Bice nesto, samo da izadjem iz guzve sa nekim ispitima.

У глуви ноћни сат,
Демон живота скинуће маску,
Разјапити чељуст животиње,
Са којих задња крв капа.

Осмех, нечујан, тих,
У сенци, скривен,
На мојим уснама,
Без гласа,
У подругљивој игри таме.

На моме лицу,
Свијен дах проклетства, дрема,
Под сенком црног месеца,
Бачена лешина изгубљене љубави,
Крај пута заборава.

Седео је испред белог платна, опчињен белином ништавила пред њим.
Полако је устао.
Сетио се једне вечери.
Сетио се далеке ватре на другом крају залива.
Речи песме које није могао разазнати.
Сипао је боје на палету и помешао их .
Ноћ је падала.
Упало је свеће.
Сунце, оно велико и црвено нестајало је у полутами.
Повукао је кистом линију.
Сликао је.
Насликао је једну безимену плажу, ноћ, бели песак, таласе, њу.
Стајала је у води.
У белој летнјој хаљини.
Ветар је дувао.
У њеним подигнутим рукама вијорила се бела ешарпа.
Сликао је.
Насликао је боцу црног опорог вина негде на песку.
Насликао је и кошару са воћем, две чаше, простирку која је све то чувала.
Насликао је ватру негде у даљини.
Сликао је.
Насликао је Месец и Звезде.
Насликао је месечеву срму на њеним раменима.
Срму у њеној коси, на њеним грудима.
Онда је насликао море.
Море, црно и немирно.
Сликао је велике таласе.
Сликао је хук мора и ветра.
Сликао је ту таму и чељуст звери која је цепала бела једра.
Сликао је кресте великих таласа.
Сликао је како су се кидали јарболи, ломиле болне бокове изгубљених надања.
А у даљини, у даљини, насликао је светлост.
Светлост која се није гасила, светлост која је трајала.
Насликао је прамац окован сребрним морем који је јездио ка њој.
Свеће су још гореле када је завршио.
Свануло је.
Одмакао се од платна, вратио се неколико пута да би поправио боју.
Погледао је нови дан.
Било је неке туге у његовим очима.
Туге коју није скривао.
Туге за неким речима, додирима.
Отворио је прозор.
Хладни зимски дан, говорио је, да је више никада неће наћи.

Mnogo lepo

Хвала



Хајде, причај ми,
Причај у овој вечери,
О табли живота коју исписују дани,
На којој су слова мојих песам, прича,
Хајде, причај,
Јер твоје ће речи, створити магију сна,
Створиће улице, мостове, реке,
Мокре тротоаре, кише које падају,
И ветрове који шапућу,
И снег, који шкрипи под твојим ногама,
Сторићеш, сунце, месец, звезде,
Да хајде причај ми, створимо магију бајки,
Па ту је, није одлазила,
Само, нисмо је видели,
Можда смо били себични,
Можда је очај надваладао истину,
Можда је време хтело да завара судбину ?
Али ту си, поново, на мојим грудима,
И зато причај ми, у овој вечери,
О ономе што је било,
О ономе што ће бити,
Видиш, могу подићи руке,
Могу додирнути небо,
Исписати звездама твоје име,
Хајде, хајде, покушај и ти,
Барем још једном,
Због тебе, због мене, нас,
Само затвори очи,
Онако јако, најјаће што можеш,
И немој више говорити,
Само покушај, у овој вечери,
Да додирнеш небо,
На коме ћеш ме, поново наћи.

Тако некако, не могу да постигнем све. Доста пишем код мене у играоници, на још пар форума су прихватили то као тему па ...
Сврните до мене, има свашта нешто, форум је слободан за преглед, само су две теме под забраном за посетиоце.

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

Уместо планови узимам отићи.

Плава светлост, месец, отићи, слобода


Била је ноћ,
И месец је прелазио небом,
Онај велики, пун,
Са разбацаном срмом мртвог времена.

И био је мир, неки сабласни,
Онај који се јавља у тишини,
Када душе лутају,
Вођене немиром и сном.

И било је плаве светлости звезда,
Која је немо миловала сребрне таласе,
Који су некуда одлазили,
Који су бежали, без повратка и наде.

И био сам ја, ја који сам хтео отићи,
Отићи заувек, да бих те ослободио,
Страха и стрепње, да бих те ослободио,
Да би могла опет волети, можда другог.

И била си ти, у моме гласу, мислима,
И речи, песме коју је ноћ негде украла,
Речи које су други писали о нама, за нас,
Некада давно, пре овога нашег сна.

Хвала Ти.



Нежност, даривање, плахост, осмех

Можда вечерас, ноћас,
Дариваћеш ми последњи осмех,
У плахој ноћи која пролази,
Дариваћеш ми неку нежну реч,
Понеку успомену сна,
Можда ћеш се сетити да сам сам,
Да моје мисли некуда иду,
Да траже, да сањају,
И лагао бих, када бих рекао,
Да не желим твоје речи, додире,
Све оно што си избрисала,
Све што је било лепо,
Оне нежности које си ми давала,
Пољупце које сам ти крао,
Да лагао бих, када бих рекао,
Заборавићу те, одлази,
Лагао бих, и зато,
Даруј ми вечерас, ноћас,
Неки последњи осмех, последњу реч,
Последњи глас, додир,
Даруј ми нешто, било шта,
Сем ћутања,
Јер лагао бих,
Када бих рекао да те не волим.





Линк ка осталим радовима аутора:

Only registered users can see links on this forum! Register or Login on forum!

Вреди ли чекати,
Надати се, понекад плакати,
Да би тек за трен видео очи анђела ?
Вреди ли душом све дати,
Да би чекао време ван времена,
Док живот затвара кругове снова ?
Вреди ли, сада и заувек,
За један додир усана у ноћи,
Оставити срце у њеним рукама ?

Па зар бих све то радио,
Док у глуви сат дозивам је име ?
Шапатом сам питао,
Демона злобе,
Који је у ватри болне истине,
Горео на моме рамену,
Док сам лутао путевима,
На којима сам је тражио.