U celini uzev, Švaba je tup, prostodušan, lakoveran, konvencionalan, nesnalažljiv, škrt, sklon jelu i piću, kućevan, spreman da se prilagodi. Oženjen je ženom koja se po ustaljenom običaju zove Lizi. Ona se retko pojavljuje u prvom planu, kao vodeći protagonista priče, ali se zato njeno prisustvo podrazumeva. Tipizirana je kao neverna supruga u pričama čiji je motiv preljuba. Što se tiče karakternih i psiholoških osobina, etnički tip vojvođanskog Švabe ima nekih podudarnosti sa istoimenim tipom iz nemačkog folklora, koji je kao jedan od najstarijih humorističkih tipova bio poznat već u šesnaestom veku.[2] Nemački Švaba, stanovnik Pruske, junak mnogobrojnih kratkih šaljivih narodnih priča, okarakterisan je kao glup, primitivan, kukavica, proždrljivac, trapav, sirov i neotesan, brbljiv, lenj i lažljiv. No, on je isto tako dobrodušan. S druge strane, Švabice su obično predstavljene kao žene lakog morala.[3] Kao što znamo, folklorne veze su mnogostruke i teško uhvatljive, stoga ne treba isključiti mogućnost da je nemački praizvor imao izvesnog udela i u formiranju našeg tipa vojvođanskog Nemca.

* * *
Video Švaba da je “komšija rac” poljubio njegovu “Lizi” pa će mu reći:
-Gomši Pera, ti poljubila moj Lizi!
Pera: - Ta nisam je poljubio, nego ona je htela nešto da mi kaže pa kako sam ja gluv to mi je u usta kazala.
Švaba: A tako! A kako ja s tebe narastila, pa još nesna da ti kluva?
(Kića, 38, 20. IX 1925.)

Švabina hvala
Hvalio se Švaba u birtiji kako je u njegovoj kući zadovoljstvo i veselje:
-Moj šena čisti krompire, pa sve baca ljuske na sluga Franc, a on se smeje, smeje...
Drugi dan Švaba se žali:
-Moj šena noćas pobegla sa moj sluga Franc.
(Kića, 7, 14. II 1926.)

Srbin i Švaba
Srbin (Švabi): Je l komšija, kako vi zovete komarce?
Švaba: Mi, komšija Rac, ne zovemo nikako, oni, znate, tođu sama.
(Brka, 26, 5. VII 1909.)

Na osnovu prethodnih primera vidi se da se Švaba i Srbin prikazuju kao najbliže seoske komšije. U nekim, reklo bi se ranijim primerima šala, u međusobnom oslovljavanju koriste etnonime Švabo i Rac. Izgleda da je posle prve i druge decenije veka obraćanje sa “komšija Rac” izobičajeno jer se nakon tog razdoblja ponavlja samo sporadično, kao reminiscencija na vreme koje je već prošlo. Ponekad Švaba dobija lično ime i zove se Sepl ili Johan; Srbin, pak, Pera ili Panta. Ipak, bez obzira na tu povremeno izvedenu konkretizaciju, ostaje činjenica da su ti likovi u osnovi koncipirani kao tipovi bez vlastitih svojstava; udvojeni kao tipski tandem, svojim grupnim etničkim imenima oni su više nego jasno okarakterisani, te nema potrebe da se poseže za još nekom dodatnom individualizacijom. Samim etničkim imenovanjem su čvrsto i nedvosmisleno motivisani razlozi za njihov antagonizam. U svakom pogledu, kulturno i psihološki, oni čine suprotnost jedan drugom. Ako je Švaba tup i nesnalažljiv, Srbin je vispren i okretan; ako je Švaba stegnut i štedljiv, Srbin je ležeran i široke ruke. Prednosti su, razume se, najčešće na strani Srbina. Izuzetno i odista retko, provuče se i pokoja kritika na račun Srbina, odnosno srpske kulture i srpskog načina života u poređenju s nemačkim. Različitost u pogledu na svet i mentalitetu otkriva se indirektno, posredstvom aluzije.

Srpska svadba
Srbin i Švaba bili u komšiluku, jedan do drugoga. Švaba vidi da Srbin ima velikog sina, pa ga jedared zapita:
-No, komšija, kad vi šenila vaša sin?
-A što pitaš Švabo? Da nisi rad da te okumim?
-Ne, komšija. Pitam što hoču da ti kupim tvoja niva - odgovori Švabo.
(Kića, 10, 8. III 1925.)

Izbor Švabe i Srbina za predstavnike suparničkih strana svakako baca neku vrstu svetla na karakter etničkih odnosa koji su vladali među ovim narodima. Tako, iz pojedinih pričica razaznajemo stepen etničke distanciranosti između dva naroda. U pitanju je distanciranost koja ima emotivnu podlogu. Nesklonost prema strancima naročito se izoštrava u prilikama kada se pojavi mogućnost sklapanja braka. Etnička udaljenost figurira kao samostalan motiv u manjem broju šala koje su prožete blagom ironijom zbog subjektivnosti i uobičajene pristrasnosti ljudskog rasuđivanja.

Švaba i Šokac
Neka Šokica iz okoline Vinkovaca bila u crkvi. Vrativši se u selo pohvalila se drugarici ovako: “Kad sam bila u Vinkovci u našoj crkvi, sidnem ti drugo do jednog Švabe, a Švaba se naj’o šunkare, pa smrdi, smrdi. Ja ti drugo nisam mogla izdržat’, pa priđem na livu stranu i sidnem do jednog Šokca, a Šokac se naj’o bila lukca, pa miri, miri k’o bosiljak.
Čuo u Vinkovci na pčelarskom kongresu 1908. godine Lazar Bingulac.
(Kića, 35, 29. VIII 1926.)

Nisu se razumeli
Neki Švaba, momak, ludo se zaljubio u Srpkinju, pa hteo da je zaprosi, i obratio joj se ovako:
-No, Marica, kasala tvoja nana da dala tebe mene.
-Ja to, Švabo, ne razumem - odgovori mu ona.
-Kasala tvoja nana, da ti bude moja mlada.
-To nije istina, niti je to moguće, jer ti si Švaba a ja sam Srpkinja. Ne da naš zakon.
-Ako ti ne sluša, ja tebe zakole.
-O, ubio te Bog, razumi: ne da to naša crkva.
-Ako ti crkla, ja usela druga mlada.
(Kića, 28, 12. VII 1925.)

Drugi primeri, pak, navode na zaključak da je naziv Švaba bio pogrdan:

Nema
Švaba: Je l, bruder, ima li u vaša varoš koji Nemac ta živi?
Srbin: Nema ni jednog nemca, ovde su sve same Švabe.
(Brka, 9, 28. II 1910.)

Srbin i Švaba
Putovali Srbin i Švaba, i šalili se u putu. Najedanput Srbin spazi jednu crnu bubu i reče:
-Eve buba Švaba!
-No, to je buba Srba odgovori mu Švaba.
(Kića, 28, 9. VII 1922.)

Iako najveći broj primera sa Švabom i Srbinom možemo pripisati narodnom šaljenju koje se zasniva na opštim šablonima, bez određenog podteksta i zabave radi, neki primeri nas eksplicitnije informišu o razlozima za postojeći etnički antagonizam. Šale koje uključuju Švabu i Srbina ne iznose samo predvidljive tipske sadržaje nego i reflekse života u kojima se očituju aktuelni politički događaji i situacije. Poslovični rivalitet aktera u toj vrsti priča daleko je ozbiljnije naravi, budući da dolazi kao posledica političke neravnopravnosti koja traje dugi niz godina. Preko ove građe naziremo istorijske uslove i okolnosti koje su uticale na to da Srbin i Švaba budu neprestano konfrontirani: Njihovo neprijateljstvo ima koren u čestim, mnogo puta ponavljanim političkim i ratnim sukobima. U tim stvarnim sukobima uloge su uvek na isti način podeljene: prvi se nalazi u poziciji slabijeg - okupiranog, drugi u poziciji jačeg - okupatora. Poprišta naročito izoštrenog konflikta su Bosna u periodu nakon austro-ugarske okupacije i Vojvodina tokom Prvog svetskog rata. Poštujući načela folklornog stvaralaštva, ni ove pričice nisu oslobođene žanrovskih i humorističkih šablona, ali su situacije i detalji tretirani s više individualne slobode. Njihovu suštinu čini težnja da se istakne duhovna nadmoć slabijeg, njegova moralna pobeda nad jačim protivnikom. U tim skicama Švaba je označen kao večiti neprijatelj, međutim, njegov oponent nije baš svaki put imenovan kao Srbin jer - zavisno od mesta i konkretnih istorijskih događaja na koje se odnosi sadržaj priče - može biti etnički neopredeljen Bosanac, Šokac, ili čak Turčin. Te pričice koriste motive šaljivih narodnih priča iz prethodnog stoleća, koji su modernizovani i prebačeni na skorija politička zbivanja. Tako, na primer, priča Švaba u Bosni sa istim motivom, istim akterima i neznatnom varijacijom u naslovu Nijemac i Bošnjak može se pročitati u zbirci koju je Vuk Vrčević objavio 1884. godine.[4] Iskustvo dugogodišnjeg sukoba oseća se čak i u onim pričicama gde je sve drugo u sporednom planu, budući da je glavni naglasak na komici jezičkog nesporazuma. Bez obzira na to što se ona gradi pomoću igre rečima, iz naznaka koje su u pozadini date naslućuju se odjeci realnog okršaja. Jezička tipizacija Švabe je standard koji se svuda na isti način ponavlja, nevezano od toga koliko se njegov lik u dotičnoj prilici oslanja na šematske crte - na zaostavštinu koju su ostavile za sobom već spomenute šaljive narodne umotvorine.

Švaba u Bosni
Došao Švaba u Bosnu i pogodi Srbina, kočijaša, da ga odveze u neku varoš. Kad su bili preko jedne široke bare upitaće Srbin Švabu:
-Vjere ti, Švabo, što si došao u Bosnu kad ne znaš dobro srpski?
-No, ja moše cela svet sa moj nemačko jezika preći - odgovori mu Švaba brzo.
Srbin se na to naljuti, džarnu kljuse, vrdnu kolima i izvrte Švabu u baru:
-Kad možeš s njemačkim jezikom preći cio svijet, moći ćeš, valjade, i ovu našu baru - reče Bošnjo i produži put.
A Švaba osta u bari.
(Kića, 52, 25. XII 1910.)

Hotel “Austrija”
Uskoro po bosanskoj okupaciji dođe jedan Švaba u Sarajevo i zamoli jednog Turčina da ga odvede u hotel “Austrija”. Kako nije znao dobro srpski Švaba je samo govorio:
-No mene fodila ‘otel Austrija!
Turčin, kao prostak čovek mislio je sa svim drugo, pa povede Švabu na Trebević (brdo više Sarajeva). Švaba videći da ga ovaj vodi van varoši, poviče:
-No, komšija, ti mene fodila u prdo... Ja hoče ‘otel Austrija!
Turčin stade, okrenu se i pokaza rukom:
-Sve ovo što vidiš, prijatelj Švabo, otela je Austrija, pa i još mnogo više. A to bi se najbolje viđelo ozgo sa Trebevića.
Švaba se ratosilja Turčina i vrati se u varoš.
(Kića, 5, 6. II 1911.)

U svojstvu etničkih tipova, Srbin i Švaba nisu nadživeli svoju epohu, niti su se ikako mogli prilagoditi folklornom ukusu i zahtevima novog doba. Mada tu i tamo i dalje srećemo Švabu u ulozi stranca u humoru sad već urbanog karaktera, to ne znači da može biti govora o nekoj produženoj, samostalnoj egzistenciji ovog lika. Nemački doseljenici napustili su Vojvodinu, te Nemci u pređašnjem etničkom smislu više nisu bili relevantni. Kao junaci priča, Srbin i Švaba zadržali su se na granici koja deli tradicionalno, seosko, i moderno, urbano humorističkog stvaralaštva, većim delom okrenuti ka prošlosti. Zahvaljujući toj tradicionalnoj crti i uopštenoj etničkoj tipizaciji likova, u ovoj građi sačuvano je srazmerno više etnografskih podataka nego u drugim šalama. Na osnovu nje stičemo sliku o nekadašnjem seoskom načinu života, o etničkoj distanci, susedstvu i raspoloženju naroda koji su naseljavali isti životni prostor. Za razliku od onih koje će s novim dobom doći, te male zgode obrađivale su teme i događaje vezane za jednu vrstu lokalne zajednice, pa su istovremeno i onim stalno prisutnim univerzalnim motivima dodavale delimično lokalne tonove. Srbin i Švaba odlično su se uklopili u živopisne scene iz seoskog života, međutim, možda baš zbog ove osobine, nisu raspolagali odgovarajućim potencijalom za preobražaj, za adaptaciju na novine koje je iznedrilo moderno vreme.

Napomene
Parodija iste pesme postoji i u jevrejskoj varijanti, ali je, umesto jezika, akcentovan stereotip jevrejskog trgovačkog duha.

Ne znam , zasto se ciganima u svim pricama , vicevima i ostalom, prikazuju kao kameni, ljudi bez srca, bez grize savesti, lopovi ....
Mislim, to je sam samo primetila i pitam se zasto li je to bas uvek tako ...

E pa to je vec pitanje za neku drugu temu, ovo ovde je ipak samo humor, a u ovakvim pricicama, niko nije postedjen

Lik Bosanca počinje da se popularizuje tek sredinom, ili krajem tridesetih, dakle u momentu kad etnički konglomerat državne zajednice - koja prolazi kroz haose kriza i međunacionalnih razmirica - postaje itekako relevantno pitanje, u središtu interesovanja celokupne društvene javnosti. Humoristička štampa poslovično je uvek imala čulo da oseti puls vremena i aktuelnog trenutka: na svoj način i sa svoje strane, ona je aktuelizovala unutrašnju kulturnu i etničku raznolikost stanovništva tako što se trudila da uključi veći broj etničkih tipova u rubrike koje inače publikuje. Tokom prethodne decenije, na planu izbora i tretiranja etničkih junaka još je bilo moguće uočiti otuđenost, videti koliko je dubok jaz između naroda koji su se naglo, odjedanput našli u istoj državi: Temelj i oslonac humorističkih tvorevina i nadalje su, po staroj navici, činili lokalni, odranije poznati tipovi; njima je dodeljivan zadatak da budu protagonisti komične radnje. Međutim, s modernim otvaranjem humorističke perspektive, kojim je prihvaćena nova realnost i otkriven komični resurs unutrašnje smeše naroda i multikulturalnosti, Bosanac je stekao svoj humoristički profil - identitet koji ga oživeo i specijalizovao kao zaseban etnički tip.

Lala i Bosanac

Našli se Lala i Bosanac, pa razgovarali o koje čemu. Lala se hvalio kako u njih, u Sremu, mnogo štošta ima, što u Bosni nema, i kako on mnogo šta zna što Bosanac ne zna.
A Bosanac opet, tvrdio kako je u njih bolje no igde i kako nije on taki prostak kako ga on zamišlja.
-Mi imamo i telefon, a vi nemate - veli mu Lala.
-E, jes. Sve mi imamo kao i vi.
-A jesi li ti video telefon?
-Jesam ga, vala, i jeo - odvali Bosanac.

(Kića, 3, 17. I 1926.)

Ode Mujo

Sede kraj Miljacke Haso, Mujo i Arif. U jedno vreme predloži Haso da se okupaju. Svi pristadoše. Prvi se poče svlačiti Mujo. Kad je bio gotov, ćupi u vodu i zaroni. Pošto se ne pojavi zadugo na površinu, oni počeše da razgovaraju između sebe:
-Dobro roni Mujo.
-Baš dobro! odgovori Arif.
To rekoše i pošto su se svukli stadoše kraj reke pa se pogledaše.
-A viđe li ti, biva, da ode Mujo, Haso? Reče Arif.
-Ode, ode! dodade mirno Haso i obojica počeše da se oblače.

(Ošišani jež, 166, 5. III 1938.)


Uteha

Sastala se dva Bosanca:
-Kako si Mujo? pita jedan.
-Vala Bogu, Amede, a kako ti?
-Vala, i ja dobro... A šta ti radi brat?
-E, bolan, ubi ga sinoć grom.
-Ma znao sam ja da on ne mere dugo, kad nako slabo izgleda, dovrši Mujo.
(Ošišani jež, 175, 7. V 1938.)


Ubistvo u aščinici

Desilo se nekakvo ubistvo u jednoj aščinici na Baš Čaršiji. Na suđenju sudija proziva glavnog svedoka, samog aščiju Idriz-agu.
-De nam ti sad lepo ispričaj kako se to sve desilo.
-’Oću, čestiti gospodine. Sve ću ja tebi na tenane ispričati. Ovako desno ko sjedi Huso i pred njim, biva, pilav; onamo jope pri vr’u sjedi Salko i pred njim kadaif; onamo jope do Salka Junuz i pred njim dolma, a jope lijevo ti je od njega - neki ugursuz - Adem efendija i pred njim jirišće. Kad li odjednom nož sijevnu, Salko pade. Alaha mi ne znam ko ga ubi. Posjec me đe sam najtanji, ako znam.

(Ošišani jež, 175, 7. V 1938.)