Zamolio bih sve Australijance naseg porekla da posalju poruku nasem 'prime ministru' Kevinu Rudd-u u kojoj mogu da izraze svoje nezadovoljstvo o priznavanju Kosova od strane vlade Australije. Ja sam mu jednu poslao :

Citat:

Subject: Kosovo independence Comment: Dear Prime Minister, I was shocked when I found out in the local Swiss paper that Australia recognized Kosovo's "independence" which is totally illegal according to any international law! Don't you have advisers in your office or you are blindly following the policy of force by USA? Force does not mean right, don't you agree? Regionally, the consequences for the Balkan of such state (second Albanian state taken from Serbian territory!!!) are that this creation of the EU and NATO will further destabilize the western Balkans, most notably the Former Yugoslav Republic of Macedonia (FYRM), where tensions between the Albanian and Macedonian communities continue to escalate in spite of the widely touted 2001 Ohrid Agreement, and Bosnia and Herzegovina. While diplomats continue to insist that Kosovo and Bosnia and Herzegovina are separate issues, with Bosnia and Herzegovina's High Representative, Miroslav Lajcak, dismissing the artificial linking of the two, a pro-independence decision will only serve to antagonise the questions of autonomy and self-determination in the western Balkans, with serious implications for regional stability and security. The claim that Kosovo is the last unresolved territorial issue in the western Balkans may prove somewhat aspirational. Having played a decisive role in the birth of a European Security and Defence Policy (ESDP), as major element of the CFSP, the western Balkans could instead now play a crucial role in its demise. Australian government usually knows better! This time you show that this NEW government is no better than the previous... is Alexander Downer your minister? I am disappointed that you are supporting the force instead of the justice. I, as a member of the Yugoslav community in Australia will never vote for you again! I vote for honesty and justice, not for bullying and injustice! Shame on you! Panche Hadzi-Andonov

Evo adrese, a vi slobodno pisite! I recite svoje misljenje... bez uzdrzavanja! I ne zaboravite da ga mi placamo nasim porezima!

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

PANTELIJA SVAKA CAST,SVE JE LEPO NAPISANO,ALI TI ZNAS KAO I JA DA TU POMOCI NEMA,ZNAS DA JE AUSTRALIJA LUTKA AMERIKE,I DA SVE KONCE DRZI AMERIKA.TAKO DA NEMA SANSE DA CE RUDY DA PROMENI NESTO,POSTO SU POLITICARL TVRDO KOZCI,NJIH NIKO I NISTA NE MOZE UVREDITI.TAKO DA PORED OVAKO LEPOG PISANJA,AUSTRALIJA IPAK OSTAJE PRI ONOME STO JE AMERIKA VEC ODLUCILA.POZDRAV I IMAJ LEP PROVOD I ZA MENE,NEMOJ DA MI SE PUNO UMORIS.

Danas sam cula da ce srbi iz Australije da protestvuju,protiv proglasenja nezavisnosti,Tomice uvek vredi pokusati..jer ako ne pokusas kako ces znati da nisi mozda mogao uspeti? Pokusaj ne kosta nista,a nasem narodu na Kosovu ipak ovo znaci.

Inace na jucerasnjem mitingu zivot je izgubio momak iz Novog sada,poreklom iz Pristine,ciji je ugljenisani les nadjen u americkoj ambasadi.Tuga,narod je izrevoltiran ponasanjem amerikanaca,i zapada...Decko je 87 godiste i zove se Zoran.Neka mu je laka crna zemlja.

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

Pročitajte sledeći tekst...
Na Kosovu se nažalost, sve manje i manje čuje srpska reč.
Nadam se da nikada neće doći vreme kada će potpuno utihnuti...



Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ - изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио.

Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа с другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у битки на живот и смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа. Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају.

Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће тако освојен део земље и народ кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу


Stefan Nemanja ''Zaveštanje o jeziku''

Pročitajte i ovo...
Napadaju ga......ja ne vidim gde i šta je pogrešno rekao!?


Đorđe Vukadinović



Dan posle

Svi su znali da će se to pre ili kasnije dogoditi. A opet, sad kada se dogodilo – nije svejedno. Zapravo, rekao bih da su mnogi od nas prilično iznenađeni time koliko su pogođeni i koliko se loše osećaju ovih dana. I oni koji vole Evropu. I oni koji ne vole radikale. I oni koje nervira politika. I „pragmatisti“ i „realisti“. I oni koji mrze Koštunicu. I oni koji su glasali za Borisa Tadića. I oni koji nisu glasali za Nikolića...

Bez obzira što već odavno nije baš geografsko i političko „srce Srbije“, kao što ovih dana poručuju protestanti sa beogradskih ulica, Kosovo ipak jeste važan i, po svoj prilici, neiskorenjiv deo srpskog nacionalnog identiteta i bilo je zbilja nerealno očekivati da bi, kako zvanični, tako i opozicioni Beograd mogli reagovati drugačije nego što jesu. I nemojmo se zavaravati – samo ovom, kakvom-takvom konsenzusu domaće političke elite, neobičnoj smirenosti Tomislava Nikolića i ovoj, makar okasneloj i oročenoj koalicionoj slozi Borisa Tadića i Vojislava Koštunice treba zahvaliti što stvari nisu eskalirale u još gorem pravcu. Što još ne znači i da neće, ukoliko nas zaista budu terali da biramo između Evrope i Kosova, Gračanice i Merkatora, Bogorodice Ljeviške i Mekdonaldsa.

Istini za volju, nisu baš svi depresivni. Neki su prema Događaju ravnodušni, a neki su ga bogme i priželjkivali. Nema ih tako mnogo, ali su zato veoma agresivni, dobro raspoređeni i neproporcionalno mnogo zastupljeni u medijskim krugovima i javnom životu prestonice. Iako trenutno malo utišani, oni danas (ne)skriveno likuju, i to je njihovo demokratsko pravo. A rekao bih – i njihova sramota.

Kažu – koliko vas uopšte još ima tamo? Kažu – koliko vas je svih ovih godina boravilo na Kosovu? Kažu – šta će vam ta kontaminirana nedođija? Kažu – okrenite se budućnosti i zaboravite Kosovo.

Naravno da mnogi od nas nikada nisu bili na Kosovu. I šta bi sad to trebalo da dokazuje? Koliko Jevreja nikada nije bilo u Jerusalimu, pa im to nije smetalo da na njemu vekovima grade svoj identitet, čuvaju nadu i san o povratku? Ja, na primer, nisam nikada bio ni u Bosilegradu, Vranju, Senti, Čoki... Tek pre neku godinu sam prvi put bio u Nišu i Čačku. Dok nam NATO 1999. nije porušio sve novosadske mostove tako da se sa severa nije moglo prići Beogradu, moja bačka noga nikada nije stupila na tlo susednog i prijateljskog Banata. Pa šta? Koliko je Hrvata ikada bilo na Prevlaci? Ne verujem da Zagrebčani u bog zna kolikom broju hrle u Knin. I apsolutno sam siguran da praktično niko od Engleza, sem po službenoj dužnosti, nikada nije bio na Foklandskim ostrvima. Pa im to opet nije smetalo da pošalju flotu preko pola planete da bi na toj zabačenoj nedođiji branili «teritorijalni integritet» i nacionalno dostojanstvo.

Srbima jeste stalo do Kosova daleko više nego što su to pokazivale naručene ankete koje su naši istraživači pokazivali zapadnim novinarima i diplomatama. Ali to, naravno, ne znači da su sad baš svi spremni da ginu za Kosovo, odriču se dobrog života i optiraju za „carstvo nebesko“. No, na sreću, danas se od nas takav težak izbor i ne zahteva. Današnji „kosovski boj“ zahteva samo malo elementarnog nacionalnog i ličnog dostojanstva i hrabrosti – ništa više od onoga što bi, siguran sam, u sličnoj situaciji pokazao svaki drugi narod. Ali i to malo je, bojim se, mnogo za značajan deo naše političke, intelektualne i kulturne elite. I to je ono što je mnogo, mnogo gore i od Tačijeve deklaracije o nezavisnosti i od jasno manifestovanog neprijateljstva nekih velikih sila.

Istorija se, kažu, ponavlja kao farsa. No, makar i pomalo farsično, Srbi danas zaista stoje pred nekom vrstom obnovljenog kosovskog izbora i dileme. I onda, u četrnaestom veku, alternativa je bila, modernim jezikom rečeno, „integracija“ ili „izolacija“.

Kažu – svi smo mi potomci dezertera iz kosovskog boja. To dobro zvuči i za razliku od nekih drugih „mudrosti“ kojima je prethodnih meseci i godina bombardovano i sluđivano srpsko javno mnjenje – nije sasvim besmisleno. Ali nije ni tačno. Naime, svi smo mi, zapravo, potomci onih koji su svojevremeno, ne negdašnjim „neformalnim referendumima“, odabrali «izolaciju» – nepristupačne gudure, zbegove, katune i seobe – umesto („evro-azijskih“) integracija koje su se tada nudile i koje takođe, naizgled, „nisu imale alternativu“. Mnogi su odabrali drugačije, opredelili se za „carstvo zemaljsko“, „realizam“ i „integraciju“ – i ne treba im zameriti. Ali kad ih ovako pogledam razvejane od Cazina i Velike Kladuše do Anadolije, čini se da ni oni nisu naročito procvetali. I da nisu daleko odmakli.

Šta hoću da kažem? Samo to da uvek postoje neki izbori i da su oni često mučni i teški. I da nikada ne možemo biti sasvim sigurni kuda će nas koji put odvesti. I da ono što se čini(lo) kao „pragmatizam“ i „realizam“ 1389, 1804. 1914. ili 2008. nije i ne mora biti uvek najbolje rešenje.






Preuzeto sa sajta ''Nova Srpska Politička Misao''
(časopis za političku teoriju i društvena istraživanja)