toliko smo napredni, skoro savrsheni... da bi smjeli voziti auto, moramo imati polozenu vozacku dozvolu, da bi poslovno preuzeli odgovornost, moramo biti kvalifikovati, imati diplome i radnog iskustva...
a kad zelimo biti roditelji, niko ne pita, da li smo sposobni. dovoljno kvalifikovani, biti uzorni i odgovorni, dovoljno situirani obezbjediti narashtaju neku sigurnost, buducnost... sve u svemu, mislim da je roditeljska uloga veoma nezahvalna, valja nam premostiti sukob generacija i uklopiti sopstvena zivotna i moralna pravila, sa ovim danashim vremenom.
garancije nema, nije mi bitna zahvalnost, nego cinjenica da uprkos svim externim uticajima, izvedem djecu na pravi put, ucinim ljude od njih, naucim ih barem djelimicno sta valja i ne valja. nisam pristalica ignorisanja, vec mislim da su to mali ljudi kojima su potrebne jasne granice, motivacija, pa i kazna, ukoliko je potrebna. bitno je da shvate, da svaka akcija izaziva i reakciju. zelim ih nauciti postenju, postovanju, sudjelovati u formiranju barem djelimicno, njihovog karaktera i radnih navika. moje je da ih osposobim, a njihovo sta ce od potencijala i sposobnosti iskoristiti ili ne..
zivimo u demokraktskom poredku, gdje svako ima pravo glasa, ali zna se cija je zadnja

Lepo si to rekla. Ponekad, ipak, deca budu spoj negativnih osobina oba roditelja, ma koliko se oni trudili da bude obratno.

Ako se vec pitamo 'Da li je neko sposoban da bude roditelj', mozda bi trebali razjasniti ko je taj ko odredjuje kriterijume za tu 'sposobnost'!??????

preporuchujem knjigu ,,Restitucija,,, nemachke autorice marije (zaboravila sam joj prezime)..Pomoci ce vam da nagjete mnogo odgovora o pravilnom vaspitanju dece

Da li pre roditelji nisu imali toliko i takvih problema kao danashnji? Drugi oblik problema, naravno, ali su postojali problemi i to krupni. Mislim da ljudi pre nisu imali obichaj da "obnaroduju" svoje probleme kao mi. Nekako je postao obichaj da sve iznesemo kao na tacni i da prichamo, prichamo....podelimo s drugima. Mislim da je pre to bilo samo u krugu uzhe porodice. Tu se o problemima raspravljalo, nalazila se reshenja. Ili je sve to posledica toga shto smo postali bliskiji sa svima drugima, samo ne sa svojom porodicom?

Tasha ::

Mislim da je pre to bilo samo u krugu uzhe porodice. Tu se o problemima raspravljalo, nalazila se reshenja. Ili je sve to posledica toga shto smo postali bliskiji sa svima drugima, samo ne sa svojom porodicom?

Ne znam bas da li su se uvek resavali... ili zataskavali... bas u krugu porodice! Sto se tice nekih bliskih ljudi koji su mi poznati sa Balkana veliki je broj onih sa nesretnim detinjstvom i uvek se sve svodilo na neki autokratizam i resavanje problema: "e bice tako dok ste u mojoj kuci" nacin...

Ja sam nekoliko puta naveo da sam "zrtva" srecnog detinjstva pa se ne mogu "izvlaciti" na te izgovore... ili sam samo druge boje ?

Panto, mnogo je njih nalazilo reshenje u zatashkavanju, zar ne?
Pitanje nesretjnog detinjstva je vrlo diskutabilno i koliko je u vezi sa "e bice tako dok ste u mojoj kuci" , "dok te ja `lebom `ranim.." i sl. kod tih ljudi?
Znam primere da su deca imala velike slobode, uvazhavalo se njihovo mishljenje, zhelje, a u svojoj zrelosti su bili nesretjni i tvrdili da su imali nesretjno detinjstvo, jer nisu imali roditeljski autoritet i svu slobodu i uvazhavanja koja su im data tumachili kao roditeljski propust. Shta s tim?
Isto tako, znam i one koji su rekli da su mrzeli kad im roditelji kazhu "e bice tako dok ste u mojoj kuci" , "dok te ja `lebom `ranim..", a da tek u svojoj zrelosti shvataju da su roditelji bili u pravu i da su njihovi zahtevi bili neprihvatljivi, uz komentar "Eh kad si mlad, pun energije, mislish da sve znash najbolje, pa bi sve da menjash! A onda porastesh..."