Kao neki spomenar

(sinopsis za scenario ''Trojica iz starog Sombora'')



Možda više i nema onog pravog Sombora koji, tu i tamo, živi u glavama starog sveta. Kad kažem pravi, ja onda mislim na romantiku jednog vremena, na detinjstvo Petra i Milana Konjovića, na fenjerdžiju koji je zalazio u Paprikin sokak, Ulicu zalaska sunca ili Ulicu zelenih stabala.

Ima li te kamere koja će hteti da potraži bar lepa stara imena?

I kafana ''Kod lončeta'' sad je samo bife koji se zove drugačije, i fijakeri su nekako suviše rasklimatani i uprljani blatom. A za to vreme, možda sporije nego u drugim gradovima, ali nekako sigurno i sve nemilosrdnije, raste nekakav uglađeniji i urbanizovaniji Sombor, hladan za stari svet, sa industrijom, samouslugama, ponekom neonskom reklamom...

I kao da je sve manje topline.

Šta bi mogla da učini kamera ako beleži stari Sombor i trojicu ljudi koje smo odabrali? Valjda, pre svega, da snimi njihove portrete i na kraju njih žive. Ali ne više od toga. Jer Sombor nisu oni. Sombor je njihovo sećanje, Sombor je i Laza Kostić, i groblje, i zelenilo koga je sve manje, i duga popodneva u čamotinji, i valjda sve ono što je pesnik umeo da zabeleži.

Treba, valjda, zaći malo u te kuće i posedeti u tišini pliša i bidermajera, među ozbiljnim porodičnim portretima, blaženopočivših i negda uvaženih graždana, tih Ečika i Bogdana sa voštanožutim licima, tih Šandora i Lazika u somotskim odorama, u svili i čoji. Tih rođaka na izbledelim braonkastim fotografijama, tih goblenskih dama i namolovanih trgovaca, ćurčija, advokata, đaka, vatrogasaca, glumaca...a više od svega starih zdanja, kapija, prozora, krovova, fasada...lepih balkona koji se nikada više neće ponoviti.

To je romansa o starom Somboru.

...

Lepo ti ovo heklanje, cur`ca!S` puno duse.Sama dusa!
Mustra posebna i ne moze se lako pelcovati, ni uferciti.
Ma k`o da si iz Mokrina.Mada ne znam sto tamo
nisi ludaje zasadila.Kad si vec od takva semena,
pa da i mi, ljudi iz ravnice, malo u ravnici porastemo.
Dosadilo nam se stalno, neprestanice, na prste propinjati.

Dobro, dobro, heklaj ti!Necu te vise ometati!(Samo da poslazem ove
ludaje,pa odoh svojim poslom).

Trojica iz starog Sombora
(spikerski tekst)

1.


U životu postoje mnogi susreti. Neki se žele i čekaju, neki se dogode po pukoj logici vremena. Moje vreme učinilo mi je čast da upoznam izvesne prave ljude i ja sam zato zahvalan mom vremenu. I ponosan što mogu da vam predstavim slikara Milana Konjovića, pesnika Veljka Petrovića i kompozitora Petra Konjovića.


2.

Dobar dan, Milane. Vidite, kad treba o prijatelju načiniti film, oprezan sam, jer biografija, to znate i sami, nešto je konvencionalno i sažeto, a ja ne mogu da budem delikatan posmatrač i da sve to zapišem sitnim slovima. Jer, vi ste jedini čovek koji mi je pisao pisma krupno. Samo tri reči uspevale su da stanu u jedan red. Pa vas tako i pamtim. Kao Milana. Milana koji je imao vanrednu snagu i valjao za sebe i generacije što tek stižu.
Mogu li, dakle, reći: rođen te i te godine? Živeo od te do one decenije?
Milan Konjović - to je isto kao kad kažem Vojvodina. I ja se ne bunim. Vojvodina tako jaka i tako prostrana i sigurna. I smeo bih se zakleti - skoro večna.


3.

Dobar dan, čika Veljko. Odavno nisam bio u Teodora Drejzera 32. Poslednji put, ako se ne varam, Sveta, Pera i ja pili smo s vama najbolje Karlovačko vino.
Jedan stari bard sa ravnice. Jedna senka šarenog suncobrana. Tetka Mara sa uvek mnogo pažljivih i brižnih reči. To se, valjda, zvalo Dedinje.
Znate, ja verujem u čuda. I ja mislim, i znam to napamet: ljudi mogu da prođu, mogu da prođu gradovi, može da prođe četvrtak ili subota, jedino što ne može proći, to je, kao ono kod Gogolja ako se sećate, ono: ko će ako ne pesnik kazati svetu istinu?
Želim vam lepu jesen, nisko riđe sunce i mir. I onda: još jednu čašu, naravno, i živeli!


4.

Dobar dan, čika Pero. Jedne večeri u Novom Sadu jedan čovek mi se kleo da pre vas i nije bilo srpske muzike. To je bio Miša Hadžić. Rekao mi je: otkud vam hrabrost da u sedam minuta govorite vekove?
Ovo je vaša muzika: Jedan malecki insert. I ja bih želeo da svi možemo dugo, sate i sate, da produžimo ovih nekoliko dokumentarnih minuta i da me shvatite.
Kažemo: ta trojica iz starog Sombora. Kažemo i zaista neka vas ne iznenadi što znam, što sam siguran da grešim ako mislim: govoreći u vaše ime, ja danas govorim u ime godina, u ime neprolaznosti, u ime onih što će idućeg jutra prvi put udahnuti vazduh sveta, sa glavom kao pesnica i malo plave kose iza uha.

I evo opet:

"Neko na vratima zvoni.
Traže me.
Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
Ko zna gde sam ja."

A uvek sve izgleda nicim izazvano.Zar ne?
Ljubilica sa zagrlicom,svakom, ko me bar na tren pronadje.
I tebi,i tebi rano.