To je moj zivot

To je moj zivot, onaj odozgo,
onaj cistog povetarca,
onaj poslednje ptice,
zivot zlatnih vrhova u tami!

To je moja sloboda, mirisati ruzu,
seci hladnu vodu ludom rukom,
ogoliti drvored,
uzimati suncu njegovu vecnu svetlost!

J.R.Jimenez

SVETLICAK

Putujes i mislish kako da ti bude lepse na putu
da ne protrce pokraj tebe usnulog najlepse slike
da ti ne izmaknu reke,da se ne zatru mora
da se zaustavish na pravom konachishtu
da skrenesh samo na pravom zavijutku
da te ne mimoidje neki topli svetlicak

Da zhivot potegnesh za koren i sebi ga privuchesh
A on se ne da ,on se nikako ne da
uzalud rukom po golom kamenu vuchesh
Kod toliko bauka zlobe i nepoverenja
i sama smrt ti se chini samo mali bauchak

Kako zhiveti i kako chist stici do kraja puta
kako nizati god za godom niske dobrote
kad je svud okolo zemlja
kad su svud okolo ljudi


MIRA ALECHKOVIC


I tada se javi jedan svetlichak u travi
koji ne promakne tvome oku
i ti se onda pitash

glisha ::

ps: i mi cigani imamo dušu...

Ja mislim da "mi cigani" samo i imaju dusu...

stojan simic krpica

SVE
ZA
LJUBAV

Mogao sam
biti
svestenik,
ali
kada
sam
direktno
dozivio
Boga
u
svima,
svemu
i
sebi
bilo
je
suludo
da budem
iciji
posrednik
do
Boga,

Mogao sam
biti
kaludjer,
ali
kada
sam dozivio
ljubav
u
svima,
svemu
i
sebi,
bilo je
uludo
da
je
trazim
u
manastririma
i
pustinjama

i
umjesto
da zavrsim
na
Svetoj
gori,
zavrsio sam
na
svetom,
presvetom
carobnom
brijegu
moje
djevojke
voleci
je
kao
Boga.

Eve teeeeeebi jos malcice nesto za dusicu, Gvisenko!
(Ovo samo danas,nemoj bre da mislis da cu ja tebi stalno recitovati.C!


Zaljubljen u ljubav

(Cika: G.G. Markes)

Kad bih imao jedan komadic zivota,
dokazivao bih ljudima koliko grese
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ja ne bih kazivao sve sta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,
vec po onome sto znace,
spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvrenih ociju,
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih druge kad govore,
i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota,
oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu,
ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,
vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mrznju na ledu
i cekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.

Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prode nijedan jedini dan
a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca
da su mi najblizi
i ziveo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.

Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa
staroscu
vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Naucio sam da citav svet zeli da zivi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreca u nacinu
savladavanja litica.

Shvatio sam da kad tek rodeno dete
stegne svojom malom sakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.

Naucio sam da covek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na zalost poceti da umirem.

veverica ::

Eve teeeeeebi jos malcice nesto za dusicu, Gvisenko! (Ovo samo danas,nemoj bre da mislis da cu ja tebi stalno recitovati.C!

Ne moraš, ova ti vredi do nekog sledećeg decembra...

Recitovaću ja...svima koji imaju dušicu...


D. Maksimović - Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, žeđi, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao u sazvezđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

VISLAVA ŠIMBORSKA


MONOLOG PSA UPETLJANOG U POVIJEST


Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani.
Imao sam dobre papire i u žilama vučju krv.
Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda
na livade u suncu, na smreke na kiši
i grudve zemlje pod snijegom.

Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe.
Hranili su me, prali, četkali,
izvodili u lijepe šetnje.
Doduše, poštujući me, ali bez povjerenja.
Nitko nije zaboravljao čiji sam pas.

Svaka pišljiva džukela može imati gospodara.
Ali, pažnja - marš, kloni se usporedbi.
Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste..
Posjedovao je poveliko stado da ga u korak prati,
gledajući ga s bojažljivim divljenjem.

Meni su upućivali osmijehe
s loše skrivenom ljubomorom.
Jer, samo sam ja imao pravo
dočekivati ga skačući u zrak,
samo ja - opraštati se vukući ga zubima za hlače.
Samo je meni dozvoljeno bilo
S glavom na njegovim koljenima
primati milovanja i češkanja iza ušiju.
Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam,
i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.

Na druge se srdio često i glasno.
Režao je na njih, ujedao,
trčao od zida do zida.
Mislim da je volio samo mene
i više nikada, nikoga.

Ali, imao sam i obaveze: čekanje, vjerovanje.
Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao.
Što ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.

Nagađao sam stoga da su to važne stvari,
barem toliko važne
kao što je za mene borba s mačkama
i svim što se nepotrebno miče.

Postoji sudbina i sudbina. Moja se najednom promijenila.
Stiglo je jedno proljeće,
A njega nije bilo kraj mene.
Nastala je u kući čudna strka.
Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobuile.
Vozila su se trubeći spuštala dolje
i gubila se iza okuke.

Na terasi su gorjele nekakve skule, krpe,
žute bluze, povezi s crnim znakovima
i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija
iz kojih su ispadale zastavice.

Motao sam se u toj zbrci
više začuđen nego ljut.
Osjećao sam na dlaci neprijateljske poglede.
Kao da sam ničiji pas,
nametljiva prišipetlja
koja se već sa stubišta nogom goni.

Netko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu.
Netko je šutnuo moju zdjelicu danima praznu.
A onda, zadnji netko, prije no što je krenuo na put,
provirio je kroz okno automobila
i pucao u mene dva put.

Čak nije umio ni pogoditi kako valja,
jer sam umirao još, dugo i bolno,
u zujanju raspomamljenih muha
Ja, pas svoga gospodara.