Citat:

SRBIN U PROSTRANSTVU AUSTRALIJE Dzuburu spasao Vongara Kako je Sreten Boziċ ostao bez Nobelove nagrade i postao zastitnik Aboridzina, nalazeci medju njima mnogo slicnosti sa Srbima Put do njegovog konacnog odredista u centralnoj Australiji vodio je kroz pustinju, pa je citavu svoju ustedjevinu potrosio na – kamilu. Do mesta zvanog Kimberli drugacije se nije moglo, a put je po njegovoj losoj proceni trebalo da traje nedelju dana. U medjuvremenu kamila se razbolela, on je dehidrirao, a preziveo je zahvaljujuci Dzuburu koji ga je pronasao, okrepio vodom iz korena neke nepoznate pustinjske biljke i – zakopao u pesak ne bi li mu sacuvao to malo preostale vlage u telu. A put je, umesto nedelju dana potrajao dva meseca. Dzuburu, cupavi tamnoputi Aboridzin koji je pustinju poznavao kao svoj dzep, spasao je tada Srbina Sretena Bozica gotovo sigurne smrti, a svom obespravljenom starosedelackom narodu u Australiji obezbedio iskrenog prijatelja i borca protiv njihovog nestajanja. Sve to sto se dogodilo prilikom dolaska na najmanji svetski kontinent pre 45 godina, ne samo sto je donelo Sretenu novo ime Vongar, koje su mu dali Aboridzini, nego su uz pisanje, oni i australijski pas dingo, postali centar njegovog zivota. Bez znanja engleskog Danas ovaj 73-godisnji Arandjelovcanin, plemenite srpske loze, poreklom iz kuce odakle je Karadjordjeva majka, zivi na svom imanju pored Melburna sa coporom dingo pasa, svodeci svoj podugacki racun u borbi za prava ugnjetenih i ponizenih Aboridzina, zbog kojih je i sam imao velikih problema. Narod, ciji je jezik naucio i kome je kao pisac posvetio i najveci deo svog stvaralastva, uvek je povezivao sa – Srbima: – Slicnost sa nama je u drevnom nasledju, a ne etnicka. I oni imaju svoju usmenu literaturu, umetnost, folklor i nacin prenosenja tih vrednosti sa kolena na koleno. Ziveli su desetinama hiljada godina izolovani od sveta i razvijali sopstvenu kulturu, slicno kao sto su to Srbi cinili pod Turcima. Srpska deca su odvodjena u janicare, a belci su odvajali decu Aboridzina od roditelja i slali ih u internate pod kontrolom drzave ne bi li ih asimilirali – veli, prisecajuci se da su u vreme njegovog dolaska Englezi vrsili ceste nuklearne probe u pustinji Australije, nije bilo dozvoljeno mesanje sa domorocima, kako su zvali Aboridzine, niti pisati o atomskim probama, a ko se toga nije pridrzavao sledile bi drakonske kazne po Atomskom zakonu. Da su ga nasli u pustinju, dodaje, „pojeo bi ga pesak”. Stigao je bez znanja i jedne reci engleskog jezika, a danas je priznati i nagradjivani australijski pisac, koga ce prvo primetiti u Americi i Nemackoj, pa tek onda u novoj domovini. Buduci da je jedno vreme boravio u Parizu, gde se upoznao i saradjivao sa Sartrom i Simon de Bovoar, mnogi od njegovih tekstova objavljivani su u francuskim knjizevnim casopisima, zahvaljujuci ovim velikim imenima. – Pre napustanja Jugoslavije bio sam u zabludi da je Zapad „med i mleko”, gledajuci pozorisne predstave Artura Milera bio sam odusevljen, ne shvatajuci da je to surovo drustvo u kome uspeva jedan od hiljadu. A kad je rec o piscima jedan od milion. Za pisca je propast ako ne pise na svom maternjem jeziku. Danju sam radio, a nocu pisao. Za spavanje nije bilo vremena. Prilikom nekoliko mojih dolazaka u Beograd prijatelji su me savetovali da se ne zanosim pisanjem na engleskom jeziku. Govorili su mi: „Ni Crnjanski to nije uspeo!” Crnjanski je imao gde i cemu da se vrati, a ja sam morao da istrajem – otvara za trenutak svoju dusu, podsecajuci da je Srbiju napustio nakon sto mu je kao novinaru u uzickim „Vestima” otkaz licno dao Slobodan Penezic Krcun, sa zabranom da ikada vise radi u toj struci. Lektira za Australijance Iako su mu na ulasku u Australiju dali samo papir umesto pasosa – sa tekstom „ova osoba tvrdi da se zove Sreten Bozic” – Vongar ce nekoliko decenija kasnije postati ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu, koja je providnom manipulacijom izbegnuta, a povod su opet bili Srbi i Aboridzini. I za pisanje, ali i za manipulaciju. – Rec je o romanu „Raki” (Konopac), mog „nuklearnog literarnog kvarteta”, koji govori o uporednoj sudbini Srba i Aboridzina, stampana 1994.godine. Izdavac se nije usudjivao da promovise knjigu zbog mog imena i porekla, ali je ona povoljno primljena u Americi i Evropi kao novi literarni zanr. Ipak 1997. dobio sam najvecu australijsku knjizevnu nagradu, koju daje drzava, „Emeritus”. Na promociji i primanju nagrade bilo nas je troje: ja, moja supruga i covek koji urucuje nagradu, iako je u sali bilo mesta za sto zvanica. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, valjda jer sam bio prvi dobitnik kome engleski nije maternji jezik. Dobitnik „Emeritusa” automatski je, do tada, postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu. Mene nisu predlozili, pravila su se izmenila – veli nas sagovornik, ponosan sto je ovaj roman, uprkos svemu, uvrsten u lektiru australijskih ucenika i setan, buduci da takav predlog nije prosao za skole po Srbiji. A bombardovanje 1999. godine je sprecilo da se po tom romanu u koprodukciji sa Kusturicom snimi i film. Srpska publika uskoro ce moci da procita prevod njegove zbirke kratke proze „Zadnji copor dingoa”, o Aboridzinima podvrgnutim kulturnim i ekonomskim promenama. To je njegova prva knjiga koja je odmah stampana u Australiji, dok je prethodnih 12 prvo izdato u Americi i Nemackoj. A nedavno je saopsteno da je Sreten Bozic Vongar ovogodisnji dobitnik nagrade Matice iseljenika Srbije „Rastko Petrovic” kao najuspesniji pisac u rasejanju. Radivoje Petrovic

Ovo je clanak koji je o ovom nasem piscu objavljen u POLITICI... a ja bih hteo da malo pisemo o njemu... jer se tako malo zna o ovom coveku koji je sam po sebi legenda!

-Moja dela su do sada bila objavljivana na engleskom, nemačkom i drugim jezicima. Naš narod nije imao priliku da ih čita na srpskom. Sticajem okolnosti pišem na engleskom - objašnjava Vongar.

Ovo je prvi put da dobije jednu književnu nagradu iz Srbije od kako živi i radi u dijaspori.

- Priznanje mi puno znači i zahvalan sam zbog toga, a posebno zbog same nagrade, koja nosi ime Rastka Petrovića koji je i sam živeo u inostranstvu u izgnanstvu.

Vongar je, što je poznato ovdašnjoj srpskoj zajednici, po dolasku iz Evrope živeo jedno vreme sa Aboridžinima u zabačenim krajevima Australije.

- Čitao sam o domorocima i pre dolaska, interesovao me je njihov život, kultura. Odrastao sam na selu u kome su se gajili naši običaji i tradicija, vezani za zemlju, što je specifično i za Aboridžine. Oni žive u sličnim okolnostima. Poslednjih godina ovdašnji političari sve više govore o pomirenju i potrebi prevazilaženja neslavnog perioda kada je beli čovek naseljavao kontinent i kada su mnoga zla počinjena nad domorocima.

13-tog februara 2008 godine se zvanicna vlada Australije, sa premijerom Kevinom Radom, planira izviniti Aboridzinima za svu nepravdu koja ima je nanesena, pa je dosta ljudi koji su godinama cekali na tako nesto jos uvek u neverici...

- To bi bilo poželjno i potrebno. Međutim, šta bi značilo samo izvinjenje političara? Sama reč ne donosi ništa ako u njoj nema stvarnih namera i osećanja. Oni treba da učine više da tom narodu zaista pomognu i na delu dokažu svoju nameru. Izvinjenje mora da bude od srca, ali izgleda da vreme za to još uvek nije došlo.

- Nije samo u pitanju odnos prema Aboridžinima. Oni su kao narod izloženi veoma teškom životu koji nameće savremeni svet. Naš svet se zasniva na profitu i materijalnim vrednostima, dok njihov život počiva na njihovoj kulturi. Od njih se očekivalo da se utope u vrednosti savremenog sveta, ali to nije uspelo, tako da i dalje žive kao u prastara vremena, u nekoj proširenoj porodičnoj zadruzi.

U romanu "Raki" ("Konopac"), Vongar paralelno prati sudbinu koja je zadesila abrodžinski i srpski narod. Prevod će se uskoro pojaviti u Srbiji, a u Australiji je roman objavljen 1994. godine.
- Jedan naš čovek koji je ovde živeo pre rata vraća se u Srbiju i vodi aboridžinsko dete kako bi ga spasio od ovdašnjih progona. Počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Nakon rata kao mladić vraća se u Australiju i kreće u potragu za svojim narodom. NJega je srpski seljak naučio i osposobio da sačuva svoju aboridžinsku tradiciju. Međutim, po dolasku u Australiju, mladić odlazi u svoj kraj u kome su se obavljale nuklearne probe i roman se završava tragično - priča Vongar o svom delu.

- Aboridžini pokušavaju da sačuvaju svoj jezik. U područjima gde žive prenose znanje sa majke na decu. Veliki broj aboridžinskih jezika je već izumro, ali su mnogi još aktivni i živi. Broj Aboridžina polako raste, ali su izloženi mnogim opasnostima - asimilaciji, teškom načinu života i imaju kratak životni vek zbog uticaja civilizacije koja je donela alkohol, duvan i drogu.

Pas dingo, drevna aboridžinska životinja, našao je svoje mesto u u Vongarovim književnim delima. Dingo je postao centar i njegovog života, pa su postali nerazdvojni: sa nekoliko pasa živi na svojoj farmi nedaleko od Gipslenda.
- Dingo je bio jedina životinja koju su Aboridžini pripitomili. Postavlja se pitanje da li je čoveka pas učio lovi ili je bilo obrnuto. Sve više se veruje da je pas učio čoveka. I dingo, kao i čovek, voli društvo. Dingo se veže za čoveka i postaje kao član porodice i deli sve sa njom.

Barnabir Wongar (Wongar-Duh snova), rođen je 1932.u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Učio pekarski zanat u Aranđelovcu i Novom Sadu. Sredinom pedesetih član je kluba"Đuro Salaj" u Beogradu koji okuplja pisce-radnike.

Objavljuje stihove u"Mladoj kulturi" i "Novom Vesniku". Kraće vreme novinar u Užicu i Jagodini. Godine 1958. odlazi u Pariz gde upoznaje Sartra i Simon de Bovoar i sa njima sarađuje. Seli se 1960. u Australiju gde se upoznaje sa životom i kulturom Aboridžina. Objavljuje prozna, poetska i antropološka dela na engleskom jeziku.

Objavio dela: Aboridžinski mitovi(1972.);
zbirke priča:
Grešnici(priče iz Vijetnama,1972.),
Put u Bralgu(1978.),
Babaru(1982.),
Marngit(1992.),
Poslednji čopor dingosa(1993.),

zbirka pesama Bilma(1984.);

romani:Pratioci(1975.),Materica(1983.),Karan(1985.),Gabo Đara(1987.)Raki(1994.);

autobiografska knjiga Dingova jazbina;

drame:kamen u mom džepu(1973.),
Selo Balang(1973.)

Većina knjiga prevedena na nemački,francuski,španski,ruski,holandski,japanski,kineski.

Kod nas objavljeno:Put u Bralgu i Babaru(Narodna knjiga,1983.), Cvet u pustinji (Prosveta, Niš, 2004.), Poslednji čopor dingosa (Matica iseljenika Srbije, Beograd,2005.)


Iz njegovih putovanja po Evropi i Australiji, i nomadskog života sa Aboridžinima prema čijoj je civilizaciji (razumevanju prirode, harmoničnom i miroljubivom načinu zivota, mitologiji, umetnosti) osećao
duboko divljenje, proizišla su brojna dela: pesme, drame, kratke priče, i Nuklearni ciklus koji sačinjavaju četiri romana, od kojih je Raki (1994, 1997) poslednji.

Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života (kulturne i duhovne tradicije tako oprečne eksploatatorskoj kolonijalnoj 'etici' anglosaksonske civilizacije) Vongar je shvatio i povezao
stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima i svih ostalih osvajanih naroda, čije se istrebljenje tokom istorije tumačilo kao progres i napredak. Roman Raki je duboko doživljena epifanija o vezi koja postoji izmedju stradanja koje je u svojoj istoriji doživljavao narod na Balkanu, i stradanja kojima su izloženi Aboridžini u Australiji. U radu je Vongarova osuda genocidnosti i varvarizma takozvane civilizacije stavljena u kontekst stvaralaštva autora kao sto su J.M. Kuci, Vendi Lil, Kristofer Hampton, Džon Pildžer, Robert Hjuz, i drugi, koji, slično Vongaru,
ne opraštaju genocide koji prate progres Zapada kroz Kanadu, Juznu Ameriku, Juznu Afriku, i drugde.

Dela B.Wongar-a

THE NEW GUINEA DIARIES (Translation)

ABORIGINAL MYTHS

THE TRACK TO BRALGU



BABARU



BILMA

THE NUCLEAR CYCLE

Walg

Karan

Gabo Djara

Raki

Didjeridu Charmer MARGNIT

THE LAST PACK OF DINGOES



DINGOES DEN

FLOWER IN DESERT

TOTEM AND ORE

AT MY MASTER'S DEN

THE NEW GUINEA DIARY

THE STONE IN MY POCKET

BALANG AN VILAGE

THE SINNERS

THE TRACKERS

Citat:

U izdanju Niske prosvete uradjena je jedna mala zuta tanka knjizica u ediciji Otkrica, kao kompilacija tj. izbor iz njegovih romana i drama i moze se kupiti za 100 dinara u knjizari Doma omladine . Ta mala bedna knjizica pod nazivom Cvet u pustinji je nazalost jedini noviji trag o ovom genijalnom piscu, ali i to je nesto da se ljudi upoznaju sa njegovim stilom pisanja i zainteresuju za ovog famoznog coveka.

Ovo je komentar jedne od obozavateljki ovoga pisca!

Ovo sto sledi su razna dokumenta sa kojima pokusavam da dodjem do tacnih podataka... Pismo koje sledi je upuceno bivsem premijeru Australije, a tadasnjem direktoru CARE Australija (organizaciji koja se vise bavila spijuniranjem nego pomoci):

Citat:

SVEDOCENJA---YU222/53-------------------------------------- Pismo pisca Wongara koji je rodjen u okolini Valjeva, za koga se do 1991 godine mislilo da je Aboridzin, a koji je 1991, sa pocetkom rata u bivsoj Yu obnarodovao da je Srbin. Wongar je veliki deo svog zivota u Australiji proveo sa Aborizinima. Rukopis njegove zadnje knjige "Raki" mu je australijska policija uzela iz kuce i nikada mu nije vratila. Knjiga je ipak zavrsena po secanju a bavi se Aboridzinima i Srbima. Mr Malcolm Fraser, Chairman, CARE Australia, 22 May 1999 "Dear Mr Fraser, I have been following your interest in the fate of the two CARE workers, Steve Pratt and Peter Wallace, currently detained in Yugoslavia. As you are aware, Yugoslavia is being subjected to barbaric NATO bombing, which you yourself have criticised for the loss of innocent civilian lives and destruction ofinfrastructure essential for the life of the entire Yugoslav population. One should bear in mind however, that the bombs being dropped on Serbia contain depleted uranium - lethal for many generations not only for the people of Yugoslavia but the much wider area of European neighboring countries including the Adriatic and Aegean seas. Some of the uranium content being used in NATO bombs came from Australia. As we Australians know very well, the British are extremely irresponsible when using their bombs. Here in Australia we are left with a devastating legacy caused by British nuclear testing, a legacy of poisoned land that almost wiped out our Australian indigenous people and will remain with us for many generations to come. This British criminal negligence was fully revealed in the Australian Royal Commission of 1984 which found the British government responsible for radio active contamination of Australian land. When campaigning for the release of your two CARE workers,it might be wise, firstly, to appeal to the Australian government to immediately impose a ban on the export of Australian uranium to Britain and the United States, and other NATO countries using this lethal mineral, and thus save the Balkan area from further radioactive contamination. After such humanitarian gesture, you might find that the Yugoslav authorities will respond in kindness, and release your CARE workers. Yours faithfully, B. Wongar"

Citat:

20. јун 2005. Матица исељеника Србије је представљање књиге Б. Вонгара организовала у родном селу Горња Трешњевица, у близини Тополе. Испред родне куће, без врата и прозора, коров покошен уочи окупљања гостију, сачекала нас је снаја Радмила Божић и пред мештанима и гостима поново упалила ватру у напуштеном дому, и тако на симболичан начин обновила огњиште. Пред стотинак присутних пријатеља и гостију, о књижевном стваралаштву Сретена Божића говорили су мр Радован Калабић, председник Матице, Драгица Данон, генерални секретар и Драган Драгојловић уредник и рецензент овог издања.

2003 godine je jedan od poznatijih australijskih pisaca Thomas Keneally pisao o Sretenu Bozicu - Wongar-u... ovo je moj prevod dela tog teksta...

Citat:

Mora se priznati da neke evropljane toliko privlaci aboridzinski pogled na svet da jedino tako mogu kompletirati svoju sliku o Australiji, pa usvajajuci aboridzinska imena pocinju da se predstavljaju kao strucnjaci koji su proizisli sa aboridzinskih izvora. Najizuzetniji primer ovakve vrste je pisac (verovalo se) aboridzinskog porekla - B. Wongar. Jos 1977 godine sam poslat od strane The New York Times urednistva za kriticke osvrte novih knjiga da pisem o zbirci kratkih prica novog aboridzinskog pisca B. Wongara. Zbirka se zvala "Put u Bralgu" ("The Track to Bralgu"). B. Wongar je privuka paznju John Paul Sartre-a i Simone de Beauvoir, a izdavac Little Brown je ne trepnuvsi izjavio da je on Aboridzin. Ovo su bile izvanredne price, izuzetna nova knjiga. Mogao sam zamisliti koje uzbudjenje je izazvala u Australiji - otkrice, svetlo iz pustinje od do tada necuvenog imena. Privatno sam govorio, ne izrazivsi to u kritickim osvrtima B. Wongara, da je to fino oblikovana proza koja proizilazi iz auto-didakticnok uma ili je rezultat zapadnog skolskog sistema. U svakom slucaju se otkrilo da B. Wongar nije Aboridzin. Bio je srpski emigrant koji je ziveo u Kolfildu sa dva dingoa. Prema Tom Shapcott-u i Rob Drewe-u, koji su pisali o njegovom slucaju, nije tu bilo nikakvog kajanja od strane pisca sto se prevare tice, a on na to uopste nije ni gledao tim ocima. Tvrdio je da ga je u pustinji Tanami, u svojim ranim godinama, spasio pripadnik plemena Walpiri i da je od tada toliko toga iskusio sa Aboridzinima, da je na kraju jednostavno prihvatio da je jedan od njih. Ali kriticari koji su ga hvalili su se osecali prevarenima, sasvim razumljivo. Knjiga je knjiga, ali smo mi o njoj pisali kao o knjizi koju je pisala osoba za koju smo sada otkrili da ne postoji. B. Wongar je nastavio da pise svoju mracnu, eksplicitnu prozu o aboridzinskoj kataklizmi u narednim delima i to uvek koristeci svoje usvojeno ime. U Evropi ga slave i prava na prevode se svakodnevno povecavaju. S vremenom ce se pokazati najverovatnije da je znacajan australijski pisac, ali njegova prevara je nekako uticala na mlakocu prijemcivosti na engleskom govornom podrucju.

Sreten Bozic je stigao u Australiju 1960 godine i preselio se na sever gde je proveo nekoliko godina ziveci sa plemenskim Aboridzinima. Ime Wongar je dobio od strane svoje plemenske supruge Dumale i njenih rodjaka. Dumala ga je poducavala o aboridzinskoj poeziji i tradicionalnom zivotu u prirodi. Nije mu bilo dozvoljeno godinama da stampa svoja dela u Australiji. Njegova prva knjiga 'Put u Bralgu' (The Track to Bralgu) je bila prevedena na francuski sa originalnog manuskripta i stampana u Les Temps Modernes (1976), casopisu koji su uredjivali Sartre i de Beauvior. Kada je knjiga izasla i na engleskom jeziku dve godine kasnije (Little, Brown, USA), oznacila je novi zanr u kreativnom pisanju i donela medjunarodnu slavu piscu (mozete pogledati New York Times Book Review, 25 juni, 1978). Ipak, u Australiji su ga belci kritikovali zbog predstave Aboridzina i pocela je cela kampanja da bi se njegovo delo oznacilo kao 'prevara'. Bilo mu je zabranjeno da ostane u severnom delu Australije i morao se preseliti u Melburn, na jug kontinenta.

- Wongar na poslu u Gove-u 1968 godine

Supruga Dumala i deca su trebala da dodju za njim, ali nikada im to nije uspelo jer su preminuli od posledica radioaktivnosti koja je ostala iza rudnika uranijuma. Ove je dogadjaje opisao u svom autobiografskom delu "Dingoes Den".

Dok je bio u severnom delu Australije, Wongar je radio na svom delu 'Totem and Ore ' fotografskoj zbirci koja je poznata i pod imenom 'Bumerang i atom'. U zbirci se nalazi nekoliko stotina fotografija (crno-belih) u kojima se vide posledice vadjenja rude uranijuma i britanskih nuklearnih testiranja. Pre 34 godine, 1974 je od Wongara zatrazeno da posalje neke od tih slika za izlozbu u biblioteci Parlamenta u Canberri, ai je izlozba zabranjena odlukom parlamenta samo nekoliko sati pre otvaranja.

Wongar se konacno smirio na svom imanju u prirodi, zvanom Dingo Den u Gippsland-u, juzno od Melbourn-a gde je, uz pomoc fotografija, zavrsio nuklearnu trilogiju (romani: Walg, Karan and Gabo Djara). Trilogija je prvo objavljena u Nemackoj, a izdanje na engleskom jeziku se prvi put pojavilo 1988 godine, a predstavljeno je u Aboridzinskom centru za istrazivanje Monaskog univerziteta u Melburnu, gde je Wongar pisao kao pisac sa prestojem na univerzitetu. Ali, dok se nalazio na poslu, policija je upala u Wongarev dom - Dingo Den i zaplenila rukopise, medju kojima se nalazio i jedini primerak romana Raki.

- Wongarove prostorije nakon pretresa policije

Australijski pisac Thomas Shapcott je 1990, o ovom slucaju govorio na otvaranju umetnickog festivala u Adelaide-u. Sastavio je peticiju u kojoj je trazio od vlasti da vrate rukopise koji su bili konfiskovani. Oko dvesta pisaca je potpisalo peticiju! Trebalo je jos pet godina Wongar-u da ponovo napise knjigu po secanju. Posle ovoga je usledila i nova knjiga "Didjeridu Charmer" sa kojom se kompletira nuklearn ciklus pa je od trilogije nastao kvintet.

Sreten Božić je najdivnije biće sa ovih prostora! Mnogi ce reći da je možda čudan ali nije čudan,maksimalno je svoj i neponovljiv!

PantaOz ::

Pre nego sto sam krenuo sa Brisbane-skog aerodroma smo popricali jedno sat vremena... i mogu samo reci da je Sladjana 100% u pravu... a mi smo oba iz istoga kraja... razumemo se bez problema!

Obicnim recima je nemoguce opisati jednog takvog coveka! Po mom vidjenju i secanju ,jednostavno je neponovljiv! Iz vremena iz koga ga pamtim bio je jako duhovit,sarmantan,nezan a istovremeno se videla neka cudna odlucnost i cvrst karakter koji tada nisam mogla razumeti! Daj nekih slikica ako ima! Moze i na moj e mail

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

SLADJANA,DA TI NIJE ROD TAJ O KOME PISES,IMATE ISTO PREZIME.IZVINJAVAM SE UPADICOM.POZDRAV TOMICA