skupa s njom, Lala može da se uključi u gotovo sve standardne humorističke teme i motive. Naravno, u različitim epohama oni su različito akcentovani. Kod šala iz starijih vremena naglasak je više na komici bračnih odnosa uopšte, dok u savremeno doba primat odnosi linija razgolićenog i lascivnog seksualnog humora. Ipak, ukoliko bismo tražila zajedničku tačku u kojoj se prelamaju oba vida humora, verovatno bi to bila Lalina flegmatičnost. Bez obzira na to da li je reč o Sosinoj ljutitoj reakciji na njegov okasneli povratak kući iz birtije, o njegovoj slaboj seksualnoj potenciji, ili o njegovoj reakciji na vest da ga Sosa vara, Lala je uvek jednako mlak i neuzdrman. Nasuprot uobičajenim očekivanjima, on je staložen, razložan, hladne glave i pribran. Mnogim primerima savremenog erotskog humora Lala je podario svoju boju i dublji smisao nego što taj humor uobičajeno ima.

Mikina njiva
Dotrča Lalin prijatelj kao bez duše i povika:
-Lalo! Uhvatili tvoju ženu u Mikinoj njivi sa Perom!
-Jel’ istina?! A da li zna Mika?
(Veseli svet, 136, 7. XI 1968.)

Laline želje
Upecao Lala zlatnu ribicu, a ona progovori ljudskim glasom i obeća da će mu ispuniti tri želje ako je pusti nazad u vodu. Lala, naravno, pusti ribicu, pa odmah zatim izreče i prvu želju:
-Znaš,.. ‘teo bi da me moja Sosa nikad ne prevari!
-U redu - odgovori ribica - biće tako. A koja je tvoja druga želja?
Lala se duboko zamisli pa reče:
-Ako me moja Sosa ipak prevari, ‘teo bi’ da ja nikad za to ne saznam!
-Dobro, a treća želja?
Lala se ponovo zamisli i najzad reče:
-Pa. znaš...ako me Sosa prevari, a ja za to ipak saznam, ondak bi’ vol’o da se zbog toga - ne jedim!

Lala je izuzetan po tome što je skoro do naših dana uspeo da održi svoju vitalnost i svežinu. Tek odskora on lagano počinje da gubi mesto koje je držao u šaljivom folklornom stvaralaštvu. Uprkos neospornoj lokalnoj obojenosti koja je pretežno stvar jezika, njega bi trebalo priključiti grupi univerzalnih narodnih, pučkih junaka koji su u raznim folklornim varijantama od davnina poznati svim narodima sveta. Kad se bolje zagleda, Lala je svojevrsni vojvođanski Sančo Pansa - maksimalno okrenut svemu što je ovozemaljsko. Kako to inače biva kod zastupnika nižih slojeva naroda, njegova logika je prošla kroz strogu proveru pragmatičnog iskustva, a životno iskustvo je oduvek bilo nauk koji raspolaže moći da nadmaši svaku filozofiju i svaku ideologiju. Lala nikada ne pokušava da se upetlja, niti da uistinu razume krupne, svetske stvari. Nije ni lakrdijaš, ni obešenjak, ni luda[6], već jedino oličenje zdravog narodnog duha koji je uvek i pomalo inertan i pomalo bukvalan. Kad odmerava snage sa velikim, komplikovanim svetom, on se ne libi čak ni od toga da ispadne glup, samo ako će to biti za nekakvo dobro ili korist. Ako se svi njegovi napori na kraju izjalove, neće ni to previše uzimati k srcu. U svakoj situaciji i svakom slučaju, iako predstavlja većinu, Lala je individualista: nalik mnogim književnim i folklornim junacima tog tipa, on živi život kao posmatrač u svom malom, trezvenom, paralelnom svetu koji se ne ukršta i ne podudara sa zvaničnim.

U poređenju s ostalim etničkim tipovima, Lala nosi najviše individualno-psiholoških obeležja. Prirodna umekšanost, sporost i otegnutost vojvođanskog govora po svemu sudeći išla je naruku i znatno doprinela uobličavanju njegovog lika i celokupnog karaktera. Ranije se kroz njegova usta izražavao tradicionalni seoski humor - humor jedne, kulturno i istorijski određene zajednice ljudi. Međutim, s daljim razvojem i konačnim ustoličenjem u svojstvu vodećeg junaka humora, Lali su bili pripisivani razni drugi trenutno popularni humoristički klišei ili univerzalni folklorni motivi. Iako taj isti proces važi i za druge tipske junake kratkih humorističkih žanrova, Lala je ipak nekako drugačiji. Za razliku od drugih, on pokriva najširi dijapazon raznovrsnih motiva i svima njima uspeva da da specifičan pečat. Kontinuirana trajnost njegove popularnosti dovela je do toga da je polje asocijacija koje ovaj junak za sebe vezuje naročito slojevito, zasnovano na bivšoj tradiciji koja je urezana u sećanju. Zahvaljujući plastičnosti, iznijansiranoj slikovitosti, izobilju i kvalitetu folklorne građe iz prošlosti - koja je omogućila da se produbi karakter ovog tipskog junaka - humor s Lalom zadobio je svoju osobenost. U svesti slušalaca njegovo ime ne pokreće samo odgovarajuća očekivanja u vezi s komikom, nego uzrokuje i izvesnu nedoumicu. Imajući u vidu godinama taložene sedimente i prilagodljivost ovog lika, nikad nije jasno u kom pravcu će nas povesti nit upravo započete priče. U tom pogledu Lala je zaista jedinstven primer. Gledano iz perspektive današnjice, teško je odgonetnuti zašto je baš ovom a ne nekom drugom etničkom tipu dodeljena sudbina da prođe kroz tako temeljit i višestruk folklorni razvoj: s jedne strane da bude univerzalan tip, a s druge, krajnje individualan po svojoj specifičnoj, ličnoj noti i širokom spektru asocijacija. No, kakve god da su bile okolnosti koje su pratile njegov razvoj, nema sumnje da je on figura koja živi, čija narav je osobena, memorisana i bliska. U zasićenoj asocijativnosti karakterističnoj za tog junaka treba tražiti razloge za to što jedan ogoljen, u pravom smislu reči lakonski dijalog između dva neimenovana lica može biti semantički ispunjen u tolikom stepenu, sam po sebi dovoljan, te ostati jednako duhovit danas kao pre više od pola veka:

-Odakle ti, kasti, putuješ?
-Iz Rume. Pa šta? A ti?
-Iz Iriga. Pa ništa.
(Ošišani jež, 164, 19. II 1938.)

Napomene
Već dvadesetih godina, šale o Lali mogu se čitati u novinskim rubrikama koje nose naslov Iz Srema.
V. Sudarski, Vic o Lali, Novi Sad 1996.
Isto, 10 i dalje.
Interesantno je takođe da je prvo izdanje zbirke kratkih šaljivih priča o glupim građanima Šilde koji su svojom ludošću upropastili grad izašlo u Nemačkoj 1597. godine pod zajedničkim naslovom Lalebuch. Videti: H. Bausinger, Schwank und Witz, Studium Generale 11, 1958.
Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, uzvik o, maj objašnjava dvojako: a) pokrajinski: na, uzmi; b) u čuđenju ili uveravanju: ama, o! Izraz ma idi u ševin dalak prevodi bez ulaženja u pojedinosti kao - ta idi, mani se! Pod pojmom dalak stoji objašnjenje da je to turska reč za slezinu. Tane mu gosino navodi se kao dobroćudna bačko-banatska psovka. Rečnik srpsko-hrvatskog književnog jezika, Matica srpska, Matica hrvatska 1969.
Prema Bahtinovoj podeli komičnih tipova. Videti: M. Bahtin, O romanu, Beograd 1989, 170.

SRBIN I ŠVABA

Osim Lale i Sose, vojvođanska ravnica postojbina je još nekih etničkih likova s kojima se susrećemo u usmenoj naraciji, posebno u kratkim, šaljivim pričama vezanim za selo i seoski način života. To su Srbin i Švaba - nerazdvojni par antagonista iz starije humorističke građe. Bilo da je reč o jeziku, ili o drugim aspektima života, Srbin i Švaba nalaze se u konstantnom, latentnom ili otvorenom rivalstvu: kao da je suparništvo te dvojice stvar koja se razume sama po sebi, prirodno i očekivano. U ovim šalama, u kojima je partnerski prikovan za Švabu, Srbin gotovo nikad nije uže regionalno definisan. Prava je retkost da se u okviru tog ciklusa nađu suprotstavljeni Lala i Švaba, iako je reč o prostoru koji upravo njih dvojica naseljavaju i međusobno dele. Unutar celokupnog korpusa sakupljenog materijala, postoji samo jedan takav izuzetak: priča čiji je noseći stub Lala, a radi se o njegovoj gluposti, nesposobnosti ili nezainteresovanosti da posle toliko godina zajedničkog života nauči da pozdravi komšiju Nemca na nemačkom jeziku.

Nasuprot Lali, koji je, kako rekosmo, psihološki i karakterno individualizovan folklorni junak, Srbin i Švaba na prvom mestu su nacionalno određeni tipovi. To su junaci koji ne nose svoj lični pečat - to jest, oni nisu razrađeni do finijih detalja budući da koncentrišu relativno malen broj motiva srodnog tipa. Ne kreću se u prostoru razgranatih tematskih krugova, što znači da su prilično jednostrano dati. Glavna okosnica šaljivih priča čiji su spareni učesnici je, najkraće rečeno - sukob. Komika tih tekstova proističe iz neke vrste neuklopljenosti, najčešće iz jezičkog nesporazuma, nepoznavanja prilika i običaja zemlje domaćina, razlika u mentalitetu, ali i direktnog magarčenja protivnika. Humor čiji su osnovni akteri Srbin i Švaba objavljuje se u štampi početkom dvadesetog veka, istovremeno kad i humor s Ciganima, Lalom, Cincarima, Jevrejima i dr. U humorističkim novinama grupisan je najčešće pod zajedničkim naslovom Priče iz Banata. Docnije, tridesetih godina, ciklus ovih šala naglo pada u zaborav, da bi u drugoj polovini veka već bio bez traga izbrisan iz folklorne upotrebe. Razlog za srazmerno kratak interval njihove folklorne trajnosti u dvadesetom stoleću treba tražiti u nejakoj moći prilagođavanja te vrste humora - u lokalnoj ograničenosti i prevelikoj uslovljenosti sredinom i datim istorijskim trenutkom. Tom materijalu nedostaje univerzalnost pošto je tu najmanje onih opštih, vanvremenskih, internacionalnih motiva koji su u stanju da zajamče kontinuitet, odnosno dugovečnost šala. Ovde je pretežno reč o seoskom humoru jedne istorijske epohe, iznetom dosta često u slobodnoj formi zgode iz života koja se navodno desila ili je, barem, mogla da se desi.

Švaba predstavljen u šalama je folksdojčer, nemački kolonista u Vojvodini. Zato se u humoru s njegovim učešćem ponavljaju uporno dva momenta: komika iskvarenog jezika i neshvatanje, ili pogrešno shvatanje srpskih nacionalnih simbola i običaja. Smešnom se smatra njegova nesposobnost da nauči jezik sredine u kojoj živi i činjenica da je njegov izgovor uvek nepravilan, da reči iz srpskog prilagođava glasovno maternjem, nemačkom, jeziku. Pored rđavog izgovora srpskog jezika, Švabi manjkaju elementarni pojmovi koji su preduslov za razgovor i međusobnu komunikaciju ljudi. No, ovaj junak je psihološki osmišljen tako da mu njegov hendikep ne smeta preterano: svaki put s puno dobre volje on se trudi da uđe u zajednicu i da nekako objasni prisutnima šta ima na umu. Na kraju u tome i uspeva, mada zaobilazno i s neizbežnim komičnim ishodom. Situacija u ovim primerima sama po sebi nije bitna - većinom je konstruisana namenski, zarad toga da pravi okvir za poentiranje lingvističkog humora. Ipak, ona nedvosmisleno indikuje ruralno poreklo humora, milje sela i seosko gazdinstvo gde ljudi žive od zemljoradnje i stoke.

Švabin pevac
Nekom Švabi nestane pevac pa pođe da ga traži po komšiluku. Prvo dođe kod svoga komšije Srbina i upita ga:
-No, komšija, jesi li ti videla moja... moja...
-Šta to, Švabo? - upita ga Srbin.
-No, moja... ono što vika: “kukuriku”, “kukuriku!”...
Srbin se seti da on traži pevca, pa zato htede da se prošali s njim, te ga upita:
-Ko ti to viče: ”kukuriku?”
-Ta, zaboga, na moju kokošku njegofa muš!
(Kića, 36, 2. IX 1907.)

Švaba i njegova krmača
Utekao Švabi iz obora uranjen bravac (vepar) pa je trčao kao besomučan i tražio ga.
Trčeći putem, sretne neke svatove, koji su vodili devojku, i pevali. Švaba stane pred njih, zaustavi ih i molećivim glasom upita:
-No, moli vas, ne videla vi jedna kermača? A snate, to nije kako druga kermača, no od kermače muš što se sofe nestor (hteo je reći nerast).
(Kića, 35, 30. VIII 1925.)

Švabina hvala
Rodila Švabica dete, pa Švaba viče preko plota komšiju Srbina: -Komšija! No, komšija!
-Šta je, Švabo - odzva se on.
-Moja šena rodila noćas tete.
-Bravos, Švabo! Sretno da Bog da! A kako je dete: je li muško ili žensko?
-Nit’ je muško, ni šensko, već šena kaže da je - tefojka!
(Kića, 1, 4. I 1925.)

* * *
Vozio se Srbin na kolima pa stigne Švabu, koji je išao peške. Švaba zamoli Srbin da ga poveze, a ovaj pristane. Putem zapita Švaba Srbina, kako se zove, a Srbin pomisli u sebi: sad ako kažem Švabi da se zovem Panta on će kazati Banta, pa kad čuju deca u selu, ostaću celog veka Banta, nego da mu kažem da se zovem Banta, a on će onda izgovoriti Panta - pa tako i učini.
(Zvono, 76, 15. XII 1923.)

U nekim drugim primerima, Švaba pokušava da nađe izlaz iz neprijatne situacije u kojoj se našao imitiranjem i ponavljanjem onoga što je od Srba čuo, međutim, zbog neupućenosti u idiomatske i žargonske strukture reči, nanovo zapada u greške.

Švaba žali komšiju
Kad je 1866 godine besnela kolera ovde u Beogradu, umre od kolere neki Srbin Pera.
Njegov komšija Sepl Švaba, gledajući mrtvoga Peru reče:
-”Siroma moj komšija Rac - kakvu si strašnu smrt doživeo.”
(Brka, 32, 27. VII 1908.)

* * *
Naiđe Švaba na nakresanog Srbina, te ga zapita:
-Kuda komšija?
-Teram kera - odgovori Srbin.
Drugi put naiđe Srbin na istog Švabu, treštena pijana.
-A od kud ti more?
-Teram pse - odgovori Švaba i odmahnu rukom.
(Zvono, 96, 3. V 1924.)

Švabo u srpskoj gostionici
Ušao Švaba u srpsku gostionicu i seo za sto za kojim je nekakav Srbin jeo nekakav dobar đuveč. Švaba vidi da je to nekakvo dobro jelo, ali ne zna kako se zove. Zato upita Srbina:
-No, kako se svala to jelo?
Ovaj, nešto ljut, nehte da mu kaže, već se oseče na njega i reče:
-Ćorava ti strana!
Švaba čuknu o sto i viknu:
-No, kelner, dajte i meni jedna porcija čorava ti strana.
(Kića, 22, 31. V 1925.)

Međutim, jezik se ne koristi isključivo i baš svaki put radi uživanja u zabavnoj jezičkoj igri. Isto tako, može biti u službi šaljivog etničkog nadmetanja i dokazivanja nacionalne superiornosti.

Koji je bolji jezik?
Svađali se Srbin i Švaba koji je bolji jezik: srpski ili švapski?
-No po čemu je bolji srpski jezik nego švapski? - upita Švaba.
-Bolji je, po tome - reče Srbin - što ja na primer viknem: “O, Panto” i čuje se preko devet brda...A ti vikneš: “Franc” a ono se čuje kao kad učiniš: štrc, iz štrcaljke...
(Kića, 30, 20. VII 1908.)

S druge strane, u kontekstu jezičkog humora nailazimo na razne folklorizovane varijacije umetničkih motiva koje su bile deo mode svog vremena: na primer, parodije epskih narodnih pesama, ili dela poznatih pesnika s nacionalnom simbolikom koja su prihvaćena jednako kao narodna. U prvim decenijama veka, naročito popularne bile su ponemčene parodije narodne pesme Vino pije Kraljeviću Marko (Rotvajn trinken Kenigzone Marko), i čuvene Zmajeve pesme Deda i unuk.[1] S jedva primetnim razlikama, bezbroj puta se ponavljaju na stranicama humorističkih listova iz tog doba. I u ovim parodijskim tvorevinama akcentuju se ista ustaljena mesta koja čine srž etničke i folklorne karakterizacije Švabe, odnosno uzajamnog odnosa Švabe i Srbina. Iako je lik Švabe vezan za ruralni folklor, u navedenim slučajevima uspešno je prilagođen urbanom folkloru i dominantnim trendovima u humorističkoj štampi u pomenutom istorijskom razdoblju.

Kako je Johan Švaba preveo pesmu:
Uzo deda svog unuka
Uzela deda ot svoje dete - dete
Pa ga metla krilo.
Pa u raciše vijolin mu peva
Šta ji u stari vreme pilo.
Grozfater plači, pubi pita:
“Varum papa sliniš”
Aber pubi, i ti treba
To ista da činiš.
Fater, plači, mnogo plači,
Ponda sagen živa.
Ajde pubi, šene pubi
Nek guski celiva.
Pubi guski celivalo
Posle pita živo:
Aber papi varum bin ih,
Te guske celivo?...
Ti si jošte malo pubi
Mi stariji znamo.
Kat budiš matoro magarac kako ja,
Možiš da kažiš: “Alajn!”
(Brka, 39, 18. IX 1905.)

Drugi značajan tematski krug, koji po brojnosti varijanata ne zaostaje za lingvističkim, jeste odnos Švabe prema srpskim običajima. Tu spadaju šale koje se direktno bave kulturnim i etničkim razlikama između dva naroda. Etničke osobenosti odmeravaju se na nekoliko različitih nivoa: na nivou nacionalnih znamenja, svetinja i simbola, s jedne strane, i na neuporedivo profanijem nivou tobožnjih navika i mentaliteta, s druge strane. U toj grupi šala smeh izaziva Švabino htenje da se i on ravnopravno uključi u običajni i obredni život Srba. Međutim, isto koliko jezik, taj život mu je dalek, nedokučiv i stran. On nije u stanju da prodre u njegove tajne, i ma koliko snažno se trudio da oponaša svoje komšije Srbe, neminovno greši, ispada glup i nespretan. Izgleda da je najveća Švabina zabluda u tome što veruje da se etničke i kulturne razlike mogu prevazići. On ne shvata da će večito ostati stranac i da je smešno to što se petlja tamo gde mu nije mesto i gde ne pripada. U svojim uzaludnim nastojanjima preteruje do te mere da, kad je pijan, počinje bukvalno da se identifikuje sa Srbima, veličajući na komičan način srpske nacionalne simbole i srpske svetinje. Naravno, njemu je srpski način života veoma privlačan, naročito srpska šljivovica, srpska jela i to što Srbi umeju da se vesele. Osim što pijan nazdravlja po birtijama (kafana je jedna od omiljenih tema početkom veka) i što se gosti u srpskim svatovima, Švaba se može videti i u srpskom kolu i na srpskoj slavi. Te kratke crtice uglavnom prikazuju situacije iz realnog života otkrivajući čitav niz etnografskih pojedinosti. Sam način pripovedanja ukazuje na to da je reč o slobodnijim narativnim formama, iako se prepoznaju motivski klišei.

Švabina molitva
Došao Švaba kod Srbina na slavu, pa slušajući kako Srbi čitaju uz čašu i nazdravljaju, zabrinu se kako će nazdraviti on kad na njega dođe red. Ali, Švaba k’o Švaba pa se doseti brzo, i kad dođe na njega red uze čašu i nazdravi ovako:
-No, tomaćin i svi kosti! Ja molilo Bog neka on tadne tomaćinu tosta nofaca, pa on neka kupil što je najbole i najlepše - i ispi čašu do dna.
(Kića , 1, 14. I 1907.)

Došao i na rep
Pozove jedan gazda iz Čačka jednog Švabu na ručak na dan svoje slave. Kad je Švaba polazio kući pozove ga domaćin i za sutra dan.
-No, pa šta je sutra? - pita Švaba domaćina.
-Sutra su krila mog krsnog imena.
Švaba je došao i sutradan, ali trećeg dana dođe i bez poziva i ulazeći u kuću reče domaćinu:
-Ja došla i danas na rep, jer kad tvoj krsno ime ima krila, mora i rep imati.
(Kića, 33, 12. VIII 1907.)

Iz Tričkove kafane
Sedi Švaba u Tričkovoj kafani, pije šljivovicu i viče:
-Žifela Servija!... I ja sam pravi Servijanac... Moj deda bio je neki... neki... pomozi mi kasti... Vasa Šprengovič... što se tukao s Turčinom u Kosmaj... Živela Servija i Tričkova rakija! Ta nigde nema bolje šljigovice od ove servijanske šljigovice...I moja Fanika i ona je od servijanski rod... Ona je unuk od onog, onog... pomozi mi reći... onaj slepac Filip Višnič što je svirao u rat sa komšiju Veljka u klarinet, tamo u Krajinu... Žifela Servija i Tričkova rakija!
(Kića, 1, 1. I 1908.)

Svakoj čaši ime
Doseli se jedan Švaba u Kruševac i otvori piljarnicu. Kako je kafana bila odmah preko puta od njegove radnje, to, poklapan na dobro srpsko piće, otišao bi pred ručak u kafanu i viknuo s vrata:
-No, komšija, ti dala meni jedna čaša slivovica, jer guska stoji na jedno noga! - pa bi cvrknuo i otišao u radnju.
Malo docnije došao bi opet:
-No, komšija, ti dala meni još jedna čaša, jer čovek stoji na dve noga!
Pa malo docnije namine se opet:
-No, ti dala meni još jedna, jer Srbin se krsti za svetu Trojicu!
A kada bude pred podne, Švaba vikne:
-Komšija, daj i četvrtu, jer magare ide na četiri noga!
(Kića, 4, 22. I 1912.)

Švaba u Srbiji
Došao Švaba u Srbiju pa brzo ocenio šta u njoj valja, i jedne večeri, idući pijan iz kafane u kafanu, viče:
Ovo moje noga, dobra noga: ona ne ide u crkvu i u kuću, nego u birtiju. Tamo dobra srpska šljingovica... Ona ne ide u glavu već u nogu, a pametna noga ide u kavanu... Haj, haj..! Kosovo se ne sveti sa ćisela voda i “cuker vaser” nego sa dobro srpsko šljingovica...
(Kića, 10, 3. XI 1913.)

Švaba u kolu
Na nekom veselju igralo kolo i jedan Srbin podvikivao: “Ajd noga za nogom, ko devojka za momkom!”
Gledao to Švaba pa se uhvati u kolo i on i počne istu poskočicu ovako:
“Ajt noga za taj drugi noga, a defojka uza momak!”
(Kića, 3, 17. I 1926.)

Švabina zdravica
Desio se Švaba u srpskim svatovima, pa slušajući da svi svatovi govore zdravice uz čaše - pomisli da treba i on nešto da kaže.
Kad dođe red na njega, on se zamisli malo, ustade, podiže čašu i reče:
-Spokoj duše naše Katice i Števa!
(Kića, 8, 21. II 1926.)

Gaja... gaja...
U jednoj gostionici sedeli za jednim stolom nekoliko Srba, te pili i veselili se. Za drugim stolom sedelo je nekoliko Švaba.
-No, ovo Srbi, baš mnogo znaju da se vesele - reče jedan Švaba. Pogle šta rade.
-O, ništa je to - reče drugi Švaba: - čekajte vi da dođe ono Gaja... gaja... Tada tek veselje nastaje. (mislio je na “mnogaja ljeta”)
(Kića, 14, 4. IV 1926.)

Pored, uslovno rečeno, etnografskih motiva, postoje opšti motivi koji dovode u kontakt Srbina i Švabu. Reč je uglavnom o nešto opširnije razrađenim tekstovima, u kojima je do krajnjih granica potenciran antagonizam između dvojice aktera. U njima se čak dvojica učesnika izvode izvan okvira verovatnog i prikazuju u imaginarnom nadmetanju oko nečega - utvrđene opklade ili kakvog god dobitka. Srbin je tu uvek aktivna strana. Lukavstvom, drskošću, prevarom, ili golim nasiljem, uspeva da porazi Švabu koji u takvim zgodama redovno izvlači deblji kraj. Način Srbinovog ponašanja varira od dobroćudnog peckanja i podbadanja, pa sve do grubosti i sile. Ponekad, u ovim okršajima, sudeonici su lišeni pravih ljudskih crta - oni su bezlični protivnici u radnji koja nalikuje na basne sa životinjama, samo bez pouke i didaktičkog tona koji su bitna karakteristika te vrste. Srbin je uvek superioran, dok Švaba često završava kao nevina žrtva, zbog toga što je poslušan i što se, za razliku od Srbina, drži pravila igre. Iako osnovni akcenat nije na neprijateljstvu, Srbin je mnogo puta zlurado srećan kad nepošteno, prevarom, pobedi svog neuporedivo naivnijeg protivnika. On je praktičan i u velikoj je prednosti pošto se kreće po svom terenu, dobro upoznat sa situacijom. Priče u kojima Švaba biva nasamaren, a Srbin izlazi iz duela kao pobednik po mnogo čemu podsećaju na narodne priče o Eri i Turčinu, osim što je kod njih izražena socijalna a ne etnička nota. U svakom slučaju, takve šale bazirane su na radnji i spadaju u tip grubljeg, nerafiniranog narodnog humora.

Srbin i Švaba
Pošli Švaba i Srbin u zimu da seku drva u šumu. Srbin se dobro utoplio, i pored toga poneo i svoju - opakliju. Švaba kao Švaba, utegao se lepo, da bi bio što lepši, pa nije poneo ništa od toplog odela. Kad je bilo noću, založiše vatru, i pospaše kraj nje. Ali preko noć vatra se brzo ugasi. Srbin zavijen u opakliju, hrkao je kao da struže u - čuturu. Švabu iz sna probudi zima, i poče obigravati tamo-amo oko Srbina, pa čuvši kako hrče i slatko spava, reši da ga probudi, i zatraži mu opakliju, da se malo posluži i poče ovako da ga budi:
-E, hej, ti; komšija Rac, taš meni taj tvoj krpaklija malko na sajam, pa malko pravi i ja kr, hrr, kr, hr, kr-hr.
(Brka, 37, 15. IX 1913.)

Za kartaškim stolom
Srbin i Švaba igrali karata, pa se pogodili: ko koga nadigra, da ga zvrcne po nosu. Švaba bio veštiji i nadigra Srbina četiri puta i četiri puta ga zvrcnu po nosu. Ali peti put posluži sreća Srbina te i on jedared nadigra Švabu: kad dođe red da ga zvrcne po nosu, on izmanu pesnicom, stište Švabu za nos, te mu sevnuše svici ispred očiju, i kanu mu kapka krvi iz nosa.
-No, šta je to - viknu Švaba: - krf! Ja zvrcnula tebe četir puta i krf ne bila, a ti meni jedared sfrcnula pa pošao krf!
Na to mu Srbin odgovori:
Što sam ti ja kriv što su švapski nosevi kao jajca, a prsti vam kao gliste.
(Kića 7, 15. II 1925.)

Oko kobasice
Išli putem Srbin i Švaba, pa nađu jednu kobasicu, i stanu se pogađati: kako kobasicu da podele? Najzad, udesiše kako će: Dakle, jedan da uzme jedan kraj od kobasice u zube, a drugi da uzme drugi kraj u zube, te da trgnu, pa koliko kome da ostane u zubima, njegovo je.
Tako i učiniše.
Srbin stisnuo zubima kobasicu pa tako kroz zube upita Švabu:
“Držiš li Švabo”?
Na to mu on odgovori: “Ja”.
Kako je rekao: “Ja” - zinuo je i kobasica mu je ispala iz zuba.
Tako je cela kobasica ostala Srbinu u zubima a Švaba nije dobio ništa.
(Kića, 43, 25. X 1925.)

Srbin i Švaba
Pozove Srbin komšiju Švabu na ručak i reče mu:
“Dođi, Švabo na ručak kod mene, ako možeš.
Sutra dan Srbin ručao, zaključao vrata i legao da spava. Pred veče sretne on Švabu koji mu reče: “A što si ti mene prefarila, ja pila kod tebe pa kuča zaklučana?! “Pa ja sam ti i rekao - dođi - ako možeš.”
(Zvono, 142, 21. III 1925.)

Laka pogodba
Srbin i Švaba kao dobre komšije morali često da idu u varoš, i uvek išli peške; te Srbin predložio Švabi, da kupe ortački jednog konja, da nebi pešačili.
-Pa kako onda oće da pudne, upita Švaba. Jedno konj, a nas cvaj.
-Vrlo lako, reče mu Srbin. Kad ja jašim, ti idi peške, a kad ti ideš peške, ja ću da jašim.
(Gedža, 21, 20. XI 1927.)