Nikola Šop

POZIV DRAGOM ISUSU


O Isuse, kako bih volio kada bi se
Udostojio da uđeš u moj stan.
Gdje sasvim obične stvari na zidu vise.
Gdje se u oknima rano gasi dan.

Pričao bih ti, kako svjetiljku mutnu palim,
Da kratki ovaj dan produžim.
Kako živim životom sasvim malim.
I pun jeda, sa braćom svojom služim.

Pričao bih ti o ljudskoj kući.
O oknima koja su pokatkad plava.
O vratima, kroz koja pognut moraš ući.
O bravi, koja se čvrsto zaključava.

Pričao bih ti uz dim obične cigare,
O svakom čovjeku i koji se kako zove.
I kako jedni uvijek nose haljine stare.
I kako drugi uvijek nose haljine nove.

I kako ima sedam brižnih dana.
O Isuse, i svaki je ko što je bilo juče.
I o tom, kako se, kad zaboli rana,
Šešir na čelo duboko, duboko natuče.

Pričao bih ti dugo, sve dok ne začujemo,
Kako se rosa niz prozor sliva.
Onda bih ti rekao sasvim nijemo:
Isuse, umoran si, tebi se sniva.

O lezi, zaspi, na postelji ovoj,
Koju čovjek svaki dan otkupi.
Tužno ti čelo ovit ću u utjehe povoj.
Spavaj samo, a ja ću na klupi.

NAKIT

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanuje tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
saljalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

- Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

Šarl Bodler
(1857. zabranjena u prvom izdanju "Cvetova zla")

Srećom sam kupio kasnije izdanje!

Horhe Luis Borhes

Sreca

Onaj sto grli zenu je Adam. Zena je Eva.
Sve se desava prvi put.
Video sam nesto belo na nebu. Kazu mi da je to
Mesec, ali
sta mogu uciniti sa jednom reci i jednom mitologijom.
Pribojavam se drveca. Tako je lepo.
Mirne zivotinje mi prilaze da im kazem njihova
imena.
Knjige u biblioteci nemaju slova. Kad ih otvorim,
naviru.
Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre.
Onaj koji pali sibicu u mraku pronalazi vatru.
Iz ogledala nas gleda onaj drugi.
Onaj sto posmatra more vidi Englesku.
Onaj sto izgovara Lilijenkronov stih usao je u bitku.
Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustosile.
Sanjao sam mac i vagu.
Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga
koji poseduje ni one koja je posedovana, vec
se oboje jedno drugom predaju.
Blagosloven neka je ruzan san koji nam otkriva da
mozemo stvoriti pakao.
Onaj sto sidje na reku saisao je na Gang.
Onaj sto gleda pescani sat vidi raspadanje carstva.
Onaj sto se igra bodezom sluti Cezarovu smrt.
Onaj sto spava je svi ljudi.
U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek sto su
isklesali.
Nema niceg starog pod suncem.
Sve se dogadja prvi put, ali na vecni nacin.
Onaj sto cita moje reci izmislja ih.

ja znam da ostanem sam
da odem i dam
sve moje dobro
zauvek će ostati u tebi
i koraci što nestaju
su pesme za kraj

ja znam da ostanem sam
da odem i dam
sve moje dobro
zauvek će ostati u tebi
i koraci što nestaju
su pesme za nas

sve je moje
ljudi sto prepoznaju
sve moje su
reči koje su
reči koje ostaju
učini nešto da osetim
tvoj bol

ti znaš
da ne postoji kraj
ti znaš
da te ne ostavljam



Isto kao i prethodna ... (neotpevana pesma EKV)

DA LI JESAM


Ja ne mogu reći
da li je taj kamićak
o koji sam se sapleo
na putu istine - laž
ali znam da padom
bol mi podari života draž
i ne pamteći vrijeme
koje sam proveo u lagodi
gordog pitanja:"Da li jesam?"
nikad ne saznadoh
ni: ko sam? ni: gdje sam?

Zlatko Adilovic
08.septembar 1995.godine

ŽIVIM



Ja šaljem poruke, uporno
trudim se da me čovječanstvo shvati,
a sam sebe ne razumijem.
Ja pjevam pjesme, glasne
očekujući hor planete da uspava svemir
a sam sebe ne čujem.
Ja gradim kuće - kao iz bajke
i pozivam sve hrabre prinčeve - od istine
i prelijepe princeze - od nježnosti
da poljupcem pretvore mržnju u ljubav,
a sam stojim na ruševinama.
Ja stvaram pitanja o čovjeku
i molim čovjeka za odgovor,
a još ne shvatam, da je čovjek izmišljen
da bi postojao dobar razlog za opravdanje.
Ja srećom kitim tugu
ukrašavam istinu kitnjastom laži
ja ponekad ... ja ...

Sad šutim i
počinjem razumijevati,
čujem, ne kitim i
jednostavno: živim!


24/25.juli 1995.godine


PS: Ovakve i slicne misli cak i Bosanca na razmisljanje natjeraju

Evo me! Spreman sam
da primim sve laži
uzidane u vaše istine ...
I ne pitajte:"Da li boli?"
BOLI,
što gledajuć u oči
ne poštujete bistrinu istine.
I ne pitajte:"Da li vrijeđa?"
VRIJEĐA,
što mutite blatom vašeg samoljublja
vrelo duše svemira.
I ne pitajte:"Ko smo...?"
Nas nema,
postoji samo vječno sanjanje
da isplivamo uz vodopad protivriječja.
Postoji samo rođenje
da služimo svojim zabludama.
Postoji samo smrt
da pokopamo svoje greške.
Evo me! Spreman sam ...
I ne pitajte zašto mi to treba,
nego
udarite jako i složno i
vidjet će te:

Da ste svi u meni.



25.avgust 1994.godine

POSVETA

Postojbina drevnih zvrljotina
Amaterskog pesnistva
Skupljaca misli
Svevisnjega

Ustrojstvo bezboznika
Huligana pacenika
Dusebriznika
Zverinjaka

Uskrsnuce svevisnjega
Bogobojazljiva nakana
Ne i usud miljenika
Staklenih maski promenada

Smehotres vilica
Dusevna besposlica
Mislilaca
Ne vrednih motikasa
Filosofa
Magistrata
Bezboznika
Slikara
Crnog Isusa

Gitarijada

Kakva maskarada


Tijana
Leta Gospodnjeg 2006