Ako je neko gledao film 'Vizantisko plavo' ovo je prica koja je posluzila za inspiraciju!


"Vedžvudov" pribor za caj

U povesti koja se ovde saopštava imena junacima bice podeljena na kraju umesto na pocetku izlaganja.

*

Na prestonickom matematickom fakultetu upoznao nas je moj mladji brat, koji je studirao filologiju i vojnu veštinu. Pošto je tražila kolegu s kojim bi premala "Matematiku I", poceli smo da ucimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, ucili smo u velikoj kuci njenih roditelja. Svakoga jutra prilicno rano prolazio sam pored sjajnog automobila marke Layland-Buffalo, koji je pripadao njoj. Pred vratima sam se saginjao i tražio kamen, stavljao ga u džep, zvonio i peo se na sprat. Knjige, sveske i instrumente nisam nosio; sve je stajalo kod nje i bilo uvek spremno za rad. Ucili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet dorucak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom vec predjeno gradivo. Sve to vreme ja sam u ruci držao kamen, koji bi, za slucaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no što se ma šta primeti. Posle jedanaest ona je ucila i dalje, ali ja sa ucenjem nisam nastavljao posle pomenutog casa. Tako je ispit iz matematike spreman svakog dana sem nedelje, kada je opet ona ucila sama. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje sve više i više zaostaje za njenim. Pomišljala je da su moji odlasci i uslovljeni željom da se malo i sam spremam iz lekcija koje sam propustio, ali ništa nije pominjala. - Neka svako kao glista jede svoj put pred sobom - pomišljala je, svesna da uceci drugog sebe ne uci.
Kada je došao septembarski rok, dogovorili smo se da se ujutru na dan polaganja nadjemo i da zajedno odemo na ispit. Onako uzbudjena nije stigla da se narocito iznenadi što se toga dana nisam pojavio i što me nije bilo ni na polaganju. Tek pošto je položila ispit, stigla je da se upita šta se dogodilo sa mnom. Ali mene nije bilo sve do zime. - Što bi, uostalom svaka buba med brala? - zakljucila je ona, ali je ipak ponekad postavljala samoj sebi pitanje: - Šta li on to u stvari radi? Sigurno je jedan od onih nosaca osmeha, koji svoju robu kupuje na Istoku, a prodaje na Zapadu, ili obratno...
U vreme kada je trebalo spremati "Matematiku II" srela me je iznenada jednoga jutra zapazivši sa interesovanjem nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao prvi put. Svakoga jutra dolazio sam u odredjeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, ali sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala. Posmatrala je jedan trenutak kako bradu cedim u kapu i kako svlacim rukavice. Sastavivši srednji prst i palac, odlucnim pokretom posuvracivao sam ih jednovremeno na nalicje skidajuci ih tako istim zamahom obe s ruku. Kada je to bilo gotovo, ona je bez odlaganja prelazila na rad. Bila je rešena da punom snagom uci, što se dogadjalo svakodnevno. Sa naumornom voljom i sistematicnošcu ulazila je u sve pojedinosti predmeta bez obzira da li je to bilo izjutra dok smo još sveži pocinjali rad, posle dorucka, ili pred kraj, kada je radila nešto sporije, ali ne preskacuci niti jednu sitnicu. I dalje sam odlazio u jedanaest casova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Posmatrala je moje noge od kojih je jedna uvek bila spremna da korakne, dok je druga bila potpuno mirna. A onda su menjale uloge.
Kada je došao januarski ispitni rok, imala je utisak da necu biti u stanju da položim ispit, ali je cutala osecajuci se pomalo i sama krivcem. - Uostalom - zakljucila je - treba li da ga poljubim u lakat da bi naucio? Ako hleb sece na glavi, to je njegova stvar...
Kada ni toga puta nisam izašao na ispit ona se ipak zacudila i posle polaganja potražila spisak kandidata da proveri nisam li možda predvidjen za popodne, ili za neki drugi dan. Na njeno veliko iznenadjenje, mojeg imena uopšte nije bilo u spisku za taj, ni sa bilo koji drugi dan tog ispitnog roka. Bilo je ocigledno: ja ispit u tom roku nisam ni prijavljivao.
Kada smo se u maju ponovo videli, ona je spremala "Prenapregnuti beton" i kada je na pitanje da li spremam zaostale ispite dobila odgovor da i ja spremam "Prenapregnuti beton", nastavili smo s ucenjem zajedno i po starom, kao da se ništa nije dogodilo. Celo prolece proveli smo u ucenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila vec unapred da se ja ni ovoga puta na ispitu necu pojaviti i da se necemo videti do jeseni. Posmatrala me je zamišljeno lepim ocima svog širokog lica izmedju kojih je bilo mesta za cela jedna usta. I stvarno, sve se ponovilo još jednom. Ona je polagala i položila "Prenapregnuti beton", a ja uopšte nisam izlazio na ispit.
Vrativši se kuci zadovoljna postignutim uspehom, ali u potpunoj nedoumici što se tice mojeg položaja, zapazila je da sam u žurbi prethodnog dana kod nje zaboravio svoje sveske i medju njima je našla i moj indeks. Otvorila ga je bez razmišljanja i sa zaprepašæenjem ustanovila da uopšte ne studiram matematiku, da nisam cak ni upisan na Matematicki fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite. Setila se beskrajnih casova zajednickog ucenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, cisto gubljenje vremena i postavila neumitno pitanje: zbog cega? Zbog cega sam toliko vremena provodio s njom uceci predmete koji nemaju nikakve veze sa mojim interesovanjima i ispitima koje treba da polažem? Razmišljala je i došla do jednog jedinog zakljucka: uvek treba uzeti u obzir i ono što je potpuno precutano; sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje. Ko bi rekao, pomislila je, da cu biti toliko stidljiv da godinama necu biti u stanju da joj otkrijem svoju naklonost. Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao s nekoliko vršnjaka iz Azije i Afrike, zacudila se oskudnosti koju je videla i dobila informaciju da sam otputovao kuci. Pošto su joj dali i adresu jednog malog mesta blizu Soluna, sela je bez razmišljanja u svoj Buffalo i pošla ka egejskoj obali da me traži, rešena da se ponaša kao da ništa neobicno nije otkrila. Tako je i bilo.
Stigla je u sumrak i našla na obali oznacenu joj kucu otvorenu širom, s velikim belim bikom vezanim za klin, na koji je bio nabijen svež hleb. Unutra je opazila postelju, na zidu ikonu, ispod ikone jednu crvenu kicanku, probušen kamen vezan o uzicu, cigru, ogledalo i jabuku. Na postelji ležala je mlada naga osoba duge kose, opaljena suncem, leðima okrenuta prozoru i oslonjena na jedan lakat. Duboki oluk što se spuštao duž leða i završavao izmeðu bedara blago povijen, nestajao je ispod grubog vojnickog cebeta. Imala je utisak da ce se devojka svakog trenutka okrenuti i da ce onda moci da vidi i njene dojke, duboke, snažne i sjajne na toploj veceri. Kada se to stvarno dogodilo, videla je da u krevetu uopšte nije ležala žena. Oslonjen na jednu ruku žvakao sam brkove pune meda, koji mi je poslužio umesto vecere. Kada je bila opažena i uvedena u kucu, još uvek nije mogla da se otme onom prvom utisku da je u mom krevetu zatekla žensku osobu. Ali, toga utiska, kao i umora od duge vožnje, ubrzo je nestalo. Iz tanjira, koji je na dnu imao ogledalo, dobila je dvostruku veceru: za sebe i za svoju dušu u slici: pasulj, orah i ribu, a pre obeda malu srebrnu paru, koju je kao i ja držala pod jezikom dok smo jeli. Tako smo jednom vecerom bili nahranjeni sve cetvoro: nas dvoje i naše dve duše u ogledalima. Posle vecere prišla je ikoni i upitala me šta ona predstavlja.
- Televizor - rekao sam joj. Drugim recima, to je prozor u jedan svet koji se služi matematikom razlicitom od tvoje.
- Kako to? - upitala je
- Vrlo jednostavno - odgovorio sam. - Mašine, letilice i vozila sastavljeni na osnovu tvojih kvantitativnih, matematickih procena oslanjaju se na tri elementa, koji su potpuno lišeni kvantitativnosti. To su: jednina, tacka i sadašnji trenutak. Samo zbir jednina cini kolicinu; sama jednina lišena je svake kolicinske samerljivosti. Što se tacke tice, pošto nema nijednu dimenziju, ni širinu, ni visinu, ni dubinu, ona nije podložna ni merenju ni racunanju. Najmanji sastojci vremena pak, uvek imaju jedan zajednicki imenitelj; to je trenutak sadašnjosti, a on je takoðe lišen kvantiteta i nesamerljiv. Tako osnovni elementi tvoje kvantitativne nauke predstavljaju nešto cijoj je samoj prirodi tuð svaki kvantitativni prilaz. Kako da onda verujemo takvoj nauci? Zašto mašine nacinjene po meri tih kvantitativnih zabluda imaju tako kratak vek, kraci od ljudskog tri, cetiri ili više puta? Pogledaj, i ja imam beloga "bufala" kao i ti. Samo, on je drugacije nacinjen od tvog, programiranog u Layland-u. - Proveri ga i videceš da je u ponecem bolji od tvog.
- Je li pitom? - upitala je s osmehom.
- Kako da ne - odgovorio sam. Pokušaj slobodno.
Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao okrenuvši leða rogovima i gledajuci je u lice, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je zacuðena kada sam poceo da je svlacim. Komad po komad njene odece padao je u vodu, a zatim je i ona pocela mene da raskopcava. U jednom trenutku prestala je da jaše bika i pocela je da jaše na meni osecajuci kako sam u njoj sve teži i teži. Bik pod nama cinio je sve što bismo inace morali sami ciniti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pricinjava zadovoljstvo, bik ili ja. Sedeci na tom dvostrukom ljubavniku, videla je kroz noc kako smo prošli pored šume belih cempresa, pored ljudi koji su na obali sakupljali rosu i probušeno kamenje, pored ljudi koji su svojim senkama ložili vatre i spaljivali ih, pored dve žene krvotocive svetlošcu, pored bašte dva casa duge, gde su u prvom casu pevale ptice, a u drugom padalo vece, u prvom casu cvetalo voce, a u drugom iza vetrova vejao sneg. Onda je osetila da je sva težina iz mene prešla u nju i da obodeni bik naglo skrece i odnosi je u more predajuci nas najzad talasima koji æe nas razdvojiti...

*

Pa ipak o svom otkricu nije mi rekla ni reci. U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno ucimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, ucili smo svaki dan od sedam do dorucka i zatim do pola jedanaest, samo što više nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i posle pola jedanaest pola casa koji su nas odvajali od knjiga. Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo iznenadila što na ispit nisam i ja izašao zajedno sa njom.
Iznenadila se kada me posle toga više nije videla. Ni tog, ni sledecih dana, ni sledecih nedelja, ni sledecih ispitnih rokova. Više nikad. Zacuðena, zakljucila je da njene procene mojih osecanja za nju, ocigledno, nisu bile tacne. Zbunjena što ne može da odgonetne u cemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno ucili i tada joj je pogled slucajno pao na "Vedžvudov" pribor za caj, koji je još od dorucka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao dorucak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina. Shvativši to, upitala se još nešto. Je li mogucno da sam je u stvari mrzeo?

*

Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u pocetku obecano, junacima ove povesti podele imena. Ako se citalac vec sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan. Njeno - Evropa.

Milorad Pavic

Auh...ti rece mesto za KRATKE price

Piše: Konstantin Dragaš

Maksimilijan Maksimović patio je od teške histerije. Uvek je bio nervozan i ljut. Gospodin Maksimilijan je bio podosta visok i jako mršav. Bio je pesimista, svet je posmatrao sa ružnije strane i nije znao za ljubav. Često kad bi ga neko razljutio, počeo bi da se dere i skače.

Svi njegovi drugovi iz okoline i kraja brinuli su se za njega. Mislili su kako da mu pomognu, kako da savlada i prosto istera iz sebe svoju histeriju. Zato su mu predložili da počne da uzima časove psihologije.
Ta ideja mu se nije dopala. Međutim, njegovi drugovi su ga molili da proba da to uradi, pa je na kraju Maksimilijan ipak popustio i mrzovoljno rekao: "Da".
Profesor psihologije bio Radomir Živkanić. Imao je veliki nos i nosio je naočare i bio je strog.
Prvih dana, naš Maksa nije uspevao da pređe nijednu lekciju niti bilo šta. Radio je bez želje da se oslobodi svoje histerije. Profesor se trudio, drao se na njega, ali ništa nije uspevalo.
Jednog dana, Maksimilijanu je došao profesor Živkanić da mu nekako održi čas. Učili su o smirivanju duha i tela.
Maksa nije znao. Radio je traljavo. Zato se profesor naljutio na njega i počeo da ga psuje. Maksi se to nije svidelo i pa je iz sve snage počeo da se dere na jadnog profesora. Drao se toliko da umalo što nije promukao. Dve ulice dalje su ga sigurno čuli.
Profesor se pokupio i otišao. Maksimilijan je uspeo da istera svoje do kraja.
Maksimilijan je dobio temperaturu i legao u krevet.
Histerija zaista izaziva teške bolove kako u glavi tako i u stomaku.
Maksim je zaspao. Više se nikad nije probudio.
Umro je, nažalost, ali je umro kao zadovoljan i u sebi miran čovek.
Drugovi su ga zaista voleli i teško im je bilo što je Maksa umro. Napad histerije više niko nije dobio. Bar do danas.

Piše: Konstantin Dragaš

Gospodin Tetrebovski stalno je nešto slutio. Slutio je neke strašne stvari da će se desiti. Prijatelji su mu govorili da on ne sluti ništa jer se ništa strašno neće ni dogoditi.

Tetrebovski je bio visok čovek sa tankim i malim uočljivim brkovima. Nije bio ni mnogo debeo ni mnogo mršav. Nosio je velike naočare.
I tako je gospodin Tetrebovski živeo u strahu da se nešto loše ne dogodi. Njegov život nije bio miran i stabilan; svaki put kad bi morao da ode u prodavnicu slutio je da će ga neki čovek u tamnoj kukuljici ubiti. Često bi se od tog straha tresao.
Jednog jesenjeg dana, gospodin Tetrebovski sedeo je u svojoj narandžastoj fotelji i pio čaj. Dok ga je pio, stalno se po fotelji nešto vrteo. Njegov duh bio je nemiran; nije mogao da se smiri niti da se opusti. Držao je daljinski upravljač i bezveze okretao programe. Odjednom, on ispusti daljinski upravljač iz svoje hladne ruke i pogleda u televizor. Čaj mu se već ohladio i nije znao uopšte da se nalazi u njegovim rukama.
Na televizoru je bio film o vanzemaljcima. Ta zelena bića su harala mnogim velikim gradovima, pustošila, pljačkala, i pored toga uništavala svaku kuću ili zgradu. Gospodin Tetrebovski se uhvatio za glavu i ispustio šolju čaja. Slutio je da će ta zelena bića doći u njegov grad i svaku kuću uništiti.
Slutio je da će doći. On je bio strašno plašljiv čovek. Čim bi nešto slutio odmah bi se stresao od straha. Nije se mogao obuzdati. Obukao je kaput i izašao napolje. Taj strah više nije mogao biti u njemu. Počeo je da se dere iz sveg glasa da će vanzemaljci doći. Malo po malo, ljudi su mu pridolazili i slušali njegov uplašeni glas. Kad je plašljivi čovek završio ono što je imao da kaže svi ljudi su mu iz sveg glasa rekli da vanzemaljci ne postoje i da neće doći.
I tako su prolazili dani. Ljudi su ga ubedjivali da nema vanzemaljaca i, pored toga, govorili su mu da te njegove slutnje nisu nikakve. Istina je da čovek sluti, katkad, a ne da živi u strahu i panici da će se nešto loše desiti.
I zaista, uspelo je. Dan za danom, gospodin Tetrebovski se u duši čeličio i ohrabrivao. Na kraju je zaista shvatio da nema nikakvih vanzemaljaca i da su to samo obične gluposti. Takođe je shvatio i da sve te njegove opasne slutnje ne znače ništa i zato je čvrsto rešio da više nikad ne sluti. U znak na to što se veliki čovek oslobodio slutnji i straha, ljudi su priredili veličanstvenu gozbu. Tetrebovski, sada čovek bez ikakvog straha, uživao je u jelu.
Međutim, te večeri iznad njihovih glava proleteo je leteći tanjir.

Duša belog oblaka


Dok na zemlji još nije bilo ljudi oblaci su uzalud izlivali kišu
tačno na vreme jer se tome niko nije radovao. Zato su zatražili od
Gospoda Boga da stvori nekog ko će ceniti njihov trud. I bi čovek.
Koji ne bi bio ono šo jeste da uvek ne nađe način da uprska stvar.
Svađajući se međusobno zbog taštine sa oblacima se posvađao zbog
zavisiti jer oni su mogli da lete a on nije. I od tada vreme je ponekad pogodno a nekad nije i sve je prepušteno slučaju i volji prirode. Beli oblak je uvek Gromovnik. I zato se smatra da nema dušu jer uništava višemesečni trud. A kad nema dušu kako o njoj može bilo šta da se kaže?

Ne može ništa.

Samo se još može napomenuti da oblaci najviše vole da se ogledaju u morima, pa tek onda u jezerima i rekama, dok okeane izbegavaju jer njihov odraz lako upada u velike dubine i više se nikada ne vraća, kradući tako sam sebe od sebe samoga.

I još treba reći da oblaci više vole da jedu mesec od sunca jer je hladniji i ne peče ih iznutra.

Piše: Konstantin Dragaš

Bio je jedan kralj, kralj po imenu Džonislav IV. On je bio kralj Bavarske i voleo je da gradi zamkove. Evo sada ukratko o njemu.


Rodio se kao najstarije dete Džonata III. Još dok je bio mali zanimao se time šta će da radi kad poraste i bude veliki. Jedva je čekao da odraste. Naučio je da piše crkveno pismo. Uspevao je da se snalazi sa istorijom, geografijom, astrologijom, anatomijom kao i matematikom.
Kada je napunio 31 godinu doživeo je najveći šok u svom životu. Postao je kralj Bavarske i odjednom počeo kao lud da pije kafu. On je, dok je bio mali, čuo da je kafa vrlo zdrava. Da li? Šta vi mislite?
Džonislav je pio kafu od jutra do mraka. Za doručak, ručak i večeru. Čak i za vreme užine. Kad bi išao u ratove, jahao bi na konju kao pravi kralj i junak koji će da brani zemlju, ali bi nažalost opet pio kafu iz svoje čuturice. Džonislav IV je bio jedan kafopilac. Baš zanimljiv i lud kralj.
Sledeći, malo luđi kralj od Džonislava IV bio je francuski kralj Slinoslav VII. Njegovi roditelji su hteli da mu daju ime Saša, ali nisu moglu jer kad se mali Slinoslav rodio odmah je počeo da mu curi nos i izlaze sline. Zato je i dobio takvo ime.
Kada je porastao obrazovao se u crkvi. Slinoslav i nije imao sline samo kad je morao, već kad je hteo! Slinavio je kad bi bio u crkvi, među drugarima ili negde ko zna gde.
On samo i nije slinavio već se i ulizivao. Bio je ljigav kralj. Slinavio bi od jutra do mraka. A i preko noći, što nije nužno. Taj kralj je u svom životu ostavio samo svoje najdraže stvari- svoje sline. Inače, te sline su bile veoma specifične. One nisu bile od ko zna čega već od nekog mekanog i ljigavog materijala. Naučnici to i danas proučavaju.
Treći, možda i najluđi kralj na čitavom svetu bio je italijanski knez a zatim kralj Krkoslav II. Evo šta je on radio.
Krkoslav se rodio u poznatoj italijanskoj porodici, kao najdeblje dete. Imao je čak 5 kilograma. Čudno. Završio je osnovnu školu i gimnaziju kao najbolji đak. Studirao je psihologiju i bavio se proučavanjem gena.
Krkoslav II je bio težak 389 kilograma kad je umro. Njegova gojaznost bila je poznata u čitavom svetu. Ceo svet je znao za njega i njegov ogromni stomak.
Mogao je da jede stalno. Najviše je jeo čokolade i keksa. Od toga se i udebljao. Krkao je ceo dan. Danas ljudi stvaraju svakojake proizvode protiv gojaznosti i tako lako zarađuju pare. Jedan moj stari prijatelj je rekao: "Svi ti proizvodi su bedni". Ja sam ga razumeo. Gojaznost ne valja za ceo orgnizam. Ako čovek jede zdravu hranu neće se udebljati. I ako je jede u umerenim količinama. Zato nemojte da napravite istu glupost kao i Krkoslav II. Izgledaćete kao slon. Ne krkajte mnogo!
Eto to su ta tri zaista luda kralja. Zato, ako ste čuli za još nekoga ludog kralja recite mi! Oni su veoma zanimljivi, ali opasni!

Samo matematika …

1 čovek = 15 x 10000000000 milijardi ćelija

1 bog = 15 x 100000000000000000000000000000 milijardi ljudi

1 ćelija : 1 čovek = 1 čovek : 1 bog

Molitve ćelija su mrmljanje za ljude.

Molitve ljudi su mrmljanje za boga.

Ćelija ne zna jezik ljudi.

Čovek ne zna jezik bogova.

Čovek kontroliše velike grupe ćelija (organi).

Bog kontroliše velike grupe ljudi (planete, vasione).

Komunikacija je nemoguća jer nije čak ni sličan rečnik termina.

O čemu bi čovek pričao sa 1 ćelijom ?

O čemu bi Bog pričao sa 1 čovekom ?

Jednostavno, to je preveliki jaz.

Može li 1 ćelija da shvati šta je čovek i kakva mu je svrha ?

Jedva da može da shvati sebe u granicama svojih termina.

Čoveku bi takvo objašnjenje izgledalo smešno.

Može li 1 čovek da shvati šta je Bog i kakva mu je svrha ?

Ne, čak ni da li svrhe ima, jer ni sebe ne može da odredi.

Možda je najveći domet "Sve je jedno" - to jest sve je deo Boga.

Bog je Sve.

Bog mora biti beskonačan.

Ljudski um ne može da shvati beskonačnost, niti Boga. Krug se zatvara.

Bog ne može da shvati čoveka. Niti pokušava, niti razmišlja o tome.

Kako je on sve njegov rečnik termina je sveobuhvatan i ne može da se bavi parcijalnostima. (Konsultovati Lema - Summa technologie)


Svest:

Da li svest nastaje od N udruženih ćelija ?

Da li Bog nastaje kad već sve postoji ili pre nego što ima bilo čega

Pre jednog čoveka postojali su drugi ljudi, ali da li je postojala i

svest TOG jednog čoveka ? Čovek je napravljen po božjem liku...

Isto onoliko koliko je crveno krvno zrnce napravljeno po liku čoveka...

Mada, sve ćelije imaju isti DNK, i svi ljudi sličnu svest. Svi su potomci ubica, onih koji su preživeli ( Neandertalci se nisu branili od kromanjonaca koji su bili ljudožderi iako su imali duplo veći mozak, tako da ta rasa nije preživela, šta bi bilo da jeste, ili da Rim nije pobedio Kartaginu, ili da je Hitler zavladao svetom ? - vreme je samo mreža matamtičkih mogućnosti u prostoru, ali mali broj ljudi može da se suoči sa takvim načinom razmišljanja, i sa razmišljanjem uopšte, jer je krajnji cilj čovečanstva hommo loptikus - čovek koji po ceo dan blene u eurosport ili neko slično sranje. Taj cilj je skoro ispunjen...

Mora li Bog da bude svestan sebe ? Možda. Njegov uticaj na ljude jednak je uticaju čoveka na jeddno crveno krvno zrnce. Ali, ako se čovek slučajno ogrebe izgubiće ih na milione. Ako se Bog slučajno ogrebe nestaju čitavi svetovi. On ne mora ni da zna za našu etiku...

Posle smrti svest više nije vezana za telo u kojem je bila. Simbioza je prestala. Telo se raspada a duša ? Možda se seli u drugo telo.

Kao olovka kad prelazi na novu svesku. Može da piše i dalje ali ne može da pamti šta je pisala u prethodnoj svesci. Svejedno je da li je duša večna kad već nema trajnu svest o sebi samoj...

Svejedno je da li boga ima, a verovatno ima, jer je sve, kad je već sa njim nemoguće komunicirati i manifestuje se kao slučajnost...

Verovatno je čitava stvar i izmišljena da bi se ljudi zaštitili od straha zbog besmislenosti i nesvrsishodnosti svog postojanja...

Naravno, problem se ne rešava izbegavanjem da se s njim suočite i kad-tad ćete morati da ga rešite, makar i priznanjem da je nerešiv, ili što je daleko bolja varijanta - da je problem prosto izmišljen...

Kralj Lažova – Lupetancije i šale

Piše: Konstantin Dragaš

Srbija. To je zemlja koja se nalazi na Balkanskom poluostrvu. Nju čine pre svega Srbi, ali tu takođe žive i ostali narodi kao što su Mađari, Rumuni, Makedonci, Slovaci, Rusini. Nađe se u njoj i poneki Rus, Englez...

Glavni grad Srbije je Beograd. Beograd leži na ušću dvaju reka, tamo gde se Sava uliva u Dunav. Beograd ima negde oko milion i po stanovnika, a možda malo i više, ali uglavnom je lep. Ima puno starih zdanja, crkava. Beograd ima svoju staru kulturu. Ima veliku biblioteku, u kojoj ima mnogo raznih i dobrih književnih dela. Beograd ima i Narodno pozorište kao i Narodni muzej u kome se nalazi duh prave kulture. Ima mnogo knjižara, u koje treba ući.
Naravno i Beograd kao grad ima svoje slabe tačke. Na primer, političare. Političari su najodvratnija bića koja postoje. Deca na njih ne treba da se obaziru. Oni uništavaju Beograd, lažu, kradu, petljaju i muljaju. Zašto ga oni uništavaju? Zašto te gadure od politike, za koju misle da je najbitnija, omalovažavaju Srbiju i srpski narod. Zašto? E, pa ne možemo više da ih trpimo. Demagozi jedni!
Srbija nije mala zemlja. Ona je možda mala ali je zato veća od Austrije, Luksemburga, Danske i Mađarske. A veća je i od nekih drugih.
Albanci hoće da nam otmu parče zemlje, Kosovo. Mi im to nećemo dozvoliti. Borićemo se, i u poslednjim trenucima, samo da spasemo Kosovo.
Crna Gora hoće da se otcepi od nas. Šta radi njihov predsednik ili premijer, nemam pojma. Sedi, i pije kafu. Možda i ne, a možda i da.
Srbija je nekad bila carstvo, zatim deo velika zemlje SFRJ, nekada Jugoslavije, a sada je ponovo SRBIJA

Slucajan susret -

kaze Dzoni -

Kao i juce, iza zavese...

Marta po zanimanju lepotica, godinu dana braka, jedno dete, slatka kao bonbona, tuzna kao kisa,

cetiri izgubljene godine sa nekim kretenom, trenutno provodi vreme sa nekim pacenikom koji je proganja a "samo su drugovi" ali se sminka kad treba da se sretne s njim, a i tip je ljubomoran pa mora da bude sama kad mu staje na crtu, sprema se da bude "pjevacica" jer ima skolovan glas i ide u bg jer ce se tamo proslaviti i otici daleko od male provincije u veliku provinciju, ni slucajno negde gde je tesko, paris, new amsterdam/york, samo do bg, dobro izgleda i ne voli da cita knjige, ali ove redove cita jer govore o njoj , zeli da se uda za tipa sa aktn taskom, polu-zlocu jer ne voli mnogo dobre ljude I imala je sve u zivotu sto je zelela jer su joj to pruzili tata i mama.

Taj tip sto su drugovi samo je hteo njezin mobilni jer mu se mnogo svidela i tako to, pa ga je odbila ali se posle predomislila kad je cula njegovu tuznu zivotnu pricu i posto sebe vidi kao princezu u pjesmi od bijelog dugmeta ocekuje da zavoli bitangu ne znajuci da bitange odavno ne postoje na ovim prostorima, samo slinavi seljaci koji su pobegli sa njive u grad i glume gradjane, takva je to zemlja u kojoj ona zivi i tako pocinje nasa prica.

Nastavljamo uzivo prdalame Kralja Lazova koji se probudio iz vekovnog dvadesetogodisnjeg sna i zakljucio da i nije morao da se budi, nista se nije desilo, sto rece Otis Reding "wasting my time" , u snu bilo u snu se desilo, ali ko to uopste razume sem njega

Ona srece Kralja Lazova u galeriji u maloj provinciji kako svojom malom kamericom snima okolo i posto ne moze da se resi da li ona jeste ili nije cerka slikara on joj konacno prilazi i tako nasa prica pocinje...

Kralj Lazova odlucuje da joj pridje i udeli kompliment na atraktivan izgled, tako je slatka i "sklesita", predivan ljakse izraz koji znaci isto sto i "skockano" i oni odmah utvrdjuju da ona nema pojma ko je on a da on nema pojma ko su joj mama i tata, niti da je razvedena, I ona mu kaze da se bavi muzikom i da pise poeziju i on se raspilavi pa joj dodeli sve svoje sajtove na kojima moze da pogleda sve grandiozne stvari koje je do sada uradio, kao, ali tamo nema njegovih filmova, preveliki su za internet.

Opet sada pricamo o njoj, jer sa njenog lica lepog lepo sija tuga.

A zasto je mala devojcica tako nesrecna ? Pa imala je sve sto pozeli, kao pticica u zlatnom kavezu (da nije kavez bio problem?) a onda je htela da odleprsa u slobodu sa nekim siledzijskim dripcem za koja je mislila da je bitanga a bio je samo slinavi seljak kao i svi ostali ( svi su ljudi ista govna - kaze Kralj Lazova), a i ona je bila kao i bilo koja princeza koje nema pojma ni o cemu dok ne tresne kad se kresne o ledinu a posle je kasno.

Verovatno su joj mama i tata govorili da to nije prilika za nju ali ona je htela i isterala je sve sto je htela i sad sve to ima ali I dalje joj se svidjaju losi tipovi, s tim sto ih nikada nece sresti, jer postoje samo slinavi seljaci koji glume gradjane ...

Njen susret sa Kraljem Lazova nije u njoj probudio preteranu znatizelju jer je bio u ljudskom oblicju i kao takav prilicno nezanimljiv svima pa i sam sebi, uostalom, ko bi ga podneo u prirodi ? Pa I samo citanje njegovih romana tera ljude u ludnice a kamoli da zaista budu s njim, srecom, ona knjige ne cita, a njega vise nikada nece sresti jer ce je on izbegavati

A zasto ce je Kralj Lazova izbegavati? Pa zato sto on I inace sve ljude izbegava i samo ponekad ih trpi kad mu tako dodje, kao te veceri kad je samo osetio njenu tugu i uznemirenost ...

Njemu uvek nekako sve na isto dodje, on samo slusa pricice tih malih nesrecnih princezica koje ne znaju da princevi nikad nisu postojali samo uboge dzukele i slinavi seljaci, i koje su tako tesko propatile u svojim malim zivoticima ali su hrabre i uspesne i uvek se nadaju boljem i zelele bi da budu slobodne, ali - nisu...

Neke gube vreme sa vasljivim slusacima narodnjaka i turbo islamskog "folka", neke sa kvaziopasnim budalama, neke su same, a ustvari sve su uvek same, jer ih niko nikada nije upoznao, niti ce...

Samo se Kralj Lazova pita "sta se krije iza ceone kosti" i jedino on od njih nista ne zeli i ne trazi...

Svojevremeno dok je brojao recke morao je da recka makar tri puta dnevno, bezeci od dosade, ali to sve vec pise u prvom delu romana, a kasnije je i to prestao, seks je ionako samo turaj-vadi, ako nema duha...

A sad samo slusa tuzne price i onda ode i vise se ne vraca. Ne zna da li ih to cini srecnima ili nesrecnima, prosto ne proverava, zasto bi ikome nedostajao ? Niko ne zeli da bude s njim, a on zeli da bude sam, pa je tako na sveopste zadovoljstvo cilj ispunjen. Zna da ga niko nikada nije voleo, mozda predstavu o njemu, ali njega ne....

Princeza izgleda jako dobro, ali sta ima iza toga? Ima li necega? Ne cita knjige, o drugim stvarima nisu ni stigli da pricaju, njega seks preterano ne zanima, nekada jeste, ali to vreme je proslo, nema vise volje ni zivaca da se prenemaze oko komadica vlazne rupice u kojoj se nalazi sav smisao sveta, nikada nije ni imao...

Ustvari, nikada se nijednoj nije udvarao, nije ih odbijao ako su htele sa njim u krevet ali nikada nije navaljivao, i to je sve vec opisano u provom delu romana pa nije ni vazno...

Mala princeza lepotica je mislila da on zna ko je ona i da ce mu to nesto znaciti. Nije znao a ne bi mu ni znacilo, briga njega za to. Na kraju je trazila da ode da bi sama ostala na crti...

Jebi ga, to je bas bilo ruzno, ali ljudi su takvi. Moguce da je to prelomilo da je vise nikada ne sretne a moguce da je prosto ostao nezaintersovan, one dolaze i odlaze kao muve u dosadno letnje popodne, ili u "duge letnje veceri" sto rece henri miler.

Kralj Lazova zna da on nije ni lep ni dobar. Zna da njegovi romani salju ljude u ludnice, zna da ga niko ne voli. Pa ipak, uvek kad sretne male tuzne princeze dodje mu nekako zao tog silnog izgubljenog nadanja...

Sve one tako olako gube vreme sa tim slinavim seljacinama, umesto da rade sta - pa on nece da bude sa njima, sta onda ocekuje da se polome oko njega ?

Stvari su mnogo jednostavnije nego sto izgledaju...

Ali zasto se onda na kraju uvek zaljubljuju u njega I pocinju da pate kad shvate da ne mogu da ga imaju

Zasto ljudi sve moraju da imaju ? sranje...

On retko spava sa tim princezama, pobogu pa sta one mogu da znaju o seksu, tako su dosadne sa tim svojim neznanjem, nisu one za njega nego za slinave seljake koji takodje ne znaju nista ali su napaljeni i spremni da se svojski potrude oko tog kresa, sto njemu napamet ne pada, ako se desi - desi se...

I stalno mu se isto dogadja, upoznavanje, raspoznavanje I odpoznavanje, ma, ne vole ga one...

Pa koji krasni onda pate zbog njega, kad im stigne iz dupeta u glavu, zasto mu govore da ne mogu da zive bez njega, nije to zato sto je lep i dobar, niti je lep niti je dobar, stvar je u tome da one kad-tad, prerastu sve te slinave seljake i sta im ostaje ? On...

Ali, posto zele da ga poseduju on prosto nije sa njima, jer njega je nemoguce posedovati...

U pocetku one misle da ga zanimaju zbog lepog tela i da zeli seks sa njima, kad shvate da nije to u pitanju bude im cudno i nejasno, kad cuju njegovu teoriju da ne zeli seks sa njima jer ne zeli da se vecno igra ucitelja u toj jebenoj disciplini - popizde, jer ne znaju da se seks odvija u glavi a ne u turaj-vadi, ali kad to otkriju onda polude za njim, a onda je on vec daleko...

Marta odlazi da "rasciscava" poluzapocete fraze sa slinavim seljakom koji joj se verovatno svidja, ah, vrlo vazno, kao da je nikada nije ni sreo...

Marta nema pojma da Kralj Lazova voli nju, ono sto ona jeste a sto ni sama ne zna, jer slucajnosti ne postoje, a on joj to ne govori I tako se razilaze...

Naravno, to je bio samo slucajan susret, mada slucajnosti ne postoje i ona samo neodredjeno oseca posle njegovog odlaska da joj se jedan deo srca kida abog tog odlaska i mada pokusava da impresionira svog slinavog seljaka lepotom tela svoga njena dusa sve brze bezi ka Kralju Lazova koji je vec otisao, i dok se smeje ona u sebi place, jer zna da je on jedini koji zna ko je ona ustvari i koji moze da je voli onakvu kakva jeste, bez da joj sudi ili da je poseduje, ili da bude ljubomoran ili bilo sta slicno, prosto da bude s njom i to je sve...

Kralj Lazova zna da se stvari uvek tako zavrsavaju, mada uvek pokusava da promeni, da im da sansu koje one nikada ne iskoriste...

Jer sve te tuzne princeze nikako da nauce da "nema puta od tela do tela - duse jedna drugoj putuju", a kad konacno shvate on je vec daleko...

I uvek je ista prica, zato on retko izlazi i svejedno mu je gde je i kom je gradu i u kom vremenu, i zato sam mrmori uvek ista pitanja I odgovore, i samo se ponekad prebacuje u stvarnost, cisto da vidi da se nesto nije promenilo, i uvek je sve isto...

Pruzio joj je priliku, saslusao je citav njen zivot I osetio da mu postaje draga, dao joj je vremena da oseti stvarnost dok joj je govorio o fragmentima sopstvenog zivota, malim nebitnim delicima naspram ogromne celine vecnosti, osecao je da se znaju hiljadama godina i da je to ona koja ga je cekala iza kamenog zida u onom malom primorskom gradicu iz sna I taman je hteo da joj kaze onih nekoliko reci po kojima ce prepoznati da je on upravo dosao iz njenog sna...

kad je hladno pogledala na sat i rekla da je vreme isteklo I da treba da ode...

I otisao je...

I zato ona citajuci ovu pricu primecuje da se redovi magle I krive jer su joj oci pune suza i mada ga je samo jednom srela zna da ga je citavog zivota sanjala i kad je konacno imala priliku da bude sa njim rekla mu je da ode...

Naravno, on je otisao ...

Kralj Lazova Anno Domini MMII