Pročitajte i ovo ...


IZGUBLJENA ĆERKA

Moja ćerka ima šesnast godina i luta negde vani u mraku. Ništa ne mogu da uradim, dok me bol trga na komade.
Listam po njenom dnevniku kojeg je pre par dana ubacila u poštansko sanduče, listam i nehotice dopisujem svoje misli. Uzela je nešto odeće i majčinog zlata. Najgore je što ne mogu ništa da učinim.

Ne mogu više tako da živim, bez svake nade i utvare da ću biti slobodna ako bežim, ne mogu više da se sakrivam pred sobom i svetom, oko mene su debeli zidovi, ne znam zašto su mi ljudi strani, svet neprijateljski. A bila sam voljena, znam, moga tatu će ovo da ubije, ali ne mogu drugačije, H je zarobio moje misli, tražim gospodara, ne mogu drugačije, govorim sebi kad nisam na drogi, na tripu, oko mene je sve spaljeno, same senke, moram van, za H bih sve uradila, za onih nekoliko trenutaka kad se otvori nebo i poletim, to je tako prokleto, ja i ljudi, svet i ja, tako prokleto zamršeno i beznadno, tako mračno i samotno…

Tvoj dnevnik me tera u ludilo, tvoje reči, strane reči, na brzinu napisane u školsku svesku, o, dete moje, kako da te nađem, kako da se probijem do tebe?
Još i sad vidim kako zajedno ležimo i ti se privijaš uz mene, imaš šest godina i neprestano ponavljaš: »Moj tata, moj tata«. Ne možeš sama da zaspiš, možda je bila greška što smo ti pustili da do osnovne škole spavaš sa nama, jer inače nisi ni mogla ni htela da zaspiš, budila si se usred noći i kao mesečevo dete nalazila svoj prostor u našem krevetu, bauljala u mraku, i ako nije bilo nikoga u blizini, dolazila do nas zatvorenih očiju.
Još i sad je vidim, onu malu devojčicu, moju princezu, kako zadovoljno cmače, kako nasmejana zeva, kako je ljuljam i plešem sa njom, vidim grimasu na licu uz prvi zubić, vidim prvo puzanje i nesigurne korake, vidim svakodnevni put do vrtića, prvi školski dan, sve to istovremeno vidim. I pitam se celo vreme: kada i gde je bila napravljena greška?
Zar te nisam dovoljno voleo, celo vreme bio na tvojoj strani, zar se nisam budio uz najmanji šum, pokrivao te i ljubio, pevao uspavanke, zar ti nisam čitao bajke, držao te za ruku, zar te nisam dovoljno voleo?

Nikad nisam volela život, ne znam zašto, možda zato jer nisam znala da vidim i prihvatim ljubav koja me okruživala, tražeći je, ako već, tamo gde nisam mogla da je dobijem. Ne znam odakle osećaj da sam poražena, da je u meni neki drugi čovek kojega ne poznajem, sama u srcu, probodena mrakom, sa strahom čekam jutro kada ću opet sejati razaranje…

Ne mogu to da prihvatim i neću, učiniću sve da te iščupam iz mraka, ali uvek iznova se vraća: kada je bila napravljena greška?! Kada smo ja i mama doživljavali krize i probleme? A ko ih nije? Kad smo ti posvećivali previše pažnje i gušili te da nisi mogla da zadišeš vlastitim plućima? Ne! Istina je da si mi mnogo značila, možda zato jer sam tako dugo čekao da kao sunčeva zraka obasjaš moj svet. Da, govorio sam ti o mizeriji i ledu naše porodice, o tome kako sam uvek želeo, čeznuo za zagrljajima, dodirima. Ne mogu reći da nisam imao srećno detinjstvo, samo, međusobno smo uvek bili nekako razdvojeni, na distanci. Ako bih skočio majci u zagrljaj, odgurivala me i suvo govorila: »Pazi, uprljaćeš me«. Ne znam zašto ove reči zapisujem u tvoj dnevnik kojeg sam našao pre par dana, zamerićeš mi. Prisećam se i pitam kako je to moglo nama da se dogodi.

Tu su, stežu obruč oko mene, ne mogu više, moram da izađem iz te plamene kuće, moram napolje, po anđelska krila, po rosu na strančevim očima, po ukradene snove. Više nemam snova, razmišljam samo o jednoj stvari: kako da dobijem fiks!

Istrčim napolje. Sve vibrira, dršće u meni, kroz glavu mi prolaze slike zajedno provedenog vremena. Zar je zaista bilo sve uzalud, sav onaj smeh, dodiri, šapati, nežnost, toplina? Zar je bilo previše toga? Ne, nisam mogao da budem grub do tebe, da te odgurnem, možda zato jer si nas očarala, jer smo te dugo čekali, jer je porodica konačno postala tvrđava otvorenog srca. Barem sam tako mislio dok se nije sasulo, dok se nisu zatresli temelji, pa sad u krvavim rukama držim komadiće ogledala, i ne znam kako dalje.

Nema smisla, sve ovo uokolo, život, kako se kao zove. Ne shvatam, ne mogu da shvatim i neću da prihvatim tu igru. U njihovim očima vidim prazninu, nikad neće biti drugačije. Moraš da prihvatiš njihova pravila.
Ali ja ne. Ja nikad.

Šta smo uradili da smo te izgubili? I kada? Možda onda kad sam te u šestoj godini vodio u zubnu ambulantu i nisi htela da otvoriš usta, a kamo li tek da ti se pomogne.
– Prisilite je – zahtevala je doktorica – to ne vodi ničemu da vas ne sluša ni u takvoj malenkosti.
Zar je bila u pravu? Da li sam morao uveče ulaziti u tvoju sobu da ti ugasim televizor? Zar nam nisi rekla da je to tvoja teritorija, i zar mi to nismo poštovali? Zar nismo dovoljno poštovali tvoju volju i želje? Kad si počela da se zatvaraš i zašto? Sama pitanja bez odgovora. Jel treba sebi da predbacujem da se nisam dovoljno trudio? Ne! Uvek sam imao vremena za tebe, jedino ako ti nisi htela da bodeš sa mnom, nisam ti dosađivao. Imao sam poverenje u tebe, nadajući se da ćeš mi ga vraćati. Zar to nije bilo pravilno? Jesam li trebao da upotrebim pretnje, prisilu? Zašto? U školi nikad nije bilo problema, zaista, nisi se mnogo družila sa prijateljicama, dozvoljavao sam ti da budeš ti. Jel to bila ona sudbonosna greška zbog koje sam te izgubio?

Osećam se kao nebo pred nevreme, možda ću da odem u Italiju, sama sam usred otvorenog prostora zaborava, stalno mi je hladno, jedino što boli jeste to da sam povredila roditelje, oni još ne znaju, slepi su, a možda samo ne žele da vide, ali ja idem, moram otići, jer tamo neko ljulja mostove, crta zidove, smeje se, broji noći bele, kamen jede, jer su tamo lica ulica, oblaci belih snova, svetlucave iskre vrludave, idem tamo gde nema pisama, sunca, osmeha, idem tamo gde nema vozova.

Moja ćerka ima šesnaest godina i tamo negde vani luta u mraku.
A ja ne mogu ništa da učinim.

Mutirani ili nemutirani, neprirodno nikada nece postati prirodno!

Da li ja to primecujem nedostatak fotografija muskih osoba u slicnim situacijama?