glisha ::

Šta ću biti kad porastem Nenad Veličković

Izvrstan izbor, Gliša!


Prijatelji, oprostite mi, molim vas, zbog raznoraznih životnih problema i jurnjave zaboravio sam da sam ovamo stavio obavijest o onoj mojoj nagradi za prozu. Tako se dogodilo da vam se nisam niti zahvalio na čestitkama. Tek sada sam ih vidio pa se, eto, tek sada, od srca, zahvaljujem!

PantaOz ::

Priča jedne svijeće

Panta, i ovo je prekrasno! Tko je autor?

Ivica ::

PantaOz :: Priča jedne svijeće Panta, i ovo je prekrasno! Tko je autor?

Izvinjavam se na VELIKOM propustu... Ovo je prevod price A. L. BALLING-a koju sam ja skinuo sa sajta "Katolici"... svašta ja čitam...

Dodje na Vašar devojče jedno sa sela, lepo kao san. Lice njeno krasili su i ljiljan i ruža. Zalazak sunčev zlatio joj kosu, a zora se osmehivala na usnama njenim.
Mladići joj pridjoše i okružiše je. Jedan je hteo da zaigra s njom, drugi da seče kolač u njenu čast. A svi su želeli da joj celivaju obraz. Na kraju krajeva, bio je Vašar.
Al' devojka bi zapanjena i preneražena, te o mladićima steče rdjavo mišljenje. Prekori ih, a jednog il' dvojicu čak i udari po licu. Potom uteče od njih.
Vraćajući se kući s' večeri, rekla je u sebi: "Zgrožena sam. Kako su neotesani i nevaspitani ti muškarci. Da prosto izgubiš strpljenje!"

Minu godina dana, tokom koje je devojka ova naočita razmišljala mnogo o Vašarima i muškarcima. Onda ponovo dodje na Vašar, jednako noseć' ljiljan i ružu na licu, zalazak sunčev u kosi i osmeh zore na usnama svojim.
Al' sad joj mladići, ugledavši je, okrenuše ledja. I ceo bogovetni dan niko joj ne pridje, i ostade sama.
I vraćajući se s' večeri drumom prema kući, vajkala se u sebi:
"Zgrožena sam. Kako su neotesani i nevaspitani ti mladići. Da prosto izgubiš strpljenje!"

Za potrebe teme Kratka... prica je prepolovljena


...Za tren je zazmurela.

Reci su izgubile smisao. Pocela je njena muzika… Tisina. Posvecena onome ko je moze razumeti takva kakva je… Nekada vesela, nekada tuzna kocila je prste od bola ali se I dalje lomila poput neizgovorenih reci zadrzanih I ugusenih ispod te nevine beline devojackih dojki, pritisnutih iznutra .
Bila je losa na recima, brza na mislima.Oporoj tisini priklanjajuci se trazila je sebe. Na neki svoj nacin se smejala, jecala, cvilila i izvodila ples za vetar koji je uvek razume. Vetar je bio taj koji bi prihvatio njene misli pod okrilje svoje i uzivao u igri njenih emocija bez pitanja . Ponekad se poistovecivala sa vetrom koji protutnji kroz neciji zivot, nekoga pomiluje po licu a nekoga osamari bez dodira a sve zbog brzine koju ne moze da iskontrolise.
Tako nezna I krhka u toj laganoj tkanini sto klize uz kolena unosila je sebe u jedan novi ritam disanja.
Katkad je hvatala zrno peska, ocarina njime nosila ga sa sobom, u letu mu se divila i cuvala kao najvredniji biser sve dok se sa njim ne surva u provaliju i onda ga ispusti i njena snaga oslabi, pretvori se u lahor. Nezan, bezopasan koji je vecina volela a ona bi se bez tog svog naleta osecala prazno i kao da ne postoji.Osecala se kao ravna linija i opet pogledom lutala i trazila to zrnce peska koje ce je ojacati, poneti, dati snagu orkana i uciniti srecnom.
Tako malo joj je trebalo da uzdigne se do neba , da bude to sto jeste:bela vila puna izazova za radoznali pogled i nova istrazivacka putovanja, Ona sama, sa razvucenim osmehom na tananim usnama, iskrom u oku i prstima na dirkama.... Sa svojom muzikom za onoga kome je poklanjala.

Uzdah prekide razgovor sa sopstvenom dusom I u ogledalu se otkri jedan nova osencena silueta. Visok tamnoputi muskarac je posmatrao odraz porculanske lutke. Naginjuci se kupao u plavoj dubini devojackih zenica. Krao je svaku misao spletkareci sa ocetkanim vlasima I otkrivajuci izvajano rame da na njega spusti svoj mekani poljubac u znak pozdrava I budjenja jutra. Jeza je prostrujala tim krhkim telom I kompletna slika je dobila potpuni smisao.

Nasla je to zrnce peska da upotpuni sebe tog jutra, da se sastavi sa svim izlomljenim komadicima ogledala u svojim venama .

To je bilo dovoljno da se od porculanske lutke pretvori u leptiricu i zagolica mastu tom danu skupljajuci svoja zrnca peska za novi mozaik, koji ce oslikavati njen zivot kada tisina bude jedini svedok njenog bitisanja.

eto, moja malenkost ... V.M

IZGUBLJENI SVET


Otvaram staru skrinju secanja u pratnji opore skripe zardjale sarke od zaborava nepodmnazane. Pokolopac je masivan, tezak, pritisnut paucinom vremena pletenom vestim nogicama pauka. Pomeram zrnca prasine natalozenih na dusi ispisanih redaka slozenih po datumima davno proslog vremena.
Pustam dah iznad nevidljivh cestica koji se ledi pod naletom izgubljenih maglovitih predela sto otvaraju vidike, ocrtavajuci stazu po kojoj trebam da napravim korak kroz vreme. Savijam ramena , spustam glavu do kolena, postajem tako sicusna tek da mogu stati u bocu sa porukom ostavljenu na vrhu kovcega ,spremnu da mi zameni brod kojim bi se otisnula na daleko putovanje. Da, trebam postati tako malena da bih porasla u tom sanduku do dzinovskih razmera svoga sadasnjeg postojanja.

I pocinje bajka.

Klizi pogled radoznale devojcice po listu neispisanog papirusa, sirovog I nedoradjenog da upije u sebe kap mastila, jos ne razvijenog za mali kliker radoznalog pogleda. U ruci umesto vesla lezi nezno, belo pero, ni jako ni preslabo stisnuto u neizrabljenoj saci mladosti. Rasuto mastilo po sobi u svemiru otvara vrata nepoznatog I kao da doziva da se navuku klizaljke na bosa stopala I otisne se u taj novi, plavicasti svet. Radoznalost vuce ka napred, krupnih pogleda grabeci mesecinu sto budi I poslednjeg sanjara.
Pogled na papirusu I dalje stajase, bez imalo laznih nada, a citav jedan svet pruzase ruku otimajuci poslednje kristale mraza, iscrtane na prozorskom oknu potpalublja vec otisnutog broda. Nazad ne postojase ni kao iluzija u plavom pogledu izgubljenog bisernog svoda.

Novi svet na vidiku…

Niska zuba se caklila pod usnama kapljice mora dok je nosena na talasu prostranog svemira. Njihala se ljuljaska pod naletima vetrova kao kakva nebeska ladja, sama sebi se cineci vecom od samog dubokog okeana.
Posmatrala je pred sobom razne sile : nemoci, tuge, gordosti, oholosti I zlobe, sile moci, bezvoljnosti i mnoge druge… Posmatrala je ziva bice ne naziruci ljude i pitala se :Sta ona u tom izgubljenom svetu treba da bude ?
Gustim pletenicama se plela iznad ostrva ostavljenih I od sebe prognanih, izdignutim obrvama se probijala do nekih novih prijestola, sto se klate na kristalnim nogicama zabluda, ne snalazeci se medju novim kraljevima spremnih da padnu sa prvom pobunom nezadovoljnih robova… Pa gde su onda ta kraljevstva ? I za koga su pravljena ?
Drugaciji vrtlog je cinila njisuci svojim bokovima. U sebe je usisavala sve te klovnove sto su na sceni trazili svoju zicu bez trunke samilosti. Neplanirano bacene varnice su izazivale pozare a ona je samo gledala sirom otvorenih ociju svesna pitanja na koje nije znala odgovor.
Pero pustolova u njenim rukama veslajuci je dovelo njen brod od stakla do vitrine pomorskog muzeja cineci da se oseti kao Alisa u zemlji cuda. Zauzimajuci svoje mesto na ladici tamno crvene somotne sobe , posmatrala je mali jedrenjak sklopljenih krila sto nemarno bese spusten na uglacanoj pozornici. Imalo je necega u njemu…. prizivalo je svaku strunu od koje bese satkana proizvodeci zanimljive vibracije u njenim staklenim vlaknima . Sta je imao taj jedrenjak sto ona ne srete na talasima velikog mora ???

I dalje praveci se da sam zrnce prasine na reveru starog hrastovog sanduka, nahranjenog povescu prozivljene bajke, zavlacim prste malo dublje I pipajuci trazim novi trag u svojem secanju.

Jedrenjak vodjen inteligentnom vestinom prezivljavanja cinio je tajni kljuc njenog bitisanja u tom svetu zabluda I rasprsenih iluzija. Nudio joj je svoj Brod kao utociste od nemirnog talasa koji je kovitlao njena nejaka krila na putovanju, a nista nije trazio. Samo je ispred nje stajao I neduzno je gledao.
Okretala je svoje pero, trazila je srz drugacijeg ponasanja, pitanja postavljala, zahtevala I tragala.
Jedrenjak je uvek bio za nju tu… takav kakav jeste… miran, cutljiv, spreman za svaki njen let I uvek dalek za svaki njegov pad. “ Borio se sa svojom tisinom koja je pokusavala uspavati ga vecno , a pobedu poklanjao njoj “.
Razumela je njegovu razlicitost prepoznajuci je u sebi, razumela je sirenje krila I znakove na putu sto joj je ostavljao poput zvezdanih staza koje bi prosipale prah po njenim sanjivim kapcima u zvezdanim nocima, razumela je njegovo sidro I svako uze sto ga je stezalo oko vrata, ali nije mogla razumeti svet u kome su se sreli.

Nije nikada bila deo tog sveta zamisljenih lutkarskih marioneta I nije zelela da plovi njime.

Zato je voleo.

Zato je izgubio.

Opora cutna nastala je u trenu.

Misao… ta siva mozdana masa pretocena u nedefinisanu skupinu emocija, tajnim kanalima, kriumcarena tokovima nervnih zavrsetaka do vrha jezika izrecena, dozvala je tisinu.
Tisina je odzvanjala.
Odzvanjala je odbijajuci se o staklenu opnu sto je nacini oko sebe.
Imala je tisinu koja je mrtvom moru davala jedinu boju.

Kljuc se okrete u staroj skrinji I pade na prastari pod visokog tavana kroz koji se otkrivahu zvezde u svojim kosuljicama noci. Na tren poremeti tisinu , pokrenu emocije i kisa pade na mastilo sto se poce liti pod naletom vlaznih secanja. Zaplovise neka nova vesla, zatalasase se neka nova mora, stopise se reci I slova, dize se bura I mastilo poce u potocima da tece.
Preli se skrinja starih nadanja, kap tereta I opravdavanja, svih htenja I ludih letova I padanja.

Ispravih svoja pognuta ledja, ostavih u skrnji tisinu koja vredja.

Zalupih masivna vrata za sobom I ostavih tamo,negde ,daleko, iza koraka, oplakanu,
staru skrinju secanja .

U ime svih dalekih svetova .


V.M