ZVERKA ::

Bato ,ti i ja odmah u cosak.

Ma ne u cosak!
(Sto ovi ljudi vole coskove).
Prica je bitna!Pricajte nam price!
A znate vi to!

Ma ona to mislila ko u 'stara dobra vremena', znas ono kad smo bili mladi :-D ... A evo i price:

Robert Valzer - KOLO

Iznenada, pre nego što drugi i saznaju, neko biva proglašen značajnim i velikim. Ko je to prvi izjavio, kasnije se, u gomili, obično ne zna. Čini se da se život i igra života često baziraju na mnoštvu pregrejanih i uzbudljivih nepreciznosti i da, a to osećaju svi, razboritost ne doseže visine. Ima i takvih koji su iznenadjujuce zadovoljni prosečnim, a to i nije toliko čudno. Želje i lakomost na kraju krajeva tvore uvek harmoniju sa sposobnostima, i ne prodje ni godina dana, a da čovek oseti šta mu otprilike prija. U krugu igre nalazi se usamljenik koji plače. Svi ostali se prave kao da to ne primećuju, a to je bar prikladno. Ako saosećam, trebalo bi da mu pridjem, da ga zagrlim i vratim veru u život ali, toga se ljudi pomalo plaše. Koliko svi oni samo duboko i mnogo poštuju i vole sebe! Takav je zakon prirode. Ljubav igra neobičnu ulogu na zelenoj poljani života. Dvoje se vole, a da pri tome nisu sposobni da jedno drugo poštuju. Dvoje se medjusobno zanemaruju a ipak izlaze jedno s drugim na kraj. Ljubav se ne da spoznati i ona je cilj zabludelih. Tu je neko ko bi rado da bude nasilan, ali se na njemu već vidi da nikada neće imati priliku da vlada i zapoveda. Neko drugi bi hteo da bude nečiji staratelj i da se stara o drugima. Čudna igra zivota! Vidimo snežnobele leptire kako naokolo lepršaju: to su misli, njihova nagrada je lepršanje, zamor i pad. Vazduh je pun neizgovorljive čeznje, vreo od okajanja. Na jednom jednostavnom mestu stoji otac i kada neko od ljudske dece skoči k njemu da bi se požalilo, on mu se samo blago osmehne i zamoli da se vrati u krug igrača. Kada neko dete umre, odigralo je. Ostali, medjutim, igraju dalje i dalje.

Robert Valzer - EMIL I NATALIJA

Jednom su velike pahulje padale u dvorište dvorca. Nije ni potrebno da naglasim gde je to bilo. Dovoljno je da je tako.

Juče sam se opet ponašao tako slatko neodgovorno, svi principi štednje su bili daleko od mene. Čini mi se da su juče sve čaše piva, čije figure mi koče misli, bile kolosalnog formata. Ne samo zbog toga, upuštao sam se sa svakom od njih. Nije izmišljotina, već čista istina da sam uživao u najlepuškastijim komadima sira koji se mogu zamisliti.

Retko kada mi je grad, u kojem sam često stvarao jednostavne pesme, pogleda uvek usmerenog u nebo, izgledao tako bajkovito kao sinoć.

U jednom lokalu, neverovatno velikom, sedeo je neki trgovac i promatrao okolinu. Negde drugde je sedeo neko ko je razmišljao o kupovini kuće, imanja, vile ili konja.

Nehotično sam u svetloj sali razmisljao o plamenim jezičcima lampi koji su nekoć samo stidljivo bacale svetlost.

Nadam se da smem da pomenem kako sam od neke prodavačice novina kupio novine, od prodavačice cveća jedan buket, koji sam predao u vlasništvo nekoj gospodji koja me je ohrabrivala u ubedjenju da joj se buket dopada i će ga rado smatrati svojim.

Dugo sam stajao, razmišljajuci o opštim stvarima, ispred izloga neke robne kuće, posmatrajući u njemu izloženu kombinaciju, dok mi nije palo na pamet, sto je već trebalo ranije da se desi, da sebi saopštim kako je vreme da krenem dalje.

I krenuo sam, a sa mnom su išli i svi ti drugi. Sa mnogima sam hodao paralelno, ali bilo je i onih koji su mi sekli put.

S kakvim sam samo oduševljenjem posmatrao pokrete devojke koja igra. Prebacivanja najnežnije vrste proletala su halama osetljivosti moga srca. Osim toga, još me nikada nije neka lektira tako oduševila kao ova, koju sam pozajmio, koju volim.

Natalija je ime nevernice, Emil - njen dragi. Sedeli su na klupi; oko njih je bilo tiho. On je uza se imao revolver.

Natalija je, činilo se, imala neke razloge da drhti pred njim, ali da li je Emil bio u stanju da se odluči na krajnji korak? Pa on je tako obrazovan! U trenutku kada se desilo da se njegov pogled udubi u vitkost njenog vrata, spustio je revolver. Odahnula je.

Alpi su bili svedoci predstave, koja se odigrala u unutrašnjem životu Emila i Natalije. Na njeno pitanje: "Šta si to nameravao?" odgovorio je: "Hteo sam da ti se osvetim." - "Divan si", prešlo je preko njenih usana.

I poljubila ga je.

U uverenju da sam napisao nešto divno, ustajem.

LEKTOR


Neko je ukrao list iz knjige, iz nekog dobrog, poznatog romana. Neko, ko je bio potpuno nepismen, svojim nepogrešivim njuhom procenio je da je baš taj list suvišan.
Pismenom čoveku trebaju decenije da spozna delić suvišnosti, nepismenom je dovoljan sekund da ispravi grešku pismenog.
Recite mi, molim vas, kada bi se pismen čovek, dosetio da u list od knjige, zamota jedan dobar cigar duvana?


POTOP

U velikom gradu, jednog jutra, milion dečaka i devojčica se dogovori da se istovremeno upiški, usred grada.
I sad je potopljen ceo grad: Vožači automobila veslaju; umesto autobusa idu hidrogliseri; muškarci idu na posao u čamcima; žene, razgolićene, plivaju na kafu kod komšinice; deca, umesto fudbala, igraju vaterpolo; šalteri rade samo na višim spratovima; đubretari i odžačari, u ronilačkim odelima, traže dobrovoljni prilog; privatne radnje su na splavovima; turisti pecaju ribice…
Bilo kako bilo, tek - grad funkcioniše.
Jedino kurve čekaju da deca odrastu.
Jedino deca ne znaju da kurve vladaju svetom, i da će ih taj nestašluk, jednom, skupo koštati.

Dejan Tofcevic:

Živeli, Sokrate!

Znate li ono kada su u Staroj Grčkoj osudili Sokrata na smrt jer je kvario omladinu i govorio protiv bogova, potom ga zavorili u ćeliju, a on odbio pomoć prijatelja koji su došli da ga izbave, pa kada je došao kuvar sa čašom vina otrovanog mlevenom kukutom i pružio mu je: znate li šta je tada rekao?
Rekao je "Živeli!", i popio je. Iako, možda, u to vreme nije vladao takav običaj?

Dušan Krivokapić: Žilet

Bol. Krenuo sam u WC da pišam. Što bi rekli: "jedna od fizioloških potreba".
Stajao sam pored pisoara koji se nalazio odmah pored nužnika.Znate, onih gdje kenjaju.Ma, nemam jak rečnik, ne znam kako da se izrazim. Skapiracete me,valjda? Odjednom se pred mene stvori čovjek.Imao je sjedih dlaka na zulufima.Lice mu je bilo izranjavano,i puno ožiljaka.Vjerovatno se brijao tupim brijačem.Ne znam.Ono to sam sigurno znao,jeste da je strašno bazdio.Nosio je izlizanu teksas jaknu,poderane čohane pantalone i cipele,koje se ne bi mogle bas precizno opisati.Znam da je na lijevoj cipeli falio jedan dobar komad đona.Nije nosio čarape. Pogleda okolo.Bože,kada je prošao pored mene,mislio sam da ću umrijeti.Odjednom se oglasi,svojim promuklim glasom: - Sranje! Prikupio sam svu habrost,duboko udahnuo,i izustio: - Nešto nije u redu, gospodine? Pogleda me.Nosio je nož.Misim da j bio "skakavac".Svejedno,trudio sam se da ga izbjegnem.Stezao ga je i kao avet,gledao u mene.Oči su mu bile sive.Odvratno. - Šta?! - Pa...vidim da nešto tražite. Mislim,ako bih Vam mogao pomoći?" - Sinko,jel' ti to mene malo zajebavaš? - Ne!Ne!Otkud Vam to,hm,gospodine? -Slušaj, večeras sam tako raspoložen da nekom prekoljem... da nekom prekoljem - onda se udari po celu sa kojeg se slivao znoj. Morao sam nešto preduzeti.
- Da ne znaš, možda, kako se zove ona kožasta cijev ispod grla?
- Grlo, grkljan, dušnik, jednjak!
- E,to,to. Da.da, hm....
Toalet je bio prazan.Samo nas dvojica. Kada bi me zaklao bilo bi mi mnogo lakše.Šta bih ja mogao? Narkoman sam, šmrcem,f iksam se, imam AIDS. Doca mi je rekao da imam jos samo šest mjeseci života. Bolje da me ubije.
- Gospodine!
Okrenu se.
-Reci!
-Evo, ja....
Tada mi krenu flashback. Rođenje. Smrt. Majka. Smrt. Otac.Samoubistvo. Sestra. Droga. Veza.AIDS. Onda naslijedi teški uzdah. Znate kao onaj posle.. Nije vazno. - Reci, šta? - Evo,ja,ja bih.... Zapisivao sam adresu hemijskom olovkom na parcetu presavijenog toalet papira.Velikim slovima napisao:RAK.Zgrabio je papir,i izašao.Ja sam ostao da sjedim u ćosku.Stidio sam se sebe.Užasno.Psihopata.Sta ću ja?Važno je da sam ja spasio svoje jebeno,mlado,sidaško dupe.U dzepovima sam imao nekoliko novčića. Otisao sam do obližnje trafike.Ispred trafike,jedan jasen je,prkosno, izbijao iz betona.Drvo,bjese obljepljeno crnim i plavim plakatama.Stajao sam ispred trafike.Trafika je izgledala užasno.Trošna,na nekim mjestima potpuno zarđala. Malena vratanca zaskripaše.Pojavi se lice,bolesno od osipa. Samo sam po glasu mogao pogoditi da je to žena.
Upita me:
- Izvoli, momak! -
Žilete za brijace, imate li?
- Evo!
Baci pred mene mali paketić.Bio je napola otvoren.Nisam imao izbora.Platih. Sada sam tu, na cesti. Sam, praznih dzepova, neobrijan, sa manje od šest mjeseci života. Momak odmace za jednu uličicu, dok pored njega proletjese kola hitne pomoći i policije.

Marko Car: Pobunjenik i mali covek (esej)

(posveceno W. Reichu)

Pobunjenici ne predstavljaju nikoga. Samo sebe same. Samo svoje živote, samo svoja gola tela. Pretenzija da budu više vodi ih u hipokriziju, jer čovek i nema ništa osim svog tela i svog života.

Kada su bili deca, mnogi pobunjenici su slušali svoje roditelje kako se žale na šefove, posao i dnevnu rutinu života posvećenu Mašini. Kada su odrasli, isti pobunjenici su nastavili da maštaju o tome da će svet koji su oni lično zamislili biti “pravedniji i bolji”, da je dovoljno da se naša pokornost Mašini, naše dnevne obaveze prema njoj drugačije raspodele. Koga predstavljaju pobunjenici? Kome treba priča po kojoj će sve biti dobro ako neko drugi bude čistio kanalizaciju. Dok postoji kanalizacija, biće i čistača kanalizacije. Dok postoji masovna proizvodnja postojaće i robovi na pokretnim trakama.

Mali čovek, u čije ime pobunjenici govore ne voli pobunjenika. Mali čovek Latinske Amerike voli “slobodne ekonomske zone”, mesta uz granicu izmedju SAD i Meksika u kojima “ekonomija cveta” a pojmovi kao što su “godišnji odmor”, “bolovanje” ili “zdravstveno osiguranje” ostaju trajno nepoznati. Ko je doveo malog coveka u slapove velikih gradova? Niko, došao je sam. Mali čovek je mogao biti nezavisan i odvojen od blagodeti civilizacije, ali nije želeo. I on je gledao TV, i on zna da oni koji “uspeju” voze skupa kola i imaju bazene. Šta reći o malom čoveku Kine koji živi u kapitalizmu pod upravom komunističke partije, o stotinama miliona koji maštaju o sreći posedovanja stvari. Zar da im zamerimo? Gladan ne veruje sitom, i obrnuto.

Pobunjenici maštaju o svesti i oslobođenju. Mali čovek, radnik sofisticiranih fabrika mašta o penziji, o mogućnosti da kupi prikolicu ili karavan kojim će kada ostari da bezbrižno putuje. Ćelavi, istetovirani, izbušeni, kriminalcima slični radnici jedne svetski poznate fabrike kamiona kojima je kosa otpala zbog rada sa agresivnim lakovima i bojama su na svoje stanje sasvim ponosni. “Mi smo klub žilavih”, kaže jedan od njih. Omiljena filozofska tema radničkih kantina (koje većina naših pobunjenika zapravo i ne poznaje već su o tome samo čitali u teoriji) jeste: šta bi radio(la) kada bi dobio(la) pedeset hiljada eura. Odgovori su maštoviti i neoriginalni.

Mali čovek zaista uživa u svom položaju. Svejedno da li se društveno ekonomski sistem u kome živi naziva socijalizam, kapitalizam, feudalizam ili robovlasnički sistem, mali čovek uživa i zadovoljan je. Da nije zadovoljan, pobunjenici ne bi bili u manjini, nešto bi se promenilo. Mali čovek radi na pokretnim trakama, dopušta da mu tejloristička ekonomija uništi telo, dopušta da mu ekonomski zakoni unište porodicu, prijateljstva ili seksualni život. Mali čovek vredno radi na poljima robovlasnika, mali čovek čereči i na točku muči druge male ljude koji su se pobunili. Mali čovek ćuti dok mu u ranu zoru Staljinovi policajci odvode susede. Mali čovek upravlja gasnim komorama. Mali čovek projektuje gasne komore, a kada se vrati s posla njegova supruga je presrećna, jer zaboga, on je postao Glavni inženjer (za projektovanje gasnih komora). Mali čovek srećno otima stanove, zemlju život pripadnicima druge nacije sa kojima su do skora živeli zajedno.

Mali čovek je srećan. Malom čoveku pobuna nije potrebna. Mali čovek hoće da preživi. U nekim južnoameričkim plemenima status muškarca odgovarao je broju jaguarovih zuba na ogrlici. Postojali su i određeni tabui, i ako bi ga neko video da pomaže svojoj ženi u pripremi ručka, naš mali čovek plemena gubio bi status Velikog lovca. Danas ne treba loviti jaguara. Moguće je posedovati automobile marke “Jaguar”. Želja malog čoveka za statusom je demokratizovana. Međutim u doba našeg lovca, čovek je mogao da ode negde daleko, da negde u šumi nađe kutak za sebe i svoje istomišljenike. Mogao je da se pobuni. Sada šume više nema, sva sredstva za proizvodnju su u rukama svetske Mašine.

Zato pobunjenik koji se bori “u ime malog čoveka” nema nikakvih izgleda. Mali čovek je prozreo takvog pobunjenika. Mali čovek mrzi maštare koji bi da mu oduzmu sigurnost i miran život do penzije. Zna mali čovek o čemu se zapravo radi: Lenjin je preuzeo mašinu od Cara. U Barseloni 1936. su se anarhističke fabrike takmičile u proizvodnji nastavivši da konkurišu jedna drugoj. Anarhistički kapital / državni kapital / privatni kapital. Svejedno je, neko uvek čisti govna. Vešanje, streljanje, električna stolica. Izaberite sami.

I tako dolazimo do teškog pitanja: šta je to autentična pobuna? Moj skromni odgovor jeste: Autentična pobuna je ona pobuna koja dolazi iznutra, iz tela. To je slepa pobuna tela, pobuna vezanog konja, pobuna životinje u nama, pobuna neplemenitog divljaka, nemoralna pobuna, pobunja sluzi i izlučevina, Pobuna kojoj ništa nije sveto, pobuna koja i ne zna da je pobuna. Pobuna koja je neznatna i pobuna koja je divlja. Pobuna je i majka koja mazi svoju bebu, otac koji je srećan samo zato što mu je sin napravio prvi korak. Prihvatanje postojanja bez društvene ambicije, škole, usavršavanja i ostalih agentura Mašine. Obično postojanje po sebi je dovoljno, retko da je postalo pobuna.

Do sada se ni jedna pobunjenička ideologija nije osvrtala na ovako opisan oblik pobune. Na ono što se stvarno buni u nama. Jer, malom čoveku koji se plaši, koji umire besan i bolestan od rutine, koji bunca u krevetu od frustracije, koji muči i biva mučen od strane drugih malih ljudi treba objašnjenje za njegovo stanje. Američke domaćice na prozaku, frustrirane devojčice na dijetama, mučenici plastičnih operacija u ime estetike. Oni čekaju odgovor u Mašini koju sami grade. Izlazna strategija jednostavno ne postoji. Ljubavi nema, ako hoćete samo uzmete i otmete. Rešenja nema u logici tržišta, u jeziku kojim se obraćamo i koji je u nama porodila kartezijanska nauka i dve hiljade godina ovakve civilizacije. Pa, mi smo slepi robovi ukinutih svakodnevnica.

(Pisao bez ambicija jedan mali čovek koji nije spavao čitave noći nakon frustracija i poniženja koje su mu naneli drugi mali ljudi u jednoj od kaznionica Progresa u kojima su mučenici i mučitelji zajedno zarobljeni logikom nerazumevanja.)

Credo quia absurdum *



Kada me je slagao prvi put, poverovala sam mu. Kada me je slagao drugi put, poverovala sam mu. Treći put, takodje.

Godinama smo već zajedno. Ja mu i dalje verujem, ali je on prestao da laže.



* Verujem, jer je apsurdno

( Objavljeno u Antologiji kratke priče "Čuvari Ozona")

"sjecam se kako jedne veceri, poshto je koricu hjleba i glavicu luka, mashio
rukom za kofer, izvukao odatle ogroman svezhanj novca, i dok ga je histerichno milovao, onako zabalavio, privijao ga je uz srce i progundjao:"samo sa njim se osjecam kao intelektualac"- Yuri Mamleev

Danijela Slavica Milović:
Početak petka

Među prstima držiš cigaretu. Kao neboder je izgorjeli pepel.
Siva kula, valjak koji nakošen prijeti. Među začuđujuće bijelim prstima zatočio si naviku. Prstima koji su prije sat vremena prošli kroz pepeljastu kosu i preko brade dok si se gledao u zrcalo misleći kako stariš. Ipak, pogled je tvoj kicoški i tvrdo, muški zavodan.
Zima je morska i plava. Mnogobrojna. Duga i lijena. Život ne donosi više iznenađenja. Sati se samo nižu jedan na drugoga, bez posebnih, sitnih, intimnih radosti. Umara te tromost. Još jedna večer koja je trebala biti zanimljiva prošla je bez uzbuđenja.
Pališ auto. Hladno je. Cesta je duga, mokra od kiše koja je dobro oprala prozore na autu. Razmišljaš.
Ona djevojka ipak nešto vrijedi. Kao da nosi neku tajnu u onoj ogromnoj torbi. Rekla je da voli Andyja Warhola. Što je zapravo htjela reći, bi li iz toga mogao izvući nešto korisno? Djeluje premlado. Premlado za što? Otkud se stvorila? Srebro na ušima.
Gledaš u radio i nećkaš se da ga upališ, ionako ćeš za samo petnaest minuta biti doma. A stvarno bi bila ogromna sreća da na nekoj od milijun stanica pogode ono što bi te sad oraspoložilo. Pjesma koja bi te vratila, izvukla iz tupila... Koja bi to bila pjesma? Pitaš se kako ti se to moglo dogoditi? Ti si oduvijek bio vedar, optimističan čovjek. Godine? One valjda čovjeka taru.
Kako to da je Davor tako,... sretan?! Uvjeren je da svi cijene ono što on radi. On spašava ljudske živote! Ono čime se on bavi je «sveto». Ma, on je u biti samo jedan stari egocentrik. Naporan je sa svim onim pričama. Stalno maše rukama, dok mu se na kutevima usana sakuplja bijela pjena. Gadljivo. Ali ipak, supruga ga voli – vidi se, a ima i dvoje savršene djece. Svi izgledaju sretno. Zadovoljna obitelj. Pa što, isto izgledaju obitelji i prije raspada. Tako ste izgledali i ti i tvoja obitelj prije šest godina, kada si se zamalo razveo od Mire. Ili kad je ona histerično razbila pola kuće i htjela te ubosti nožem.
Na cesti nigdje nikog. Prošla je ponoć. Počeo je petak.
Odlični su bili nekada ti počeci petaka. A što je sad ostalo...?
Pitaš se čeka li te ona? Plavokosa djevojka iz davnog susjedstva. Mira - tvoja prva ljubavnica. Već je legla. Tamo je daleko na drugoj strani kreveta. Godinama se više ne približava. Nekada je to bila njezina igra: najprije nogama pa..., stvarno je to bilo davno. Samo ponekad kosa joj se sada dotakne tvojih ruku. Siguran si da više nema snage slušatiti te i diviti se svim tvojim postignućima. Sve tvoje napisane knjige, nagrade, promocije, primanja. Slava i prazan krevet. Telefonski pozivi i pisma obožavateljica. Ženski parfemi na tvojim košuljama. Svega joj je puna kapa. Ima možda i pravo. Često si bio gnjida. To si joj priznao prije šest godina i vjerojatno je zato ostala. Ili je to bilo ipak zbog Tine. Nikad nisi bio dobar otac. Samo prvih par godina dok je još bila mala, bila ti je zanimljiva, kao mala životinjica. Kasnije te je izluđivala njena vriska, oni odvratni dječji rođendani sa milijardu djece poslije kojih je kuća izgledala kao štala. Čemu sve to, pitao si se. Prijateljice sa «engleskog» i iz razreda, kuma i kum s troje djece, susjedi, bliža rodbina, bake i djedovi, Bože! Stvarno, dobro je tada Mira tvrdila – nikad se nisi trebao ženiti. Ali kukavica u kicošu je preklinjala.
Žao ti je sad svega, a najviše nje. Mogla je biti sretnija, mogla je postati jaka uz nekoga tko bi je više cijenio. Sve što si joj dao je Tina. Jedina kap ljubavi. Centar njezina života. Možda još nije kasno da oslobodiš sve, i Miru i Tinu i sebe. Svi bi još mogli na vrijeme početi drugačiji život. Ti sam, a one zajedno. Ali zašto ti da budeš osloboditelj, zašto one ne bi poduzele nešto? Nogom gurnule - slavnog sebičnjaka i stranca u zajedničkom domu.
Andy Warhol? Je li htjela nešto od tebe? A što bi joj to dao i da je htjela? Možda još imaš nešto. Nešto dobro kao stari brendy i cigara. Da je izludiš, pa kad ti taman postane prisna, meka i dohvatna, odleprša, jer si naboran, jer su ti dlake na prsima sijede, jer te zna uhvatiti išijas, jer ujutro kašlješ od cigareta? Gledaš se u retrovizor. Gleda te par istine. Još uvijek tvoje oči, siguran si, pamte mnoge žene.
Za sada je to bio samo čvrst stisak ruke. Hladnom rukom stisnua te neočekivano jako, kao muško. Ošinula modrim okom i okrenula se na peti. Tko je ona? I zašto sad?
Škiljiš u radio, možda ipak neka stara stvar. Klik. Arsen Dedić «Ne daj se Ines». Ajde, nije katastrofa. Netko kuka ili je na programu emisija o poeziji. Ne vidiš cestu od pljuska. «... dugo je pripremano naše poznanstvo, i onda slučajno, uz vruću rakiju, i sa samo nekoliko rečenica loše prikrivena želja...», priča Arsen. Staješ na benzinskoj postaji po cigarete. Odavno već pušiš u autu. Mira je jedno vrijeme ludila zbog toga, ali od prije tri zime ima svoj auto. Odmah si joj popustio. Nije te više tjerala da ju voziš na sve strane.
Ulaziš u dvorište. Kiša ne staje. Svjetla ne gore. Tišina kao u grobu. Zapalit ćeš još jednu cigaretu u kuhinji. Odgovara ti kućni muk. Oduvijek je za tebe kiša bila simbol tuge. Debela tuga. Crna, s korjenjem u kostima. Pitaš se gdje je do vraga pepeljara. Nema niti jedne. Sve je prazno, nema posuđa uopće. Gle, vidiš sad da nema niti zavjesa. Opet valjda mijenja boje. Poludjela je. Šuljaš se u zahod kad i tamo samo tvoje stvari. Prazan krevet, ormari...
Otišla je.
Srce ti jako bubnja.
Usta su ti suha.
Osjećaš golemu rupu pod nogama.
Usisava te ogroman nijemi vrtlog.
Tišina.
Mira te je ostavila. Otišla je k Tini u Zagreb. Ostavile su te. Sad si sam.
Početak je petka. Ma kakav bio on je sad samo tvoj. Od ove zime slobodan si kao more. Olujno sivo i teško. Staro, moćno more.

Prokletstvo ovog nased vremena je da:

Imamo sve vece zgrade, krace karaktere, sire ulice ali uze vidokruge
Trosimo vise ali imamo manje. Kupujemo vise ali sve manje uzivamo u tome. Sada imamo sve vece kuce ali sve manje porodice. Sve nam je olaksano a mi imamo sve manje vremena.

Skolujemo se sve vise, ali sve to ima sve manji smisao, imamo sve vise strucnjaka ali I vise problema, medicina nam je sve bolja ali smo sve bolesniji.

U danjasnje vrijeme mi pijemo previse, pusimo previse, trosimo bez mjere, prestali smo da se smijemo, vozimo prebrzo, budimo se umorni, ne citamo, gledamo tv previse I prestali smo da se molimo.

Sve smo materijalno bogatiji ali imamo sve manje vrlina. Pricamo sve vise, rijetko volimo I sve cesce I cesce mrzimo.

Toliko smo uznapredovali da smo cak putovali do mjeseca ali nam je tesko zakucati novom susjedu na vrata I upoznati se.

Radimo velike stvari ali ne I bolje stvari. Trudimo se da ocistimo zrak ali smo zagadili nase duse. Naucili smo kako kontrolisati atome ali ne I nas nacionalizam.

U danasnje vrijeme mi pisemo sve vise ali ucimo sve manje, planiramo vise ali zavrsimo manje.

Naucili smo zuriti ali ne I biti strpljivi. Napravili smo sve vise komputera I cuvamo sve vise informacija, kopirati vise nego ikad ali zato komuniciramo sve manje I manje.

Ovo su vremena brze hrane I slabe probave, velikih ljudi I malih karaktera, sve vecih profita I nikakvih druzenja.
Ovo su dani sa dvije plate ali vise razvoda, sve ljepsih kuca ali srusenih domova.

Ovo su dani brzih izleta, pelena za jednokratnu upotrebu, jednodnevnih afera, predebelih ljudi, I tableta da mogu sve da urade, da te razvesele, relaksiraju ili ubiju.

Ovo je vrijeme gdje je tehnologija toliko razvijena da ovo pismo dolazi do tebe u secundi I ti mozes odluciti dali da ga procitas ili da ga obrises sa jednim pritiskom tipke.

Sjeti se, provodi sto vise vremena sa svojim voljenim, jer oni nece biti ovdje zauvijek. Reci tople rijeci svom djetetu jer ta mala osoba ce narasti I ostaviti te jednog dana.

Sjeti se zagrliti prijatelja do sebe jer to je jedino sto mozes da das u ovo vrijeme a da te ne kosta ni penny.

Sjeti se da kazes ‘ Volim te’ svom partneru I svojoj porodici ali najvaznije da to stvarno I mislis.

Sjeti se da drzis ruke I cuvas svaki trenutak jer sutra ta osoba mozda nece biti ovdje.