Od autora

Volela bih da ne prisvajam sebi pravo da pišem o sopstvenim pesmama. Što se duže bavim njihovim sastavljanjem, osećam sve manju potrebu da formulišem pesnički credo - sve više mi to izgleda neugodno i... preuranjeno. Osećala bih se kao insekt koji iz nepojmljivih razloga sam sebe sateruje u vitrinu i nabija na čiodu.

Biologija definiše čoveka kao nespecijalizovano biće videći u toj njegovoj osobini garanciju njegovog daljeg razvoja. Dozvoli mi, dragi Čitaoče, da gajim malo nade da sam i ja nespecijalizovana pesnikinja koja ne želi da se oda samo jednoj temi i jednom načinu izražavanja za nju važnih stvari, koja čak - o strahote - ne bi umela reći šta je to poezija i po čemu se ona danas razlikuje od umetničke proze. Manjim brojem upotrebljenih reči, to da. Ali ni rima zapravo nije njen uslov, ni ritam neotuđiva svojina, niti javni subjektivizam neprikosnovena privilegija. Neka ova vesela pometnja, nespretna komplikacija pristalicama tradicionalnih podela tera san sa očiju.

"Gledajte koliko ovaj štap ima krajeva!" - uzviknuo je Montenj u svoje vreme. Sasvim mi je svejedno da li je uzviknuo u poeziji ili prozi. Dovoljno je to što je za svoje iznenađenje našao reči koje se ne mogu zaboraviti. Ne, nemam nikakav književni program... Imam samo taj moto - kao nedostižan uzor umetnosti reči i kao nepresušni podsticaj za misaono prevazilaženje očiglednog.



Vislava Šimborska




TUŠTA I TMA


Ono sam što sam.

Neshvatljiv slučaj kao svaki slučaj.

Drugi preci uostalom mogli su biti moji,
i već bih iz drugog gnezda poletela,
i već bih se ispod drugog panja iz ljuske ispilila.

U garderobi prirode mnoštvo kostima.

Kostim pauka, galeba, poljskog miša.

Svaki kao saliven i
poslušno se nosi dok se ne pohaba.

Ni ja nisam birala, ali se ne žalim.

Mogla sam biti neko znatno manje poseban.

Neko na brvu, iz mravinjaka,
zujećeg roja, delić pejzaža kidan vetrom.

Neko mnogo manje srećan,
odgajan za krzno, za praznični sto,
nešto što pliva ispod lupe.

Drvo uraslo u zemlju,
kome se približava požar.

Stabljika gažena sledom neshvatljivih dogadjaja.

Mračna ličnost koja za druge postaje svetla.

A sta, ako bih u ljudima izazivala strah,
ili samo odvratnost, ili samo sažaljenje?

Da sam se rodila u plemenu u kome
ne treba i da se preda mnom zatvaraju putevi?

Sudbina se prema meni
kao i dosad pokazala naklonjena.

Moglo je da mi ne bude dato
pamćenje dobrih trenutaka.

Mogla je da mi bude oduzeta
sklonost ka poredjenjima.

Mogla sam biti ono što sam - ali bez čudjenja,
a to bi značilo, neko sasvim drugi.

NEKAKVI LjUDI

Nekakvi ljudi beze pred nekakvim ljudima. U nekoj zemlji pod suncem i s nekim oblacima.

Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve, zasejana polja, nekakve kokosi, pse, ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.

Na ledjima nose krcage i zavezljaje, sto praznije to iz dana u dan sve teze.

Tiho se odvija necije zamaranje, a u vrevi necije nekom otimanje hleba i necije drmusanje mrtvog deteta.

Pred njima stalno nekakav ne tuda put, niti je onaj koji treba most nad cudno crvenom rekom.

Naokolo nekakva pucnjava, cas blize, cas dalje, a gore visoko avion koji malo kruzi.

Dobro bi dosla nekakva nevidljivost, nekakva tamnosiva kamenost, i jos vise nebilost na krace ili duze vreme.

Jos nesto ce se zbiti, samo gde i sta. Neko ce im izaci u susret, samo kada, i ko, u koliko oblika i s kojim namerama.

Ako bude imao izbora, mozda ce pozeleti da ne bude neprijatelj i ostavice ih u nekakvom zivotu.

TRI NAJNEOBICNIJE RECI

Kada izgovaram rec Buducnost, prvi slog vec odlazi u proslost.

Kada izgovaram rec Tisina, narusavam je.

Kada izgovaram rec Nista, stvaram nesto sto se ne smesta u bilo kakvo nepostojanje.

CUTANjE BILjA

Jednostrano poznanstvo izmedju mene i vas ne razvija se najgore.

Znam sta je listic, sta latica, klas, sisarka, stabljika, i sta se s vama dogadja u aprilu, a sta u decembru.

Iako je moja zainteresovanost neuzvracena, nad neke od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dizem nos.

Imam za vas imena: klen, cicak, lijander, vresak, venja, imela, nezaboravak, a vi za mene nijedno.

Nase putovanje je zajednicko.

Za vreme zajednickih putovanja razgovara se, razmenjuju opaske o vremenu, ili o stanicama minulim u zaletu.

Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo sta vezuje.

Ista nas zvezda u istom radijusu drzi.

Na osnovu istih zakona bacamo senke.

Pokusavamo nesto da znamo, svako na svoj nacin, a i ono sto ne znamo slicno je.

Kako znam i umem objasnicu, samo pitajte:

sta je to gledati ocima, zasto mi srce kuca

i zbog cega moje telo nema korenje.

Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja, ako si uz to neko za vas tako nistavan.

Siprag, sumica, livade i rogoz - sve sto govorim je monolog, i vi ga ne slusate.

Razgovor sa vama je nuzan i nemoguc.

Neodgodiv u uzurbanom zivotu, mada odlozen za nikad.

OBLACI

Morala bih da pozurim s opisivanjem oblaka - po delicu sekunde prestaju da budu oni, a pocinju da bivaju drugi.

Njihovo svojstvo - nikada se ne ponavljati u oblicima, nijansama, pozama i redjanju.

Neoptereceni secanjem na bilo sta, bez napora se dizu iznad cinjenica.

Kao nekakvi svedoci bilo cega - smesta se razgone na sve strane.

U poredjenju s oblacima zivot se cini utemeljen, i gotovo trajan i vecan.

U odnosu na oblake cak i kamen lici na brata, na koga se mozes osloniti, dok su oni poput dalekih i vetropirastih rodjaka.

Neka ljudi, ako hoce, postoje, a posle neka redom umiru, njih, oblake, briga za sve to, veoma cudno.

Nad celim Tvojim i mojim, jos ne celim, zivotom, paradiraju u raskosi kao sto su paradirali.

Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.

Da bi plovili, ne moraju da budu vidjeni.

Tajni razgovori s mrtvima





U kojim prilikama sanjaju se mrtvi?

Misliš li često na njih pre nego što zaspiš?

Ko javlja ti se prvi?

Da l uvek jedan isti?

Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti?



Na šta se pozivaju?

Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadžbinu?

Kažu li otkud idu?

I ko za njima stoji?

I ko ih još sem tebe istog časa sanja?



A lica - jesu l nalik na fotografije?

Ostareše li tokom godina?

Sveža? Ispijena?

Ubijeni, jesu li preboleli rane?

Sećaju li se sad još ko ih je ubio?



Šta drže u rukama - opiši predmete.

Gnjili? Ugljenisani? Zarđali? Truli?

Šta im je u očima - pretnja? molba? Kakva?

Da l samo o vremenu zborite međ sobom?

Ptičicama? Cvetićima? Leptirićima?



Pitaju li nekada štogod neprijatno?

A ti šta im na to veliš?

Mesto da oprezno ćutiš?

Da uvijeno promeniš temu sna?

Da se probudiš na vreme?

Stvarnost zahteva





Stvarnost zahteva

i ovo da se kaže:

život ide dalje.

On to radi kod Kane i kod Borodina

i na Polju Kosovu i u Gernici.



Na malom trgu u Jerihonu

ima jedna benzinska pumpa,

sveže su obojene

klupe kod Bele Gore.

Putuju pisma

iz Perl Harbora u Hestings,

prolazi furgon s nameštajem

pod okom lava iz Heroneje,

a procvalim vrtovima blizu Verdena

neminovno se primiče

atmosferski front.



Tako je mnogo Svega

da je Ništa dosta dobro sakriveno.

Sa jahti kod Akcijuma

dopire muzika,

tamo parovi plešu pod zracima sunca.



Toliko se stalno zbiva

da to mora biti svugde.

Gde je kamen na kamenu,

tamo kolica su sa sladoledom

pod opsadom dece.

Gde je Hirošima,

tamo je opet Hirošima

i izrada mnogih stvari

za svakodnevnu upotrebu.



Nije bez čari ovaj strašni svet,

nije bez jutara

zbog kojih bi vredelo da se čovek budi.



Na poljima kod Maćejovica

trava je zelena

a u travi, ko u travi,

bistra rosa.



Možda i nema drugih mesta do bojišta,

jedna se još pamte,

druga već zaboravljaju,

šume brezove, kedrove, jelove, snegovi beli,

pesci žuti, šljunci suri, močvare raznobojne

i urvine crnog poraza,

gde se u slučaju hitne potrebe

može čučnuti u grmlje.



Kakva pouka sledi - pa valjda nikakva.

Samo krv prolazna je i brzo se suši

i uvek neke reke i oblaci neki.



Na tragičnim prevojima

vetar nosi s glava šešire

i tu se ne može ništa -

zasmejava nas prizor taj.

Kraj veka





Trebalo je da bude bolji od prethodnog naš XX vek.

Ali neće stići da to i dokaže,

leta su mu izbrojana,

korak nesiguran,

dah kratak.



Već je mnogo toga bilo

što nije trebalo da bude,

a ono što je trebalo da stigne

nije stiglo.



Trebalo je da se oseti da dolazi proleće

i sreća, između ostalog.



Strah je trebalo da napusti gore i doline.

Istina je brže od laži

trebalo da stigne na cilj.

Neke se nesreće nisu smele

dogoditi više,

na primer, rat

i glad, i tako dalje.



Trebalo je poštovati

golorukost golorukih,

poverenje i tome slično.



Ko je hteo da uživa svet,

prihvatio se zadatka

neizvršivog.



Glupost nije smešna.

Mudrost nije vesela.

Nada

više nije ona mlada devojka

et cetera, na žalost.



Bog je najzad morao da poveruje u čoveka

dobrog i jakog,

ali dobar i jak su

i dalje dva čoveka.



Kako da živim - pita me u pismu neko

kog sam ja nameravala da pitam

to isto.



I opet, kao i uvek,

što se iz prethodnog vidi,

nema pitanja bitnijih

od naivnih pitanja.

Mali oglasi





KOGOD zna gde su se dela

saosećanja (izmišljotine srca)

neka se javi! neka se javi!

Na sav glas nek o tome peva

i igra ko da je skrenuo s uma

veseleći se pod krhkom brezom

koja se i dalje sprema da zaplače.



UČIM da ćutim

na svim jezicima

metodom gledanja

u zvezdano nebo,

u donju čeljust sinantropa,

u skok zrikavca,

u nokte novorođenčeta.

u plankton,

u pahulju snega.



VRAĆAM ljubavi.

Pažnja! Šansa!

Na travi od lane

u suncu do guše

ležite dok vetar pleše

(onaj isti kolovođa

vaših vlasi još od lane).

Šifra: San.



POTREBNA osoba

za oplakivanje

staraca koji u prihvatilištima

umiru. Javite se

na oglas bez krštenica

i pismenih prijava.

Papiri će se cepati

bez potvrda.



ZA OBEĆANJA muža moga

koji vas zavede šarenilom

sveta, njegovom grajom,

pesmom s prozora, psom iza zida,

da nikada nećete biti sami

u tmini i u tišini i bez daha

- da odgovaram ne mogu.

Noć, udovica Dana.

Sretna ljubav

Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
što svijet ima od dvoje ljudi
koji svijeta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
da je tako moralo biti - kao nagrada za što? ni za što.
Svjetlost pada niotkud -
zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vrijeđa li to pravednost? Vrijeđa.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li to s visine moral?
Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smiju - uvredljivo.
Kakvim jezikom govore - tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode -
točno kao da su se urotili protiv čovječanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
tko bi htio ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se djeca rađaju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
uostalom rijetko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.

S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.

Portret žene

Mora biti po izboru.
Neka se mijenja, samo neka se ništa ne promjeni.
To je lako, nemoguće, teško, vrijedno pokušaja.
Oči ima, ako treba, jednom plave, jednom sive,
crne, vesele, bez razloga pune suza.
Spava s njim kao prva na koju naiđe i kao jedina na svijetu.
Rodi mu četvero djece, nijedno dijete, jedno.
Naivna, ali savjetuje najbolje.
Slaba, ali izdrži................
Čita Jaspersa i ženske listove.
Nezna čemu služi vijuga, ali sagradi most.
Mlada, kao obično mlada, još mlada.
uvijek mlada.

Ljubav na prvi pogled

Oboje su uvjereni
da ih je povezao iznenadan osjećaj.
Lijepa je takva sigurnost,
ali nesigurnost je ljepša.

Drže, budući da se prije nisu poznavali,
da među njima nikad ništa nije bilo.
A što bi na to ulice, stube, hodnici
na kojima su se mogli davno mimoilaziti?

Htjela bih ih zapitati
ne sjećaju li se –
možda u kružnim vratima
nekoć licem u lice?
neko «oprostite» u gužvi?
glas «pogrešno» u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sjećaju se.

Jako bi ih začudilo
da se već dulje vrijeme
poigrava s njima slučaj.

Još ne posve spreman
da se za njih prometne u sudbu,
približavao ih je i udaljavao,
presretao ih je na putu
i prigušivši hihot
odskakivao u stranu.

Bilo je znakova, signala,
pa što ako nečitkih.
Možda prije tri godine
ili u prošli utorak
neki je listić prelepršao
s ramena na rame?
Nešto se izgubilo i podiglo.
Tko zna, možda već lopta
u zelenilu djetinjstva.

Bile su kvake i zvonca
na kojima se preuranjeno
dodir stavljao na dodir.
Kovčezi jedan uz drugi u garderobi.
Možda je neke noći bio isti san,
odmah poslije buđenja izbrisan.

Ta svaki je početak
samo neki nastavak,
a knjiga događaja
uvijek otvorena po sredini.