(Ovo smo vec negde imali, ali nije lose da se ponovi...)

Sinoc sam bio na promociji nove knjige Milene Surjanovic... tako lepo i toplo pise... posto jos nemam najnoviju knjigu, ovde cu s vama podeliti jednu pricu iz starije zbirke 'Kljuc od kapije':

ZELJA

Baba nas vec odavno napustio i nasa mama zivi sa nama. Vreme joj prolazi u citanju i heklanju, mudra je i takticna, deluje spokojno. Izgleda da starost bira lakse puteve.

Pitam je da li pamti. "Sta?" Velim: "Amove, fijaker, miris kudelje, nase pse Belku i Murdzu, nase paradose Hamida i Zulejku...?" I tako, nabrajam svasta, sve do neravnina u poplocanoj stazi ispred verande na salasu.

Cini se da mama oseca svoj sadasnji zivot samo kao jedan jedini dan. Dan koji ima jutro, vece i podne, nekoliko u miru procitanih stranica knjige i nekoliko santimetara besprekorno isheklane cipke. I blago, s prikrivenom brigom, pita:"Sta ce biti danas za rucak?!" Detinjastom pozom nezainteresovanosti prikriva zivot sveden na jednu zelju. Na iscekivanje - sta li ce to biti danas za rucak?!

A kad je zelja pocne previse opsedati, doseti se da je premesti u uspomene na Babu. I iskoristi nekadasnju neprikosnovenost Ivanovih zelja. I glasno kaze: "Al je Baba volo becar paprikas."

Cinim se nevesta. Sifrovana poruka je primljena. Becar paprikas ce vec danas biti na stolu. I BICE SIMBOL MAMINE STAROSTI.

OBRACANJE SEBI

Kad je počeo rat imao si nepunih deset godina. Nekako početkom devedesetih u mojoj mahali igralo se samo lopte i rata. Rat je bio omiljena igra. Ako imaš tetka ili dajdžu stolara, kumiš i moliš da ti naprave pušku istu kao pravu. I onda je s ponosom pokazuješ jaranima. Budeš faca. Mada je to bila privilegija rijetkih. Plastike nije bilo, ni Kineza, pa nisi ni sanjao o ovim današnjim puškama iz izloga. Kažu da djeca, igrajući se rata, rat i naslute…

Shvatio si da se dešava nešto skroz zajebano kada je otjeralo učiteljicu Veru i njenu kćer Sandru sa drugog sprata iz prvog ulaza. Govorilo se da je četnikuša jedva dočekala da prebjegne k svojima. Teta Vera nije bila četnikuša. Bila je učiteljica tvom starijem bratu od prvog do četvrtog. Jednom, ti si tada bio sasvim mali, sa starim si možda po prvi put kročio u školu. Nešto u vezi buraza je bilo. Mislio si kako unutra marišu prutovima i vežu djecu. Zvonilo je za veliki odmor, pojavila se odnekud teta Vera i iz kuhinje ti donijela krišku eurokrema. Nikada joj to nećeš zaboraviti.

Sa drugog sprata su odnijeli sve stvari a Sandrine igračke i odjeću pobacali s balkona. Djeca su se jagmila i raznijela lutkice i prnjice. Ostao je samo neki ružni, tužni, sivi medo kojeg niko nije želio usvojiti. I ti si ga odnio kući.

Kada je stara čula odkud ti medo dobro te nagrdila. Moguće da je i šamara bilo ali se više ne sjećaš. Biće da si namjerno zaboravio. Sjećaš se samo da si se kajao k’o nikad do tad. Medu si bacio. I danas dan čekaš Sandru, mada se više ne sjećaš ni kako izgleda, da joj se izvineš. I u svoje, a i u ime ostalih… (Ispravka: Vera je predavala Domaćinstvo, a Mira je bila burazova učiteljica. Obje su dobre žene.)

Kada nije rat, paketiće donosi Djed Mraz. A kada se zarati u nekoj zemlji, nju djedica izbriše sa mape. Gdje se ratuje, tu nema dobrih ljudi. A gdje nema dobrih ljudi, biva, ne mere biti ni dobre djece. Helem, kada se zaratilo paketiće su nam dijelili Unproforci. Vozali su se u oklopnim vozilima. Gdje god bi ih vidio da prolaze dizao si dva prsta. Nisi kont’o zbog čega. Četnici dižu tri prsta, a mi ostali dva. A i Unproforcima je bilo drago. A kada su parkirani, priđeš im i kažeš ”giv mi lanč paket”. Danas znaš da nisu svi oni bili šupci, iako se to mišljenje odomaćilo ovdje. Zato što znaš šta znače riječi Lanč Paket. Tada si znao samo riječ ”paket”, a forsirao si deminutive. Nisi znao da ljudi dijele s tobom svoj ručak. Ničemu se nisi radovao kao tom nepromočivom kockastom poklonu od kafene plastike u kojem su bile sve same najveće gluposti. Na njima su pisali i neki brojevi. Znao si koji broj sa sobom nosi čokoladu u prahu, ali si ga rijetko dobivao. U paketima je još bilo i nekih malih bočica sa crvenom ljutom tekućinom, nekakve materije koja se zagrije kada se pokvasi, jela sa rižom, šibica i de se sjeti čega još sve ne.

A kod kuće - tranzistor prikopčan na akumulator. Pod slabašnim neonskim svjetlom, u akšam se skupi cijela porodica. Tišina. Čekaš da počnu Sajgonci. Humoristička emisija koja je isfuravala Ozrenske četnike i našem narodu dizala moral. I staro i mlado im se smijalo do besvijesti. Oni su u ratu zamjenjivali sve današnje radosti na struju. I ostali su nezamjenjivi. Poslije rata su pokušali nastaviti onim tempom ali su ih ubrzo svi zaboravili. Nikome više nisu bili smiješni. Kada se završio rat, ljudi su odjednom izgubili smisao za humor.

”Da mi se jednom nasmijati onako kako sam se znao smijati u ratu.” - neko je rekao. A i ako nije, ja sad kažem.

I tako. Bio je rat, ginulo se, a ti pričaš o kojekakvim glupim sitnicama. Bezbroj potisnutih sjećanja ti je ovog šestog isplivalo na površinu. Neke su neugodne i žalosne da ih ne možeš ni napisati. A neke su tako lijepe da ti se čini, da možeš birati kakvo bi djetinjstvo ponovo imao, izabrao bi opet ono isto. Ratno… Tako ti je to. Da je samo minut tvog života bio drugačiji, ti ne bi bio ovakav - današnji. Da nije bilo rata, bio bi neko skroz treći. A taj neko treći ne bi bio ovaj sad u kojeg se Ona zaljubila. Zato bi, da te se pita, opet sve ispočetka. Bez Nje, ko zna, sigurno bi to bio tek ”jedan od onih života”…

Moliiim apljauuuzzzzz, pljes, pljes, pljes....

Citat:

Oktobarski susreti pisaca dijaspore Na Majskom knjizevnom konkursu "Jezik nam je otadzbina" za 2007. godinu. Strucni ziri Udruzenja knjizevnika Srbije u sastavu: Predrag Bogdanovic-Ci, Moma Dimic i Adam Puslojic, predsednik, doneo je odluku da se prica "Istinita bajka" nagradi DRUGOM nagradom za prozu. Uprava Udruzenja pisaca "Sedmica"

-----

Istinita bajka
Bozić 66 Mojoj Baki Katarini

11 decemabar 2002. 01h17 Frans Inter. Muzika me ledi i jeza se siri po mom telu. Jedan caroban vetric kao ovaj udaljeni glas koji mi je nekada davno obecavao lepu sudbinu.Okrecem broj. Trazim podatke o CD-u. Jedan nezni glasic, nazvan Romana, odgovara na moje cekanje.Ali, na moje iznenadjenje, Romana me pita da li bih zelela da pricam o Bozicu, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre zelim da odbijem?ali ona insistira. ? Ne znam zasto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo ucinili :, kaze ona. Prihvatam. Ne umem da kazem ne. Iako i sustini cekam na to od?od kada, zapravo ? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje baceno u ocaj tisine u kojoj sam zatocena. Zato sto je ovo sto cu vam sada ispricati jedna istinita prica.

Jedan Bozic u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reci ? u Srbiji. Ali ne previse glasno. To jos uvek nije najpozeljnije. Pst !To je juzno od Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom iduci u Grcku, takodje su prosli kroz moje selo. Njegovo ime ? Levosoje.

Svake nedelje koja prethodi Bozicu, dva putujuca trgovca, truckajuci se na ledjima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je cesto tu misiju milosrdno prihvatala.Oh, u sustini, to nije bilo tako tesko- sa onom spontanoscu svojstvenom zenama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrac gostoprimstva.

Procenite sami: narukvica, ogrlica, bros, olovke, sveska?Sta jos znam ? To je bio takodje njihov nacin da plate prenociste i hranu, i jedini nacin da kazu baki hvala. Zvali su je Baba.

Darezljivost i odlicna babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostionicarku koja je bila najpoznatija po pricama koje je pricala uvece, pred spavanje.Pricali su da je bila najbolja pripovedacica u precniku od 500km. Kakve su to bile neobjavljene price !

Dan uoci Bozica, dakle, 6. januara tamo, deda je isao da potrazi slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obicno bila trpezarija, i slozio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo pec na drva. Zatim bi priustio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao neprekidno ? : ?Videli ste kako je to lepa slama?ona koja ne bode ! ? Posle ponavljanja te iste recenice onoliko koliko je zeleo, i sve glasnije da bi ga baka cula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam bas najbolje razumela zasto. Sada mislim da znam zasto su toliko voleli slamu i zasto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oci, ali sam cesto slusala dedu kako je govorio : ? Imas lepe oci, znas ?. A moja baka je odgovarala : :

Znam, znam. Ali nikad se nece dovoljno znati. ? I moj deda se smeskao.

Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm precnika u jednom uglu kuhinje. Pod nije bio poplocan, vec zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.

Pasulj , pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, cokoladni kolaci i, najzad, cuveni hleb sa novcicem.Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava kuce lomio pre nego sto bi podelio po jedno parce svakom clanu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle cega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromasne.Ona ili onaj koji bi pronasao novcic, morao bi da kupi so, i na taj nacin bi kupio zagarantovanu srecu za tu godinu. Ne secam se da sam dobila taj novcic. Ali baka me je uveravala : ?Mali Isus ima mnogo carobnih nacina da bi te ucinio srecnom, i to cele godine. Najveca sreca je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamislis. ?

Tako je rodjen moj prijatelj Amizeni, decacic izasao iz moje maste, a zatim heroina nazvana Vremia, i jos neki, ali sve to, ako cemo iskreno, to su lazi koje pricam sama sebi, kao sto se kaze, price izmisljene zbog duzine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.

Postojao je takodje i jedan prazan tanjir za slucaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga ? tanjir za sirotinju ?. Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga.Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega : od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parce kolaca. Napunila bi tanjir.Slano i slatko pomesano, gotovo nejestivo !Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi : To je za Dobrog Boga. ?razumela sam mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u macke jer bi sutradan tanjir bio prazan.

Posle obroka, svako se naoruzavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da pocne ! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj dzep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pricala price cele veceri, a deka bi brinuo o peci na drva.

Babine price uvek su imale u sebi jaku pouku. Prica iz 1966 ostala je zauvek urezana u secanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato sto je to bio poslednji put da sam slavila Badnje vece 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje vece 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni rec francuskog jezika..

Na kraju price, baka mi je rekla :

Vidis, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatras poklonom. To nije najlepsi. Cipele ce uskoro biti premalene za tebe, suknjica ce biti poput dzepne maramice kad odrastes, narukvicu mozes da izgubis, ogrlicu ce ti jednog dana ukrasti, a bros ce ti dosaditi. Price koje sam ti pricala bice uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dodje red, ti ces ih pricati svojoj deci i iunucicima.

A ako veceras nesto pozelis, moci ces da pricas o svom bozicu celom svetu. Jednog dana, neki nezni glasic trazice da mu pricas o ovom svom Bozicu. ?

Reci, Romana, poznajes li moju baku ?

Gde si je srela ?

Sentic Zorica
St Rapha묠2002
pisano jedne noci 11/12/2002
za bozic na France Inter 24/12/2002 emisija Macha Branger

Citat:

Nastavili su raditi. Dugi se cijelo vrijeme vrpoljio, povremeno pogledavajući kolegu. Napokon se okrenuo prema njemu i rekao: - Znaš, zbilja me kopka kak si se iz čistog mira hitil u mrzlu i zmazanu Savu da bi spasil nepoznatu žensku. - Klipana, Dugi. Mislil sam da je muško. - Onda mi pogotovo nije jasno. Mogel si čist lako i sam zaglavit. Mogla je i tebe i tvojega klipana voda izbaciti na obalu, napuhnute, kod Slavonskog Broda. Najt je dugo šutio, gledao je u pod. - Ne znam, kompa. Nisam imal vremena razmišljat. Pretpostavljam da nisam mogel gledat kak se neko utaplja pred mojim očima dok ja pijem pivu i uživam u zalasku sunca. - I kaj si dobil za to? Samo neugodnosti s novinama i s murjom! - To je točno. Al da nisam napravil kaj sam napravil, ne bi si više celoga života mogel u špiglu pogledat u oči. Mislim da ima i važnijih stvari od mojeg usranog malog života. Čast! - Pa upravo čast si skoro zgubil, samo da te rulja prepozna na slici! - Ne kužiš. Ne ta čast. Velim ti, najvažnije je da se mogu pogledat u špigl i sam sebi reći: “Najt, ti ipak nisi najveće đubre na svetu!” - Znaš kaj, Najt! Ti si mustra od specijalne fele, al mi je drago kaj si mi prijatelj!

Divno stivo. Cestitke!

IVICE,PRAVI SI MAGJIONICAR,CESTITAM TI NA USPEHU,I KADA POCNU DA TE JURE DEVOJKE POZIVI ME DA TI POMOGNEM(NE ZNAM KAKO ALI CU SE VALJDA SETITI).POZDRAV TOMICA IZ DALEKOG I HLADNOG PERTHA

Mustafa Smajlović
San o sofri

Glad i nije nešto, ako čovjek pregladni. Seoski nadničar Nurif Smaka je na svom stomaku osjetio kako je gladovati i kako je čovjeku kada pregladni. Nije se jednom dogodilo da gladan zamrkne, a još gladniji osvane. Lakše mu je bilo da se prisjeti koliko se puta najeo u životu.

Od mrvica, koje je dobijao radeći za cazinske gazde za svoj tegoban rad od zvijezde do zvijezde, odvajao od svojih usta i dijelio na ravnopravne dijelove za bremenitu Sadiku i dječicu koja su bila jedno drugom od uha do uha. Nurifova nesvakidašnje mršava i sitna ženica, koju su mu priveli oni za koje je nadničio, izrodila je desetero djece. Bila je plodnija od svake gazdinske njive. Primakne joj se – rodi dijete. Jedanaesto je na putu. Kada zaplače, valja i njega ljuljati i nahraniti.

I dok su drugi raspredali priču kako se sirotinji daju djeca, a bogatima dukati, siroti Nurif je gurao svoj točak sudbine, a da nikada nikome nije kazao kako su mu djeca teret. Svako je volio jednako, a branio se istinom: ”Imam desetero, koliko imam prsta na rukama. Koji god prst da porežem, boli!”

Za svoju tegobnu sudbinu nije nikoga okrivljavao.

”Sadikina brazda, moje sjeme… Ja druge njive nejmam”. govorio je, orao po Sadikinom busenu i durao. Kada bi ga naružili, kako mora pripaziti na sjetvu između mršavih nogu one koja mu se više primiče nego li izmiče, on bi se nasmijao i kazao da su žena i djeca njegovo jedino blago.

”Ona moraju jesti, ja ne moram!” – branio se.

Koliko su Nurif i Sadika voljeli svoju dječicu, znaju to oni koji su htjeli da znaju: nikada nisu ni vidjeli ni čuli da su digli ruku na maksume.

Više je bilo onih koji su zbijali šalu na račun ovih siromaha. Ruku na srce, u tome je bilo i onog zdravog humora, koji je mamio smijeh i simpatije. Sadikinu i Nurifovu ljubav su poredili sa horozom kreštavcem i kokicom pirgom.

”Malehni oni, pa malehna i djeca” – govorilo se.

Dok su prolazili seoskim puteljkom, dobri ljudi su u njima vidjeli ono ljepše. Poput pjetlića Nurif je išao ispred svoje kokice, a za njom, po visini i starini, trčkarali su pilići. Najmanji u koloni je bio Ahmica. Jedva da je bio odvajao od zemlje, posrtao je, padao, ustajao i pritrčkivao…

Kada bi nečija prijetnja poput jastreba kidisala na njih, pilići bi se, u trku, za tren našli uz majku. Ona bi čučnula da ih sve prigrli i zaštiti od uljeza. Jastreb bi udario u prazno. Čim bi opasnost prošla, iz krila i ispod dimija prvo bi izvirile glavice, a onda bi se goluždravci, uz razdragano pijukanje, razletili na sve strane. Sajma bi ih prebrojavala. Najlakše ih je razlikovala i prepoznavala po boji perja. Činili su šareno jato. Četvero je bilo crno, troje bijelo, dvoje žuto jedno riđe pile.

Kada bi ožednili ili ogladnili, Sadika je posipala mrvice i prizivala dječicu: ”Pi-piii-piii… Dođite: Omere, Sajmo, Safija, Safete, Edheme, Mustafa, Hanifa, Zumreta, Ahmice!” Niti jedno nije smjelo ostati ni žedno ni gladno.

Mrvice je donosio Nurif.

Odlazio je po mraku.

Dolazio je po mraku.

Djeca ga danima nisu viđala.

Više iz sažaljenja nego li iz samilosti, cazinske gazde Nurifu sklepaše brvnaru na kraju sela. Gurnuše ga ukraj. Da nikome ne smeta.

Među onima, za koje je nadničio, najšire ruke je bio Salih-beg Hasanović i njegova žena Rasema. Nije im bilo suđeno da imaju djece. Imali su sve drugo, a kao da nisu imali ništa. Nurif je nerijetko mogao da čuje iz Raseminih usta, kako bi se rado mijenjala da može, kao što ne može, sa njegovom siroticom Sajmom.

”Moj, ti, dobri Salih-beže, jedino bogastvo je u evladu” – kazivala je i umivala se suzama.

Jednom, i više mjednom, jezik begovice je kliznuo kako ne valja. U naletu žala što će cijelo bogatstvo ostati bez nasljednika, ujela je Nurifa za srce. Lomeći prste na rukama, priupitala ga je: ”Nurife, daj mi ono dijete što ga Sadika nosi u stomaku!”

”Ne dam!” – potresao se Nurif. ”Sve mi uzmi, ali dijete ti ne dam!” – kazao je.

Ispričala je to Salih-begu. ”Pogledao me je, a kao da me je sabljom sasjekao” – požalila se.

”Moja ti, Rasko, teško si ogriješila dušu… Traži halal i rastereti svoje srce!” – razborito je kazao Salih-beg i pozvao se na vjeru i postekiju na kojoj se klanja Bogu. ”Od dragog Boga ću iskati da ti oprosti grijeh počinjen u velikoj želji da imamo nasljednika…”

Rasema je zaplakala.

”Bog je tako htio, a Njegova je najpreća” – pokušao je utješiti ženu, onaj koji je više i češće od drugih darovao Nurifovu kuću. Redovno je davao zekjat i vitre njegovoj djeci. Kada su drugi davali šakom, on je davao kapom. Kada su njegovu dječicu napajali surutkom, on je – mlijekom. Ako su drugi nudili sir, Salih i Rasema su davali kajmak.

Vremenom, mrvice Hasanovića za Nurifa su bile slađe od nečijih brda halve.

Ruku na srce, koliko god je ko davao Smakama, uvijek je bilo nedovoljno za mnogobrojna usta.

Na sirotinjskoj sofri, uz kukuruzni hljeb, najčešće su gladna usta čekala pura i krompir. Prava rijetkost je bila da zamiriše meso. Otud, u toj sirotinjskoj kući, bajramski blagdani su dočekivani s posebnom radošću… Zajedno sa ramazanskim somunima i kurbanskim mesom, zamirisale bi duše Nurifovih siročića.

Bilo je tako kako je bilo: uvijek više usta nego kašika.

Nurifu je najmanje ostajalo.

Uspavljivala ga je i budila želja: ”Bože, daj mi bar jednom da se najedem, makar odmah crko!”

Požalio bi se onima koji su osjetili glad. Tješili su ga tako kako su mogli i znali: ”Nurife, nije dobro ni kada se prejedeš, valjaćeš se od bolova u želucu… Niti možeš leći, niti se možeš uspraviti.”

Oni, koji su ga slanim mrvicama pitali, slatkom šalom su sebe hranili: ”Ko gladuje duže živi moj Nurife… To je naučno dokazano!”

Stomaka sraslog s kičmom, Nurif je govorio onako kako su crijeva krčala: ”Gladovanje je bolest koja ne boli, ali čovjeku dođe takva mučnina da bi povratio želudac. Pozeleni od muke. Povratio bi od nekog zora, ali nemaš šta povratiti. Crijeva krče, prepliću se poput gujavica na suhom, otimaju se za mrvicu koje nejma, za kap mlijeka kojeg nejma…”

Kakva fajda od saznanja koliko je puta pregladnio? Kome i zašto takvo saznanje? On, Nurif, najbolje je znao da sit gladnome ne vjeruje!

Stotinu puta je poželio da ga nejma, samo da se ne pati i ne gleda one koji uz njega pate. Jednom, i ne jednom, vidio je sebe kako visi na sa omčom oko vrata. Dolazio je na pomisao da se baci pod voz, da skrati muke, ali, čim bi pomislio na svoju dječicu, odustajao je. Voz bi prohuktao dalje, a on bi kleknuo na zemlju i molio: ”Bože, znam da je grijeh oduzeti sebi život, jer život si mi darovao Ti, Svemilosni i Svemogući Gospodaru.”

One noći, kada se vratio iz čaršije sa ispraćaja na hadždž Salih-bega Hasanovića, kao i obično gladan je prilegao na slamarici. Glad je potiskao zadovoljstvom što je budućem hadžiji mogao izdvojiti nekoliko metalnih novčića da se nađu na putu za Mekku. Ovaj je odbijao da uzme, ali ga nije mogao odbiti.

”Dajem s halalom Salih-beže” – kazao je i gurnuo kesu u džep. ”Uzmi hadžija, grijeh ti je da me odbiješ!”

Bijeli hljeb, kog je kupio u čaršijskoj pekari, nije pomišljao da načne. Donio ga je djeci. Da oslade dušu bijelim hljebom. On je gledao. Djeca su jela. I dok su se njegovi siročići otimali za bijele mrvice, zadrijemalo mu se.

Zaspao je.

Usnio je najčudniji san.

Kao, on, Nurif Smaka, zasjeo za orgomnu sofru, a na sofri brda i doline od hrane. Neka od jela nikada prije nije vidio. Carska večera. Mogao je birati: begova čorba, pilav kakvog je sultan na Bosforu jeo, songandolme kojima su sladila usta sultanije, bureci iz kojih su virili komadi sjeckanog mesa, janjetina s ražnja, kadaif, baklave, agde, med i medovina…

On gleda hranu, a kao da hrana gleda njega.

Ne može vjerovati da je sam sjeo za sofru.

”Sadika ženo, ne mogu ovo sam jesti!” – kazao je i doviknuo: ”Zovi djecu!”

Čuje i vidi Sadiku. Razletila se po ćoškovima i budi piliće. Zove ih radosnim glasom: ”Diž’ te se… Omere, Sajmo, Safija, Safete, Edheme, Mustafa, Hanifa, Zumreta, Ahmice!”

”Nemoj koje zaboraviti” – moli je Nurif.

Kada su svi posjedali, još je bilo mjesta.

”Sadikice draga, nećemo još početi jesti…” – podignute obrve veli Nurif. ”Ima još gladnih… Pohiti po Sabita u komšiluk, možda je gladan legao… Nije imao ko ni Selimu spremiti večeru, Bogoti zovni i njega…”

Sadika je već na nogama. Prije nego što je do vrata stigla, Nurif se sjetio stare i bolesne Muzaferovice… ”Zovni i nju, ona voli baklavu, a more biti i kadaif… Pohiti Sajmo da se begova čorba ne ohladi!”

Komšije stigoše i posjedaše oko sofre.

”Ima li još mjesta?” – pita Nurif.

”Nejma!” – kaže Sajma.

”E- e, sad, s bismiletom, pa bujrum...!” – radostan je domaćin.

Kada je pošao kašikom da srkne begovu čorbu iz tanjura, u jednom trenutku, sve je nestalo. Kao da je neko magijom sklonio sofru i sa sofrom hranu.

Od tuge, čuđenja, čega li, Nurif se trznuo iz sna. Kada je otvorio oči, vrh njegove glave stajao je trgovac Salem Arnaut.

”Hlupao sam na vrata, ali me nisi čuo. Spavao si kao top. Ni djeca te nisu mogla probuditi…” – govorio je onaj iznad njega.

Nurif se nije dizao. Nije mogao. Opijen snom, kakvog valjda niko nije usnio, treptao je očima poput prevarenog djeteta. Sve se u jedan mah raspršilo kao mjehuri od sapunice.

”Došao sam lijepim poslom…” – kazao je trgovac. ”U amanet mi ostavio hadžija Salih-beg Hasanović, prije nego što je krenuo na daleki put…”

Nurif je podigao glavu.

”Tvoja djeca se već raduju…” – kazao je ozarenim glasom musafir.

”Istrčala su van, jedno preko drugog… Ni Sadika nije sačekala da te probudim… poletila je i ona u avliju!”

Ništa mu nije bilo jasno. Protrljao je oči da bolje vidi onoga koji mu je govorio: ”Dobio si posao i bićeš svoj gazda...! Tako je kazao i hadžija Salih-beg, da mu Dragi Bog hadždž upiše u sevap.”

”Ko, gazda? Kakav bolan ja gazda?” – skočio je na noge Nurif.

”Ako odeš do prozora i pogledaš, sve će ti se samo kazati” – uz blaženi osmijeh uzvratio je trgovac Salem.

Pogledao je kroz prozor.

”Vidiš li onog konja?”

”Vidim!”

”Je li upregnut?”

”Jeste… Vidim i konjska kola!”

”E, Nurife, ono je sve tvoje!”

Zavrtilo mu se u glavi. Čuo je i nije čuo kada je gost govorio: ”Salih- beg mi je uredno sve platio i kazao kako je to nijet njegov i njegove žene Raseme, da mu Dragi Allah upiše i ovaj sevap. Njemu sevap, a tebi posao. Obraduj ga, kada se vrati s hadždža, da si već nekome prevezao drvo, sijeno, fasungu iz prodavnice… Svoju muku naplati. K’o, svoje! Hadžija ne sumnja u tvoje poštenje, i to je rekao…”

Nurif je još nešto kanio izustiti, ali riječ nije prelazila preko usana. Nije stigao zadržati gosta. Ostao je u ušima njegov glas: ”Ja sam svoje završio, a ti gledaj kako ćeš svoje!”

Već sutradan Nurif je sjedio za svojom sofrom. Doduše, nije bila onako velika kao u snu, ali su oko nje komotno posjedali Nurif, Sadika i njihovo desetoro djece.

Još je bilo mjesta.

Pozvao je i komšije da mu slađe bude.

Prije nego što je stavio zalogaj u usta, još jednom se krenuo iza sebe i pogledao ima li još neko gladan.

Počeo je da jede.

"Pauk je sreca".

A konjogriz ima prelep plavi cvet.Slican različku, a nije različak.
A i lepa ova priča, kao i većina priča DArija Džamonje.

Moj rahmetli jaran!Jebaji ga i životić!

P.S. Samo vi pišite, ono što je već jednom bilo.
Idem ja da čitam papuče i da se ubijem Oslobođenjem.
Jest.Dotle je došlo!