CIGANI

Među etničkim junacima, jedinstveno mesto zauzimaju Cigani, narod lutalica o kome se pronose priče u mnogim delovima sveta. U svim sferama života - istoriji, društvu, folkloru, pa dakle i u humoru - Cigani imaju svoj osobit, specijalan status. Svetovi Cigana i necigana, gadža, potpuno su odeljeni i kao da funkcionišu po principu suprotnosti, ili, pre, po principu dve egzistencijalne mogućnosti koje uzajamno isključuju jedna drugu. To su dve nedodirljive krajnosti, usled čega na gotovo mističan način privlače jedna drugu. Ovde ni u kom slučaju nije reč o etničkoj distanci u uobičajenom smislu tog pojma, već o opozitnom odnosu eliminacije koji među tim narodima i kulturama vlada: s jedne strane su Cigani, s druge strane, oni koji to nisu.

Ne ulazeći u razloge za takvu podelu, primećujemo da se ona jasno ocrtava i u brojnim folklornim humorističkim oblicima. Cigani su junaci šaljivih priča, viceva, ređe anegdota, ponekad i glavni akteri parodija u stihu. Najveći deo tih priča je davnašnjeg porekla, to jest spada u krug starije, više tradicionalne narativne građe. One pripadaju sedimentima usmenog folklora čije poreklo i čiju starinu je teško i nepouzdano utvrđivati. No, bez obzira na vremensko razdoblje, pada u oči da se Cigani po pravilu opisuju kao soj drugačiji od ostalih ljudi na svetu. Kod Cigana je sve okrenuto naopačke. Oni žive tu, u “normalnom” svetu, ali uvek postrani i izolovano od drugih - bilo da su predstavljeni u domaćoj sredini, bilo u komunikaciji s drugim etničkim i kulturnim grupama. Kad je o prvom slučaju reč, kad se prepričavaju zgode o Ciganima u okviru njihovog internog okruženja, uglavnom se govori o porodičnom životu. Motivi koji se vezuju za tu večno marginalnu etničku zajednicu u pretežnom broju obrađuju odnose između članova užeg porodičnog kruga. Najčešće je u pitanju odnos dve sukcesivne generacije: na primer, siromašni roditelji i gomila sitne dece, odrasla deca i stari roditelji, majka i sin. Šale koje dovode u vezu osobe iz iste generacije, recimo, muškarca i ženu kao bračne partnere, nisu karakteristične za rane periode; taj odnos može biti samo posredno naznačen preko nekih drugih, jače akcentovanih aspekata situacije ili radnje. U većini šaljivih pričica Cigani su predstavljeni kao ljudi koji ne znaju šta su to prava porodična osećanja. Popularne teme koje se početkom veka neprestano ponavljaju tiču se bezosećajnih i labavih odnosa krvnih srodnika, to jest krhkosti spona koje drže na okupu članove ciganske porodice. Kao smešne, obično se opisuju neemotivne reakcije rođaka u onim posebno emotivnim i dramatičnim životnim situacijama, reakcije koje odstupaju od normi koje se standardno očekuju u datim okolnostima:

Ciganska žalost[1]
Budili Ciganina da ustane: hoće majka da mu umre. Ciganin protrljao oči pa upita:
-Je li opasno?
-Ustaj, evo izdiše! - rekoše mu oni.
-Ala će to biti žalost kad se sutra probudim! - reče Ciga i okrenu se na drugu stranu.
(Kića, 10, 2. III 1908.)

Iz ciganskog carstva
Umro cigi otac i doneli ga na groblje. Grobar, s cigarom u zubima, baca tešku zemlju u raku i u slast guta dim od duvana. Ožalošćeni sin, ciga, gleda u mrtvog oca i kuka a gleda i u cigaru, pa mu pljusnu voda na usta:
-Imaš li duvana? - upita on grobara.
-Imam - odgovori ovaj.
-Kuku, lele... Puši, puši, neću ti još tražim, hoću da kukam za tatka! - Zaleleka ciga i nastavi da se bije u prsa za izgubljenim ocem.
(Kića, 14, 4. IV 1910.)

Van porodičnog kruga, Ciganin se kreće po svetu koji je definisan ili staleški ili profesionalno, samo ne etnički. Njega je moguće naći na raznim oficijelnim i neoficijelnim mestima i u raznim životnim situacijama: u vojsci, na sudu, u crkvi, na gubilištu, na seoskom gazdinstvu, na drumu, itd. Tu dolazi u dodir s ljudima različitih statusa i položaja u društvu - kapetanima, kmetovima, žandarima, popovima, zemljoposednicima i svakojakim putnicima. Naravno, sve su to njemu nadređeni staleži, daleko iznad pozicije koju on zauzima, jer je to ubedljivo najniža pozicija na hijerarhijskoj lestvici. Samo izuzetno se događa da se Ciganima suprotstavljaju likovi koji su etnički okarakterisani, to jest da se odnos postavlja kao međusobni odnos dva etnička entiteta. U jednom zanemarljivo malom broju primera ti drugi su imenovani kao Srbi. Mnogo žešće se dešava da se šaljiva radnja u kojoj su učesnici Cigani razvija u okvirima poznate trodelne sheme gradacije, odnosno da je to takmičenje ili komparacija tri odabrana etnosa. Razume se, izbor etnosa je potpuno arbitraran i menja se od jedne do druge varijante. U narednom primeru glavne protagoniste čine Srbin, Vlah i Ciganin, međutim, postoje i brojne druge mogućnosti: Tako, identična pričica, štampana 1924. godine, uključuje Nemca, Albanca (Albanez) i Ciganina.

Srbin, Vlah i Ciganin
Putovali s vašara Srbin, Vlah i Ciganin i razgovarali šta su lepo videli.
-Bre, što beše pred Đokinim dućanom jedna lepa britva, sa srebrom išaranim koricama - reče Srbin.
-Video sam je i ja, i kajem se što je nisam digao - dodade Vlah.
Nato Ciganin zavuče ruku u džep i reče:
-Živ mi Bog, evo ja sam je smakao! - i pokaza britvu.
(Kića, 43, 21. X 1907.)

Sklonost ka lopovluku je jedna od osobina koja se mnogo puta pripisuje Ciganima, ali moramo skrenuti pažnju na to da je u pitanju univerzalni motiv koji se primenjuje i na ostale etničke grupe takođe. Nasuprot navedenom primeru, postoji dosta tekstova u kojima su Vlasi spomenuti u istom tom kontekstu, kao genetski ili, barem, kao najveći i najveštiji kradljivci. Kad je o Ciganima reč, jači akcenat se stavlja na njihovu neobičnu umešnost u laganju, na brzinu i spretnost kojom se izvlače iz onih više nego neugodnih situacija kad su kao počinioci uhvaćeni na delu. U tom smislu ilustrativni su sledeći primeri:

Ciganska posla
Ukrao ciga gusku pa počeo da bega. Kad ga vide pandur, pojuri za njim i viknu: “Stani kume!” A ciga mu odgovori “Stani ti tebe barem niko ne juri”
(Đavo, 14, 1. IV 1907.)

Dosetljivi Ciga
Čuvar uhvatio Ciganina gde se popeo na jabuku, pa mu podviknu:
-A šta ćeš na jabuci nesrećniče?
-I molim te, gospodine, pala jedna jabuka na zemlju, pa sam se popeo da je okačim na svoje mesto; odgovori Ciga.
(Brka, 37, 20. IX 1909.)

Ciganin policaj i fenjer
Popne se noću Ciganin na zid, da ukrade fenjer sa ulice. Na to naiđe policaj, i vikne na Cigana. “More Cigo šta ti tu radiš.” A Ciganin odgovori; “Ta gospodine očistio sam fenjer, i useknuo žižak, da bolje vidiš, kad prođeš.”
(Zvono, 23, 17. IX 1910.)

Morao ukrasti
Jedan ciganin zalutao u popovu kuhinju i viđe kako se peče prase.
-Begaj, krmačo, ili ću te uzeti! - povika cigo na prase. Ali prase se nije micalo.
-Zar sam ja kriv što me ne slušaš! - reče cigo i ukrade prase...
(Zvono, 251, Uskrs 1927.)

Da ga vetar ne odnese
Prijeo se ciganinu mlad luk, pa k’o veli da ode da malo nabere, ali ne u svojoj, jer je nije ni imao, već u tuđoj bašti. Opazi ga čeljad, te uhvate cigu. Kada su ga zapitali zašto krade luk, on je odgovorio: “Ne čupam luk da kradem, nego sam se uhvatio za njega da me vetar ne odnese, pa se luk sam iščupao!” A kada ga je domaćin upitao: “A šta ti je to u torbi?” iz koje su virila pera od luka, ciga je, videći da je uhvaćen, odgovorio: “Pa to i jeste zlo, što je u torbi.”
(Zvono, 259, 18. VI 1927.)

Dovitljivost, okretnost, snalažljivost u najrazličitijim životnim situacijama, neuobičajena prilagodljivost, fleksibilnost, veština da se u momentu izmeni ponašanje koje se u datim okolnostima pokazalo nefunkcionalnim, lukavost, rđavim iskustvom naučena mudrost ubogih i odbačenih, i, iznad svega, svrsishodan i praktičan zdrav duh,, odlike su koje krase ovaj etnički tip. Retko kad je Ciga predstavljen kao zbunjen ili bespomoćno upleten u sopstvene laži. Čak i kad se nađe u bezizlaznoj situaciji, kad je neporecivo zatečen na delu, bez dvoumljenja nastavlja da izvrdava ne posustajući nikad u svojoj odbrani. U svom izmišljanju oslobođen je kao dete: ni najmanje ga ne sputavaju razlozi logike, ili bilo kakva druga ograničenja koja potiču od konvencija, zakona i pravila koja su propisali ljudi. Nije nimalo sklon mudrovanju, međutim, poput ostalih predstavnika beznačajnih i ubogih, ume i da misli i da zaključuje oštroumno kad god je to zaista potrebno.

Samo prvu.
Pre nekog vremena osude nekog Cigu zbog krađe na 25 batina. Kad se Ciga pružio na klupu, kapetan mu reče: “Ako me lepo uzmoliš, oprostiću ti nekoliko batina.”
A Ciga brže bolje skoči i sklopi ruke: “Milostivi gospodin, molim pokorno, nemoj mi oprostiti nekoliko; oprosti mi samo - prvu.”
(Zvono, 118, 4. X 1924.)

Hoće ciga obadvoje
Na nekoj vetrovitoj zimi, pitali ciganina:
-Cigo, šta veliš sad: ili da se ogreješ, ili da jedeš ribe?
-Da gu pržim - odgovori ciga.
(Kića, 7, 15. II 1925.)

Ciganin na pričešću
Ciganin, seoski subaša, došao da se pričesti. Pop ga pita za grehe, pa, pored ostaloga, pita ga i to da nije štogod ukrao.
-Nisam, pope, al’ sam baš od tebe hteo da ukradem žito.
-E, to je kao da si i ukrao, reče pop. Moraš sedam dana da postiš i da se kaješ.
Nekoliko dana docnije Ciganin primeti popove konje kraj kukuruza. Ciga ih uhvati i dovede popu.
-Pope, da platiš oštetu, viknu Ciga.
-A šta su uradili? upita pop.
-Naš’o sam ih pored puta. Hteli su u žito.
-Pa nije to ništa. Zar za to da platim oštetu? - začudi se pop.
-Kako nije ništa! To je taman k’o da su se najeli od njega. Tako si me ti naučio.
(Ošišani jež, 202, 12. XI 1938.)

Kao u napred navedenoj šaljivoj pričici s pomalo moralističkim prizvukom, pop i Ciganin često čine komični tandem. Oni se sučeljavajući u funkciji zastupnika dve suprotne strane, odnosno dva različita, uzajamno isključiva pogleda na svet. Pop i Ciganin reprezentuju dva oprečna principa: jedan je predstavnik crkve, zapravo sveta koji je čvrsto utemeljen na institucionalizovanom poretku stvari, dok je drugi nosilac nereda i anarhije. Duhovna sfera Cigana je sfera prizemnog, profanog, marginalnog i subverzivnog. Ovaj junak dovodi u sumnju i relativizuje i vrednosti i sve ustanovljene regule. Zbog toga je Ciganin veoma često akter u tipu humora čiji je glavni predmet desakralizacija crkve, odnosno profanizacija vere. Na primer, on je prikazan kao neposvećen i neuk, neko ko niti poznaje niti shvata elementarne osnove veronauke, ko ne zna šta su najvažnije hrišćanske svetinje, ne ume da se krsti, ko nije ni voljan ni sposoban da makar šta od toga nauči. Iako se pokatkad pritvorno trudi da deluje lojalno i udovolji tuđim željama, on u stvari ljubomorno čuva svoju slobodu. Baš u tom religijskom kontekstu, najviše je potencirana nemogućnost prevaspitanja i preobražaja te, spolja gledano, besprizorne ciganske prirode.

Pop i ciganin
Obećao pop ciganinu da će mu dati vreću brašna, čim bude naučio da se pravilno krsti. Jednog dana eto ti cige kod popa.
-E, jesi li naučio? upita ga pop.
-Jesam odgovori ciga pa poče da se krsti. Vo imja oca i svjatago duha.
-Polako, polako. A gde ti je’ sin! Upitaće pop.
“Sin?” uzviknu ciga... Eno ga pred vratima drži vreću za brašno...
(Brka, 45, 30. X 1905.)

Ciga u crkvi
Ušao ciga u crkvu da se pomoli Bogu. razgledajući ikone, šanu će jednom do njega:
-Prijane, koji je ono bos svetac na onoj velikoj ikoni do onih vratnica na sredini?
-To je Isus Hristos - odgovori mu ovaj.
Ciga se prekrsti i reče:
-Budi Bog s nama, već toliko godina kako mu se molim, a još se i ne poznajemo.
(Kića, 32, 8. VIII 1910.)

Šta ćeš onda ti?
Savetovao popa Ciganina da se već i on jedared moli Bogu.
Ciganin: Hm! Ja da se molim Bogu. A da šta ćeš onda ti, koga besa, raditi!
(Zvono, 125, 22. XI 1924.)

Ciganska posla.
Hteo Ciga da se pričesti, pa došao da ga popa ispovedi. Sveštenik, znajući da on slabo zna o božanstvu, upita ga:
-A more, Dagule, znaš li ti koliko ima svetih tajni?
-A znaš li ti, popo? dočeka Ciga.
-Ja znam, odgovori sveštenik.
-E, pa kad znaš, što mene pitaš? odgovori Ciga.
(Zvono, 163, 15. VIII 1925.)

Za Ciganina ništa više nemaju značaja ni staleška pravila i staleške razlike. On, naime, nije željan da razume u čemu je smisao tih konvencija, pa zato u sebi ne nalazi ni trunku strahopoštovanja kad ga slučaj namesti u društvo gospode. U susretu sa moćnima, sa onima koji drže vlast u svojim rukama, Ciganin gleda samo na to kako da profitira, kako da nađe najprobitačniji način da nešto obavi, da izvuče za sebe neku sitnu, ali konkretnu i sigurnu materijalnu korist. No, suprotno očekivanju, on nikada nije ponizan: ni udvorištvo ni laskanje nisu sredstva kojima će se za svoje potrebe koristiti. Takva sredstva podrazumevaju mnogo veće lične ambicije, dalekosežnije zacrtane i određene ciljeve. U stvari, Ciganin je neprevaziđeni stručnjak za sitne stvari i sitne poteze. Uporno moljakanje, nagovaranje, razuveravanje ili pravdanje su dovoljno delotvorne verbalne tehnike u kojima njemu niko ne može biti ravan. Svet u kome se kreće služi mu za to da ga za svoje trenutne potrebe iskoristi, a ne da u njemu bude prihvaćen i da stekne priznanje. Uvek i u svim situacijama, on ostaje izvan zvaničnog društva, zaviruje ne ulazeći u njega, neprekidno na pragu institucionalizovanog sveta, ali nikad uključen ni stegnut u njegove kalupe.

Za lepše društvo
Putovao gospodin u vagonu u kome je sedeo i jedan star ciga, i pušio nekog smrdljivog krdžu u svojoj ogoreloj luli. Gospodin oseti smrad od duvana, stade kijati i kašljati, pa da bi se toga otresao, izvadi iz kutije cigaru svoga finog duvana i dade mu je da zapuši.
Ciga uze cigaru, zagleda je i spusti u džep.
-Ostavi tu lulu, pa puši cigaru! - reče mu gospodin.
-Ljubim ti leđa, gospodine, njeka ćigare; ćuvam je za ljepše društvo.
(Kića, 2, 8.I 1912.)

Na ručku
Za sovrom, kod nekog seoskog domaćina, za kojom je ručao domaćinov gost, tamošnji kmet, privuče se polako i sede i jedan ciganin, koji je nešto radio kod domaćina.
U tom mu vikne neko sa strane:
-Mujo, more!
-Šta je gazda? - odazva se ciganin.
-Nesretniče, zar ti da ručaš sa kmetom?
-Što da ne ručam: nije kmet pogan - odgovori Mujo.
(Kića, 50, 13. XII 1925.)

Interesantno je da naporedo s neprestanim delovanjem u ovozemaljskoj, profanoj stvarnosti koje mu je dato - a možda baš iz tog razloga - etnički tip Ciganina razvija karakteristike, bolje reći, preuzima ulogu apsurdnog junaka u šaljivoj folklornoj prozi. On je centralni lik niza sažetih, jezgrovitih priča u kojima dominira prevashodno apsurd. Zapravo, moglo bi se zaključiti da je apsurd osnovni razlog postojanja priče, kostur na kome se gradi šala, izvor iz kojeg šaljivi sadržaj ističe i u koji se, zaokružen, ponovo uliva. Obično se celokupna narativna konstrukcija iscrpljuje u jednoj slici ili jednoj, vrlo jednostavno izloženoj situaciji u kojoj se zamisao, želja, ili, prosto, san ne tretiraju kao plod imaginacije, već kao istinska stvar - gotova realnost. Postojanje želje ili namere izjednačava se s realizacijom samo po sebi. No, ovde nije reč o fantastici pošto se dva plana namerno logički brkaju: ne primećuje se razlika između u mašti napravljenog računa i događaja koji bi tek trebalo da uslede u stvarnosti. Komično je to što se zdravo za gotovo uzima nešto što postoji samo u mislima i što bi, bez naročitih izgleda, u budućnosti eventualno moglo da se dogodi, i to što se unapred računa s celim lancem posledica koji će takav zamišljeni događaj navodno da proizvede. Ima mnogo šaljivih pričica koje se grade na sve podrobnijem i sve apsurdnijem ređanju sukcesivnih događaja koji se jedan za drugim nadovezuju na početni imaginarni uzrok. Na taj način se ističu i apsurd i detinjast mentalni sklop Cigana. Raskorak između želja i njihove na minimum potreba svedene egzistencije, između mašte i realnosti kod Cigana jednostavno ne postoji. Nekad se taj rezultat postiže posredstvom slike, a nekad više govornim sredstvima. U oba slučaja komičan efekat ima iščašen ton čije je ishodište apsurd.

Ciganske želje
Sin (svome ocu cigi): Čuvaj se ti tata bre, oće te pogazi konj.
Ciganin: A gde je bre konj?
Sin: Pa sad ću da idem na vašar i da kupim.
(Brka, 8, 16.II 1903.)

Gotove pare
Dugovao ciganin nekom seoskom trgovčiću i ovaj otišao pred čergu da traži novac.
-A bre, majstorice, gde je majstor? - pita on ciginu ženu.
-Otišao gore na utrinu da sadi trnje.
-A šta će mu trnje?
-Tuda prolaze gazdinske ovce pa će da se češu o trnje, pa će da se nahvati vuna, pa će da gu pobere i proda i uzme pare, te da tebi, svetlo lice, vrati dug.
Trgovac se nasmeja:
-Ha, ha, ha!
A ciganka doda:
-Lako je tebi da se smeješ na gotove pare...
(Kića, 8, 19. II 1912.)

Ciganka i Ciganče
Sedela Ciganka pored vatre u čergi, i preko lule gledala u dim koji se diže s ognjišta, pa će uzdanuti i reći:
-E he, da imamo maslo, k’o što nemamo brašno, pa u komšiluk tepsiju da uzmem, pa da umesim jednu gibanicu, pa da ručamo i prste da pojedemo.
Na to će joj reći Ciganče:
-A ja ću ovako da ručam: hop, hop (pokazuje prstima) pa ću i kolo iz sredine da uzmem.
Ciganka zgrabi žarač i raspali Ciganče:
-Kako ti kolo da uzmeš, kad tatko kolo treba da pojede!
(Kića, 12, 21. III 1926.)

Sličan motiv može se sresti i pretočen u stihove:

Ciganska pesma
Davla, davla
Sve o nečem snevam
Da je masti
Ko što brašna nemam
I tepsije
Ko što nemam sira
Al bi masna
Gibanica bila
(Brka, 36, 13. IX 1909.)

Vrlo blizu apsurda je i najveći deo crnog humora u kome Cigani takođe redovno učestvuju. U pretežnom broju primera to je i doslovce “humor na vešalima”, budući da se radi o situaciji u kojoj je Ciganin osuđen na smrt vešanjem. Međutim, on ne shvata, ili odbija da shvati tragičnu konačnost tog čina, pa stoga reaguje kao da je posredi neka sasvim rutinska svakodnevna radnja. S dželatom pokušava da se nagodi oko, za tu priliku, potpuno besmislenih i apsurdnih pojedinosti. Kao rezultat takve uporne samoobmane nastaje efekat tragikomičnog. Istovremeno, u širem kontekstu značenja ove makabrične vrste humora, moglo bi se govoriti i o totalnoj relativizaciji svih problema, pitanja i normi koje se tiču čovekove egzistencije na zemlji. Donekle drugačije su izvesne varijante koje akcentuju neočekivanu hladnokrvnost u Ciginom ponašanju na gubilištu, što nije baš u saglasnosti s uobičajenim, tipskim crtama ovog lika. To je nešto što mnogo bolje pristaje poslovično hladnokrvnim Englezima, a moguće je da je preneto na Cigu kasnije, upravo zbog rasprostranjenosti i popularnosti ciklusa koji je prvobitno bio vezan za druge junake.

Ciganin na vešalima
Osude cigu da ga obese i dovedu ga na vešala. Kad ugleda konopce i zamke, ciga se strese i reče:
-Gospodine, živ ti Bog, ne vešaj me za vrat, tugaljiv sam, nego me vešaj za nogu.
(Kića, 10, 2.III 1908.)

Nestrpljivi ciga
Uhvatili ciganina u krađi i neki preki sud reši da se obesi. Izvedoše ga na određeno mesto i očekivahu dželata da donese konopac da ga obesi.
Ciga, koji nije znao šta mu se to radi pri vešanju, od nestrpljenja razvika se:
Ajde, bre, luđi, prebesite me na dvoje, na troje, pa da si idem kući, ciganka mi varila kaćamak, pa će se lošo napravi od njega, ako me još malo ovđe zadržite!
(Kića, 5, 2. II 1914.)

Ciganin na vešalima
Osuđenom ciganinu na vešala prekinuo se konopac baš kada je dželat hteo da ga zategne. U tome trenutku ciganin je pao pod vešala. Dželat preneražen gunđao je: “No, to mi se još nije desilo!” – “I meni”, flegmatično je dodao cignin dižući se sa zemlje.
(Zvono, 131, 4. XI 1908.)

Apsurdnih i crnohumornih tema ima i izvan prostora gubilišta. Čuvena je ona priča o Cigi koji uči konja da ne jede, pa taman kad ga oduči od hrane, ovaj crkne, kao i druga, kad Ciga, na pitanje prolaznika je li to njegovo dete koje se golo-golcato muva okolo, odgovara da je dete siroče a da ga on samo odeva. U stvari, interesantna je pojava da se za druge etničke tipove ne vezuju crnohumorne teme u istoj meri kao za Cigane. Ovde je u pitanju neka vrsta paradoksa: S jedne strane, u najrasprostranjenijim, popularnim predstavama Cigani su pravo oličenje životne snage, vitalnosti koja savlađuje sve prepreke i teškoće. S druge strane, pak, s tim etnosom je nekako uvek povezana i tugaljivost, ali i njena uzvišenija forma - patetika. Dobro je poznato da se isti ili slični šabloni koriste u raznim umetnostima - u književnosti, kinematografiji, pa čak i u slikarstvu.

Kako li je onima napolju?
Jedan Ciga hvataše ribu na reci i u tom udari kiša. Nemajući ništa čime bi se ogrnuo, ciga uze mrežu pa se ogrnu njom. Kiša pljušti, a on promoli prst kroz mrežu i reče:
-Bože, kako li je onima što su napolju?
(Kića, 51, 16. XII 1907.)

Ciganinovi gosti
Dobio ciganin gosta. Došao mu kum pa ciganka sprema za kuma ručak... Hoće da mu isprži celo jedno jaje.
Ciganče skače oko majke i stalno viče kako je gladno. Ciganki se dosadi pa mu reče: “Čekaj de, nije kum hala, pa da pojede celo jaje.”
(Zvono, 133, 17. I 1925.)

Ciganska posla!
Gospodar zapita svoga slugu Ciganina:
-A gde si bio do sada, Cigo?
-Jeo sam šunke gospodine.
-A što lažeš, Cigo, kamo ti šunke?
-Boga mi, gospodine, sve do sada sam gledao gospodina domina, kako jede šunke. On samo žvaće, a ja sve - gutam.
(Zvono, 144, 4. IV 1925.)

Koje se kulturne i etničke odlike najčešće izdvajaju radi konkretizacije Ciginog lika? Uobičajena pomoćna sredstva koja se koriste kako bi se označila i predstavila većina etničkih tipova su vlastita imena karakteristična za dati etnos i odgovarajuće dijalekatske i jezičke varijante. Jezičke osobenosti na prvom mestu, a potom i lična imena neobične zvučnosti su važna jer daju lokalnu boju koja je neophodna toj vrsti humora. Ipak, kad je reč o Ciganima, nailazimo na mnoga odstupanja od standardnih pravila. U pričama, vicevima i anegdotama retko kad se upotrebljavaju vlastita imena umesto etnonima Ciganin, ili njegove odomaćene skraćene forme Ciga. U celokupnom fundusu prikupljene građe otkrivamo svega nekoliko imena, ili ciganskih nadimaka koji se navode u malom broju primera: Firga, Muja, Musa, Mika, Grga, Dagule itd. Isto tako, ni jezik kojim Cigani govore nije posebno pedantno dat. Taj jezik je gramatički iskvaren, dosta umekšan, s čestom upotrebom glasova đ, ć, i lj, umesto d i dž, c i l. Među uzrečicama, tipične su “bođiduša” (bog i duša), “ljubim ti leđa”, “davle, davle”. Prilikom oslovljavanja česta je titula kum ili gazda. O ciganskom jeziku izričito se govori samo u jednoj, istoimenoj priči čiji podtekst ima moralističku notu:

Ciganski jezik
Tri mladića uhvatili jednog ciganina i teraju ga da ih uči ciganski.
-Muljim vas, što će vam ciganski jezik, kod vašega ljepoga jezika - viče im ciganin.
-Hoćemo da znamo! - veli jedan.
-Da jevtinije kupimo klince i vretena! - viče drugi.
-Dobro je svašta znati, pa i ciganski! - viče treći.
-Ama, muljim vas, gazda, ostavite vi mene siromaha - otima se ciganin. Pa se u tome otrže i pobeže.
-Cigo, bre!
-Firgo!
-Mango!
-Lopužo! Magarče! Stoko! Oca... Majku... privikaše oni za njim.
Ciga se osvrte i dobaci im:
-Što imam da vas više učim, kad, eto, bolje znate ciganski nego ja.
(Kića, 12, 16.III 1908.)

Osim krađe i prosjačenja, tipična zanimanja kojima se Cigani bave su trgovina i sviranje. Trguju konjima (džambasi), dinjama, vretenima i preslicama, kao što se vidi na osnovu prethodnog primera. Rade i kod seljaka za nadnicu, ponekad su radnici na građevini, mada samo privremeno, uvek u prolazu.

Kuražan konj
Prodavao ciganin konja na vašaru. Kupac dođe, zagleda ga u oči, u noge, pljeska ga po vratu i sapima, pa će reći:
-Izgleda da je zdrav. Samo ne znam da nije plašljiv?
-Njije, gazda, živ mi Bog! Svu noć spava sam u štalu, pa se nje plaši, ama ič! - pohvali ga ciga.
(Kića, 16, 15. IV 1912.)

Ciganski miraz
Jedan ciganin udavao kćer, a zet ga pitao: šta mu daje za miraz:
-Šta da ti dam? - veli mu stari Firgo: - Dajem ti celu Posavinu i sve Pomoravlje, koje od trgovine, koje od krađe, koje od prošnje. Ako od tolike zemlje što ne privrediš nisi pravi ciganin!
(Kića, 30, 25.VII 1926.)

Ciganin i budući sin
Jednog letnjeg dana beše neka Ciganka pri porođaju, te se sirota nikako nije mogla da oprosti te muke.
Njen muž, videvši da mu se žena muči, priđe joj bliže, kao da će joj nešto pomoći, pa počne plačnim glasom da viče: “Sine Miko, dođi, spremio ti tatko kemane da sviraš.”
(Zvono, 109, 2.VIII 1924.)

Starinu čuva,
Radio Ciga na građevini kod građevinara R. Jednog dana zaklao sopstvenik građevine mlado jagnje zidarima za ručak, pa je trebao i Ciga da ruča.
Kad je Ciga ručao i dobro se najeo, zapita gazdu:
-Ama, bre gazda od kakvo meso mi ručasmo?
-Od jagnjeće - odgovori gazda.
-Je l’ to od mlado jagnje?
-Jest - reče gazda - eno mu glava!
-Ama, Bođiduša, bre gazdo, je l’ mi nisi mogal kažeš pre, tiće kad se najedo. Čuvam si starinu, gazdo. Pre Gjurgjevdan ne jedem jagnjeće meso.
(Kića, 17, 25. IV 1926.)

Svi dosad citirani primeri potiču iz prvih nekoliko decenija veka, dok se pretežna većina njih pojavljuje u štampi na samom pragu dvadesetog stoleća. Pričice čiji su glavni učesnici Cigani reflektuju ponajviše tradicionalnu kulturu, u to doba još uvek u punom jeku i poletu. Najveći deo folklora koji govori o Ciganima - motivski i po načinu naracije - tesno je vezan i usklađen sa načinom života koji obično zovemo tradicionalnim. Mnoge od tih šaljivih pričica informišu nas o pojedinim aspektima života na selu rečitije nego ostale šale sa etničkim junacima. Između ostalog, otkrivajući nam situacije i momente koji su se smatrali smešnima u to doba, odnosno pružaju nam uvid u smisao za humor tadašnje seoske zajednice. Bez obzira na verovatno starije poreklo, te šaljive narodne pričice korespondiraju i s vremenom, odnosno istorijskim trenutkom kad su objavljene u štampi. Najveća zasluga za njihov produženi život svakako pripada čitaocima koji su predano slali tekstove koje su negde čuli i zabeležili. Kako vreme odmiče, s intenzivnijom urbanizacijom, sve je manje sličnih umotvorina u humorističkoj štampi; na scenu stupaju i novi etnički junaci. Ipak, to ne znači da je Ciga kao etnički tip i komični junak sasvim potonuo u zaborav. I u budućim godinama on će zadržati prisustvo u šalama, čak i ako s vremena na vreme bude gurnut u stranu da bi ustupio prostor trenutno popularnijim humorističkim likovima. No, njegova pozicija iz kasnijih dana u svakom slučaju neće biti istovetna onoj s početka veka; najviše zato što je znatan deo tradicionalnih tema, čiji je najpodesniji nosilac Ciga bio, zastareo. S druge strane, razvoj apsurdnog humora, koji je uglavnom bio poistovećen s Ciganima, išao je drugim pravcem, na takav način da ovaj polu-lukav, polu-naivan tip nije mogao da se prilagodi a da pritom ne izgubi sopstveni identitet i sopstveni karakter.

Bez obzira na relativno limitiranu sposobnost adaptacije, Cigani su i u novom istorijskom razdoblju spajani s odgovarajućim temama - seksualnim, vojničkim, ređe političkim. Zanimljivo je, recimo, da se nakon završetka Drugog svetskog rata, u svojstvu humorističkog junaka među prvima pojavljuju u štampi, sinhrono sa obnavljanjem publikovanja neobavezne šale uopšte. Ubrzo potom štampaju se i šale s Lalom kao glavnim junakom, što bi se moglo objasniti sličnom prirodom ta dva tipa: I jedan i drugi su nakon podužeg razvojnog puta postali folklorni junaci - što već znači individualizovani komični karakteri - pre nego etnički tipovi u strogom smislu, predstavnici naroda ili etničke grupe. Do dan-danas ostale su u opticaju šale koje se odnose na službu u vojsci, ratovanje i vojnu obavezu. Pa, iako se u prošlosti ta vrsta vojničkog humora vezivala i za ostale etnose (Jevreje, na primer), u drugoj polovini dvadesetog veka po pravilu se identifikuje s Cigom, pokatkad s Lalom. Tradicionalne šale o odsluženju vojnog roka i o disciplini u vojsci variraju razne situacije u kojima je Ciganin predstavljen kao kukavica i simulant - opet kao neko ko nema ni najmanje smisla za poštovanje nadređenih činova, vojno ustrojstvo i hijerarhiju. On se i u ovom slučaju brine isključivo za lične potrebe, mali šićar i sitnu sopstvenu korist. Istovremeno, kao nedoraslo dete uživa u tričavim i beznačajnim počastima kojima se svi ostali vojnici podsmevaju. U mnogim šalama Ciga se prikazuje kao dobošar ili četni trubač, zvanje na koje je iznad svega ponosan. To je vojnik koji se ne razume u oružje, ne snalazi u pucanju, koji ne shvata da treba da raportira po strogim pravilima službe. I ovde je on anarhični rušilac discipline, premda mu to nije svesna namera. Poput crkve, vojska je samo još jedna paradigma - simbol zvaničnog sveta s kojim Cigani žive u konstantnoj opoziciji.

Na pucanju
Na strelištu raspoređen vod za pucanje u mete. Poručnik izvadi cigaru metu je u usta, pogleda ciganina što je bio prvi na desnom krilu i komandova:
-Pali!
Ciga pogleda u poručnikovu cigaru, ustumara rukama po džepovima i reče:
-Muljim, gospođine, njemam mašinu, ama ič! Slave mi!
(Kića, 35, 28. VIII 1911.)

Nemoj da ji karaš
Stara Ciganka čim dobi od sina pismo, da je dobio za kaplara, ode u kasarnu i kad ugleda sina gde lupa u doboš reče mu:
S oficiri se ne svađaj i nemoj da ji karaš! Ljubim ti čin i zvanje! Ljubi ti majka - maljicu!
(Brka, 49, 16. XII 1912.)

Paradni
Učili cigu vojnika da uvek mora starešinu vojnika da pozdravi, kad god pored njega prolazi.
Jedared ciga nosi dve porcije jela i ne obraća pažnju na oficira koji prođe pored njega. Naljućen oficir zaustavi ga i viknu:
-Je li ti bre? Zašto me ne pozdravljaš?
-Mulim ti se gospodine, drž ove porcije, da ti rebnem jedan paradni! odgovori ciga.
(Figaro, 8, 19. II 1922.)

Konačno, uprkos svim upadljivim razlikama u kulturi, načinu života i pogledima na svet, uprkos odbačenosti i neuključenosti u glavne tokove društva, folklorni materijal koji se odnosi na Cigane ne sadrži šale koje bi se mogle interpretirati kao pogrdne, podrugljive, namerno uvredljive i ponižavajuće, jednom rečju, anticiganske. U celokupnom korpusu građe zabeležili smo samo jedan primer koji bi, uz dužan oprez, trebalo smatrati izuzetkom. To je sasvim očigledna, nedvosmislena i otvorena etnička pogrda načinjena u najkraćoj formi pitanje-odgovor: “Kad je Ciganin čovek? Kad ga ugledaš izdaleka, dok ga nisi raspoznao!” (Kića, 45, 5. XI 1922.)

Napomena
Svi navedeni primeri ostavljeni su u njihovim originalnim verzijama, bez pravopisnih korekcija.

LALA I SOSA

Jedan od najomiljenijih etničkih junaka, oko koga se i danas, iako ređe, pletu stare i nove šale jeste svima poznati Lala. To je lik koji se duže nego bilo koji drugi održao u fokusu humorističkog interesovanja, živeći svoj život uporedo s ostalim, periodično popularnim junacima ove vrste folklora. Nažalost, kao ni u drugim, ni u ovom slučaju nismo u mogućnosti da preciznije odredimo razdoblje kad taj lik ulazi u šaljivi narativni folklor, međutim, na osnovu sadržaja šala i činjenice da se pričice s Lalom kao protagonistom štampaju u novinama na prelomu dva veka, mogli bismo izvesti zaključak da ih je vrlo verovatno već bilo u poslednjim decenijama prethodnog stoleća. Moguće je da je još tokom devetnaestog stoleća Lala oformljen kao tipski komični junak. Ime Lala nije u pravom smislu etnonim jer je to nadimak koji se prvobitno odnosio samo na Srbe naseljene u Banatu, no, vremenom se to regionalno ograničenje zaboravilo, pa je nadimak prenesen i na ostala područja, to jest na sve stanovnike srpske nacionalnosti koji žive u Vojvodini.[1] Odakle je baš takav nadimak potekao i zašto se vezao za Banaćane, teško je reći. U uvodnom tekstu zbirke Vic o Lali autor navodi tri legende u vezi s razlozima nastanka ovog nadimka.[2] U potrazi za njegovim izvorištem, one se vraćaju u osamnaesti vek, u period Vojne granice, ali i u neka docnija razdoblja austrijske državne uprave u krajevima preko reke Save. Sadržajna okosnica tih naknadno izmišljenih priča je srčanost banaćanskih regimenti i cvet lale. Tako, sticajem okolnosti, banaćanski vojnici prekasno stižu na paradnu smotru, zbog čega ostaju bez svojih zasluženih odlikovanja. Sva odličja već su razdeljena. Ipak, pošto je očarana njihovom hrabrošću, naočitošću i stasitim držanjem, carica Marija Terezija nalazi izlaz iz te situacije tako što skida sa svojih grudi lanac s priveskom u obliku lale i daje ga na dar banaćanskom oficiru. U drugoj, neznatno modifikovanoj varijanti, umesto zlatnog lanca i priveska, spominje se buket pravih lala. Dakle, u ovim legendama je iz homonimije, iz iste zvučnosti pojmova različite vrste, izvedena uzročno-posledična veza. Polazeći od prve, neposredne asocijacije, maštovito je iskonstruisana radnja, te je istoimena regionalna grupa stavljena u vezu sa cvetom lale. S druge strane, davanje značaja jednoj regiji i jednom delu naroda koji živi u Vojvodini dobilo je opravdanje u sasvim konkretnim istorijskim razlozima; toga radi, upotrebljen je autoritet slavnih, moćnih i, za ovo područje, simboličnih istorijskih ličnosti: Marije Terezije i Franca Jozefa.

Osim maštovitih legendi, isti autor iznosi i pojedina etnološka i lingvistička tumačenja koja se tiču porekla naziva Lala. Etnološka objašnjenja polaze od tipične cvetne ornamentike koja je karakteristična za ukrašavanje narodne nošnje, ali i pokućstva u ovim krajevima. Lingvistička objašnjenja baziraju se na pogrešnom izgovaranju nekih reči koje dolaze iz nemačkog jezika i na otegnutom vojvođanskom govoru koji pripadnicima te jezičke porodice najviše liči na zapevanje. Takođe, ime se dovodi u vezu s pozajmljenicom koja dolazi iz turskog jezika a znači velikaš, domaćin, gazda.[3] Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika pod odrednicom Lala daje dve mogućnosti: a) pokrajinski naziv od milošte za brata ili starijeg muškarca u kući; b) šaljivi naziv za Vojvođanina.

Premda nije zahvalno baviti se domišljanjima u stvarima za koje ne raspolažemo čvrstim dokazima, ipak nam izgleda verovatnije da u osnovi ovog nadimka ne leže neki istorijski ili etnološki razlozi, već pre folkloristički, eventualno lingvistički.[4] Jer, jezičke neobičnosti uglavnom prve padaju u oči: na njih se spontano usredsređuje pažnja onih čiji sluh nije naviknut na melodiju i zvuk tuđeg govora. Izvesne reči koje se ponavljaju često, intonacija ili neobične kombinacije glasova mogu se upotrebiti kao znak za raspoznavanje i obeležavanje, naročito ako je u pitanju blizak jezički varijetet. Kako god bilo, radi se o događajima u čijem je konačnom ishodu presudnu ulogu morala imati slučajnost.

Jezičke osobenosti, odnosno simpatično rastezanje u govoru koje Vojvođane razlikuje od ostalih žitelja Srbije, u svakom slučaju su morali imati uticaja na kreiranje tog komičnog lika. U njegovom umetničkom kreiranju sabrano je mnogo elemenata. U prvo vreme, u kratkim šaljivim pričama Banaćani zadržavaju svoje regionalno ime, ili se naizmenično koriste obe varijante - Banaćanin i Lala. Kasnije je preovladao samo drugi, kraći oblik koji je dobio smisao ne skupnog, već vlastitog imena. Dosegnuvši svoj puni razvoj, Lala je izrastao u jednog izvanredno živog, višeslojnog, zaokruženog i dosta individualizovanog junaka koji neguje svoj stav i svoj pogled na svet. Stoga se ne bi moglo kazati da je on isto što i drugi tipski zastupnici etničke celine. Naime, on već ima vlastitu ličnost. Zbog toga, često dobija ulogu pripovedača ili visprenog komentatora raznih događaja, odnosno nastupa na monološki način: u humorističkoj štampi s početka veka glavni je nosilac rubrika koje su koncipirane u formi pisma (često odaslatog s “onog sveta”), satiričnih osvrta na aktuelna zbivanja i sl. Lalino ime vremenom je postalo toliko blisko, asocijativno i simbolično da ne samo što je ušlo u stalne novinske rubrike, već se po njemu kumovalo humorističkim listovima uopšte. I u tom pogledu Lala predstavlja zamenu za nekad isto toliko popularnog Eru. U ranijim tipovima šala, onim koje su publikovane u početnim godinama veka, jezik je upadljivo funkcionalan i naglašen kao sredstvo kojim se vaja Lalin karakter, odnosno služi kao osnovni znak raspoznavanja i kao ključni indikator njegove posebnosti. Iz tog razloga, upotrebljavaju se nekad tipične a danas odavno izobičajene uzrečice, usklici i govorne fraze, mnoge odomaćene nemačke reči, čime se postiže lokalna obojenost, a pojačava se i snaga komičnog efekta takođe.

San
Prvi lala: “O, maj! Znaš li Panto da sam sinoć sanjao našeg pokojnog Trivu kao da su ga anđeli bacili iz raja u pakao!..”
Drugi lala: “O, maj! taj je uncut morao ukrasti konja svetog Đorđa, inače je zdravo pošten bio!”
(Brka, 29, 28.IX 1903.)

Nezna ništa
Lala: “O!, Maj! Kad sam se venčao sa Sosom, reče mi pop: I rodiće sina Emanujla, a kad ona rodila Sovru...
baš naš popa ne zna ništa!”
(Brka, 33, 26. X 1903.)

Lalina želja
“Vozio sam se na koli, na lađi, pa kasti i na azlibanu, sad još da mi je da se vozim na tom vraškom telegrafu, pa da imam šta pričati u Barandi!”
(Brka, 33, 3.VIII 1908.)

Osim uobičajenog uzvika čuđenja o, maj!, ponavljaju se i uzrečica kasti, kao i bezazlene bačko-banatske psovke: tane mu gosino!, ta idi u ševin dalak!, zmaj ušao, ili vile ušle u tebe! i sl.[5] Kasnijih godina, pogotovo u drugoj polovini veka, ti jezički umeci postepeno se gube i nestaju iz upotrebe, odnosno vrlo retko se iznova javljaju, tek kao sporadično prisećanje na nekadašnje govorne običaje. Ipak, i nadalje se čine napori da se u načinu pripovedanja zadrže jasni znaci dijalekatskog raspoznavanja, to jest da se, makar to bilo i ovlašno, napravi lingvistička profilacija lika.

O, maj
Terao lala kola a ono počelo da grmi. Lala veso pa reče: “Udri Bože u šarage” a grom odista puče pa u šarage, a lala se izvrte koliko je dug. Jedva se diže pa se okrete nebu i reče: “O, maj gospode Bože, zar ti ne znaš za šalu?!!”
(Brka, 1, 1. I 1908.)

Tri Banaćanina
Sedela pokraj obale, pa će jedan pitati drugog:
-Koliko daješ da skočim u vodu sa sve gaće?
Dok su se oni pogađali, slučajno se omakne treći i padne u vodu, sa rečima:
Ta, gosino mu tane ja odo, a vi koliko date?!
(Brka, 41, 21. X 1912.)

Iz lalinaca
Stran gospodin žuri selom pa će tek zapitati nekog Lalu:
-Je l prošlo podne molim?
-A znaće ga vaška; onim drugim šorom su baš sad lajale kere, pa je valjda prošlo onuda - odvrati Lala preko luše mirno.
(Kića, 23, 4. VI 1922.)

Poštovanje kuma
Prić Pera žalio se prić Joški da ga kumče ništa “ne poštiva”.
-Ta id u ševin dalak! - reče onaj detetu - kuma celog života moraš poštovati. A kad prođeš pored kumove kuće i čuješ da kera kumova laje, moraš taki skinut kapu k’o da kum laje...
(Zvono, 77, 22. XII 1923.)

Kao što vidimo, na početku veka i nešto docnije, Lala je učesnik brojnih šaljivih pričica u kojima - slično onima s Cigom - dominira lokalni humor seoske zajednice. U tim, ranije objavljenim šalama jasno se razaznaje seosko poreklo ovog humora. Ne samo što su situacije direktno smeštene u seosku sredinu, nego i vid humora odgovara tom ambijentu i tom tipu društvene organizacije. To je smeh u kome se još čuje eho nekadašnjih seoskih zadevanja, zavitlavanja, humornih podbadanja, magarčenja, dosetki i duhovitih replika - celokupno govorno bogatstvo koje je neumitno moralo da iščezne.

Da ne čuju konji
Vozio Lala puna kola džakova. Putem ga zapita jedan čovek: “Šta to voziš, Lalo?” Lala se nagne napred pa prošapuće: “Zob”. “Pa što šapućeš, čoveče Božiji, valjda nije kradena.” “Ta nije, znaš - nego da ne čuju konji.”