Dr. Martin Luter King Jr. ubraja se među izuzetne ličnosti 20. veka. Njegovu uspešnu nenasilnu borbu protiv diskriminacije crnaca u Sedinjenim Američkim Državama vodio je inspirisan Gandijevim mislima i metodama. 1964. godine on je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Najvažniji datumi u žvotu
Dr. Martin Luter Kinga Jr.

15.01.1929.
Martin Luter King Jr. rođen je kao sin učiteljice Alberte King i baptističkog sveštenika Mihael Luter Kinga.

1948. King završava Morehouse College u Atlanti (Džordžija)

1951.
King završava studij na Crozer Theological Seminary u Česteru (Pensilvanija)

1953.
King je oženio Koreta Skot u Marionu (Alabama). Dobili su četvero dece: Yolanda Denise (rođ.1955.), Martin Luter King III (rođ.1957.), Dekster (rođ.1961.), Bernice Albertine (rođ.1963.).

1954.
King prihvata mesto sveštenika u Montgomerju (Alabama) u Dexter Avenue baptističkoj crkvi

1955.
King promoviše na polju "Sistematična teologija".

On vodi protestne akcije u okviru Bojkota autobusa Montgomerija i podstiče da akcije ostanu nenasilne

1956.
King biva uhapšen jer je vozio 30 milja na sat u zoni gde je dozvoljeno voziti 25 milja na sat

30. januara na njegovu kuću je izvršen bombaški atentat

1957.
Crni sveštenici osnivaju Southern Christian Leadership Conference. King je imenovan za prvog predsednika

U ovoj godini koja je tipična po demonstracijama King je proputovao 780.000 milja i održao 208 govora

1958.
Kingova prva knjiga "Stride Toward Freedom" objavljena je kod izdavačke kuće Harper. U njoj on opisuje svoja sećanja na Bojkot autobusa Montgomerija.

1959.
King posećuje Indiju. Divio se Mahatma Gandiju, čije je ideje i metode uspešno primenio u borbi Pokreta za građansku ravnopravnost.

1960.
King ide u Atlantu, da bi propovedao u crkvi svog oca, u Ebenezer baptističkoj crkvi

1962.
King se sreće sa predsednikom John F. Kennedijem da bi ga pokušao pridobiti u borbi za građanska prava

1963.
King vodi proteste u Birminghamu protiv rasne podele u robnim kućama i drugih načina diskriminacije

U aprilu biva uhapšen, nakon što je uprkos sudskoj zabrani učestvovao na demonstracijama. U zatvoru je napisao poznato "Letter From Birmingham Jail", koje je postalo klasični dokument pokreta za građanska prava

28.08.1963.
250.000 ljudi poduzimaju Marš na Vašington (Foto). Na Lincoln Memorialu King drži poznati govor "I have a dream".

King biva proglašen "Čovekom godine" od strane Time Magazina

1964.
Kingova knjiga "Why We Can't Wait" je objavljena

King posećuje gradonačelnika zapadnog Berlina Willy Brandta i Papu Paula VI.

10.12.1964.
King postaje najmlađi nosilac Nobelove nagrade svih vremena (Govor na dodeli Nobelove nagrade).

1965.
King se u Selmi (Alabama) uspešno registruje kao učesnik na izborima

U februaru King ponovo dospeva u zatvor, nakon što je demonstrirao protiv diskriminacije crnaca pri registriovanju za učešće na izborima. Susreće se sa predsednikom Lyndon B. Johnsonom i drugim važnim ličnostima i s njima razgovara o izbornom pravu za crnce

U martu King zajedno sa 3.200 ljudi maršira od Selme do Montgomerija

04.04.1968.
King u Memphisu (Tennessee) biva ubijen od Džejms Erl Reja

20.01.1986.
Po prvi put se Kingov rođendan slavi kao nacionalni praznik

Dr. Martin Luter King Jr.
"I have a dream"

[Govor održan povodom Marša na Vašington 28. augusta 1963. pred 250.000 ljudi na Lincoln Memorialu,

Radujem se što danas zajedno sa vama učestvujem u jednom događaju koji će ući, kao najveća demonstracija za slobodu, u istoriju naše nacije.
Pre stotinu godina jedan veliki Amerikanac, u čijoj seni danas simbolično stojimo, potpisao je proklamaciju o emancipaciji. On je nakon dugih godina zatočeništva došao kao svetlo dana.
Ali stotinu godina kasnije crnci još nisu slobodni. Stotinu godina kasnije crnci su još uvek sputani lancima rasne podele i lancima diskriminacije. Stotinu godina kasnije crnci još uvek kaskaju na margini društva i u sopstvenoj zemlji se nalaze u egzilu.
Zbog toga smo mi danas i došli ovde, da štetnu situaciju po sve nas još više dramatizujemo. U određenom smislu reči, mi smo došli u glavni grad naše države da unovčimo jedan ček. Kada su arhitekte naše Republike potpisali Ustav i Objavu o nezavisnosti oni su zapravo potpisali priznanicu koju mi trebamo unovčiti, a to je ravnopravnost svih Amerikanaca. Ova priznanica sadrži obećanje da je svim ljudima - da svim, crncima jednako kao i belcima zagarantovano neotuđivo pravo na život, slobodu i sreću.
Danas je jasno da Amerika nije odgovorila na ono što stoji u ovoj priznanici, bar što se tiče crnaca. Umesto da ispuni sveto obećanje, Amerika je crncima dala ček na kojem piše: "bez pokrića". Ali, mi ne želimo verovati da je ova banka pravednosti bankrotirala. Mi ne želimo verovati da nema dovoljno novca u velikim sefovima mogućnosti ove zemlje.
Tako smo se ovde okupili da unovčimo ovaj ček, koji će nam dati pravo na zahtev bogatstva slobode i sigurnosti. Ovde smo došli i da bi Ameriku podsetili na neizbježno SADA. Sada je vreme u kojem niko sebi ne može dozovoliti "period u kojem bi se strasti trebale stišati" ili pokušati da sredstvima umirivanja uspori proces koji kreće korak po korak ka napred. Sada je vreme da obećanja demokratije postanu stvarnost. Sada je vreme da se izađe iz mračne doline rasne podele i da se krene svetlim putem pravednosti za sve rase. Sada je vreme da se naša nacija iz tapkanja rasističke podele izdigne i učvrsti u bratstvu svih rasa. Sada je vreme da se dozvoli da pravednost postane stvarnost za svu Božiju decu. Bilo bi užasno za ovu naciju, ako ne bi spoznala hitnost trenutnog položaja. Ovo vruće leto opravdanog nezadovoljstva crnaca neće doći kraju pre nego počne živuća jesen slobode i pravednosti.
1963. nije kraj, nego početak. Ko se nada da su crnci sada zadovoljni, nakon što je puštena para, imaće loše osveštenje, kada nacija nastavi da se ponaša dalje kao i do sada.
Neće biti ni mira ni odmora u Americi, dok crncima ne budu dostupna osnovna građanska prava. Oluje ustanka i dalje će uzdrmavati tvrđave naše nacije dok ne dođe svetli dan pravednosti.
I to moram reći svom narodu, da stoji na pragu vrata koja vode u palatu pravde: dok pokušavamo da ostvarimo i dobijemo svoja prava, ne smemo nikako biti nepravedni ka drugima.
Ne dozvolimo sebi da pijemo iz pehara gorčine i mržnje, da bismo utažili žeđ za slobodom. Našu borbu stalno moramo voditi na visokom nivou dostojanstva i discipline. Ne smemo dozvoliti da naš stvaralački protest potone u fizičkoj sili. Uvek iznova moramo se dizati u one izvrsne visine na kojima se fizičkoj sili možemo suprotstaviti snagom naše duše.
Predivni novi borilački duh koji je obuhvatio sve crnce ne sme nas odvesti do tamo da na bilo koji način ne poštujemo belce. Jer mnoga naša bela braća - a to dokazuje i njihova prisutnost danas ovde - došli su do zaključka da je njihova budućnost neodvojivo povezana sa našom. Došli su do zaključka da se njihova sloboda ne može odvojiti od naše slobode. A ni mi ne možemo marširati sami.
I kada marširamo, moramo se obavezati da ćemo i dalje nastaviti marširati. Ne možemo se okrenuti i vratiti. Postoje ljudi koji pitaju one koji za sebe zahtevaju građanska prava: "Kada ćete konačno biti zadovoljni?" Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god su crnci žrtve užasne brutalnosti policije.
Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god naša umorna tela nakon dugog putovanja ne mogu naći smeštaja u motelima na selima ili u hotelima u gradovima. Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god se sloboda kretanja crnaca sastoji u tome da iz jednog malog getoa smeju preći u veći.
Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god je našoj deci oduzeta sloboda i dostojanstvo natpisom na kojem stoji "Samo za belce". Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god crnac u Misisipiju nema pravo da bira, a crnac u New Yorku nema nikoga ko bi za njega glasao. Ne, nećemo biti zadovoljni, sve dok pravo ne prožubori kao voda, a pravednost ne zahuči kao jaka struja.
Ja dobro znam da su neki od vas ovamo došli zbog velike tuge. Neki od vas su došli direktno iz zatvorskih ćelija. Neki su došli iz oblasti u kojima zbog svog zahteva za slobodom i pravdenošću bivate predmetom policijskih istraga i brutalnosti. Vi ste predstavnici stvaralačke patnje. Radite to tako i dalje i verujete u to da je nezaslužena patnja ima kvalitet razrešenja.
Idite natrag u Misisipi, idite natrag u Džordžiju, idite natrag u Luzijanu, idite natrag u geta velikih gradova na severu sa saznanjem da sadašnja situacija može biti promenjena. Ne dozvolite da padnemo u dolinu očajanja.
Danas vam kažem, prijatelji moji, uprkos poteškoćama današnjice i sutrašnjice ja imam san. To je san koji je duboko ukorenjen u američkom snu. Imam san da će se jednoga dana ova nacija izdići i da će živeti po pravom kredu njenog postojanja: "Za nas je ova istina sama po sebi razumljiva: da su svi ljudi stvoreni jednaki".
Imam san da će jednoga dana na crvenim brdima Džordžije sinovi prijašnjih robova i sinovi prijašnjih robovlasnika sedeti zajedno za istim bratskim stolom.
Imam san da će jednog dana i sama država Misisipi, u kojoj vlada nepravednost i gde ona sa plamenom tlačenja živi svojim punim bićem, imam san da će se i ta država jednog dana pretvoriti u oazu slobode i pravednosti. Imam san da će moje četvero dece jednoga dana živeti u društvu u kojem se niko prema njima neće ponašati ovako ili onako zbog boje njihove kože, nego da će ih se tretirati onako kako to oni svojim karakterom zasluže. Imam danas jedan san...
Imam san da će jednog dana Alabama sa zlokobnim rasistima, sa njenim guvernerom, sa čijih usana su silazile reči kao "intervencija" i "anuliranje rasne integracije"..., da će tačno tamo u Alabami jednoga dana mali crni dečaci i male crne devojčice pružiti ruke malim belim dečacima i devojčicama kao braći i sestrama. Imam san da će se jednoga dana uzdići sve doline, a svi bregovi i planine da će se smanjiti. Da će se bregovita mesta poravnati, a neravna izglačati. I dobrota Gospodara biće svima vidljiva i svako meso će je spoznati.
To je naša nada. Sa ovim uverenjem vratiću se natrag na jug.
Sa ovim uverenjem biću sposoban da od brega očajanja, načinim kamen nadanja. Sa ovim uverenjem mi ćemo biti sposobni da neskladnosti naše nacije pretvorimo u zvuke predivne simfonije.
Sa ovim saznanjem bićemo sposobni da zajedno radimo, da se zajedno molimo, da se zajedno borimo, zajedno idemo u zatvor, zajedno ustajemo za slobodu, u saznanju da ćemo jednoga dana biti slobodni. A to će biti dan, kada sva Božija deca u ovoj zemlji ovoj pesmi budu mogla dati novo značenje: "Moja zemljo, o tebi, tebi zemljo slobode ja pevam. Zemljo, gde su moji očevi umirali, ponosu nacije, dopusti slobodi da siđe sa svih bregova." Ako Amerika treba da postane velika nacija, onda ovo mora biti istina.
Tako dopusti slobodi da dođe sa silnih visina Nju Hampšira. Dopusti joj da dođe sa moćnih bregova Njujorka, dopusti slobodi da dođe iz Pensilvanije. Dopusti joj da dođe sa snegom pokrivenih Rocky Mountains iz Kolorada. Dopusti joj da dođe iz Kalifornije. Ali ne samo to, dopusti joj da dođe sa Džordžijas Stone Montain. Dopusti joj da dođe iz Tenesis Lookout Mountain. Dopusti joj da dođe sa svakog brežuljka Misisipija, dozvoli joj da dođe sa svake uzvisine.
Kad joj dozvolimo da dođe, kad joj dozvolimo da prođe kroz svaki grad i gradić, tada ćemo ubrzati dolazak dana, na kojem će sva deca Božija - crni i beli ljudi, Jevreji i pagani, protestanti i katolici - jedni drugima pružiti ruke i moći pevati stare crnačke duhovne pjesme: "Konačno slobodan! Konačno slobodan! Veliki svemogući Bože, mi smo konačno slobodni!"

[skraćena verzija]

Dr. Martin Luter King Jr.
Govor na dodeli Nobelove nagrade za mir

[10. decembar 1964., Oslo, Norveška]

[Originalan govor na engelskom jeziku naći ćete na stranici Nobel Prize]


Vaše Veličanstvo, Vaša kraljevska visosti, gospodine Predsedniče, Ekscelencije, moje dame i gospodo: Ja primam Nobelovu nagradu u vreme kada 22 miliona američkih crnaca stoji u kreativnoj borbi da bi prekinulo dugu noć rasističke nepravde. Ovo priznanje prihvatam u ime Građanskog pokreta za ravnopravnost, koji je odlučan da postigne bogatstvo slobode i vladavinu pravednosti.
Činim to sa zadrškom radosti, s obzirom da je tek juče u Birmingemu, Alabama, našoj deci koja su pozivala na bratstvo odgovoreno vodenim bombama i napucanim psima, te da je neke tamo zatekla čak i smrt. Juče su u Filadelfiji Misissipi, mladi ljudi koji su hteli sebi osigurati svoje biračko pravo mučeni i ubijeni. Ipak je dakle, moja radost potisnuta osećajem tuge da se mom narodu priprema slabost i siromaštvo i da se nalazi na najdonjoj lestvici ekonomskog lanca.
Zbog toga se moram upitati zašto se ova nagrada dodeljuje pokretu koji je opkoljen, kojem je propisana mukotrpna borba i pokretu koji još nije dostigao mir i bratstvo, koji sigurno čine bit Nobelove nagrade. Nakon zrelog razmišljanja dolazim do zaključka da je ovo priznanje koje ja primam u ime pokreta veliko priznanje činjenice da nenasilje predstavlja odgovor na centralna politička i moralna pitanja našeg vremena: potrebu čovečanstva da prevaziđe nasilje i silu, a da u isto vreme ne posegne za jednakim metodama.
Civilizacija i nasilje su suprotni koncepti. Crnci Sedinjenih država pokazali su prateći primer Indijaca u njihovoj nenasilnosti da ona nije samo sterilna pasivnost, nego i moćna moralna snaga koja može usloviti socijalne promene. Pre ili kasnije svi ljudi sveta moraće pronaći isti put, da žive zajedno u miru i da pri tome ovu kosmičku elegiju pretvore u kreativni psalm bratstva. Kada se to postigne, čovečanstvo mora za sve ljudske konflikte razviti istu metodu, koja negira osvetu, agresiju i nepoštovanje. Osnova jedne ovakve metode je ljubav.
Trnovit put koji je vodio od Montgomerija u Alabami do Osla, potvrđuje ovu istinu, a to je put kojim idu milioni crnaca da nađu novo razumevanje za dostojanstvo. Isti ovaj put otvorio je svim Amerikancima jednu novu eru napretka i nade. Ovaj put vodio je do novog zakona o građanskim pravima, i on će biti proširen i povećan u veliku magistralu pravednosti, u to sam ubeđen, kada još veći broj crnaca i belaca budu gradili saveze, da bi rešili njihove zajedničke probleme.
Ja danas uzimam ovu nagradu sa stalnom mišlju na Ameriku i sa hladnom glavom i razboritim razmišljanjem o budućnosti. Odbijam da verujem da je očajanje jedini i konačni odgovor na promenjive slučajeve u istoriji.
Odbijam da verujem da "bit" današnje ljudske prirode nju samu čini nesposobnom da je "trebati" stalna težnja koja joj predstoji.
Odbijam da verujem da je čovek samo predmet u reci života, nesposoban da utiče na događaje koji ga okružuju.
Odbijam da priznam da se čovečanstvo toliko zaplelo u ponoći rasizma i rata, da svanuće mira i bratstva nikada ne može postati stvarnost.
Odbijam da priznam ciničnu opasku, da nacija drugu naciju mora prestizati na stepeništu nuklearnog naoružanja na putu u pakao.
Verujem da će u stvarnosti nenaoružana istina i ljubav imati poslednju reč. To je jedini razlog zašto će pravda, čak iako privremeno nije zadovoljena, pobediti trenutno trijimfirajuće zlo.
Verujem da čak i danas u toku razmenjivanja granatne paljbe i patrona na bojnom polju postoji nada u bolje sutra.
Verujem u to da ranjena pravednost, koja leži na krvlju pokrivenim ulicama naše nacije, može sve nas izdići iz prašine sramote i biti pravi gospodar među ljudima.
Ja posedujem razboritost da verujem da će svi ljudi moći imati tri obroka dnevno, obrazovanje i kulturu za svoj duh, jednakost i slobodu za svoje duše.
Ja verujem da sve ono što su sagradili ljudi koji su fiksirani samo na sebe, mogu razgraditi ljudi kojima nije stalo samo do njih samih.
I još uvek verujem da će se čovečanstvo jednoga dana pogeti pred oltarom Božijim da bude krunisano za svoju pobedu protiv rata i prolevanja krvi i da će nenasilno provođenje volje biti proglašeno pravom zemlje. I da će lav i janje ležati jedno pored drugog, i da će svaki čovek sediti mirno u svojoj bašti ne plašeći se drugog čoveka.
Ja još uvek verujem, da današnju situaciju možemo prevazići. Ova vera može nam dati hrabrosti da prevaziđemo nesigurnosti budućnosti i da im pogledamo u oči. Ona će našim iscrpljenim stopalima dati novu snagu da nastavimo naš put dalje u grad slobode. Kad naši dani postanu tudobni sa tamnim oblacima, a noći tamije i od najtamnjije ponoći, onda ćemo znati da živimo u kreativnim nemirima naše sopstvene civilizacije, koja se bori da bude rođena.
Danas sam u Oslo došao inspirisan i sa novim nasledstvom čovečanstva. Ja ovu nagradu primam u ime svih ljudi koji vole mir i bratstvo. Ovde sam kao posrednik, jer duboko u mom srcu, ja znam da je ova nagrada nešto mnogo više nego samo počasti meni lično. Svaki puta kada letim avionom, to činim zahvaljujući mnogim ljudima koji omogućavaju to uspešno putovanje, zahvaljujući poznatom pilotu i mnoštvu nepoznatog osoblja koje stoji iza njega. Vi ovom nagradom nagrađujete pilote koji su poznati među nama, ljude koji su sedili za kormilom kada se oslobodilački pokrtet vinuo u orbitu. Nagradu ste dodelili šefu Lutuli iz Južne Afrike, čiji se borci za i sa njegovim narodom još uvek susreću sa najbrutalnijim formama ljudske neljudskosti. Vi nagradu dodeljujete i personalu, koji stoji iza tih šefova, bez čije se muke i žrtava krila slobode nikada ne bi odvojila od tla. Većina ovih ljudi nikada neće dospeti u novinske članke i njihova imena se nikada neće pojaviti u magazinu Who's Who. Ipak, vremenom, kada prekrasno svetlo istine obasja i naš period, doba u kojem živimo, muškarci i žene će znati, a decu ćemo tome naučiti da imamo bolju zemlju, bolje ljude, plemenitiju civilizaciju, jer su se ta deca Božija odvažila da pate za pravu stvar.
Mislim da će Alfred Nobel znati šta znači, ako kažem da ovu nagradu primam u ime duha jednog administratora dragocenog nasledstva, koje on čuva za prave posrednike: za sve one čija istina znači lepotu, i u čijim očima lepota ima vrednost pravog bratstva i mira i to vrednost veću, nego što je imaju dijamanti, srebro ili zlato. Najlepša hvala.

Citat:

Odbijam da verujem da je očajanje jedini i konačni odgovor na promenjive slučajeve u istoriji. Odbijam da verujem da "bit" današnje ljudske prirode nju samu čini nesposobnom da je "trebati" stalna težnja koja joj predstoji. Odbijam da verujem da je čovek samo predmet u reci života, nesposoban da utiče na događaje koji ga okružuju. Odbijam da priznam da se čovečanstvo toliko zaplelo u ponoći rasizma i rata, da svanuće mira i bratstva nikada ne može postati stvarnost. Odbijam da priznam ciničnu opasku, da nacija drugu naciju mora prestizati na stepeništu nuklearnog naoružanja na putu u pakao. Verujem da će u stvarnosti nenaoružana istina i ljubav imati poslednju reč. To je jedini razlog zašto će pravda, čak iako privremeno nije zadovoljena, pobediti trenutno trijimfirajuće zlo. Verujem da čak i danas u toku razmenjivanja granatne paljbe i patrona na bojnom polju postoji nada u bolje sutra. Verujem u to da ranjena pravednost, koja leži na krvlju pokrivenim ulicama naše nacije, može sve nas izdići iz prašine sramote i biti pravi gospodar među ljudima. Ja posedujem razboritost da verujem da će svi ljudi moći imati tri obroka dnevno, obrazovanje i kulturu za svoj duh, jednakost i slobodu za svoje duše. Ja verujem da sve ono što su sagradili ljudi koji su fiksirani samo na sebe, mogu razgraditi ljudi kojima nije stalo samo do njih samih. I još uvek verujem da će se čovečanstvo jednoga dana pogeti pred oltarom Božijim da bude krunisano za svoju pobedu protiv rata i prolevanja krvi i da će nenasilno provođenje volje biti proglašeno pravom zemlje. I da će lav i janje ležati jedno pored drugog, i da će svaki čovek sediti mirno u svojoj bašti ne plašeći se drugog čoveka.

HVALA TI DRAGA OLIVERA

Molim lepo, (morala sam da se "iskupim" zbog onih generala)



Mahatma Gandi ubraja se u najfascinantnije ličnosti 20. veka. Njegov nenasilni istup protiv diskriminisanja u Južnoj Africi i Indiji zajedno sa učenjem koje je razultiralo iz toga učinili su ga jednim od najbitnijih uzora čovečanstva. Njega su inspirisali mnogobrojni ljudi, naposletku i američki borac za građanska prava Martin Luter King. U najtamnija poglavlja istorije dodele Nobelove nagrade svakako spada činjenica da Komitet nije odlučio da nagradu dodeli Gandiju.


Gandijevo detinjstvo i mladost

Mohandas Karamčand rođen je 2. oktobra 1869. godine u Porbandaru u državi Gujarat u Indiji. Bio je sin dobrostojeće porodice, koja je pripadala kasti trgovaca i time grupi trgovaca (Vaishyas). Njegov otac prihvatio je službu premijera u kneževini Rajkat. Oba roditelja bila su pobožni Hindusi. Sa trinaest godina Gandi je oženio jednako staru Kasturbai Nakanji. Kasturbai je, kao i svaka indijska žena tog vremena, zavisila od svog supruga. On ju je svakog momenta mogao izbaciti na ulicu čime bi ona bila isključena i iz društva. Shodno svešću o ovakvoj mogućnosti Gandi se u prvim godinama braka prema njoj tako i odnosio. Kasnije je priznao da je njegova supruga u prvim godinama braka morala da trpi mnogo zla koje joj je on naneo. Smrt njegovog oca i prvog deteta bili su odlučujući doživljaji za Gandija.

Gandi je hteo studirati pravo u Velikoj Britaniji. Porodica je nakon dugog oklevanja prihvatila njegovu želju. Kasta je ipak bila mišljenja da on u inostranstvu neće moći živeti "čisto". Iako je položio zakletvu u kojoj se obavezao da će živeti kreposno, da neće uzimati ni meso, ni alkohol, kasta mu je zabranila putovanje u inostranstvo. Obzirom da se Gandi usprotivio ovoj odluci kaste, bio je isključen iz iste.

1888. godine on je počeo sa studijem u Londonu. Pored toga vrlo pomno se bavio hinduizmom, islamom i hrišćanstvom. Pri tom mu je njegova hinduistička religija bivala sve važnija. Ipak, on je priznavao i druge religiije. Posebno je bio zadivljen onim što je odgovaralo i njegovom motu: na loše odgovoriti dobrim. Njegov koncept Satjagraha sve je više poredio sa ovim principima, da bi ga bolje mogao objasniti.

Gandijev put u Južnu Afriku

Kada se Gandi nakon završenog studija vratio u Indiju samo deo njegove kaste ga je opet prihvatio. Oficijelno on je i dalje bio isključen iz kaste. Svakome ko ga je prihvatio pretilo je isključenje iz kaste. Ubrzo je morao ustanoviti da po osnovu svog studija u inostranstvu nije stekao prave veze u svojoj domovini. Bez pomoći kaste bilo je jako teško otvoriti advokatsku kancelariju. Osim toga on je bio naviknut da ga se posmatra kao građanina sa britanskim znanjem. Međutim, britanske vlasti u Indiji ga nisu posmatrale kao sebi jednakog, zbog čega je vrlo brzo došlo do sukoba između britanskih službenika i Gandija.

Na ovakvoj osnovi on nije mogao stvarati svoju egzistenciju. Njegov stariji brat morao je izdržavati njega i njegovu porodicu tako da je odmah prihvatio mesto savetodavnog advokata u društvu u Južnoj Africi koje mu je ponudio poslovni prijatelj njegovog brata, jedan bogati trgovac. Bez porodice otputovao je 1893. godine u Južnu Afriku.

Diskriminacija u Južnoj Africi

U Južnoj Africi Gandi je po prvi put iskusio diskriminaciju od strane belaca nad etničkim manjinama Indijaca. Za belce su svi Indijci bili Sammies ili Kulies, jednostavno nejednaki, nejednakopravni. Primeri diskriminisanja koje je Gandi morao otrpeti bili su više nego mnogobrojni. On nije mogao dobiti šišanje kod frizera, u sudnici nije smeo nositi turban, a nakon 21.00 sat nije smeo napuštati kuću bez dozvole od svog poslodavca. I to sve samo zato jer je bio Indijac. On samo po osnovu svoje boje kože i svoje religije nije mogao imati ista prava kao i belci.
Posebno velika nejednakost Indijaca primjećivala se u sredstvima javnog saobraćaja. Odatle poteče i najpoznatiji primer diskriminisanja koji je Gandi morao otrpeti u vozu u toku jednog poslovnog putovanja. Morao je iz Dubana u Natalu putovati u Pretoria u Transvaalu. Za vreme putovanja u voz je ušao i jedan belac. On nije hteo deliti kupe sa Gandijem. Kondukter je, nakon belčeve intervencije, uprkos važećoj karti za prvu klasu koju je Gandi posedovao, hteo poslati Gandija u odel za prtljag. Nakon što se Gandi tome usprotivio izbačen je iz voza.

Nakon što je Gandi ostvario neke poslovne uspehe te se mogao dokazati u indijskoj zajednici, imao je i više samopouzdanja te je pokušao da organizuje indijsku zajednicu. Organizovani su redovni susreti, Gandi je održavao svoje prve govore pred publikom. Njegov glavni cilj bio je kraj diskriminisanja Indijaca. Zbog toga je najpre pokušao da Indijce nagovori da se urednije oblače i da više paze na higijenu. On je bio uveren da se slika koju su Britanci imali o Indijcima mogla promeniti i da su Indijci mogli biti posmatrani i prihvaćeni kao ravnopravni.

Povratak u Indiju

1896. vratio se u Indiju. Sastavio je spise o položaju Indijaca u Južnoj Africi, koji su imali međunarodni odjek. Između ostalog kritikovao je "porez od tri funte", indijske radnike po ugovoru i njihove poslodavce. Proputovao je po domovini i susreo se sa političkim vođama Indije. U tome ga je mnogo podržavao i bio mu blizak prijatelj Gokhale, član INC-a. Kada je krajem godine zamoljen da dođe u Južnu Afriku odmah je otputovao sa porodicom.

Natrag u Južnu Afriku

Spisi koje je Gandi sastavio o položaju Indijaca u Južnoj Africi tamo su shvaćeni kao pozivanje naroda na ustanak. Postojao je strah od revolucije i infiltracije društva od strane Indijaca. Kada je Gandi sa još mnogo Indijaca stigao na parnom brodu do Natala, njegov ulazak je bio sprečen. Pošto je navodno na brodu izbila kuga, isti je stavljen u karantin 23 dana. Kada je konačno dobio odobrenje da napusti brod bio je gotovo linčovan od bele rulje. Samo je intervencija šefa policije i njegove žene spasila Gandija od sigurne smrti. Ipak, Gandi je odustao od progona počinioca. Po prvi put njegov princip da nikoga ne mrzi i da sve otrpi bio je primenjen.

On se bavio advokaturom i borio se za prava Indijaca. čak i van suda on se zalagao za svoje sunarodnjake. On je Indijcima u Južnoj Africi dao mogućnost glasa osnivanjem časopisa Indien Opinion (Indijen Opinion) 1904. godine, a nakon toga i osnivanjem Feniksove farme u Natalu, a kasnije i Tolstoj farme u Transvaalu. Služenje svom narodu i svojim sunarodnjacima bio je još jedan od njegovih pricipa. Kada je izbila kuga među indijskim radnicima, on se zaista žrtvovao i pružao im pomoć.

Za vreme Burskog rata 1899. i Zulu ustanka 1906. on je pokrenuo Indijce da se bore na strani Britanaca. Ovi su opet Indijcima dozvoljavali samo služenje u sanitetu. I sam Gandi služio je u sanitetu. On je to video kao građansku dužnost. Onaj ko je tražio svoja prava, morao se pridržavati i svojih obaveza. On se nadao da će time odobrovoljiti Britance i poboljšati prava Indijaca u Južnoj Africi.

Spaljivanje prijavnica boravka, borba protiv poreza od tri funte i borba za priznanje indijskih brakova

Ova nada bila je prevara. Već 1907. godine donesen je zakon o registrovanju. Svi Indijci morali su se registrovati otiskom prsta, nakon čega su dobivali broj i prijavnicu boravka. Ove prijavnice boravka morali su uvek nositi sa sobom. Bez prijavnice boravka nije bio dozvoljen ulazak u Transval, koji je imao vladu koja se sastojala samo od Bura.

Gandi se nije registrovao. Većina Indijaca pratila je njegov primer. Osuđen je na dva meseca zatvora. Obratio se Generalu Smutsu i zahtevao da se ovakav zakon ne donosi. Kao protuuslugu svi Indijci bi se registrovali svojevoljno. Gandi se onda registrovao kao uzor ostalima, iako su ga njegovi zemljaci hteli u tome silom sprečiti. Većina Indijaca pratila ga je i u ovoj tački. Zakon je, ne obazirući se na sve to, ipak donesen. Ovaj korak potakao je prvu veliku Satjagraha-kampanju u toku koje su preko dve hiljade prijavnica boravka bile spaljenje.

General Smuts se nije držao ni sporazuma postignutog sa Gokhaleom, da se ukine porez od tri funte i radnik po ugovoru.

Kada su 1913. godine svi nehrišćanski brakovi koji su zaključeni pred matičarima u Južnoj Africi proglašenei za ništavne, situacija za Indijce se još više zaoštrila. Svi indijski brakovi bili su nepriznati. Za Indijce je to značilo veliku povredu institucije braka, obzirom da su nakon toga njihove supruge dobile status ljubavnica. Osim toga, deca iz njihovih brakova nisu više imala prava na nasledstvo. Zbog toga su se Gandiju priključili radnici po ugovoru i žene. Rudari su štrajkovali. Gandi je ponovo počeo sa jednom Satjagraha-kampanjom. Njegovi saučesnici u kampanji trebali su od Tolstoj-farme preko Kasturbaija, preći granicu između Natala i Transvaala i onda se predati policiji. Kako je i predviđeno oni koji su prešli granicu uhapšeni su i delom poslati na prisilni rad. Za pripadnika i sledbenika Satjagrahije hapšenje je zbog loših uveta značilo smrt. Uskoro su zatvori bili puni. Od rudara koji su štrajkovali i njihovih porodica Gandi je u Nju Castlu u Natalu napravio "armiju mira" od oko 5000 ljudi. On je najavio vladi da će i on sa ovom armijom preći granicu. Cilj marša bila je Tolstoj-farma u Transvaalu. Na tom putu Gandi i njegovi prvi saradnici bili su uhapšeni. Ipak, bujica ljudi se nije mogla zaustaviti. Došlo je do masovnih hapšenja. Zatvori su bili prepravljeni, troškovi za uhapšenike su rasli, a s obzirom da su rudnici stajali prazni došlo je do velikih gubitaka.

Sve više radnika iz drugih krajeva pridruživalo se ovom velikom štrajku. Iz Indije je stizala moralna i finansijska podrška. Britanci i Buri odgovorili su silom. Komisija za istraživanje koja je trebala osuditi događaje bila je raspoložena "pro britanski". Položaj Indijaca se najpre nije promenio. Gandi je hteo proširiti štrajk i na ostale delove indijskog stanovništva, ali je od toga odustao jer se vlada našla u vrlo nezavidnom položaju nakon što su sa štrajkom počeli i željezničari. Gandi je vladi mogao naneti velike štete proširivanjem štrajka. Ipak, to nije bio njegov cilj. On svom protivniku nije hteo naneti štetu, već se samo borio za sopstvena prava.

Nakon kratkog boravka u Velikoj Britaniji, gde je Gandi pozvao svoje sunarodnjake koji su tamo živjeli da se u Prvom svetskom ratu bore na strani Britanaca, Gandi se 1914. godine vratio u Indiju.

Gandijev povratak u Indiju

1914. godine Gandi se vratio u Indiju. Njegova porodica i stanovnici farmi su ga pratili na tom povratku. Da bi mogao nastaviti život u zajednici sa stanovnicima farmi on je sa svojom pratnjom izgradio Ashram. U ovu zajednicu Gandi je prihvatio i one koji nisu bili pripadnici neke kaste.

U međuvremenu je Gandi u Indiji postao vrlo poznat i cenjen. U narodu su ga nazivali Mahatma - velika duša. Zemlja u koju se on vratio bila je zaposednuta od Britanaca. U narodu nije bilo jedinstva između hindusa i muslimana. Različiti socijalni slojevi nisu imali previše dodirnih tačaka. Zemlju i narod Britanci su jednostavno pljačkali.

Champaran - Indigo-seljaci

Svoje prve akcije u Indiji Gandi je proveo 1917. godine u Champaranu u severnom Biharu na dnu Himalaja. Tamošnji seljaci su ga zamolili za pomoć. Zakupci su po Tinkathia-sistemu bili prinuđeni da tri od dvadeset delova svoje zemlje zaseju Indigom za svog gospodara. Oni nisu imali prava da samostalno odlučuju o zakupljenoj zemlji. Gandi je video sa kakvim mukama oni održavaju useve indiga. Od planirane jednodnevne posete on je svoj boravak produžio na mesece. Proveo je istragu koja je imala za posledicu da su zakupci dobili natrag jedan deo već plaćenih poreza i cio sistem je bio ukinut. Njegovo delovanje bilo je i dublje. On se zalagao za obrazovne mere i poboljšao je zdravstvene uslove seljaka, jer su oni samo na taj način mogli poboljšati svoj položaj. Kao što je to već bio slučaj i u Južnoj Africi Gandi je bio sprečavan u svom radu. Ipak, samo hapšenja i osude na zatvorske kazne nisu ga mogle zaplašiti. Ako bi se svesno oglušio o neki zakon, on je to priznavao i priznavao da je kriv u smislu zakona (ali ne i da je kriv po svom mišljenju), te je prihvatao kaznu koja ga je sledovala po slovu zakona. Time je Britancima pričinjavao velike probleme. Da je Gandi bio nasilan ili da je bežao pred zakonom, oni bi ga mogli strožije kažnjavati. Tako je i (medunarodna) javnost stajala na strani Gandija i britanske vlasti su se prema njemu blago ophodile.

Generalni štrajk

Tretiranje Indijaca koji su se smatrali politički angažovanim, ipak, se brzo promenilo. U okviru Montford-reformi iz 1918. godine Indijcima u provincijama trebalo je biti dodeljeno učešće u vladi. S provođenjem ovih reformi se odugovlačilo. Došlo je do nemira u narodu. Britanci su se uplašili da, ukoliko zaista dođe do ozbiljnih nemira, ne bi više mogli gospodariti sa više od tri miliona Indijaca. Nakon nemira u Bengalu diskutovalo se o Rovlet-zakonima koji su dobili ime po sucu Rovlet koji ih je izmislio. Ovi zakoni predviđali su da se uvede ratno pravo. Po ovim zakonima, između ostalog, osumnjičeni su mogli biti osuđeni i stavljani u zatvor bez sudskog procesa. Pravna država više nije postojala. Indijci su po osnovu donešenih zakona bili izloženi potpunoj samovolji Britanaca. Gandi je 1919. počeo sa još jednom Satjagraha-kampanjom protiv zakona.

Na jednom mirnom skupu oko 2000 Indijaca na trgu u Amritsaru 13. aprila 1919. britanska armija je blokirala sve izlaze sa trga i nasumice počela pucati po okupljenoj masi. Pri tom je ubijeno 400 ljudi i mnogo drugih je ranjeno. Genaral, koji je predvodio trupe u kasnijoj istrazi povodom masakra rekao je da je njegova namera bila da ubije sve ljude okupljene na trgu. Njemu je savetovano da napusti službu, što je i učinio. Daljeg kažnjavanja ovog generala nije bilo. Celu Indiju potresao je ovaj masakr u Amritsaru.

Vreteno-kampanja

Odgajanje naroda bilo je usko povezano sa oslobađanjem tog istog naroda od siromaštva. Na svojim putovanjima kroz celu zemlju Gandi je pozivao na to da ljudi kod kuća koriste vretena i da sami proizvode štofove. Engleske štofove trebalo je bojkotovati. Gandi sam predstavljao je dobar primer. On koji je u danima mladosti nosio samo britansku odeću, sada je nosio samo jedan jedini komad odeće Dhoti. Svaku slobodnu minutu provodio je tkajući i predući za vretenom, iako je njegova supruga uvijek tvrdila da on ima dve leve ruke.

Vreteno-kampanja bila je organizovana protiv uvoznih engleskih štofova, ali je pomagala samo siromašnijim Indijcima kao sporedna delatnost. U toku njegovih poseta Velikoj Britaniji Gandi se susretao sa indijskim radnicima u engleskim fabrikama tekstila. Iako ova kampanja nije išla njima u prilog Indijski radnici u engleskim fabrikama pokazali su razumevanje za položaj Indijaca i odobravali njihove akcije. Gandi je vreteno učinio simbolom indijske nezavisnosti. U toku ove kampanje uspelo mu je da indijski narod povede putem mirnog otpora. Još i danas vreteno se nalazi na indijskoj zastavi.

Salz-marš

U međuvremenu INC se i dalje zalagao za samoupravu Indijaca, ali je ta borba ostala bezuspešna. Onda je Gandi opet pokrenuo jednu Satjagraha-kampanju. Na čuđenje britanske vlade koja je očekivala kampanju u kojoj bi se zahtevala nezavisnost, Gandi je najavio kampanju vezanu za jednu sitnicu - kampanju protiv poreza na sol. Na indijsku sol se morao plaćati porez. Ovaj porez je najpre uveden zato što brodovi koji su iz Indije u Englesku transportovali začine, čajeve i druga luksuzna dobra, nisu željeli da se prazni vraćaju u Indiju, nego bi ih u Engleskoj tovarili solju. Da bi se u Indiji mogla prodati engleska sol, morao se uvesti porez na indijsku sol, koja je tako poskupila. Iako se u trenutku najavljivanja Salz-marša engleska sol još samo retko uvozila u Indiju, indijska sol je i dalje ostala opterećena porezom. Ovaj porez se pokazao kao vrlo održiv, ali za Indijce on je bio fatalan. Gandi je pokušao objasniti vladi šta je porez značio za običan narod. Jedan radnik morao je raditi tri dana da bi zaradio samo za plaćanje poreza na sol. Ukidanje ovog poreza bilo je moguće za Britance i to u takvoj formi da pri tom "ne izgube obraz". Finansijske gubitke koji bi nastali ukidanjem ovog poreza vlada bi mogla lako prevazići. Gandi je pisao vladi i najavio akciju ukoliko porez ne bude ukinut. Reakcija vlade bila je negativna.

Nakon toga Gandi je 11. marta 1930. godine u Ahmedabadu započeo Salz-marš. Praćen svojim prijateljima i učenicima pod stalnom pozornošću međunarodne štampe, on je 24 dana maršrao 385 km. Na njegovom putu pridruživale su mu se mase ljudi. 15. aprila 1930. on je stigao do svog cilja do grada Dandi na Arapskom moru. Sledećeg dana okupao se u moru pre nego je masi ljudi koja ga je pratila objasnio pravu svrhu ove akcije. Podigao je sol koja se skupila na obali mora i objasnio da se na ovaj način sol može dobiti besplatno. U sledećih nekoliko dana razvila se na obali mora ilegalna trgovina solju. Engleska sol bila je bojkotovana. Bojkot soli ubrzo se proširio i na druga dobra. U toku ove akcije Gandi i mnogi njegovi sledbenici bili su uhapšeni. Ipak, ceo pokret se time nije zaustavio. 29. maja 1930. godine masa ljudi marširala je iz Satjagrahije do rudnika soli Dharasana, da bi ga mirnim putem zauzela. Rudnik je bio nadgledan i čuvan od strane policije. Grupa se podelila u redove sa po nekoliko muškaraca u svakom redu. Prvi red nastavio je marširati ka čuvarima. Ovi nisu znali kako bi zadržali sledbenike Satjagrahije, pa su ih počeli udarati palicama, a oni se nisu branili. Muškarci su bili teško povređeni, neki od njih su čak podlegli tim povredama. Žene su ih pomicale u stranu i pokušavale im pružiti pomoć. Nakon toga sledeći red muškaraca počeo se lagano kretati ka čuvarima. Scena se ponavljala, red za redom. Posmatrači međunarodne štampe bili su šokirani i ogorčeni ponašanjem policajaca, koji su tukli ljude koji se čak nisu pokušavali ni braniti. O tome je izvešćeno u celom svetu, što je izazvalo ogromno ogorčenje. Međunarodni pritisak bio je tako jak da je Gandi pušten iz zatvora u januaru 1931. godine. U martu iste godine bila je dozvoljena prodaja indijske soli.

Gandi je opet otputovao u Veliku Britaniju. Od strane naroda uživao je veliko poštovanje i respekt. On je bio popularna javna ličnost i susretao se sa drugim javnim ličnostima, između ostalih sa Čaplinom. Ali u pregovorima sa političarima, zbog kojih je zapravo i došao u Veliku Britaniju pokazala se drugačija slika. Nije se niti jednim korakom približio nezavisnosti Indije. U Indiji se ponovo založio za one koji nisu pripadali ni jednoj kasti i koje je on nazivao Božijom djecom - Harijan. Tako je počeo post do smrti kada su Britanci hteli uvesti posebne izborne liste za one koji nisu pripadali niti jednoj kasti. Osnovao je i novi časopis pod imenom "Harijan". Ovom akcijom koju su podržavali mnogi hindusi, Gandi je sebi stvorio neprijatelje među ortodoksnim hindusima. Više puta je bio hapšen i ponovo oslobađan.

Nezavisnost Indije i smrt Gandija

Kada je izbio Drugi svetski rat, Gandi se odmah 1939. godine javno izjasnio protiv rata. Dok je u Južnoj Africi za vreme Prvog svetskog rata pozivao na borbu na strani Britanaca, sada je pozivao na bojkot. Indijci nisu trebali podržavati Britance u ovom ratu. "Quit India" - "Napustite Indiju" - tako je od 1942. godine glasila njegova parola. U ovoj akciji Indijci su odbili podržati Britance ukoliko im ne bude zajamčena nezavisnost. Zbog ove kampanje Gandi je ponovo zatvoren. On je bio izolovan od ostalih sledbenika Satjagrahije i zatvoren u Aga-Kahn-Palaču. Za vreme njegovog boravka u zatvoru umrla je Kasturbai.

Obzirom da su Japanci 1942. godine bili kratko pred osvajanjem Indije, Britancima je trebala podršaka Indijaca i odlučili su priznati njihove zahteve. Britanski premijer Čerčil nikada nije ozbiljno razmatrao nezavisnost Indije. Gandi je 1944. godine pušten iz zatvora. Tek nakon rata i pod novom laburističkom vladom Indija je dobila nezavisnost 1947. godine, ali ipak u formi dve odvojene države: muslimanskog Pakistana i hinduističke Indije. Iako se Gandi trudio svim silama nije mogao odobrovoljiti ni muslimane, ni hinduse, ni Britance da bi se postiglo osnivanje zajedničke države. Dolazilo je do velikih seoba religijskih grupa u novostvorenim državama. Nisu izostali ni nasilni sukobi. Gandi je pokušao da opet uspostavi mir. On se 1947./48. preselio u Kalkutu i u druge gradove gde su vladali sukobi i pokušao je da posreduje. Činilo se da je mir nemoguć. Onda se ponovo odlučio na post do smrti. Činilo se da je zdravlje Gandija bilo ozbiljno narušeno. Ni jedna religijska grupa nije htela snositi odgovornost za njegovu eventualnu smrt, pa su (nakratko) zaključile mir. On je na taj način na sebe navukao mržnju fanatičnih pripadnika obe religije.

30. januara 1948. godine Gandi je ubijen od jednog fanatika Hindusa. Umro je sa rečju Bog na usnama.

Citati Mahatma Gandija


Lakše je premostiti more između kontinenata, nego jaz između dve individue ili dva naroda.

Nenasilnost - Satjagraha

Ja odbijam silu, jer ono što se čini da ona učini dobrim ne traje dugo; nasuprot tome ono loše što ona učini ostaje zauvek.

Sila je oružje slabih; nenasilje je oružje jakih.
Nenasilje je stavljeno na probu onog trena kada mu se neko suprotstavi silom.

Postoji samo jedan put da se ostvari nezavisnost, a to je kroz nenasilje; ako umremo, mi ćemo i dalje živeti, ako ubijemo nećemo više nikada živeti.
Ja mogu zamisliti teško naoružanog čoveka koji je u srcu kukavica, ... istinsko nenasilje je moguće samo ako se čovek ničega ne plaši.

Nenasilje u svojoj dinamičnoj formi znači svesnu patnju. Ono ne znači pokoriti se volji onoga koji ti nanosi zlo, već znači odmeriti se celom svojom dušom sa voljom tiranina.
Jedan Satjagrahi (sledbenik nenasilnog ponašanja) oprostio se od straha. On se usuđuje pokloniti svome protivniku poverenje. Čak i kada ga protivnik razočara dvadeset puta Satjagrahi je spreman da mu veruje i po dvadeset i prvi put.

Moja vera u nenasilje obavezuje me na krajnju determinaciju. Tu ne ostaje mnogo prostora za kukavičluk i slabost.
Kod onoga ko se koristi silom još uvek postoji nada da će on jednoga dana pronaći put do nenasilja, kod kukavice ta nada ne postoji.

Svet počiva na liticama Satjae ili istine. Asatja, osim što znači neistina, znači i "nepostojanje"; a Satja ili istina znači "ono što jeste". Ako neistina ne postoji, onda ona nikada ne može ni pobediti. A istina kao "ono što jeste" nikada ne može biti uništena. To je u najkraćem učenje Satjagrahaje.
Humanost sledbenika Satjagrahaje ne poznaje granice. On ne propušta ni jednu priliku da odvrati dobrotom i ne obazire se na to da li ga neko smatra kukavicom ili ne ... zbog toga je on pristojan prema svakome i i na taj način pridobija celi svet za njegovu sopstvenu stvar.

Istrajnost se sastoji u tome da mi sami sebi nešto zacrtamo sa ciljem da i druge dovedemo do toga da svojevoljno prihvate neše stanovište.

Civilna neposlušnost

Neposlušnost je samo onda građanska kada je poštena, puna obzira, suzdržana i nikad preterana. U njenoj osnovi mora ležati jedan jako bitan princip, neposlušnost nikad ne sme biti neposlušnost iz hira, i pre svega iza nje ne sme stajati nečija loša volja ili mržnja.
Građanska neposlušnost je urođeno pravo svakog građanina. Ukoliko je se on odrekne, on prestaje biti čovek.

Moralni principi - Ljubav - Ahimsa

Ljubav nikad ništa ne zahteva, već samo daje. Ljubav samo pati, nikada se ne kaje i nikada se ne sveti.

Jedno je u meni usadilo dubok koren: Ubeđenje da je moral osnova svih stvari i da je istina supstanca sve moralnosti. Istina je bila moj jedini cilj. Ona je svakodnevno dobijala na značaju, i moja predstava istine bivala je svakog dana sve šira.
Ja samog sebe držim za nesposobnog da mrzim bilo koje živo biće na zemlji. Na dugom putu discipline molitve prestao sam pre više od četrdeset godina da mrzim bilo koga. Ja znam da je to veliki zahtev, ipak ga se pridržavam sa humanošću.

Moj život je nedeljiva celina i sve moje delatnosti požimaju se; i sve one imaju svoje poreklo u mojoj nezasitoj ljubavi prema ljudima.
Da bi se s vremena na vreme videlo univerzalno i svevremensko lice istine, čovek mora biti spreman da i najsitinije od svih živih bića voli koliko i samoga sebe.

Ljubav je najjača snaga koju si svet može predstaviti, a istovremeno i najskromnija.
Čak i najsitnija neistina truje čoveka, isto kao što i samo jedna kap otrova truje celo more.

Tri četvrtine svih nesvetosti i nesporazuma nestaće sa ovoga sveta, kad se postavimo u položaj naših protivnika i shvatimo njihovo stanovište. Onda ćemo se ili odmah složiti sa njima ili ćemo o njima misliti sa više razumevanja.

Diskriminacija

Jednom sam u Petoriji otišao kod engleskog frizera. On je odbio da me ošiša. Ja sam bio jako povređen, odmah sam kupio makaze i odsekao kosu sam sebi pred ogledalom. Šišanje spreda mi je više-manje uspevalo, ali sam u potpunosti pokvario svoju frizuru pozadi. Prijatelji na sudu tresli su se od smeha: "Šta Vam je to sa kosom, Gandi? Jesu li Vam miševi skakali po glavi?" "Ne, beli frizer se nije usudio da dotakne moju crnu kosu," odgovorio sam "pa sam stoga odlučio da se sam ošišam, pa kako god." Odgovor nije iznenadio moje prijatelje. Frizera se nije moglo kritikovati, jer je odbio da ošiša moju kosu. Bilo je za očekivati da će izgubiti svoje stalne mušterije, ukoliko bude pružao usluge obojenima. Mi (Indijci) ne dozvoljavamo svojim frizerima da pruže svoje usluge svojoj "nedodirljivoj" braći. Ja sam račun za to morao platiti u Južnoj Africi i to ne jednom, nego vrlo često, a ubeđenje da je to kazna za naše sopstvena grehe sprečavalo me je da budem ljut.

Nepoštovati jedno jedino živo biće znači nepoštovati Božiju snagu i time ne oštetiti samo ovo jedno biće, nego naneti štetu celom svetu.

Majka Tereza kao ni jedna osoba na svetu predstavlja ljubav prema bližnjem svom. U Kalkuti ona se brinula o najsiromašnijima među siromašnima, o umirućima i bolesnim od lepre. Nju poštuju nebrojeni ljudi širom sveta, pri čemu mnogi u njoj vide modernu sveticu: "The Saint of the Gutters". Njeno zalaganje za dostojanstvo čoveka nagrađeno je Nobelovom nagradom za mir 1979. godine, ali ju je učinilo i kontroverznom osobom zbog kritike svake forme abortusa. Red koji je ona osnovala "Misionari ljubavi prema bližnjem svom" danas deluje u mnogim zemljama sveta.


Majka Tereza - kratka biografija

Majka Tereza rođena je 27. augusta 1910. kao Agnes Gonxha Bojaxhio u Skopju. Skopje je tada pripadalo Kraljevstvu Slovenaca, Hrvata i Srba. Danas je Skopje glavni grad samostalne Republike Makedonije. Gonxha (jezgro cveta) odrasla je u dobrostojećoj albansko-katoličkoj porodici. Roditelji su je odgojili na vrlo religiozan način. Kada joj je bilo deset godina, njen otac je iznenada umro, nakon čega se ona još više posvetila veri. Već sa 12 godina ona se odlučila za opatički život. Njena želja se održla, tako da je sa 18 godina molila da je prime u red Loreto.


Ovaj red i njegovi mnogobrojni članovi angažovali su se u Bengalu/Indija i to posebno u školstvu. Ona, ipak, nije odmah mogla početi sa radom u Indiji, već je pozvana u centralu Loreto reda u Irsku. 28. seprembra 1928. godine ona je napustila Skopje i krenula u Irsku. Već nakon dva meseca bilo joj je dozvoljeno da ispuni svoju želju i da se priljuči Loreto-redu u Bengalu. U Kalkuti je položila svoj prvi zavet. Nakon toga je 17 godina bila zaposlena u školi Svete Marije u Kalkuti, nakon čega je imenovana direktoricom.

U toku jedne od mnogobrojnih vožnji 1946. godine kroz Kalkutu, milionski grad, ona je osetila Božiji poziv da pomogne siromašnima. Tek dve godine kasnije dobila je dozvolu da napusti svoj red. Tereza je bila eksklauzirana, što znači da je dobila dozvolu da napusti red, ali se nije morala odreći svog opatičkog statusa. Od tada je Tereza živela među najsiromašnijima od svih sitomašnih u tzv. Slums u Kalkuti. Portret o Majci Terezi objavljen u Magazinu LIFE, doneo joj je nadimak "Svetica dobra".

1949. godine ona je postala Indijka i 1950. osnovala je red "Misionari ljubavi prema bližnjem svom". Članovi ovog reda morali su se obavezati na nesklapanje braka, na siromaštvo i na posluh. Kasnije je red priznao i Papa, te ga je nadzirao. Tereza se sa članovima svog reda brinula, pre svega, o umirućima, siročadima i bolesnima. Njen specijalni angažman pored toga bila je briga i o obolelima od lepre. Danas preko 3000 sestara i 500 braće u preko 100 zemalja sveta pripadaju redu Majke Tereze. Za njen nesebični rad dobila je mnogobrojne nagrade. Najznačajnija od njih je svakako Nobelova nagrada za mir 1979. godine. [do govora na dodeli Nobelove nagrade].

Njeni saradnici često nisu imali nikakvo ili su imali manjkavo medicinsko znanje, na šta je ona odvraćala: "U verovanju nije važan uspeh, nego vernost." Pored priznanja koja je dobivala širom sveta, bila je i kritikovana zbog svog konzervativnog shvatanja sveta. Tako je u politici mnogih zemalja koja se ticala prava na abortus videla najveću pretnju svetskom miru". Kada je u Irskoj trebalo biti provedeno glasanje o legalizaciji abortusa, ona je pozvala Irce da glasaju protiv legalizacije.

Nekoliko dana nakon smrti princeze Dajane, koju je jako žalila, umrla je i majka Tereza, 5. septembra 1997. godine. Sahranjena je u Kalkuti uz prisustvo mnogobrojnih članova svetske javnosti.

Molitve Majke Tereze

Majka Tereza nije bila žena od velikih reči. Kao pripadnici sestrinskog reda njena najjača forma izražavanja bila je molitva. Iz mnogobrojnih molitvi, mi smo napravili mali izbor.


O Gospodine, Ti si rekao, da će naš Otac na nebu brinuti o nama, onako kako se brine o ljiljanima u polju i o pticama koje nebom lete. Ti, koji nikada nisi imao mesto na koje bi spustio svoju umornu glavu, Ti budi naš učitelj. Nauči nas da verujemo u ono što je Bog prorekao i pomozi nam da savladamo naše ljudske slabosti. Slabost nikada nikog nije učinila sretnim. Daj nam snage da se u potpunosti Tebi predamo, da budemo alatka ispunjenja Tvoje volje. Blagoslovi upotrebu novca na svetu, da bi gladni bili nahranjeni, da bi goli bili odenuti, siromašni zbrinuti i bolesni negovani. O Gospodine, daj nam svoj Sveti duh, da mi kroz veru, koju nam propovedaš, spoznamo da smo mi tebi važniji od svakog lepog ljiljana i price pevice u zraku.

Dragi Gospodine, Ti si mi dao hrabrosti iz verovanja da Ti pripadam. Dozvoli mi da volim sve one koji su nepoželjni onako kako ti voliš mene. Daj nam dio bogatstva Tvoje ljubavi, jer onda ćemo jedni druge prihvatati.

Najdraži Gospodine, ja te vidim danas i svaki dan utelovljenog u telima bolesnih koje negujem i dok ih negujem olakšavam Tvoju bol. Ali ako se i skrivaš pod mantilom ljutitog, izazvanog i nerazumnog, ja Te, ipak, prepoznajem i kažem: "Isuse, moj pacijentu, tako je slatko služiti Te." i

Gospodine, daj mi vere i onda moj rad nikada neće postati muka i ja ću naći novu radost susrećući volje u ispunjenju želja svih siromašnih paćenika. Vi voljeni bolesnici, vi ste mi duplo verniji, jer je vaš Isus utelovljen u meni; a koja je samo milost meni da vas smem negovati. Najdraži Gospodine, dozvoli mi da uvidim dostojanstvo mog velikog poziva, sa svim njegovim obavezama.Nikad ne dozvoli da ga postanem nedostojna, pretvarajući se u hladnokrvnost, u nestrpljivost ili u neradovanje. I, o Gospodine, pošto si ti Isus moj pacijent, budi milostivi i moj strpljivi Isus, oprosti mi moje greške i gledaj samo moju volju, koja je usmerena ka tome da Tebe voli i da Ti služi dok si u osobi svakog od bolesnika. Gospodine, učvrsti moju veru, blagoslovi moj rad sada i uvek.

Govor na dodeli Nobelove nagrade za mir (Izvod)

[10.12.1979. Oslo, Norveška]

Hajde da svi zajedno zahvalimo Bogu za prekrasnu priliku u kojoj zajedno jedni sa drugima možemo podeliti i izraziti radost što širimo mir, radost, što jedni druge volimo, što volimo Njega, i što su najsiromašniji među siromašnima naša braća i sestre.

Ovde smo se okupili da Bogu zahvalimo na poklonu mira. Svima sam Vam dala molitvu mira koju je Franc fon Asisi molio pre mnogo godina i pitam se da li je osećao istu potrebu kakvu je mi sada osećamo da molimo za mir.

Pa pomolimo se zajedno:

"Učini nas dostojnim, Gospodine, da služimo ljudima u celom svetu, koji žive i umiru u siromaštvu i gladi. Daj njima kroz naše ruke, njihov svakodnevni hleb, daj im mir i radost kroz našu ljubav punu razumevanja. Gospodine, učini me kurirom Tvog mira, da donesem ljubav tamo gde vlada mržnja; duh oprosta tamo gde vlada nepravda; jedinstvo tamo gde su ljudi nejedinstveni; nadu tamo gde postoji očajanje; svetlo na senu; radost gde je tuga. Gospodine, osiguraj da ja rađe tešim druge, nego što je meni potrebna uteha; da ja češće razumevam druge, nego što je potrebno razumeti mene; da ja volim, više nego je ljubav meni potrebna; jer zaboravljanjem samoga sebe, čovek se pronalazi; opraštanjem, biva njemu oprošteno; smrću, on se budi u večnom životu. Amen."

Bog je svet voleo tako jako da mu je poklonio svoga Sina; i poklonio mu je blaženu Devicu Mariju, i ona je - u onom momentu u kojem joj je On dao život - požurila da Njemu da drugi. A šta je radila tamo? Ona je sve uradila za čin služenja. Ona je služila. Širila je radost, dok je volela druge. A Isus Hrist voli i tebe i mene, On je svoj život dao za nas. I kao da to još uvek za njega nije bilo dovoljno rekao je: "Volite onako kako sam ja voleo vas, onako kako vas sada volim!" A kako to mi moramo voleti? Voleti dok dajemo, jer On nam je dao svog Sina. On je dao svoj život za nas i nastavlja da nam daje; On nam daje sada i uvek, daje nama i drugima.

Nije mu bilo dovoljno da umre za nas, hteo je da se mi volimo, da vidimo njega jedni u drugima.

I da bi bio siguran da razumemo ono što treba da radimo, u času smrti On je rekao da će se nama suditi po onome što smo bili prema siromašnima, gladnima, golima i onima bez domovine. On je sam sebe učinio gladnim, golim i bez domovine, gladnim, ne hleba nego ljubavi, golim ne samo bez ijednog komada odeće, nego golim ljudskog dostojanstva, bez domovine, ne samo jer nije imao doma, nego jer je bio zaboravljen, ni od koga voljen i ni za koga vredan. I rekao je: "Ono što ste učinili i mom najmanjem bratu, to ste učinili i meni."
Tako da je za nas divno da postanemo sveti putem ove ljubavi. Svetost, naime, nije luksuz za samo mali broj nas, već jednostavna obaveza za nas sve. A ovom ljubavlju, ovom ljubavlju jednih prema drugima mi postižemo tu svetost.

Danas, pošto sam dobila ovu veliku nagradu - ja lično sam nedostojna - sretna sam zbog naših siromašnih, sretna da siromašni, precizno rečeno mogu razumeti siromaštvo naših ljudi. Zahvalna sam i sretna što ovu nagradu mogu primiti u ime gladnih, golih, onih bez domovine, bogalja, slepih i bolesnih od lepre. U ime svih onih koji se osećaju nepoželjnima, nevoljenima, nezbrinutima, u ime onih koji su isključeni iz našeg društva. Ja nagradu primam u njihovo ime i sigurna sam da će ova nagrada doneti novu ljubav između siromašnih i bogatih. Na ovome je insistirao i Isus i zbog toga je i došao na ovaj svet, da bi siromašnima doneo ovu veselu vest.

Pre nekoliko sedmica skupili su se neki siromašni. Hteli smo im obznaniti radosnu vest: "Bog nas voli, mi volimo Njega, vi ste jedni od nas, i vi ste stvoreni istom voljenom rukom Božijom kao i sva ostala bića, da biste voleli i bili voljeni."

Naši siromašni su izuzetni ljudi i oni su vredni ljubavi. Oni ne trebaju naše sažaljenje, našu simpatiju oni trebaju našu ljubav koja ih razume. Oni trebaju naš respekt i žele da se prema njima odnosimo s ljubavlju i poštovanjem. I osećam da je najveće siromaštvo, to što mi ovo saznajemo, to što mi to naučimo razumevati, tek kada su naši ljudi već mrtvi.

Nikada neću zaboraviti kako sam jednom pokupila čoveka na ulici. Bio je prekriven larvama. Njegovo lice bilo je jedino čisto na celom telu. Ja sam ga odnela u dom za umiruće, a on je rekao samo jednu rečenicu: "Živeo sam kao životinja na ulici, a sada ću umreti kao anđeo, voljen i zbrinut." I umro je prelepo. Otišao je kući, Bogu. Smrt nije ništa drugo do odlazak kući, Bogu. Osetila sam koliko ga je obradovala ova ljubav koju je priželjkivao, da za nekoga i on bude neko.

Imam jedno uverenje koje bih rado podelila sa svima vama: Najveći uništač mira danas je krik nevinog, nerođenog deteta. Kad jedna majka može u svom krilu ubiti sopstveno dete, koji onda gori zločin još postoji od onoga da mi počnemo sami jedni druge da ubijamo? Čak i u Svetom spisu stoji: "Čak i kada bi majka mogla zaboraviti svoje dete, ja ga neću zaboraviti." Ali danas se ubijaju milioni nerođene dece, a mi na to ne kažemo ništa. U novinama čitamo ovo ili ono, ali niko ne govori o milionima malih koji su prihvaćeni sa jednakom ljubavlju kao vi i ja, sa Božijom ljubavlju. A mi ništa ne kažemo, ostajemo nemi.

Za mene su nacije koje su legalizovale abortus najsiromašnije zemlje. Oni se plaše malih, oni se plaše nerođenih. I dete mora umreti, jer ga oni više ne žele - ne žele više ni jedno dete - i dete mora umreti.

Ja vas ovde molim u ime malih: Spasite nerođeno dete, prepoznajte prisustvo Isusa u njemu!

Kada je Marija Elisabeta došla u posetu, dete je u istom trenu u krilu svoje majke počelo poskakivati od radosti, kad je Marija ušla u kuću. Nerođeni se obradovao. Zbog toga obećajmo sebi ovde da ćemo spasiti svakog nerođenog. Dajte svakom detetu priliku da voli i da bude voljeno. Pokušavamo se usvajanjem boriti protiv abortusa. Sa Božijom milošću uspet ćemo. Bog je blagoslovio naš rad. Mi smo spasili hiljade dece, oni su pronašli svoj dom, u kojem su voljeni, u kojem su željeni, u koji su doneli radost.

Zbog toga danas od vas zahtevam i pozivam Vas Veličanstva, Ekscelencije, moje dame i gospodo, svi vi, koji ste došli iz različitih zemalja sveta: Pomolite se da imamo hrabrosti da zaštitimo nerođeni život. Ovde, u Norveškoj imamo šansu da se za to založimo.

Bog blagoslovio dobrostanje, ali u mnogim porodicama ovde mi možda imamo nekoga ko nije gladan hleba, ali je gladan, jer se oseća zaboravljenim i nevoljenim, jer mu je potrebna ljubav. Ljubav počinje kod kuće, prvo tamo.

Nikada neću zaboraviti jedno dete, jednog četverogodišnjeg Hindu-dečaka. On je na neki način čuo: "Majka Tereza nema šećera za svoju decu." Otišao je kući svojim roditeljima i rekao: "Ja ne želim da jedem šećer tri dana, pokloniću ga Majci Terezi." Nakon tri dana njegovi roditelji su ga morali dovesti k meni i on mi je poklonio malu staklenku šećera. Kako je jako voleo ovaj mali dečak! Voleo je do bola. Ne zaboravite da mnoga deca, mnoge žene i mnogi muškarci na ovome svetu nemaju ono što vi imate, i mislite na to da ih volite do bola.

Pre nekog vremena pokupila sam jedno dete sa ulice, na čijem sam licu mogla videti da je gladno. Ne znam koliko dana to dete nije ništa jelo. Dala sam mu komad hleba i mali je jeo mrvicu po mrvicu. Rekla sam mu: "Pa jedi taj hleb!" Tada me dete pogledalo i reklo: "Strah me je da ga jedem, strah me je da ću kada dođe kraj opet biti gladan!"

Veličina siromašnih je realnost. Jednog dana došao mi je jedan gospodin i rekao: "Tamo živi jedna Hindu-porodica sa osmero dece, koji već dugo vremena gladuju." Ja sam uzela rižu i odnela je tamo, njihove oči zasjale su od gladi. Dok sam još bila tamo majka im je podelila rižu i sa jednom polovicom izašla vani. Kada se vratila natrag, pitala sam je šta je to radila. A ona mi je odgovorila: "I oni su gladni". Znala je da su njihovi susedi, jedna muslimanska porodica, znala je da su i oni gladni. Ono što je mene najviše začudilo nije bila činjenica da je ona nešto dala svojim susedima, nego da je u svojoj patnji, ipak, znala da ima i dugih koji pate. Ona je imala hrabrosti da deli i da podeli ljubav.

To je ono što ja želim od vas: Volite siromašne i ne okrećite im leđa, jer ako njima okrenete leđa, okrenuli ste ih i Isusu. On je sebe učinio gladnim, golim i bez domovine da bismo vi i ja imali priliku da Ga volimo. Gde je Bog? Kako ga možemo voleti? Nije dovoljno da se kaže: "Moj Bože ja te volim." Mi Boga volimo na ovome svetu ako se nečega odreknemo, ako nešto dajemo. Naravno, da ja šećer mogu pojesti sama, ali ga mogu i dati nekom drugom. Mogu ga dati odraslima, mogu ga dati deci. Ako celi svoj život u toku celog dana samo dajemo, onda ćemo biti iznenađeni onoga lepog dana kada ljudi budu sve međusobno delili i radovali se tome.

Tako, ja ću moliti za vas, da vi molitvu proširite dalje u svojim porodicama. Plod molitve biće da verujemo, da to činimo za Hrista. Kada zaista počnemo da verujemo, počećemo da volimo, najpre u našem sopstvenom domu, potom našeg suseda, a onda ljude u zemlji u kojoj živimo. Hajde da svi izgovorimo molitvu: "Bože daj nam snage da zaštitimo nerođeno dete." Jer dete je najveći Božiji poklon jednoj porodici, narodu i svetu.

Bog vas blagoslovio!