SAPUTNIK -
ZBIRKA PESAMA

-
Pokret
zacetog
oka.

-
Kada sam vukao serpu po prasini
bosim nogama baso po lokvama
kada sam terao metalni obruc savijenom zicom.
-
Kada sam jurio za kolima iz Preka
brodio na rudi i rudio
Kada sam komsiji stavljao buljine u cumez.
-
Kada sam pravio letilice, letio
kada su me kumili bogom
kada sam pusio lozu i zapalio medju.
-
Kada sam se verao dudom
kada sam se spustao u majdan
pekao kokoske u Zbegovistu
hvatao belouske u Sastavcima.
-
Kada sam pobegao na vasar
isao do majke u bolnicu posle
druge operacije
kada sam uflekao prvo odelo.
-
Kada sam palio barut
kada sam digao u vazduh brdo
izgoreo ruke
kada sam lagao doktora da sam
palio sporet.

MUNJE POD VEDJAMA

-
Juce, koracas - tragovi,
Danas, koracas - ostavljas tragove,
Sutra - senom, koracas.

-
Sat, pauze pravi - meri korakom tisinu.

Senica kljucnu okno - ucitelj naocare dize,
grimasom oceslja brkove.

-
Seva. Kisa ce.

Muk se povlaci,
ko psina podvijena repa.

Noc garavo cvili,
nemarno zakacena u zapucak.

-
Lomim hleb, parce - po - parce,
ispijam casu, kap - po - kap,
pada, list - po - list.

-
Dotrajalo, sesir dise,
staracki, hropce,
i kleca.

Zrakom omraza pucketa.

-
Orman naftalinom opijen.

-
Poruka
sa slike
okrenute
zidu.

-
Sastajaliste nemih znakova,
prazan hod zene,
putokazi magicnih kvadrata.

-
Voz, iza oblaka.

-
Vreva,
prolaznici,
u zetvi,
zice u setnji.

-
Glad u dzepovima.

-
Rat upozna
imena i prezimena
iz moje dubrave.

-
Rastuca svetlost,
zmijski zadah vapna,
zagonetka sfera.

-
Samo siluete u grcu.

-
Seti me se
zaigra vilica, prijatelju.

-
Secanje, ukocenih crta.

-
Cestitati Kome
popiti Sto
zagusljivo je u dusi.

-
Iz kaputa
Iz ulicnih manira
Vrisak kamilje dlake.

-
Okvase ulaznice u lokvi
Zaruse pozoristu izlaz
U lazi ponesu se

-
Silinu mojih nemira
gusim.
Hladnoca moje nemoci,
mrzne.

-
Glasne, opore, okupljene,
grohotom prolamaju nebo,
nestasno skacu, kolutaju,
i greju, u prasini.

-
Linije oka,
takne crna,
otisak, kristalu,
bela kljuca, zrna,
i sivo jase spiralu.

-
Posao po tvoju kozu
I oci pogubljene
Usao u tvoju odsutnost
I ubio je poljupcem pera

Nasao te u srcu jezika
Pulsiras i rastes
Stavio ti masku
Da ne lajes na tisinu

Jos trazim glavu - imenu
I dusi - ivicu.

-
Pricas plavim granama
Povetarcem slavujevog ritma
Budis kamen groba
Telom raskrsce ogledala

Mrsis uvojke srca
Ogulis koru lutke
Igras se bademima mozga
Kitis karnevale pera

Smiris riku vodenog konja
Dajes krv prasini
Vratis se i budes trska
Ponavljas reci bez odjeka

-
Besnis
okreces vretena
prosejana

-
Zid placa, stoji - moli se za mene.

-
Paspalj, jazom, potece,
Vodenicar, ustavu spusti,
Ceketalo, umuce.

-

Smela,
hitra,
i uporna da progoni,
leti najbrze,
sa raznolikoscu,
vesto, pliva i lebdi,
juri kao tane -
leprsa krilima,
zaokrece brzo,
u stranu,
nazad,
spusti se,
u kratkom luku,
skoro do zemlje -
do vodene povrsina.

-
Ja sam ...
pero sa tvojih krila,
pletilja sto te cvorovima splice,
orac u spustenoj brazdi,
sejac u zrnu.

-
Perje, u cutanju !

-
Cerga,
igra neznanke,
kovrdzave pesme.

-
Uvo, zvono,
Bruji, glas,
Ocaj, trave,
vetrom, bas.

-
Prosjak
Mlecne niti
U kapu
Skupi

Osinuti
Bicem svezine
Vranci
Jerzde

Iz divlje
Grive
Plamene oci
Njiste

-
Na senke u krugu,
kidisu - mrko,
razleze se urlik,
krvav i zao.
Dok ostru otresaju,
sneg, nemo,
sa grane je pao.

-
Obuce tuniku, stavi dijademu pahulja na kosu kraj staze,
prekri trag, lisce i stope.

-
Nevesta beli ves prostire
Stipaljke na zice slecu
Dimnjaci brkove sucu
Postar zvini vratima - spijunka gleda
Papige u svadji - cesma kaslje
Cipele zure - ulazna zevaju

Reka

Kopa jaz
U dlanu skeledzije
Napravi gaz

Oboji usne
Igracku
Izbeli od pranja

U pogledu tece

Glasnica
Naliva seme zvezda

-
U buku recnom
iza vodene zavese
pegava lepotica
plese
izvodi piruete
balerina u skoku
kupi vodeni cvet.

* Pegava lepotica - pastrmka
* Vodeni cvet - vrsta leptira

-
Puz ostavlja trag,
Dazdevnjak pisnu
Pljusak - krugovi.
Vidra dize glavu.

-
1.
Sat,
Pauze pravi.
2.
Slep,
kao pravda.
3.
Meri korakom,
tisinu.

Zovem te,
zovem, iz pustosi,
da vidim tvoju lepotu, u kamenu nebo,
nisi ti moja, nisi ti ovo sivilo krecnjaka,
zar za te postojim kao lednik,
i tvoje grudi ovi spicasti vrhovi
da potonu samnom u plahovitu reku.
Da mi je da se utisnem kao reljef u mramor,
i postanem morski fosil u visokom gorju.
Da mi je da te vidim sa glavnog vrha odakle se granaju grebeni,
odakle puca vidik, gde raste munika i tisa, gde se ne
pretvaram da si vrijesak, kadulja, kantarion, hajdučku trava,
lincura, medvjetka, iva, majčina dušica, vranilova trava,
a ja, sam, sumom ovencan, trnovit kao glog.
Ti si mila, osetljiva na dodir, moj lepi maslačak,
opeces kao stara kopriva, ubodes kao ruza
Ti si, ti si bila moj mali šipurak,
Nisi ti mukinja, ni jarebika, ako si mi bila
crvena ili crna zova, za rane moga srca prva bokvica,
ti moja divljakuso, jabuko,
da te uzmem, i medvjeđi dlan, da nas, pokrije
i sumska paprat, da se sakrijemo u bujad, ali
ali ja, ja sam bio, samo tvoj mali sremuš...
Ako si ti gljiva, ti si od vrganja, lisičarka, il bukovača,
rujnica, sunčanica, koralka, rudnjača, a ja,
a ja, gljiva, ja sam od gube...
Kao da si mi porasla u blizini Bunovića gde se nalaze
pećine Ristovica i Vilina pećina kada si ti bila moja vila.
U prvoj smo sagoreli prve vatre a u drugoj smo skriveno blago.
Daj da te vidim u iskonu, da ne osetim ni jedan drugi miris nocu
ni tvoju novu mrsku hladnocu kao plavi miris neba
Pa mi pokazi dubine koje znamo samo mi
Pa mi pokazi visine koje znamo samo mi
zovem te ljubavi,
zovem te,
samo ti umes da me pratis do raja
pa se ti vrati zbog nas, ljubavi...

PUT SVETLOSTI

Procicu put svetlosti bosonog
samo sa sjajem u oĉima
u razgovoru sa svojim srcem.
trazeci razlog gde ga nema
Nosicu na sebi prve peĉate i oziljke
iz starih bitaka kao prave medalje.
Ispitujem radoznalo zapustene puteve,
raduje me svaki stari kamen i prolaznik.
Svaka okuka sprema iznenadjenje,
dok ne postanem planina i potok
svetli trag prve duše u biljkama,
u zivotinjama, pticama u polju.
Kao da je ovo vreme za tudje snove,
imati krila i nerazumne misli deteta
i moje saputnice veru, nadu i ljubav.
Polazim sam jer svetlost ucrtava moj put
osecas li moj strah kao onaj prvi
jer sam povredjivao koga volim.
Neka vas uplasi svaki moj greh
neka vas prati svako moje dobro
i svaki potez kao da je prst
u poslednjoj igri sa sudbinom.
Po neka zvezda se ogleda u vodi
neka mi ostavi sav sjaj u ocima.
Nikada se necu zasititi tvoje ljubavi
nikada necu pozeleti vise mrznje,
nikada necu pozeleti nesrecu.
Osluskujem tisinu moga srca.
zivot u otkucaju i prvi glas
Ako te ne budem voleo,
neznam kako cu
vise da disem bez tebe.


Ema, cujes li, pada..

Uvek kada dodje novembar, kiše padaju, i ja setim se leta
pomislim na tebe. Samo mislim... Ema i ja šetamo po kiši.
I kiša je cudna pojava u mom životu... kiša me podseti na tebe
i na to da kao i ja voliš da šetamo po kiši. I onda te pozovem...
onako čisto usput okrenem tvoj broj da čujem šta radiš.
Pitaš me šta to lupa toliko... „Kiša“, kažem ja... i onda čujem
tvoj smeh na drugom kraju žice, tvoj glas cujem...u meni slavuje...
Nije zaboravila... Kiša, oboje je tako volimo...
A život...trošimo, neko nevidiljivi vuče konce dve marionete
Jedina si ti, Ema, jedina kao otkrovenje sto se placa
osmesima, uzdasima oduševljenja, lepim rečima...
Kada kesten zamirise na uglu, izgubim se kao naivac,
zamisli kad u prvoj slici, naslikan kesten ima tvoje oci,
i sve ima boje leta, zlatna polja talasaju kao tvoja kosa
a ja budala zaljubljena, jos ne verujem u cuda a volim te.
Slikao bih zimu dok polako pada sneg pod onim zutim lampionom
sto obasja svaku pahuljicu sto se topi na tvom licu
Zacudjeni prolaznik, smeje se, padaju u sneg dve vostane figure.
Probamo prvi sneg nas prvi sladoled, Ema, veceras sneg pada,
a nas dvoje nasmejani... Negde se smeju i klizaju deca. Ema
ljubio sam te, slusali smo nasu tihu melodiju kiše...
a veceras sanjaj šapat prvog snega...Ema, cujes li, pada...

Nisam i jesam

Nisam
"Optimista", inspirisan
Volterovim djelom "Kandid"
i njegovom porukom da je
"optimizam kada neko uporno
tvrdi da mu je sve dobro,
iako mu je sve loše".
Nisam ni vernik što spava
sa biblijom ispod glave,
U večitoj igri,
imali, nemali,
uzimala, davala,
jedan smo grumen zemlje ,
dok veruješ i ćutiš
život se osipa i curi
kroz prste kao prašina,
Ima me stari predosećaj
i početak jedan, a ti,
kao da si mi ti uvela
jerihonska ruža svih
mojih sanja i nada
ili si samo napukla truba,
e ptico od stotinu leta
kao da si doletela
preko dubokih ponora.
od pagana, na paginu,
stranu nenapisanu.
Nisam "Optimista",
inspirisan
ni idealista, bez poroka,
nisam i jesam u tabu
zagledan u nemuštom
pogubljen i voskrsnut.
Nisam ni ja slepi putnik,
nisi ni ti moja jeftina
karta za put u bezimeno.

DOSADA

Ni ogledalo nemoze podneti prezir tvojih ociju
Spasoje dodji kod sata, tvoje vreme tece unazad.
Nemozes me razuveriti, ako odes kisa ce padati.
Telefon me trze, buka mu je zasmetala, dobro,
cekacu te, sedam sati, ama, nemoj se ljutiti.
Ni blagoslolov za ucinjeno dobro nije zaustavio
talas mrznje koji potapao ostrvo spasa u njemu.
Kupili su karte za autobus koji se pokvario,
na putu cekaju da vetar prestane da duva.
Popili su vodu i putnik im je ponudio vino
bilo je gorko i miris ga podseti na crkvu.
Molio se da ih noc ne zatekne, zmije
su na kamenu siktale, kao u vreme parenja.
Zasto smo krenuli, rekla si, ostavili smo
cvece u kadi, a nisam nalila vodu, uvenuce.
Ti svakako neces zaliti, ja te ne izazivam
ti se uvek osecas zatecen i pogledas me.
Kada sam pitala zasto si umoran nisi
me shvatio, namrstio si se i zevnuo si.
Osecas li ti nesto, ili si kao biljka
koja reaguje na svetlost i hladnocu.
Poslednji put ti kazem ako sam te
povredila necemo vise o tome. Tacka.
Dobro, sve je tebi dobro nemas vise
ni mere ni postovanje, prema meni.
Ja, ja sam tvoja ulaznica u drustvo
i bez mene si kao lenji pas na suncu.
Lezao bi i grickao buve, dok svet prolazi
i dok ti ne zgaze na rep nebi pokazao zube.
Ti si mrlja, ni kravatu nisi svezao
kako treba i cipele su ti uvek krive.
U tom pogledu nije bilo mrznje samo
dosada, kao da tera dosadnu muvu,
stisnutih usana,trepnu je ocima,
okrenuo se na drugu stranu i zaspao.



LUTAK


Ja sam Lutak kao da sam belutak, nadjen na nekoj plazi,donet u necijem dzepu i ostavljen u kutiji za igracke.

Ja sam lutak, bezimen, izgreban, ponekad sam deo predstave, ponekad pricam price, pisem pesme, ponekad spavam, ponekad umirem pa ponovo ozivim, rugam se bogovima, veliki sam prijatelj dece, zaljubljen sam, pocrvenim svaki put kad neko pomene ljubav.

SLIKAR

Starac, pod maslinom sedi, oblak prolazi a dva galeba kao da lete ka njegovoj glavi. Dok crta, lula u kraj usana mu podrhtava svaki put kada napravi oštar potez rukom. Sunce mu zastane na levom kapku i delu nosa i pokaže mu se jedna mala bora koja se proteže od obraza do rupice na bradi. To je zato što se zagleda i namršti. Zuri. Skupi oči. Nišani, u neke svoje mete.
Ugleda ženu na pragu, kamene kuće, lepa, plavičasto sjajna i duga, crna, kosa. Mnoštvo dece zove na doručak. Na licu joj trag brašna a obrazi obli kao krofne tek iznesene.
U luku upravo ulazi brod, veliki i beo. Zvuk sirene... kao da doziva drugi brod a on... ćuti. Možda kao on slabije čuje na desno uvo. Smeje se. Svašta mu pada na pamet. Izgleda mu kao kit koji ispušta mlaz vode prema nebu. Voli kitove... ovde ih više nema.
Kako prolazi vreme... Ustaje povijen kao maslina pod kojom je sedeo. Za trenutak iz lule izbaci pepeo, zgazi žar i klimne glavom ...kiša ce, uvek ga tada bole kosti.
Vrati se, udje umoran. U sobi što zove atelje, kao na tavanu, koferi što nemaju mesto, štafelaj do prozora, nezavršena slika, i nagnute slike pored kojih ne moze proći. Vidi udice i stapove kao puške ukrštene u uglu sobe. Zamršene strune, više ne vidi da odmrsi. U ovu sobu žena ne ulazi, njegov nered, Da joj učini ne masti i neprlja više fotelje, ništa do ovih pantalone koje više nemaju boju tkanine. Od boja na paleti, od boja koje se više ne prepoznaju, od mešanja i nesvesnog brisanja ruku. Od svih mogućih nijansi se ne razaznaje ton.
Ponekad mu udje neko dete koje stalno nešto zapitkuje i smeta. Pogleda ga ipod spuštenih naočara sa pola oka i kaže idi igraj se napolju, ovde je baš zagušljivo od boja i terpentina. Isprljaćes se. Ono se ne da tako lako oterati... šta je to terpentinn... a šta si naslikao... zašto nema oči... te gde su mu ruke. Toliko pitanja bez sačekanog odgovora. Da ga zadovolji. Kaže... vidiš pripitomljenu pticu kraj mojih nogu....naslikana po sećanju... to je tek skica jednog običnog letnjeg avgustovskog dana u kome sam bio ....beskrajno srećan.


Ulazak u njegov svet

Prelaskom praga uocila je sve one sitnice koje samo oci zene odmah
uoce. Neke navike od coveka stvore gotovo nepromenljivo bice u nacinu kako
ce sebe organizovati u nekon prostoru. Nas prostor je kao nasa kosulja,
prostor u kome se osecamo bezbedno, zasticeno, toplo. Prostor koji smo
pripremali kao neko gnezdo dodajuci mu slamku po slamku.
Boze, mojeg gnezda vise nema, u plamenu je nestalo sve sto je meni pripadalo,
Sve one moje drage sitnice.

Plakala je. Sitnice za koje se vezala vise nego za neke glomazne stvari.
Za nju jos neiskusnu, nije bilo lako obuci tudju kosulju, pižamu, osetiti miris, znoja,
neki osobeni misris koji kao znak, mosusni pecat, koji nas cini privlacnim ili nas odbija od nekog.
Njegov stan joj se nametnuo kao mesto u kome se ocito vise boravi,
Stvari su imale svoje mesto, iznenadjuce mozda cak i previse reda u rasporedjivanju za jednog muskarca, kao da taj red ima i necije ucesce, mozda nekog ko posprema, mozda sestra
ili tetka, udovica koja ga vidi kao svoje cedo i uvek navrati da
pospremi jer konacno kako potrositi to vreme u penziji.
Sve sto je zamislila na prvi pogled je moglo biti deo istine ali je mogla biti navedena i na
potpuno pogresan zakljucak. Stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju, iza stvari i
pojava krije se nase drugo ja, nase vezivanje za stvari kojima pridajemo ponekad znacenja koja ne zasluzuju pretvarajuci ih u idole, stvari bez koje se ne moze,stvar koja nas
povezuje poput nvidljivih konaca i tako stvaramo simbioski odnos
kao da stvari hranimo nasom krvlju, dahom, prenosimo deo nerava
i polako stvar pocinje da lici na nas kao da je za nas pravljena
kao da nas je stvar izabrala. Ona je sebe vezala i postala zavisna
i sada se osecala izdana, napustena, kao da je sve to neka kazna
i gubitak je dozivela kao licnu katastrofu. Jedino sto nije izgubila,
u dimu, vatra nije progutala secanja, i nada koja je trajala i dani
koje je primala kao nesto nepromenljivo su je doveli do crnog
petka kada se nasla u haosu, i taj haos je u prvom trenutku prelazio
u ocaj, ali smisao za prakticnost i prirodni nagon samoodrzanja i
elasticnost da se neizvesne situacije ucine prihvatljivim i odrzivim.
Ono sto je cini, ono vreme koje provela oslonjena na samu
sebe, njena licnost formirana prema tananim i promisljenim
posmatranjem i dozivljaem sveta, pojacana intuicija cak vise od
toga, kao da je u poslednje vreme slutila da neke stvari nisu u redu
da ce se nesto strasno desiti ali te poruke nije mogla procitati odmah.
Nevolja ne ide sama, sa jednim problemom uvek idu jos tri i
zlo se uvecava i umnozava. Samo naivne osobe prihvataju svet
da im je naklonjen, da su ljudi dobronamerni, da ce ce se problemi
resiti odmah kako nastaju. Koliko vremena nam treba da shvatimo
da smo sami, da je to nase polaziste, nasa snaga, da se uvek vracamo
sebi i snagu obnavljamo. koliko su nasa okolina stimulativni i doprinose
nasem boljitku, nasoj sreci ili nasoj zabludi to je veciti rizik da nije
ovako bilo bi onako. Jedino sto joj je ulilo neku nadu je bio osmeh,
osmeh se ne moze namestiti, moze biti i grimasa, cerenje, podmuklost,
osmeh prevare, pobede, osmeh izdaje ali osmeh kojim se jedno bice
otvara i prima neko drugo bice u svoj svet se ne kopira. On je jedinstven
i pogled koji deluje, pleni, cini nas nesigurnim, koji nas plasi, ali iznad
svega i instikt joj je govorio da u njegovoj blizini joj ne preti opasnost.
Ni sama ne moze sebi reci kako uspeva da razlikuje ljude po osmehu i
pogledu, ni reci ne slusa, reci cesto varaju, izvrcu stvarnost, ovaplocena
laz u recima nekog u koga smo sto posto sigurni. Ovaj dan ako prezivim
konacno sada mi treba samo sat, da se saberem, da se sklonim sa ulice
da od svih losih ponudjenih izbora se opredelim za najmanje poguban i
sacuvam deo svojeg dostojanstva i ponosa. Konacno niko i nista me
ne moze naterati da budem ono sto necu, i smrt je lakse birati nego
poniženje i lagano odumiranje duše.

DETE

Nesrecno, povredjeno dete,
zaplaseno i izmuceno od druge dece,
izdajnicki ostavljeno u staroj, napustenoj kuci, zbunjeno je
zaplakalo i jedva naslo izlaz.
Zavuklo se u svoju sobu, u mraku satima durilo,
brisalo suze, i pitalo se.
Zasto mi to rade?
Kao nesto strano videlo je svoju sobu, neprijateljski
posmatralo cak i svoje drage igracke.
Hranu koju je majka ostavila na stolu,
dugo nije htelo da takne.



Radeumetnik