Onaj ko je mudar, mudar je samo zato sto voli. A ko je budala, taj je budala upravo zato sto umislja da moze da shvati ljubav...

Paulo Coehlo, Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

Lebdim od ceznje za covekom koga ne poznajem-poznajem mu rukopis,ali ne i ruku;poznajem reci,ali ne i usta.Lebdim od ceznje i zavisti prema papiru po kojem pisem i koji ce se ukoro naci medju tvojim rukama,pod tvojim pogledom.Na smenu mislim na tebe kao "Ti" i kao "On".
Zamisli kako je to biti tu-medju njegovim rukama i pod tvojim pogledom!
Zavidim vodi,koja ujutru klizi niz tebe;kap po kap,pretvara se u trake koje klize niz nago telo.Zavidim ceslju,koji ti prolazi kroz kosu i solji koju on prinosi usnama.Zavidim nozu koji drzi u ruci -ruci koja sece hleb.Hlebu koji on grize...
...

Koji bih carsav vise volela da budem:onaj na koji leze,kada nag odlazi u krevet,ili onaj koji navlaci preko sebe kad spava?Mislim da bih vise volela da da budem onaj koji navlaci preko sebe,onaj koji se uvija oko njegovog tela,koji uvuce izmedju nogu i pod pazuh.Onaj koji on mirise kad je cist,i koji ce zamirisati na njega tokom noci.I ne usudjujem se da mislim na to..."



"Preporuceno"
Iselin C. Herman

Bog je Ljubav, zato je bozanska ljubav svemocna, beskrajna, besmrtna i vecita. A kada je Bog - Ljubav, onda u srcu covecijem nema mesta za ocajanje, za skepsu, za mrznju. Svim bicem svojim covek je otvoren za beskrajnu radost, za bozansku mudrost, za vecnu samilost, za bezmernu ljubav...

D-r Justin Popovic

Odlomak..."Dervis i Smrt"


...Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila zelju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom zacetku, stidom, mislju o godinama i zvanju, svijescu o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji moze da bude tezi od bolesti, navikom da vladam sobom.
Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uzivanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvecerje, mjesec u ponoc, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez zelje da se ima, bez mogucnosti da se potpuno dozivi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene zive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slusati je kako govori, ne, nije trebalo nista da govori, dovoljno je bilo da postoji.

A onda mi je doslo do svijesti da je opasno i ovo radosno posmatranje, nisam se vise osjecao nadmocan, ni skriven, ozivjelo je nesto nezeljeno u meni. Nije to bila strast, vec mozda gore od toga: uspomena. Na jednu jedinu zenu u mome zivotu. Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slicna, zasto je jedna dozvala drugu, vise me se tice ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjecanje kad necu i kad mi ne treba, gorka kao pelin. Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi. Da li zbog ove zene s licem iz grijesnih snova, da li zbog brata, da ga zaboravim, da li zbog svega sto se desilo, da se prekorim? Da se prekorim sto sam ispustio sve mogucnosti, i vise ne mogu da ih vratim.


Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo sto je proslo. Ali zasto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona vazna, ta daleka, sjecanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukcije, pa i ovo sto me boli. Odlazi, sjenko, nista nije moglo biti drukcije, i naslo bi se nesto drugo da boli. Ne moze biti drukcije pa da bude bolje u ljudskom zivotu...

Mesa Selimovic

- Zagrli me!
- Šta?
- Zagrli me...
- Ne umem.
- Zagrli kako umeš.
- Umem ovako...
- Dobro je...
- Što si htela da te zagrlim?
- Da ga nađem u tvom zagrljaju.
- Ima li ga?
- Nema.
- Šta ima?
- Srce ti udara...
- Lako se uplašim...
- Nije te strah.
- Nego šta je?
- Osećaš me...
- Osećam te...
- Ne, ne smeš me ljubiti odmah...
- Dobro.
- Nećeš zaspati?
- Kako ti kažeš.
- Nećeš se zaljubiti u mene?
- Neću.
- Nisam lepa kao tvoja devojka.
- Nije to.
- Nego šta je...
- Neću se zaljubiti u tebe.
- Zašto?
- Zato što ti voliš drugoga.
- Možda ću ga zaboraviti uz tebe.
- Uz mene? Šta sam ja?
- Sladak si.
- Ja sladak?
- Još u liftu si mi se dopao.
- Nisam hteo.
- Nogom nešto hoćeš?
- Nezgodno stojim, malo mi je utrnula.
- Kreni onda...
- Gde da krenem?
- Kao da plešemo.
- Ne umem, rekao sam ti...
- Ja ću te voditi... zamišljaj muziku.
- Još misliš na njega?
- Neprestano.
- Ustavi!...
- Ustavi?
- Stani, pusti me...
- Ti nisi tako slab kako se predstavljaš.
- Idem.
- Nemoj, molim te, ne smem da ostanem sama.
- Šta ova slika predstavlja?
- To su vrata koja vode u kupatilo.
- Pusti me da operem noge.
- Hajde...
- Zar je ovo sve kupatilo?
- Šta mu fali?
- Mnogo je veliko.
- Pusti vodu...
- Ne znam kako se radi...
- Ovo je za toplu, ovo za hladnu vodu.
- Opraću samo noge...
- Okupaj se...
- Kupao sam se kada sam pošao.
- Istuširaj se...
- Izađi.
- Kupaćemo se zajedno.
- Ni mrtav.
- Šta ti je, čega se plašiš?
- Ne plašim se ničega, nisam do sad bio sa devojkama nikada.
- Lažeš.
- Ne lažem.
- Koliko imaš godina?
- Dvadeset.
- Pa šta si čekao?
- Čekao sam da se zaljubim.
- Oh, bože, što nisi ranije došao...

Nastavlja se

mina ::

Svi ljudi imaju zvezde,ali one svima ne znače isto.Za one koji putuju zvezde su vodiči.Za druge,one su samo male svetiljke.Za naučnike one su problemi.Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato.Ali sve te zvezde tamo gore ćute.Ali ti,ti ćeš imati zvezde kakve niko nema...

- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!

I on ponovo prsnu u smeh.

- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:

- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''

A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...

I on se ponovo nasmeja.

- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...

Opet mi je neko bio u rukama. Marie-Claude pomislio sam. Kad sam razgledao bolje, to nije bila ona. Čudi me da sam mogao i pomisliti na nju. Nikada nisam držao u zagrljaju nekoga sa takvim imenom. Pitam se da li ću ikada i držati. Pre da neću. Verovatno nikada u zagrljaju jedno od nas dvoje neće biti ona. Dobro, ko je onda? Mora da ima neko ime koga ću se posle sa bolom sećati.

-Nema razloga da se ne razumemo, rekao sam joj ne trepnuvši. Oduvek sam želeo da sa nekim budem blizak. Da mu ne govorim ništa ali da budemo bliski. Nekog pred kim ću moći da bez ustručavanja ćutim i da se skinem go.

Nije mi odgovorila. Bile su dve mogućnosti: ili je izmišljena ili razmišlja o predlogu. To je bilo prvo što sam joj rekao od susreta. Možda joj je trebalo vremena da se pribere. Pitam se gde sam je našao i kako se desilo da mi se nađe u zagrljaju. Tačno je da se ništa nije videlo i da smo se morali zagrliti da bismo osvetlili glasove i da se ne izgubimo u mraku. Mora da ću je mnogo voleti.

Južno od grla, željni znanja prsti su ispitivali predeo.

-Pričaj mi nešto.

Pitao sam se šta bih joj mogao pričati.

-Hoćeš li da ti pričam moj život? To je bila jedina stvar koju sam umeo da pričam bez velikog zaplitanja. Koje hoćeš doba – pitao sam je – Iako nisam umeo da pričam ni o jednom drugom dobu osim o onome u kome sam se nalazio. I koji hoćeš život?

Posle nekoliko vekova kiše blago razređene sa sumrakom čuo sam kako odnekud dolazi muzika:
„Svi ludaci su napustili azil
šta čekaš ti.....?“

Tango koji je zauvek sastavljao sve parove koji bi se u njemu našli.