Ovaj pesnik nije nepoznat u pesnickim krugovima.
Nije jos dobio mesto u citanci,zato ga citamo, na ovim stranicama.

Dragan Jovanović Danilov


GRAĐANIN ORAO


Orla sam mladog zasadio u mom dvorištu
i sad mogu da besedim kako najbolje znam
sa najmoćnijom pticom nebeskom.

I ja sam sanjao kako ova soba leti iznad
moje glave kao ogromna, poludela ptica.
Gledao sam prema nebu, ali žudnja
za svetlošću me je umorila - više ničim
ne ulepšavam varku kojoj služim.

Ipak, moje pozvanje je da hvalim.
Pustiću ja tebe, građanine orle, da se opet
vineš krilima širokim i mirnim, i sa strvinom
u kandžama, kako i priliči, odmoriš se
u vazdušnom moru od sveg zla što postoji.

Jer, ja sam dečak, a ti surovi kralj.
Noje što preživljava smrt svakog od nas.
Let je tvoje jedino oruđe da saopštiš ono
što se, uostalom, ne može lako saopštiti
samo letom.

Baš lepo što je tu, a čini mi se da tog pesnika možemo čitati na još nekim stranicama

Ja ću da dodam još jednu pesmu Miloša Zubca.


NAŠE ĆE PESME POSTATI BLAGE

Naše će pesme postati blage.
beležićemo slova bez napora,
i umetati opšta mesta.

Zapisivaćemo stihove. Po pozivu,
uz blagoslov. Reči, svejedno, ne
pripadaju nama.

Naše će pesme postati nežne.
Nijedna se brazda utisnuti
neće. Detinji obraz nevin je
i svež.

Bez nemira, strepnje
i bola.

veverica ::

Nije jos dobio mesto u citanci

A mesto u ''Srpska ljubavna poezija'' ... ?

KAIROS - Sremski Karlovci 1995.




PLAVET, DEVIČANSTVO - Dragan Jovanović Danilov


Odbacih reči koje nisu devičanstvo, plavet mora,
kraj zavese, s dušom zidne ure snevam,
ja sam dečak-anđeo iz dvorskog hora,
iz jorgovana, iz beline, hoćeš da ti pevam ?

U martu vetar rasprši pelud iz daljina,
k'o repatica praćakne riba, srebrna, skliska
pa utone, dok ležiš naga na divanu odaliska,
moj pogled je tvoja haljina.

I sunce rasipa zlato po zavesama ložnice,
pomiluje tela jantarnim paperjem,
tu ruku blagovesnu, što peludom piše,

kad proleće, nenadno, smeni zimu zasja lice,
zadrhti srce nujno pred bezmerjem
k'o sveća što peščanik je u kome pesak sipi naviše.

Prokleta noć mi je progutala san,
Ali svoju glad utolila nije,
U mrkloj utrobi nestao je sav,
I sad se od mene k'o od stranca krije.

Kako da pronađem put do svoga sna,
Jer sile mraka vrebaju i mene,
Ne mogu da učinim stari plam da gori,
Izgubljen u beznađu plašim se i sene.

Sa svojom iskrom nigde stići neću,
Postiđen, bez nade, nestao bih, znam,
Aveti bi mraka ganjale me večno,
Ne smem se kroz maglu probijati sam.

Zasvetli uz mene, obasjaj me suncem,
Na tren me osvesti, nadu mi daj,
Hoću da uvek, kuda god krenem,
Osetim u sebi tvoje iskre sjaj.



Možda će vam biti čudno,
Ali ja ne volim kada me čitaju.
Nije mi baš najprijatnije,
A osećam i neki strah.

Uostalom,
Mislim da ni ne zaslužujem neku posebnu pažnju.
Ima ih toliko boljih,
Toliko raskošnijih i rečitijih od mene.

Životarim sama na dnu fijoke,
Upijajući zrak svetla
Kad ne zatvore je dobro,
I trpim na sebi gomilu važnijih gluposti.

Ali ne smeta mi sve to, naprotiv,
Prija mi više od slave i priznanja,
Od divljenja ma koje vrste
I odobravanja.

Zato, kada me pročitaš, vrati me nazad,
Zatvori dobro i ostavi na miru !
Mnogo je lepše biti u mraku,
Daleko od rizika i iskušenja.



Gotovo sam zaboravio oluju, olupine
i šiljate stene kod obale,
Gotovo si zaboravila i ti.
Jedino što nas zanima,
Dok sedamo na klimav splav što načinih ga najzad,
Je nebo.
Zato molimo, preklinjemo... verujemo!

Klizimo po vodi dok pogled se gubi na horizontu,
Tražimo obrise i senke prošlosti,
Lažemo jedno drugo da vidimo,
I kao nikada do sada, obuzeti verom, ne sumnjamo!

Ali dovoljan beše samo jedan dodir zenica
I sve ono što pokušah staviti na stranu
Najednom se uspravi visoko,
Bacajući me u senku sopstvenih čula.

Dodir zenica za tren se pretvori u igru usana,
A tela se naša stopiše u jedno.

I nebo se stade spajati sa morem
I pretiti burom.

Ali ništa nam više važno bilo nije,
Ni usplamtelo more,
Ni pogled na horizontu,
Ni nada!

Samo dodir beše vredan što prožima nam tela,
Samo strast i ritam divlji,
Samo ljubav naša vrela.

Ruka na srcu, uzdah na usni, pomešan znoj,
Poznati zadah, stisak što prija... i krik.


***


Odjednom je opet vedro, a more mirno,
Kao da se ništa desilo nije.
Ti se zagonetno smeškaš,
A ja sam u dilemi:
-Ili sam sve ovo samo sanjao,
Ili si me ti, draga moja, još jednom iskoristila.

Pitaše me zašto sam tako bled
I zašto se ne osmehujem kao ostali.
Htedoše da čuju šta se to dešava samnom,
Jesam li se razboleo, možda,
I treba li mi pomoć.

Saslušah ih i okrenuh glavu,
Da ih lažem... nisam hteo:
Istina je da sam bled i da se ne osmehujem kao ostali,
Tačno je da se samnom nešto čudno događa,
Ali pomoć neću!
I rekoh im zato: "Ja bolujem od nedostatka reči!"

Pogledaše me nemo, učinivši mi se bliski na trenutak,
Onda im iz očiju zaiskri čuđenje,
A zatim i podsmeh:
"Kako to misliš?" - upitaše me zbunjeno.

Htedoh da im objasnim, skoro počeh..., ali ne...,
Suviše malo reči mi osta
Da bih ih trošio na tako beskoristan način!


Budi li te pogled kojim te dotičem,
Dok se izvijaš i gamižeš kao zmija,
Dok te plima zadovoljstva zapljuskuje
I iznuđuje uzdah iz uzavrelog tela?

Osećaš li možda moju ljubomoru,
Radoznalost što moli i preklinje da priznaš?

Obuzeta strašću, lagano se pomeraš,
Nećeš da shvatiš,
Htela bi da večno traje ples
Što od tebe nevernicu stvara.

Znam da si s drugim,
Ali nemam snage i neću da verujem u to.

Čekam da sve mi priznaš,
Samo požuri.
Kada stvarnosti se domogneš, u oči me pogledaš,
Tad biće kasno.




Ne želim da otvorim oči,
Prokletstvo je leglo kraj nas,
Kamen oko vrata nosim,
Ni bog mi ne nudi spas.

Hoćeš li samnom da žmuriš,
Dok demoni ne utole glad?
Pusti ih nek se ižive,
Pobegni od svega sad.

Žmurićemo tako sami,
Nemoćni da dignemo glas,
S glavom u pesku, možda,
I naš će doći čas.

Večeras je
Sve što osjećam, tebi rekao bih
pa nek' riječi izgore
na kog' te podsjećam, sjetila se ne bi,
jer me voliš najviše.

Kako dani prolaze,
to me ne pitaj
oči same govore,
suzama se opet ponadaj.

Večeras je, dušo, rođendan tvoj
još malo pjesma naša će proć'
vino i svijeće, na stolu ruže dvije
a znam da ipak nećeš doć'

Gdje god bila ti, nek' ti je sa srećom,
moja plava ljubavi
družio sam se dugo sa nesrećom,
tugu više ne mjerim

Kako dani prolaze,
to me ne pitaj
oči same govore,
suzama se opet ponadaj.

Večeras je, dušo, rođendan tvoj
još malo pjesma naša će proć'
vino i svijeće, na stolu ruže dvije
a znam da ipak nećeš doć'

....vino i svijeće, na stolu ruže dvije
....a znam da ipak
....nećeš doć'....

Prazan sam - kao pučina
prekrivena sjetom prostranstva
i nestajem polako -
kao horizont ispunjen purpurom prolaznosti
i nadom da ogledalo noći
u svoj odraz ne stavi naličje sna,
nego hiljadama zvijezda prekrije
ovo malo neba - iznad naših glava,
ludih glava koje
očima - slušaju
ušima - govore
ustima - gledaju ...
Prazan kao pučina
i pun kao tuga,
nestajem slušajući, gledajući, govoreći
u gluhoći, sljepilu, njemosti ...
Prazan kao pučina
i pun kao tuga...

Nika Dusanov


KASANDRA


„Hajdemo kući" ispružila je ruku
prema ptici koja je skakutala u vrtu. „Lep je bio“
šaputalo je cveće
iz donjeg sveta
„Lep je bio“ — ponovila je ptica i
provukla je prste kroz njegovu kosu
Navikla je na njega tražeći oblike
u koje da ga smesti
i slediše je predmeti u koloni
u ljubavnoj šetnji do ivice vrta
„Moje divne stvari, vi koje ste
deo njega, puštam vas, budite slobodne,
vdite i množite se!“
„Lep je bio“ — reklo je tužno ogledalo zadnjim pogledom
„Lep je bio“ — ponovila je ptica
Zatvorila je knjigu i legla kraj njega
„Lep je“ — pomisli
i stavi mu ruke na lice.

KAD NEKO DOLAZI
SVE ŠTO JE STVORENO SE VRAĆA


U zagrljaju iza ugla prepoznaćeš
da neko negde odlazi. Svaki put je tako.
Živimo između dve istine
kao neonka koja se koleba u
praznom hodniku. Moje srce skuplja
sve više ljudi, jer njih više nema.
Tako je uvek. Četvrtinu od budnosti
trošimo na treptanje. Stvari
zaboravljamo još pre nego što ih izgubimo –
svesku za krasnopis, na primer.
Ništa nije novo. Sedište u
autobusu još uvek je toplo.
Poslednje reči se prenose
kao ukošene kofe u uobičajenom letnjem požaru.
Sutra opet će se ponoviti isto –
lice pre no što iščezne sa fotografije
najpre će izgubiti bore. Kad neko odlazi
sve što je stvoreno se vraća.


Stih Jorana Tunstrema.


(preveo s makedonskog: Duško Novaković)

ONO IZMEDJU


Pogledaj gore, dno bestidno
izvilo je kičmu vremena
postankom prijeti svakom nestanku
i grohotom zvijezdanog plača
žali za dubinama kolijevke,
uzglavlju rođenja čupa snove.
Pogledaj dole, visina bešćutna
polegla kao tišina
muzikom opijena,
rastrgla okove šutnje
pa prijeti li, prijeti
svakoj misli - riječ zakovala
kao raspeće da je nosi
dok krvavim stopama cijeliva puteve
onog što bješe i onog što će biti.
Zažmuri, ne gledaj
ono između - oko ne trpi.
To grč je nakovnja
To cik je vode užarene
To smijeh je umirućeg
To plać je živog
To smrt
je rođena
To život je umro.
Zažmuri, ne gledaj
to je ono između
to je ono što se zove:
ČOVJEK ...


Gdje je ljubav?
Dal' od čovjeka do Boga
il' od Boga do čovjeka ...
Il' u čovjeku živi
iskra da ljubi
samo svoju riječ, samo svoje snove.
Gdje je ljubav?
U stegama prošlosti,
u snovima sadašnjosti ili
u praskozorju budućnosti ...
I nigdje ljubavi
do u grču slobode!


Čovjek je san, nećiji san
sanjan - nedosanjan kao daljina
i sve sto ima to je noć i dan
i odjek pogleda u ogledalu daljina


Zlatko Adilovic

Pesmu; KAD NEKO DOLAZI
SVE STO JE STVORENO SE VRACA,
napisao je Nikola Madzhirov,makedonski pesnik,mladje generacije.
(Videh da sam propustila,pa da ispravim).

Ajoooooooooooooooooj!
Cek da stavim sesir!
Kako gornji naslov kaze ;ODLAZI!
(Ne volem odlaske i radi mi cika Freud).
Fala drudarice!