Ludilo ...procaitao sam to danas u novinama ...

Kakva slika!

Golubcici

По налогу Тужилаштва за ратне злочине и потрагом за хашким бегунцима, њиховим помагачима и финансијерима јуче нешто после девет часова припадници јединице жандармерије МУП-а Србије, извршили су претрес породичне куће и фабрике ПВЦ столарије у ваљевском Новом насељу, индустријалца Видоја Вујућа. Након шесточасовне детаљне контроле у овим објектима нису пронашли ниједно сумњиво лице, које би могло да буде хашки бегунац генерал Ратко Младић, због кога је извршена ова полицијска акција. Са собом су однели само 13 фотографија из албума господина Вујића на којима је био у друштву неколико српских генерала и Момчила Крајишника, као и његов мобили телефон са картицом.

Акција полиције почела је изненадним опкољавањем породичне куће, а потом и детаљним претресом што су им домаћини, после урученог решења, љубазно омогућили.

Припадници полиције приликом двочасовног „чешљања” највише су се задржали на разгледању фотографија из албума пасионираног ловца Вујића као и у прегледу одређене документације. Контрола је потом настављена у стотинак метара удаљеној фабрици за производњу ПВЦ столарије у којој је прегледан сваки кутак од пословних просторија, погона до магацина за робу. За то време само је делимично била обустављена производња, а радницима није било дозвољено да напуштају круг фабрике. Негде око 14 часова пет теренских возила са припадницима жандармерије напустило је ову локацију.

Иако се сумњало да Видоју Вујићу, после извршене контроле неће бити дозвољено да контактира са новинарима то се ипак није десило.

– Управо када сам кренуо на службени пут видео сам да према мојој кући и фабрици великом брзином прилази десетак полицијских возила. Одмах сам се вратио и у дворишту куће добио решење Окружног суда из Београда, које је било нека врста наредбе којом припадници полиције желе да провере да ли је на мојој адреси некада боравио Ратко Младић. Ја сам им дозволио да све претресу и виде и на крају дао изјаву да никада нисам видео Младића нита га у животу упознао или срео. Прошле године сам упознао његовог сина и то је једино што знам о Младићима – казао је Вујић уз коментар да су полицајци баш код њега тражили хашког бегунца зато што су такву информацију добили од лоших доушника.

Иначе, Вујић је потврдио да су припадници жандармерије код њега једино запленили 13 фотографија из лова где је на једној био у друштву са генералима Павковићем, Ојданићем, Крстићем и високим функционером РС Момчилом Крајишником. Додао је да је фотографија снимљена током заједничког лова, али није могао да се сети на којим теренима.

Током јучерашње акције полиције, односно претреса Вујићеве фабрике, у њој су се затекли његови пословни партнери из Холандије. Вујић тврди да ће му та околност, највероватније, нанети велику пословну штету док о траумама које је доживела његова породица приликом претреса куће није желео да говори. Додао је и да је пре два месеца из Загреба добио анонимну пријаву да ће га припадници српске жандармерије посетити и „тражити” Младића.

Ako se neko seća one priče o majmunima na Šaljivim stranama koju nam je Tijana ispričala (

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

), evo i klasičnog primera kako se primenjuje u Srbiji... a pošto mi obožavamo majmune (tako da se političari najčešće identifikuju ponašanjem sa njima) i rezultat je kao na kraju te priče!

Citat:

Укупан спољни дуг Србије нарастао је на скоро 30 милијарди долара. У просеку, на леђима сваког грађанина сада је бреме девизног дуга тешко око 4.000 долара. Теже је за 77 одсто него крајем 2000. године, када је по становнику износио 1.444 долара. Већ наредне године, уз све неизвесности које доноси талас светске финансијске кризе, држава, банке и предузећа дужне су да врате страним повериоцима око пет милијарди долара. Конкретно, како наводе из Народне банке Србије, по дугорочним кредитима следи враћање основног дуга од 4,07 милијарди, плус 1,08 милијарди долара на име камата. Јавни сектор, односно држава ће у 2009. морати да издвоји 490 милиона долара за враћање спољног дуга. Од тога 205 милиона долара за главницу и 285 милиона за камате. Гувернер НБС Радован Јелашић је изјавио да део дуга који мора да се врати у 2009. не брине, јер чини око половине девизних резерви, које сада износе 11,9 милијарди долара, а може и да се репрограмира. Али, већ у 2010. може бити „повуци-потегни”. Поједини економисти, међутим, не деле гувернеров оптимизам. Они упозоравају да држави прети неликвидност. – Стање економско-финансијских односа Србије са иностранством непрекидно се погоршава – указује др Млађан Ковачевић. – Нарочито брине спољнотрговински дефицит и дефицит текућег платног биланса. Увоз расте брже од извоза. Са девизама које су из иностранства стизале по разним основама постигнут је врло скроман економски раст, и то углавном услуга. Тим новцем није поправљен квалитет домаће привреде. Догодине се може десити да Србија буде принуђена да више исплати девиза по основу отплате дуга него што ће добити нових кредита. У земљу је, по основу нето дознака, кредита, инвестиција и донација, од 1. јануара 2001. ушло више од 50 милијарди долара, подсећа наш саговорник. Истовремено је повећаван увоз, а опадала је конкурентност привреде. Тако је прошле године дошло до огромног повећања спољнотрговинског дефицита, који је достигао 9,5 милијарди долара. Исте године у плаћањима са иностранством били смо у минусу (дефицит текућег платног биланса) 7,2 милијарде долара, 17 пута више него 2000. године. Да је наш спољни дуг знатно већи од девизних резерви и да држави прети неликвидност, упозорава и др Милан Р. Ковачевић. Он сматра да догодине неће бити невоља са отплатом приспеле рате спољног дуга само ако буде више страних инвестиција. – Приватни дуг је највећи и обично се каже да је мања брига. Али, ако се на то дода дуг становништву по основу старе девизне штедње, онда морамо рачунати на то да девизна ликвидност Србији може постати озбиљан проблем – сматра Милан Ковачевић. – Дефицит текућег рачуна већ се повећао за две трећине у односу на прошлу годину, а финансирао се бржим порастом задуживања у иностранству. Истовремено, први пут се дефицит у текућем билансу „пеглао” из девизних резерви, које су се због тога смањиле. Девизним резервама НБС не би требало припајати резерве банака, јер банке у билансу имају много веће обавезе према иностранству, око 15 милијарди, а потражују седам милијарди долара. То говори да и банке имају потребу за девизама. Ако се има у виду да девизне резерве чини 35 одсто депозита, још по два одсто у злату и новцу, а више од 60 одсто је у хартијама од вредности које су на берзама, значи да НБС стоји на располагању десетак милијарди долара.

To se jos uvek tamo desava, i niko nikada nece nista uciniti oko toga. Imamo vladu koju ta teritorija vise, osim na recima, ne interesuje, ljude koji tamo zive a za koje sve dupe zabole, pa i sve nas na forumu, imovinu koju su opljackali i niko ne trazi nazad. To je pravi basibozluk ali svima odgovara jer svi love u mutnom.

Evo i moj po ženinom materinjem PRIVITAK iz prepiske sa njenim bratom tamo koji je napravio slide show i postavio na youtube i pjesme Tebi i Ruska ruleta i kompozitorom i pjevačem tih pjesama i pjesme POKLON koju imate sad i tu pod ...lijepo mu je ime...kafedžija...od krsnog kuma PanteOz kojeg molim da je prevede jer bi je sada postavljenoj i na svicarskom mp3 portalu Dragoljub želio otpjevati i na engleskom jeziku ...kao što je po sto puta na ulici pjevao Lambadu... i sada kad sam ispričao u Balkan cafe sve sto mi je bilo na duši i kao i u zbirci Balkansko kafenisanje možete i drugdje štampati sve što od ovdje napisanog odaberete...a ja odoh na formularu mailom na adresu Gouverment...Immigration an Cityship poslati podatke koje su tražili uz Statement i Application sa istoimenom pjesmom Molba koju mi je Panta preveo ...nije gotovo kad misliš da je gotovo već je gotovo kad je gotovo...i svima koji su mi pomogli u ovom okašnjelom pokušaju za useljenje malo mojih naravoučenija za...doviđenja u slijedećeratu..1.Bogu hvala sinko 2.Ne hebe lijep nego uporan 3.Gotovom poslu prigovora nema4."Zivot je ono sto ti se desava dok ti pravis planove za zivot"...u ime oca ..enter

Madlen Olbrajt savetuje Obami nove ratove

U „planu za sprečavanje genocida” bivši državni sekretar objašnjava novom predsedniku kako da zaobiđe rusko i kinesko protivljenje „humanitarnim intervencijama”
Uvereni smo da američka vlada može i mora da uradi više da spreči genocid, zločin koji ugrožava ne samo naše vrednosti, već i naš nacionalni interes, pišu Madlen Olbrajt i Vilijam Koen u predgovoru izveštaja koji su nazvali „planom za novog predsednika i administraciju”. U tom planu autori „humanitarne intervencije” kojom je 1999. godine bombardovana SR Jugoslavija – Olbrajtova je u to vreme bila državni sekretar, a Koen sekretar za odbranu – navode kako američka vlast treba da se ponaša da bi sprečila buduće slučajeve genocida i masovnih zločina.

Priznajem

Postigao sam krajem 1989. godine usmeni dogovor sa mojim prijateljem Zoranom Đinđićem da se on bavi politikom, da ću ja da finansiram opoziciju i da zajedno srušimo režim i ponudimo novu nadu našem narodu. Bio sam jedan od najvećih finansijera opozicije, mada mi je režim nudio sve što sam hteo. Nisam bio opozicionar iz interesa ili zato što me je neka strana fondacija plaćala, bio sam opozicionar iz uverenja da mom narodu nije dobro, da je narod zaveden i da će ga skupo koštati verovanje u Miloševića. Imao sam 27 mojih privatnih kompanija u zemlji i svetu kada su tajkuni bili magacioneri, šverceri, asistenti ili činovnici u vlasti. Znam kako su se obogatili tajkuni. Znam kakve su kombinacije pravili pljačkajući državu.


Piše: Branko Dragaš

Učestvovao sam na TV "Košavi" u emisiji Marića"Ćirilica'' i govorio o narastajućoj ekonomskoj krizi i položaju Srba i Srbije u predstojećoj svetskoj finansijskoj kataklizmi. Govorio sam onako kako već tri decenije govorim. Otvoreno, iskreno i jednostavno. Govorio sam na televiziji koja ima nacionalnu frekvencu. Srbija je imala priliku, prvi put posle pet godina, da čuje moje stavove. Reakcije su, posle emisije, bile fantastične. Zvali su mnogi da se zahvale što su nešto naučili o krizi. O krizi se na Javnom servisu, uglavnom, ništa ne govori. Dok druge Vlade u regionu svako veče organizuju rasprave na svojim javnim servisima i pozivaju stručnjake da sučele svoja stanovništa, kako bi zabrinuti građani dobili što bolju predstavu o težini i dubini narastajuće krize, za to vreme naš javni servis zamajava građane imbecilnim serijama, izvlačenjima dobitnika državne lutrije i gostovanjima predstavnika režima, koji govore na temu o kojoj ništa ne znaju.
Zvali su me i prijatelji. Zabrinuto su me zamolili da se pripazim. Opasna su vremena. Režim je uzdrman i spreman na svakakve gadosti. Treba biti oprezan. Razumem moje prijatelje, ali je neshvatljivo da se nakon osam godina od izvršenih demokratskih promena strah ponovo širi Srbijom. Čega se plašimo? Sve što sam govorio na televiziji isto misli većina građana Srbije. Razlika je samo u tome što građani osećaju da nešto sa našim reformama ne valja, dok ja znam šta ne valja.
Građani nemaju nikakvu predstavu o svim opasnosti ove svetske ekonomske krize, dok ja imam dovoljno stručnosti, iskustva i znanja da predvidim šta će nam se desiti. I to predviđanje se, nažalost, uvek ispostavi tačnim, pune tri decenije sam uspevao da zadržim moć rasuđivanja. Bilo bi mnogo bolje da moja predviđanja nisu bila tačna. Srbija bi bila bogata ekonomska zemlja, a ja bih postao propali katastrofičar. I to bi bio samo moj problem. Ovako, mogu mirno da pogledam svakoga u oči i da javno odgovaram za svaku izgovorenu reč. Nisu u pravu usrećitelji naroda koji me optužuju da sam katastrofičar. Nisu u pravu političari koji pre petooktobarske kontrarevolucije nisu imali sredstava za život, nisu u pravu profesori i asistenti fakulteta, doktori nauka iz instituta i privrednih komora, eksperti iz nevladinih organizacija, savetnici vlada i članovi upravnih odbora, korisnici donacija, pljačkaši državnih blagajni i partijskih kasa; nisu u pravu svi oni koji nikada nisu radili na tržištu, koji nikada nisu zaradili nijedan dinar, marku, dolar ili evro na tržištu, koji nisu isplaćivali plate radnicima, koji nisu prodavali robu na stranim tržištima, koji nisu imali kompanije na stranim tržištima, koji nisu bili savetnici stranih vlada i kompanija u tranziciji, koji nisu vodili pregovore sa bogatim gazdama i koji nikada nisu sami, iz svog džepa, sa računa svoje kompanije platili večeru u nekoj svetskoj metropoli, svi, dakle, oni nisu u pravu kada me optužuju.
Podsetiću mlađe čitaoce jer mi se sve više javljaju mladi ljudi, na neke moje istupe u javnosti. Ovo radim iz razloga da bi se dobila celovita slika moga društvenog angažmana, koji traje već tri decenije i koji mi je doneo samo velike nevolje kako u životu, tako i u mom poslu. Tako sam kao student 1981., nakon kosovskih demonstracija, napisao da Kosovo i Metohiju treba podeliti sa Albancima i da treba ići na istorijsko razdvajanje dva naroda. Na radnim akcijama 1977-1982., kao sedmostruki udarnik, sam ustao protiv parazitske crvene buržoazije koja je upropaštavala ideju pravde. Na fakultetu sam 1978-1982. tražio, između ostalog, da studenti ocenjuju profesore i da se raskrinkaju korumpirani omladinski i studentski funkcioneri. Otvoreno sam se, pred stotinama prisutnih, suprostavio komunističkim moćnicima Milki Planinc, Stipi Šuvaru, Milanu Kučanu, Hamdiji Pozderacu, Dragoslavu Markoviću i generalu Nikoli Ljubičiću, ismejavajući njihove prazne komunističke floskule.
U vojsci sam, kao najbolji vojnik, u avgustu 1983. u Zadru organizovao i podigao pobunu, tvrdeći da su neki oficiri korumpirani, nesposobni i zatucani i da će, ako izbije rat, doći do raspada JNA. Upisane magistarske studije sam napustio jer sam smatrao da se tamo ništa novo ne može naučiti, nego da su one izmišljene da se polaznicima otme novac za lečenje njihove sujete. U Jugobancisam pet godina radio bez godišnjeg odmora i već sa 27 godina sam konkurisao sa menadžerskim programom za mesto člana Poslovodnog odbora. Napravio sam tržište novca u državnoj banci, bez bilo čije pomoći, i pokazao na tržištu SFRJ kako se upravlja novčanim kapitalom. Insistirao sam da banke i kompanija vode menadžeri, a ne politički direktori. Tražio sam da napišu svoj menadžerski program i da založe svoju ličnu imovinu kao garanciju. Prvi sam 1986., posle sedam godina članstva u SKJ, u državnoj banci, kao najperspektivniji mladi bankar u SFRJ, napustio SKJ i napisao da će se raspasti jer je vode birokrate i mediokriteti.
Čitao sam godinama slovenačku "Mladinu" i podržavao njihov obračun sa socijalističkim totalitarizmom. Potpisao sam, zajedno sa još tridesetak intelektualaca, peticiju za oslobađanje nesrećnog Janeza Janše i državna štampa nas je optužila da smo anahroliberali. Stajao sam, zajedno sa tridesetak Beograđana, čitav dan i noć u Pionirskom parku kada su prvi put Srbi sa Kosova dolazili u Beograd. Gledao sam kako ih režim Miloševića nasilno ubacuje u autobuse i deportuje na Kosovo, dok je nas policija popisivala. Otvoreno sam se suprostavio Slobodanu Miloševiću 1987. i odbio sve njegove pozive. Nakon tog sukoba, počeo sam da pišem i govorim da će Slobodan Milošević uništiti Srbe i Srbiju, da je komunistički despot i da je lažni nacionalista. Spadam među retke intelektualce koji nije podlegao nacionalističkim manipulacijama Despota.
Tvrdio sam 1988. da će na ulicama Beograda biti milion građana i da će jednim potezom oduvati na smetlište istorije primitivan režim. Tvrdio sam 1989., nakon pada berlinskog zida, da Srbija treba da pronađe svoje mesto u novoj podeli sveta i da nama Srbima odgovara globalizacija. Tražio sam da elita Srbije odredi pravce razvoja Srbije u narednih pet decenija i ponudio neka svoja rešenja. Ustao sam protiv koketiranja akademika sa despotskim režimom i tražio od crkve da održi crkveno narodni sabor, da pozove najumnije Srbe iz sveta i matice, da zajedno naprave nacionalnu strategiju.
Lično sam ponudio kakva treba da bude vizija, misija i operativna strategija razvoja Srbije u XXI veku. Postao sam 1990. prvi predsednik privatne banke u Istočnoj Evropi i najmlađi predsednik banke na svetu. Dokazao sam svojim radom da privatna banka može da bude uspešna. Učestvovao sam 1990. u osnivanju Beogradske berze i Udruženja menadžera. Ako pogledate novine u periodu 1990-1996. naći ćete bezbroj reklamnih stranica na kojima se govori o kapitalizmu, berzama, akcijama, investicijama i razvoju privatnog preduzetništva. Podigao sam na stotine malih i srednjih privatnih preduzeća i stvorio velike gazde od ljudi koji nisu znali valjano da napišu svoje ime i prezime.
Otvoreno sam rekao Anti Markoviću da kurs jedna marka prema sedam dinara nije realan i da neće izdržati, da će se devizne rezerve istopiti, da ne treba da pravi svoju partiju i da je najbolje da izvrši državni udar i pohapsi nacionalne poglavice, zatoči ih na Golom otoku i razvojem ekonomije prevaziđe međunacionalna trvenja. Zalagao sam se za konfederaciju nezavisnih država u SFRJ, sa zajedničkom valutom nemačkom markom i sa jedinstvenim finansijskim tržištem, tako da rata nikada ne bi ni bilo. Ustao sam u leto 1990. protiv mojih zemljaka u Kninu, koje je predvodio nacionalno opijeni Jovan Rašković, tvrdeći tu noć na Tvrđavi da ne treba da idemo u rat sa Hrvatima, da ratna opcija nije dobra, da će Milošević da ih izda i da se rešenje srpskog nacionalnog pitanja u Hrvatskoj ne nalazi u Beogradu, nego u Vašingtonu i Briselu. Nisu razumeli šta sam pričao.
U jesen 1993. javio sam se iz Ženeve mojim rođacima u Knin i tražio da odmah pokupe decu i porodice i da se prebace u Srbiju, jer sam imao pouzdane podatke da su se Milošević i Tuđman već dogovorili o preseljenju Srba iz Hrvatske. Tvrdio sam u javnosti da će režim da ide na hiperinflaciju kako bi mogao da finansira ratna dejstva.
Bio sam donator crkava, manastira, kulturnih dešavanja, fondacije "Borislav Pekić", "Stanislav Vinaver", "Radovan Samardžić', "Credibel škole" i talentovanih naučnika, pisaca, muzičara i sportista. Priznajem da sam opozicionar od prvog dana. Priznajem da sam finansirao Đinđića, da sam lobirao da postane premijer i da sam ga napustio u februaru 2001., videvši da taj put vodi u katastrofu. Priznajem da sam plakao kada su ga izveli na streljanje. Priznajem da prezirem tajkune. Priznajem da prezirem prevarante, lenjivce, lopove i lažove. Priznajem da sam bolećiv na radnike i penzionere. Priznajem da ne mogu da ćutim kada vidim da uništavaju Srbiju. Priznajem da sam 1991. rekao da će Vol Strit propasti. Priznajem da sam 1999. rekao da će Putin spasiti Rusiju. Priznajem da prezirem japijevce. Priznajem da sam prvi razobličio neoliberalizam. Priznajem da otvoreno govorim da će 2009. finansije Srbije bankotirati. Priznajem da verujem u Srbe i građane Srbije. Verujem da imaju snage da se oslobode unutrašnje okupacije. Priznajem da sam spreman da napravimo novi koncept reformi. Priznajem da nam trebaju pošteni, iskusni, pametni i vredni stručnjaci. Priznajem da imamo takve stručnjake. Priznajem da verujem da ima nade. Priznajem da sam idealista i naivan. Samo neka se nešto promeni. Ovo se više ne može trpeti. Pobuna će doneti spas Srbiji. Priznajem da sam večiti pobunjenik!

Tok ka Moskvi ili Briselu
Gasovod koji treba da poveže zapadnu Evropu i Rusiju preko Srbije, probudio je, paradoksalno, staru dilemu: da li se, birajući između saradnje ili nesaradnje sa Rusijom, naša država i politički opredeljuje između Brisela i Moskve?
Istovremeno, "bitka" u vezi sa prodajom NIS-a pokazala je da ni unutar vladajuće koalicije ne postoji konsenzus o pitanju nacionalnog interesa u jednoj veoma bitnoj oblasti, kakva je obezbeđivanje energetske sigurnosti zemlje.
Potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić u petak je "prozvao" svoje partnere u vlasti da ga nisu podržali u odbrani državnih interesa tokom sklapanja naftnog aranžmana sa Rusijom. Tako je, na neki način, poslao poruku da ostale stranke u vlasti rade protiv interesa zemlje.
Iste optužbe političkih rivala padaju u Srbiji kad god neko praktično pitanje dođe na dnevni red, bila to koncesija za autoput, potpisivanje SSP ili nešto treće.
Jedni uvek, navodno, brane nacionalne interese, a drugi ih ugrožavaju, i obrnuto. Činjenica je da ne postoji čak ni prećutni sporazum političke elite - šta su nam to zaista nacionalni interesi. Tako je ponovo, ovog puta prodaja NIS-a uzdrmala političke odnose unutar Srbije, narušila odnose u vladajućoj koaliciji, ali i povampirila podelu na rusofile i evropejce u našoj zemlji.
Profesor Slobodan Antonić, politički analitičar, smatra da je priča o nacionalnom interesu u ovom slučaju čista fasada: - U pitanju su drugi interesi - ekonomski, partijski i ostali - pa ne bih padao na tu demagogiju - kaže on za "Novosti".
- U vezi sa nacionalnim interesom, uopšte, postoji velika konfuzija, a Srbija je karakteristična i po tome što postoje značajne medijske i kulturne grupe koje rade direktno protiv nacionalnog interesa, toliko da otvoreno govore da su "izdajnici".
Za sociologa Milana Nikolića, u Srbiji se jeftino svi razbacuju frazom o nacionalnim interesima, tako da je ne treba ni uzimati mnogo u obzir: - Stvar je po meni jednostavna. Treba da izmerimo egzaktno imamo li koristi od toga da stupimo u ovakav aranžman sa Rusijom ili ne.
Sve ostalo su besmislice. Pa i Rusiji je u interesu da Srbija bude deo EU, zašto bi nas oni odvraćali od toga.
Priča o "patriotama i izdajnicima" tako se iznova vratila na javnu scenu, preko ekonomske pozornice. Svi su u Srbiji protiv svih, isprepletano u vlasti i opoziciji, a na našoj zemlji ponovo se lome oštra koplja geopolitike.