АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ - СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

ИСПОВЕСТ

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.
По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .
А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .
Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .

Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.
Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .
Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо, ка теби - благи човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за св;
77; беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .
Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . . О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку. . .
Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост. . .

Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна. . .
У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи. . .
Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

(nastavlja se...)

...
Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.
Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.
Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.
Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази. . .

VelikiBata ::

АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ - СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ ИСПОВЕСТ Срна сам... Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . . Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим.

Čista kao suza Božija

himna ljubavi



Ako jezike čovječije i anđeoske govorim,a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje ječi,ili kimbal koji zveči.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje,
i ako imam svu veru da i gore premeštam,
a ljubavi nemam,ništa sam.
I ako razazdam sve imanje svoje,i ako predam tijelo svoje
da se sažeže,a ljubavi nemam,ništa mi ne koristi.
Ljubav dugo trpi,blagotvorna je,ljubav ne zavidi,
ljubav se ne gordi,ne nadima se,ne čini što ne pristoji,
ne traži svoje,ne razdražuje se,ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi,a raduje se istini,
sve snosi,sve veruje,svemu se nada,sve trpi.
Ljubav nikad ne prestaje,dok će proroštva nestati,
jezici će zamuknuti,znanje će prestati.
Jer delimi znamo,i delimično prorokujemo:
A kada dođe savršeno,onda će prestati što je delimično.
Kad bijh dijete,kao dijete govorah,kao dijete mišljah,
kao dijete razmišljah;a kada sam postao čovjek,
odbacio sam što je dijetinjsko.
Jer sad vidim kao u ogledalu,u zagonetki,
a onda ćemo licem u lice;
sad znam djelimično,a onda ću poznati kao što bih poznaznat.
A sad ostaje vjera,nada,ljubav,ovo troje;
ali od njih najveća je ljubav.



Prva poslanica svetog Pavla Korićanima,glava 13