BALKAN CAFE "AUSTRALIJA"

PantaOz · Poslao: Uto Dec 11, 2007 8:55 am Naslov: Putujemo... vozom prema Zapadu!

Возом према Западу ...

Рођен сам у срцу Шумадије, на пола пута од Јагодине према Крагујевцу, и то ако кренете путем уз речицу Осаоницу. Нећете видети бог зна шта, тек неколико села, километрима дугачка, развучених кућа ограђених тарабом. И с лева и с десна дижу се не висока брда, шумовита, на чијим покосима спавају неоране њиве обрасле у коров. У иностранству сам од своје девете године а да то нисам ни знао. Трбухом за колачима (јер круха је ипак било), покренули се моји родитељи возом према западу. Јесу ли знали или само наслућивали да Запад почиње послије Шида, тек они се зауставише у Хрватској, а нас, своју дјецу, оставише још коју годину код својих родитеља. Кад се мало средише, доведоше и нас. Тада сам први пут видио многе ствари – електричну локомотиву, велеградске небодере, па Бг па Зг, латиницу и неразумљиве дијалекте, а на крају бескрајну пучину мора. Сјећам се тог мора тада, било је бљештаво и свјетло плаво и некако без јасног краја, а мирис његов ушао је у ме и још не излази.

Тада још нисам знао да ћу ту у Ријеци завршити све моје школе, да ћу на његовом Корзу прославити матуру, да ћу се заљубити у једну дјевојчицу која ми није богом дана била, да ћу се оженити једном другом која се у мене заљубила и да ће ми се ту родити моје двоје дјечице. А све се то догодило и још много тога …Схватих да је и то и све оно одакле дођох, мој завичај – моја домовина.

А онда одједном као гром из ведра неба … сједох и ја на влак, сам, дјецу оставих, док се мало средим – и кренух, куда него на запад, кренух трбухом за слободом. Али тада се запад удаљио и пронађох га таман послије алпских тунела. Не одох даље, ту спустих свој кофер, удомих се у Аустрији и то оној Горњој тик уз њемачку границу. И ето, опет и по други пут нађох се у иностранству. Наставих тамо гдје сам стао – средих се и дјеца дођоше, одрастоше па и не одлазе више радо у свој завичај, а нити ја у свој...

А и када одемо понекад, а одемо јер их још волимо, сваки пут откривамо да су нам завичаји све даљи, и све источнији, све је мање људи који нас знају а све више оних који се питају – шта хоће ови, где су били када је требало и кад је грмило и кад је сјевало. И у мом завичају и мојој домовини све смо више сами, па кад се враћамо и прођемо оне исте тунеле, дјеца кличу “Ето нас кући …!” У мојој дјеци полако настаје нешто ново, у њима видим себе кад као дјечарац први пут угледах море. Моја дјеца постају нека друга, размишљају некако другачије … будућност своју везују за онај исти Запад којег су још моји родитељи тражили.

И јасно ми је коначно да мој завичај више није тамо гдје су моји преци рођени – мој је завичај онамо гдје се рађају моја дјеца и моје дјеце дјеца. Питам се, хоће ли и они тражити нови запад, хоће ли и они кренути трбухом за нечим и оставити своју дјецу – док се мало среде…?

ТоМ, Аустрија
[објављено: 01.12.2007.]

_________________
Vera bez ljubavi cini nas fanaticnim!
Duznost bez ljubavi cini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi cini nas sitnicavim!
Moc bez ljubavi cini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi cini nas okrutnim!
Zivot bez ljubavi cini nas bolesnim!

PantaOz · Poslao: Uto Dec 11, 2007 8:58 am Naslov:

Кад дођеш у Јужну Африку...

Кад дођеш у Јужну Африку... прво што ће ти испричати је виц: Која је разлика између туристе и расисте? – 15 минута! Шала у којој има више од пола истине...Нисмо ми баш научени на сам расизам, па се код наших људи после дужег боравка овде углавном јави патриотизам, односно љубав према свему нашем и величање тог југословенства/српства, а тиме и потреба за омаловажавањем свега туђег...Ја нисам неки страстан патриота, али у овој конкуренцији, стварно испадосмо «небески народ»! Дакле, да поновим да заиста нисам расиста, напротив, али ме до суза насмеје она наша изрека “ради к’о црнац”! Не да су људи овде лењи, него у поређењу са њима ови наши људи испадоше невиђено вредни и радни! А то је сваком сасвим јасно поређење!

Јужну Африку зову нацијом дуге (rainbow nation), јер има свакаквог народа, са свих крајева света...Па тако и наших...Углавном је то неки свет који дође у потрази за бољим животом, да ради и гледа своја посла...Мање-више, са неким планом да заради довољно да може да се врати кући једног дана и живи тамо добро...Ово није нека гастарбајтерска дестинација, нема сезонских послова, нема баш начина да се згрне брдо лове за кратко време... Најбоље пролазе они који су за нешто конкретно баш стручни...Али нема ништа одмах...Тако да је ова земља добра за оне којима се не жури и који су спремни да ту живе и раде и полако стварају...

Ако ћемо поштено,од тридесет хиљада наших људи, можда их хиљаду живи како треба...Неки се баш нису снашли, неки се нису ни трудили, неки се заваравају да знају нешто што не знају (а раде), неки и даље покушавају, неки су на добром путу... Има овде и професора, архитеката, лекара, успешних бизнисмена, заиста вредних занатлија...Али, то су, нажалост, људи који се због лоших искустава држе по страни, углавном избегавајући нашу заједницу...

Они други се углавном друже са себи сличнима, што нашим, што таквима других комшијских нација (Бугарима углавном) и заиста и јесу за избегавање...Они који се нису снашли, из ког већ разлога, се баш нису снашли и углавном се враћају...То је сад нека мода, многи се пакују за Србију, у нади да се тамо нешто променило и да ће им тамо бити боље...У току је неки талас враћања кући, оправдано, чини се...То су углавном људи који овде немају довољно да преживе и једино што их је до сада спречавало је што нису имали ни за карту... И по мени је срамота, што за све те године ни толико нису скупили...

Домовина је, иначе, и најпопуларнија дестинација за годишњи одмор међу нашим светом... Нема везе што кошта трипут више него летовање Маурицијусу, нема везе ни што тај Маурицијус никад нећеш видети, битно је да видиш своје и да будеш виђен... Оном логиком «боље први у селу, него задњи у граду”, како год овде да живиш, тамо си током те три, четири недеље, главни! А за то многи овде живе...Понесу фотографије лавова на слободи, базена и кућерина (за које углавном не могу да плате ренту), сликају неке аутомобиле које нит могу да плате, нит да упале, али само да се код куће види како је нама овде сјајно!

Али, све у свему, није нам баш ни лоше... Моја логика је - докле год живиш боље него што си живео код куће - на добром си путу...А наш народ лепо каже “ко ради, не боји се глади”! Свуда, па и овде у Јужноафричкој републици, важи исто правило!

Јована Мартиновић, Јужноафричка република

PantaOz · Poslao: Pet Dec 14, 2007 7:58 am Naslov:

NOVA OTADZBINA

Došla sam u Ujedinjeno Kraljevstvo 30.05.1999. Iza sebe sam ostavila domovinu Hrvatsku (ili je ona ostavila mene) i otadžbinu Srbiju, u plamenu. Došla sam puna gorčine, gnjeva i cinizma. London me dočekao raširenih ruku.Kao i svakoga.Veliki grad. Najveći. Najljepši. Posle Beograda, naravno.

Kako sam zavoljela Beli Grad (BG) na prvi pogled, kad mi je bilo samo 12 ljeta, tako sam na prvi pogled "pala" i na London.Možda zato što dosta sliči Beogradu.

Živim u gradu sa više od 7 miliona duša.Svih rasa, boja kože i vjerskih ubijeđenja. Nema šta nema. Grad u kom svatko može naći dom. Koji pruža neograničene mogućnosti. Veliki, u svakom pogledu. Grad u kojem će svatko pomoći izgubljenom turisti, u kojem 24 sata možete naći sve šta poželite. Od muzike, teatra, izlazaka, najnovijih filmova...Svega po malo. Prava metropola.

London nije savršen. Ne! Ali je uzbudljiv, vibrantan, pun života svih 365 dana u godini. Ovdje nikad nije dosadno.

Ja živim u sjevernom predgrađu Londona koje se zove Enfild. Fino, midl-klas mjesto. Tipično engleski. Sa ulicama u kojima su sve kuće iste, sređene. Sa puno zelenila, cvijeća, parkova.

Srba u Londonu ima oko 40 hiljada. Tako barem kažu. Imamo prelijepu crkvu Sv.Save u Ladbrouk Grouv. I tipično smo srpski "raštrkani" po uvjerenjima, geografskom porijeklu i prošlosti. Za neke drugi svjetski rat nije još završio. Za mene odavno. Ovo je 21.vijek.

Srbi su neorganizirani u političkom smislu.Ali ne i u dobrotvornom. Tu smo solidni. Brinemo za otadžbinu i pomažemo zajedno sa engleskim prijateljima.

Englezi kao narod su fini. Fama je da su hladni. Mislim da je to greška. Oni samo ne pokazuju toliko emocije. Nisu stegnuti kao mi za porodicu, djecu. Žive i puštaju druge da žive. Djeca odu iz gnijezda rano. Od njih se očekuje da žive samostalno. Ne ko mi.

Vole pomagati. Naučeni su da pomažu, od malena.U školi se djeca uče da onaj ko ima ima obavezu da pomogne onog što nema. A i lako je davati kad imaš.Odvajam običan narod od vlasti.

Englezi vole dobru hranu, fudbal i pivo. Tim redoslijedom. Dobri su muževi (ha,ha,ha), kuvaju, spremaju i ne postavljaju suvišna pitanja. Žene ne vole raditi i nisu "domaćice".

Socijalni život vode u pabu. Uz hranu i piće i priča lakše "teče". Ne zabadaju nos tamo gdje ne treba. Zahvalni su na gostoprimstvu (pogotovu našem) ali se ne petljaju u privatan život. Izuzetno su tolerantni i prijemčivi za tuđe. Veliki putnici i najbolji turisti. Kojim god jezikom pričate ovdje ste dobrodošli.

Danas, 8 godina poslije, gnjeva i gorčine kod mene više nema. Ova divna i velika zemlja me naučila da različitosti mogu i treba da idu zajedno. Naučila me da oprostim i prihvatim. Greške tuđe i svoje sopstvene. Ovaj veliki prelijepi grad pokazao mi je da se i različitosti mogu voljeti. Bez većih problema! Od "provincijskog" djeteta postadoh "svjetska" žena (malo sarkazma). Mora se. Iz ove perspektive naš "tamni vilajet" izgleda mali i još tamniji. A sve naše svađe glupe i beznačajne. Svijet je tako veliki a mi tako mali u njemu...

Zato ja danas Hrvatsku nosim, od rođenja (rođena i odrasla u njoj), u korijenima. Bezrezervno! Srbija je u mojoj DNK-kodirana zauvijek!

A Velika Britanija mjesto u mom srcu ima zaslugom! Pružila mi je dom, zaklon u najgorim trenucima mog života. A to se ne zaboravlja!

Cinizam je ipak još uvijek tu. Oni koji su doprinijeli da ostavim dom dali su mi dom. Oni koji su me bombardovali dali su mi sklonište. Šta je život! Tako ja danas imam tri doma, tri domovine. I sve tri su podjednako voljene. U koju god idem vraćam se kući.

Sandra Tomić, London, Velika Britanija

PantaOz · Poslao: Pet Dec 14, 2007 8:01 am Naslov:

Koja Nemačka?

Čitam ove tekstove i vidim, nema još ni jednog iz Nemačke, a ima nas toliko ovde. Možda se zato i ne mora pričati o njoj, svako ima bar ponekog ko tamo živi, radi, ili i radi i živi, ako se može raditi i živeti istovremeno. I taj neko obično dolazi jednom, dvaput, triput godišnje sa pričom kako je sve poskupelo, kako je kriza ili opet kako su Nemci sve uredili, kako „kindergeld“ redovno stiže i sindikati se bore za svakog zaposlenog. Kako im je gazda pomogao da dobiju vizu ili da nađu stan ili, pak kako su Turci, Arapi i Albanci sve preplavili pa zbog njih obični Nemci ni jednom strancu neće da izdaju stan.

Ima svega u toj Nemačkoj, a pogotovo postoji mnogo različitih Nemački. Pored stare podele na Istočnu i Zapadnu i federalnog uređenja sa 16 država među kojima su i dva slobodna grada-države (Bremen i Hamburg), postoje i mnoge druge, nezvanične, Nemačke. Neko bi mogao da ih nazove „društvenim slojevima“ ili „klasama“, ali za mene su one čak više nego države. Svetovi, reklo bi se. Zato mene Nemačka i podeća na neki restoran iz „Ratova Zvezda“, samo što se razlike među „gostima“ ne vide spolja, nego su iznutra. I da počnem sa „mojom vrstom“ ljudima koje srećem svaki dan na poslu i koje najbolje poznajem.

Prva Nemačka: tehnologija, jednostavnost i otvorenost. To je ona koja voli da se smeje, ali ne zna da se šali. Govori strane jezike, engleski obavezno, ali često i francuski, španski i italijanski, neguje zdravu radoznalost prema slovenskim narodima, ali i zazire od Rusije i Kine. Ima vrlo izraženu ekološku svest, ali ako može, najradije se vozi u Audiju A4 ili u BMWu serije 3. Ide na odmor u Kanadu ili na Tasmaniju i tamo vozi 3 nedelje bicikl po 100 kilometara dnevno i trudi se da popriča sa svakim koga sretne. Vodi računa o zdravoj ishrani i sportu, ali i hranu i sport konzumira brzo i u samoći.

Rado se ženi Kineskinjama, Tajlanđankama ili Meksikankama, a ne tako retko se udaje za Italijane, Turke ili Jugoviće. Kupuje „kuće u nizu“ ili veće stanove u blizini parkova i trudi se da ode u penziju sa 57 godina. Onda odlazi iz Nemačke u Španiju i ne vraća se.

Druga Nemačka: tradicija, poštenje i ozbiljnost. Najčešće se sreće u jugozapadnom delu, van velikih gradskih jezgara. Iako deluje da izumire, u stvari je izuzetno žilava i sve mlađa. Prepoznaje se po tomo što govori nemački sa izrazitim dijalektom i smeje se samo kada se svi u društvu smeju. Često se vidi na televiziji kao član upravnog odbora neke velike firme, ali tada govori engleski sa bostonskim akcentom. Ima male brčiće, nezavisno od pola, i ne dozvoljava deci da se igraju od 12 do 2 i posle 7 uveče.

Bori se protiv zagađenja neposredne okoline i zove policiju za svaki delikt koji se tiče parkiranja, bacanja smeća i dizanja buke. Trudi se da joj deca idu svake nedelje u crkvu i angažuje se prilikom humanitarnih katastrofa kao što su cunami, zemljotresi ili poplave. Rado gleda televiziju i tapše u ritmu muzike. Ako joj se muzika dopada, klati se levo-desno ili napred-nazad i tupće stopalima. Televizor u boji joj ne treba, mada toga nije svesna, i kupuje televizore sa plazma ekranima na sniženju.

Treća Nemačka: rafiniranost, obrazovanje i kosmopolitizam. Na univerzitetima se može sresti u jednoj izrazito gospodstvenoj, a prijatnoj varijanti. Jedna endemska vrsta koju bi trebalo razmnožiti po svetu. Na žalost, ne pogoduje joj svaka klima i treba joj barem 3 generacije da sazri. Lako se degeneriše i onda se može videti na Vagnerovim danima u Bajrojtu.

Četvrta Nemačka: čvrstina, proračunatost i zaboravnost. Takođe se može videti u Bajrojtu. Što zbog Vagnera, što zbog Nemačke. što zbog televizije. Tu spadaju političari, elitni novinari, industrijalci, familije Porše, Kvant, Krup i von XY. Sa njima se nije šaliti, pogotovu ako ti ističe boravišna dozvola. Zato prelazim na:

Peta Nemačka: desna, leva, desna. Desna se sreće najviše na Istoku, mada postoje indicije da je Zapad samo bolje maskira. Obožava da negira istoriju i veruje u argumente sile. Kreće se u čoporima i ima obrijanu glavu, često živi od socijalne pomoći. Hrani se strahom i pasivnošću mase. Pokazuje izraziti smisao za marketing i ima pritajenu podršku u drugoj i četvrtoj Nemačkoj. Mnogi je marginalizuju, što njoj daje vremena da ojača. Još ću ja imati problema sa njom. Leva je prava margina, mešavina hipija, panka i kazačoka. Takođe živi od socijalne pomoći i ne smeta joj što na nju pokazuju prstom. Ona mi ne smeta, ni ja njoj.

Ima još mnogo Nemački: ona siromašna i ona sa džamijama, pa ona sa katedralama, ona što govori „naš(ki)“ jezik i ona sa silikonima, i ko zna šta još. Malo sam ja video, mada mogu da zamislim. Svako iz svog iskustva može da opiše još ko zna koliki broj.

Ono što sam shvatio: Da su Nemci kao Srbi i Nemačka bi bila kao Srbija. To ne bi bilo dobro za ovaj svet, a ni za mene. Ovako imam i gde da radim i gde da živim. Blago meni!Samo što moram da radim i živim na smenu. Teško meni!

D. S. Štutgart, Nemačka
[objavljeno: 12.12.2007.]

PantaOz · Poslao: Pon Dec 17, 2007 6:41 am Naslov:

Бити другачији у Грацу

Одувек сам желела да видим свет. Још као клинка сам маштала. Прошле су године, завршила школу и напокон, дођо и ја на тај запад, у Грац, на високе школе. Није ми дуго требало да схватим како сам промашила град. Нема везе. Чим завршим, идем даље. Већ прве недеље сам видела да неће бити тако лако са новим суграђанима. Они мирни и тихи, а ја ватра.

Прво, много гласно причам па ми је већ у самом старту конобар у ресторану у коме сам ручала и притом причала телефоном са мамом, пришао да ме замоли да мало тише причам да не сметам осталим гостима. Знам да сам дивља, увек сам била. Касније сам приметила да поред улаза у сваки локал у центру града стоји табла на којој јасно пише да се моле гости да не праве буку и да случајно не певају.

Леле, где сам дошла.

Друго,очајнички сам се трудила да упознам нове људе. Себе сам сматрала комуникативном особом која се до тада у животу лако и брзо прилагођавала свим менталитетима и без икаквих проблема упознавала људе. Али, дошла сам у град који ме је натерао да се запитам шта није у реду. Све сам покушавала, верујте ми. Због врсте студија на које сам дошла била сам ограничена на «дружење» са компјутером и мојим радом, и нисам била у контакту са студентима. То ме није спречило да пријавим пар семинара да бих успоставила контакте. То је био други шок јер тамо нико није разговарао - не само самном која сам очајнички тражила друштво и нове људе, већ студенти ни међусобно нису комуницирали. Дођу на почетак предавања, пажљиво прате предавача, дође крај предавања, покупе се и оду. Леле. И како ја да се дружим? Ставе оне њихове слушалице на уши и битно је да је њима лепо. Или изваде књиге и читају. Све је то супер, наука и образовање...Или смо ми у Србији мање волели науку а више ометање наставе?

Други покушај је био одлазак у највећи фитнес центар у граду. Три нивоа, wеllness део на два спрата, теретане на два нивоа, сале за групне тренинге. Женски фитнес центар. Можда је то била моја грешка. Требала сам у мушки да одем али не, ја сам хтела другарицу. Трчим ја на траци и ајде, све се задихамо па и не можемо да причамо. Сиђем у теретану, гомила жена. Ништа. Чује се само дизање тегова и лагана музика. Ајде, можда су им тешки тегови па им није до приче. Даље одем на групне тренинге. Све термине обиђем и ништа сем закључка да пре јоге морају заиста добро да се сконцентришу. Леле. И тако бар годину дана редовно. Добила сам затегнуто тело и кондицију али од комуникације ни «К».

Схватила сам да смо једноставно дугачији. Нити сам ја проблем нити су они проблем. Њима лепо да ћуте а мени лепо да причам. Погрешно место у сваком случају.

Срећа моја што имам два занимања па поред већ поменуте науке сам и сликар једне приватне галерије у Грацу, њихова стална поставка. То значи да су ми слике увек присутне у галерији и да је то моја оаза у којој срећем и упознајем људе. Проблем је што су то клијенти галерије, доста старији од мене. Ја сам њима права атракција: млада, темпераментна, машем рукама док причам, тотална супротност њиховом менталитету. Њима велико хвала јер да није њих не знам како бих издржала живот у Грацу.

Ја желим да освојим свет. Ма колико то можда вама звучало смешно ја сам озбиљна у својој намери. Идем даље. Град је предиван, људи овде заиста искрено воле уметност. Дивим им се због тога. Овај град ћу увек памтити. Имам ове недеље трећу самосталну изложбу за задње две године у Грацу. Јако сам узбуђена у ишчекивању како ће да прође. Купила сам нову хаљину. И мој научни рад приводим крају...

Ускоро ће бити време да кренем даље.

Биљана Аранђеловић, Грац, Аустрија
[објављено: 16.12.2007.]

_________________
Vera bez ljubavi cini nas fanaticnim!
Duznost bez ljubavi cini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi cini nas sitnicavim!
Moc bez ljubavi cini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi cini nas okrutnim!
Zivot bez ljubavi cini nas bolesnim!

PantaOz · Poslao: Pon Dec 17, 2007 6:45 am Naslov:

А како је лепа Холандија у априлу...

Искрено морам да признам да сам се решио да напишем овај текст инспирисан текстовима других читалаца који су се јавили из Кине, Шпаније, Ирске...

По величини је Холандија отприлике велика као Хрватска, а по броју становника нас све са Балкана надмашује: око 16 милиона. Оно што је македонски према српском, то је холандски према немачком. Још и више. Граматика холандског је подударна са граматиком немачког. Једна од ретких земаља на свету која је била и колонизаторска сила а и сама била колонизована. Од Шпаније. Клима је доста влажна али су температурне разлике пуно мање него код нас. Свему томе је крива голфска струја која протиче кроз Ламанш, а која мору даје једну исту температуру. А онда море даје своју топлину ваздуху... Тако имамо не претопла и влажна лета и не прехладне и опет, влажне зиме.

Мени лично је највећи проблем ветар. Нисам га волео ни у Београду, не волим га ни овде у Хагу. Хаг лежи на мору, део Атлантика који је добио име Северно Море, Ноордзее. Има два дела града који излазе на море, један се зове Кијкдуин, други нам је много више познат, Шевенинген. Како год да нам је Шевенинген познат по политичким стварима, то је део града који је доста развијен, има велике делове под парковима, најпосећенији од стране туриста, а сви амбасадори станују у овом монденском делу града. Чак је и 85% амбасада овде стационирано. Шевенинген је заиста посебан. Ако запитате некога ко ту живи одакле је, нико вам никада неће рећи да је из Хага. -Ја сам из Шевенинген-а! И нико од тих људи не признаје да је Шевенинген део Хага. Што административно јесте.

Хаг је опет административно срце Холандије. Ту је и седиште Владе, Парламента, краљичине палате, амбасаде других држава. И сад би свако нормалан помислио да је Хаг главни град Холандије. Није, ако питате Холанђане. То је Амстердам. Разлог: Амстердам је највећи град у Холандији(!). Логика која мени није најјаснија, у том би случају Њујорк морао бити главни град САД, али Холанђани имају своју логику. Која се умногоме разликује од логике нас са Балкана. Што је само по себи опет схватљво, сваки народ је имао своју историју и свој развој током векова.

Када на крају подвучем црту, видим да су Холанђани много прагматичнији, лакши у мењању себе и свог начина живота, флексибилнији. Људи су овде исти као и свуда у свету: неки су паметни, неки глупи, има злобних, има и јако добрих. Постоји ипак нешто што се популарно зове националне особине, како год да је то доста широко и свашта се може подвући под то, покушаћу да пар таквих опишем. Неки су већ описујући Катаонце рекли да су они спрам Шпанаца као Словенци спрам осталих народа Балкана. Тако и ја могу да опишем Холанђане као Словенце спрам Немаца!

Да, да. Постоје и већи Немци од Немаца. У химни Холандије пише да су немачке крви, тога су они дебело свесни. Ипак нису били баш најсрећнији током окупације земље у 2. светском рату. Није им баш било несто посебно лоше, нико их није убијао, осим њихових Јевреја, Ана Франк је најпознатија, али су им Немци отимали сву храну и слали у Немачку за сопствене потребе. Онда ти ипак није баш лепо, ако си гладан и жедан, у земљи која производи хране довољно за потребе још две-три такве земље. Ипак су са одушевљењем дочекали Американце да их ослободе, а и данас је та љубав према Америма немерљива. Сами себе сујетно сматрају најбољима на свету било у чему, једино су ето Амери мало испред њих... И зато се немојте ничему чудити што се политике тиче, они само слепо следе тату из Вашингтона.

Како сам већ рекао клима је доста влажна и стабина, погодна за узгој разних биљака. Позната по цвећу, Холандија је ипак најлепша у априлу, у другом делу априла месеца, када је пролеће већ однело све победе над зимом, када овде настану понекад тако топли дани да се људи купају на отвореним базенима(!), али оно што је најлепше јесу њиве под цвећем дуж обале између Хага и Амстердама. Па се често знамо провозати дуж те руте, само да видимо ту лепоту: једна њива сва у жутом цвећу, па следећа плаво цвеће, па бело, па црвено, љубичасто... Стварно импресивно. Када смо први пут ишли дуж те руте, стали смо на један паркинг а да би пришли и боље видели и осетили ту лепоту. Е тада је настало разочарење: замислите толико цвеће, а нигде мириса!!! Незамисливо, зар не? Тако је вероватно због састава земљишта. Земљиште је пешчано, мада нисам експерт за агрикултуру, мислим да тек црница мозе дати биљкама довољно хранљивих састојака да онда могу да дају и мирисе.

Са д