NAJKRAĆE PRIČE NA SVETU - priredio David Albahari




OKANI SE - Franc Kafka


Bilo je sasvim rano jutro, ulice čiste i puste, išao sam na stanicu. Kad sam uporedio sat na jednom tornju sa svojim časovnikom, video sam da je mnogo kasnije nego što sam mislio, morao sam veoma pohitati, strah zbog toga otkrića pokolebao me je kojim pravcem da krenem, još nisam sasvim dobro poznavao ovaj grad, no srećom, u blizini je bio neki stražar i ja mu pritrčah i zadihano ga upitah kojim putem treba da idem. On se osmehnu i reče: ''Od mene bi da saznaš put?'' ''Da'', odgovorih, ''pošto ga sam ne mogu pronaći''. ''Okani se toga, okani se'', reče on i okrete se snažnim zamahom, kao ljudi koji žele da ostanu sami sa svojim smehom.




VEČE - Mitko Madžunkov


Skupljam prostrt veš u dvorištu, kasno uveče. Odjednom, iz nenadane snežne oluje, izranja iz mraka moj otac, sa belim pahuljicama u kosi. Vraća se sa dalekog puta. Grlim ga. Nešto me steže u srcu: znam da je život prošao, a ne sećam se kad, ni zašto, ni kako.




OLAKŠANJE - Mik Berz


''Znaš šta, idem sada kući.''
''Šta ćeš tamo da radiš?''
''Kada stignem tamo?''
''Da.''
''Piću.''
''Stvarno?'' Mislio sam da ideš kući da plačeš?''
''Ne, idem kući da pijem - ne idem da plačem.''
''Ista stvar.''

Skrati Bato ...

Evo još ...




ŽENA KOJA KAŽE ĆAO - Eduardo Galeano


Ostaje mi prazna, izgužvana kutija cigareta Republicana i bajati časopis koji je ovde ostavila. Ostaju mi dve poslednje vozne karte. Ostaje mi papirni salvet na kojem je nacrtala moje lice, iz usta mi izlazi loptica s rečima, reči kazuju nešto smešno. Ostaje mi i jedan list akacije pokupljen pre neko veče s ulice, kad smo šetali razdvojeni gomilom. I drugi, beli, osušeni list koji poput prozorčića ima rupicu, a prozorčić je zastrt vodom, ja dunuh i spazih te i to bi dan u kojem je sudbina počela da se ostvaruje.
Ostaje mi ukus vina u ustima. (U ime sveg dobrog, nazdravljali smo, u ime svih svaki put boljih stvari koje će nam se dešavati.)
Ne ostaje mi nijedna kaplja otrova. Ostaju mi poljupci kad si odlazila (nikad, nikad nije spavala). I čuđenje zbog svega toga što nikakvo pismo, nikakvo objašnjenje, ne mogu saopštiti nikom da mu kažem šta je to bilo.




KLINCI SE SMEJU - Zekerija Tamir


Ugleda kralj jednog dana nekolicinu dečaka gde se igraju na nekom poljančetu i razdragano se smeju, pa ih upita: ''Zašto se smejete?''
Jedan od dečaka odgovori: ''Ja se smejem zato što je nebo plavo.''
Drugi reče: ''Ja se smejem jer je drveće zeleno.''
Treći reče: ''A ja se smejem jer ptice lete.''
Kralj pogleda u nebo i u ptice i u drveće i nađe da ništa od toga nije smešno. Ovo ga uveri da je smeh onih dečaka imao samo jedan cilj - da se naruga njegovoj kraljevskoj sili i strahoti. Vrati se u svoj dvor i izdade ukaz kojim se žiteljima njegove kraljevine zabranjuje da se smeju.
Odrasli se pokoriše naredbi i okaniše se smeha, ali klinci ne davahu ni pet para za kraljevski ukaz i nastaviše da se smeju zato što je drveće zeleno i što je nebo plavo i što ptice lete.

GRAD ŽENA
U nekoj napuštenoj kući, negde iza horizonta, stvarao je čovek bez nogu, čovek bez imena, u tišini ratova, u dubini beznađa, da ga niko ne primeti, stvarao je svoj grad. Nezadovoljan čovečanstvom, činilo mu se da bi mogao da ima svoj grad.
Dizao je kule koje su se rušile, gradio kuće koje su se samospaljivale, postavljao stražare koji bi odmah umirali na zidinama, ređao ciglu do cigle… Ništa nije vredelo.
Jednog dana pogledao je u svoj notes. Dragana, Marina, Svetlana, Tanja, Marija, Olivera, Nataša, Vera… Stvorio je Grad Žena, prepun ljubavi, topline, mora, biljaka, riba…
Svaka žena je jedan grad, a on je imao grad gradova.
One se nisu poznavale, ali su saosećale kao da su bliznakinje. Pitale su jedna za drugu, molile ga da ih međusobno upozna. A on ih je ljubomorno čuvao samo za sebe. Pisao im pesme, erotske priče, ljubavne drame, eseje…
Da. U jednoj zabačenoj kući postoji još uvek Tvorac Grada Žena, najlepšeg grada na svetu.
Ne može ga niko naći jer se u njemu kuće ruše same, stakla se lome, straže umiru, voda se smiruje u reci…
Samo on, Tvorac Grada Žena, može da dopusti da se u njega zaviri. Ali on je ljubomoran, boji se za svoj Grad, ne dopušta da ga iko učvrsti, matrijalizuje, jer sve što se materijalizuje sklono je propadanju.
* * *
Matori razvratnik odlazi u ništavilo - iz kojeg je potekao…
Naručite mu pesmu mrtvih galebova i poneku školjku…
Da sluša more i gleda svoj uspavani Grad…

NAJKRAĆI ROMAN NA SVETU
Svaki soliter je država za sebe. I to država u kojoj vlada apsolutna anarhija. A pošto tu anarhiju svi poštuju može se reći da je i to neka vrsta poretka. Red je inače gomila nereda poređana po iluziji vremena zvanoj - hronologija. U tom čudnom bezvlašću, u kome je sve na granici zakona, a ipak sve po zakonu, svako se snalazi “kao riba u vodi”, ali ako pokušate da uvedete bar malo reda, tada počnu da se ponašaju “kao ribe na suvom”. U tom ribnjaku, zvanom soliter, još uvek “velike ribe jedu male ribe”, mada su te “male ribe” sve žilavije, ipak i jedni i drugi uporno traže svoju sopstvenu “zlatnu ribicu”. Riblji specijaliteti nisu na ceni, jer riba ima mnogo kostiju, a za to “čapkanje” nema se puno vremena.

Evo vam roman modernog pisca za budućeg čitaoca.
Počnimo, dakle, sa tim ribicama, a do zlatne - ako dođemo.

VelikiBata ::

Ubi me u pojam... bre... jesu vala kratke price... a ne one moje!

Pantiću, što si stao s pričama!? Nisam te baš skroz ubila, hajde piši, dobre su i one tvoje KRATKE priče ...


''PROSJAK'' - Aleksej Slapovski

Na vrata Vasiljevih pokucao je prosjak.
- Pustite me da se ogrejem - rekao je.
Vasiljevi ga nisu pustili.
Onda je on legao i umro ispred vrata - od hladnoće, gladi, bolesti i starosti.
''Bože, kako smo mi loši ljudi'' - pomislili su Vasiljevi o sebi ujutro, kad su otkrili leš.
Od tada oni čekaju drugog prosjaka - da ga puste unutra da se ogreje, da ga nahrane, da mu daju novac.
Ali prosjak nikako da dođe.
Ovo je priča za prosjake.
Kad je pročitate, idite kod Vasiljevih, pustiće vas unutra da se ogrejete, nahraniće vas, daće vam novac i, najvažnije, prestaće da budu loši ljudi.
Pa niko to baš ne želi.

glisha ::

VEČE - Mitko Madžunkov Skupljam prostrt veš u dvorištu, kasno uveče. Odjednom, iz nenadane snežne oluje, izranja iz mraka moj otac, sa belim pahuljicama u kosi. Vraća se sa dalekog puta. Grlim ga. Nešto me steže u srcu: znam da je život prošao, a ne sećam se kad, ni zašto, ni kako.

KAKO JE OVO PRELEPO! UH... SRCE MI SE STEZE...

'Ajde bre, VelikiBato sa velikim hercom, mani se D-moll nota ... hajde piši one tvoje kratke pričice, neka su kilometarske, čitamo mi to ...


Evo za tebe jedna mala pričica...


PLAVUŠA - Kent Tompson

Marša je rekla da me napušta i pitao sam zašto, a ona je rekla da joj treba više prostora i da ne misli pritom na novi stan. Potom se predomislila i rekla da će ostati, ali da će postati kalifornijska plavuša. Doista je postala. I tako sedim ja sinoć u kadi a ona stoji ispred velikog ogledala, onda se okrene i kaže: ''Šta kažeš? Toliko sam plava, da više uopšte ne možeš da me vidiš, je l' tako? Ja sam nevidljiva.''

ZALJUBLJEN U LJUBAV

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, već po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,... i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.

Boze moj, kada bih imao srece, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica...

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u Ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.

Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...

Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica.

Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek.

Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...

Gabrijel Garsija Markes

PEVAČ U BEČU

Na veoma staroj i ruševnoj kući u Rotenturmštrase 20-22 u Beču bila je ploča Dositeju Obradoviću. Ne zna se ni kada ni ko je spomen-ploču postavio. Trospratnica je širine tek dva metra, udenuta, kao jedva, između dve velike kuće, nove. Pre pet godina (1986) započelo se s renoviranjem ove fasade, iza koje odavno već niko ne stanuje, stavljene su skele, a uprljana mermerna ploča, sa malim bronzanim poprsjem Dositejevim pri vrhu, uklonjena je.

Godinama sam istraživao u Beču ko je sve od naših ljudi tamo živeo i gde je stanovao. Šta kažem istraživao, lutao sam ulicama i razgledao kuće. Bio sam nameran i knjigu o tome da napišem. Zvala bi se "Bečke adrese". Zašto sam ja to hteo, nije mi ni danas jasno. Šta upravlja našim trenutnim oduševljenjima i otkud ona nagla zažarenost spram neke iznenadne ideje koja nas skreće s puta. Kao onaj Andrićev konj, malo-malo pa sam na livadi sa strane.

Najčešće sam u prvom becirku, iako stanujem u petnaestom, kod Vestbanhofa. Plan Beča mi je išaran raznim flomasterima. Mnoge zgrade i adrese za kojima tragam više ne postoje, na starim mestima su nove građevine. Fascikle su mi sve punije, nabubrele, zadebljane, beležnice raspukle natrpane samo meni razumljivim zapisima, ili potpuno nerazumljivim. Potonuo sam u istoriju, ugušio se u dokumentaciji. Dobri Milo Dor (Milutin Doroslovac) podstiče me, ali to još ozbiljnije onespokojava.
U Kertner štrase skuplja se svakakav svet. Preko dana tamo su zadivljeni turisti i bogati kupci, patnici za lepim stvarima, a uveče, med inim, pevači i zabavljači, snalažljivi i siroti. Ima tamo i jedan koji svira na fruli u srbijanskoj nošnji. Neki Englezi su mu nudili priličnu sumu šilinga za kačicu za kajmak koju drži ispred sebe i u koju mu sitniš udeljuju oni koji zastanu da ga poslušaju. A on privukao kačicu, da mu je valjda ne ukradu, ti Englezi. I tera ih rukom dalje, da mu ne smetaju. Da li je on Diogen? Najviše je pevača iz Južne Amerike, njihova muzika brzo pridobija publiku. Ima i omladine koja izvodi ozbiljnu muziku, kao i starih, propalih rokera, hipika. Na sred ulice je i drvo sa selotejpom za poruke, a anonimni pesnik onamo širi listiće sa svojim pesmama.

Ali, video sam jednog mladog čoveka koji je svirao harmoniku i pevao, kojeg neću zaboraviti do kraja života. Negde na polovini Kertner štrase, nedaleko od hotela "Ambasador", razmahnuo je crvenu harmoniku, sedeći na koferu i ne gledajući u svesku sa ispisanim rečima pesama koje je pevao. Nisam mogao da pogodim ni na kojem jeziku peva ni kojem narodu pripada (možda su to bile kakve stare persijske pesme, pada mi na pamet naknadno), ali su mu pesme bile tužne i malo je falilo da zaplačem. Da bih zabašurio tugu koju su te melodije izazivale u meni, izvadio sam sitniš i spustio ispred njega, posle sam palio cigaretu, osvrtao se, tražio nešto manje tužno što bi mi zadržalo pažnju, ali mi je njegova pesma i dalje, i bez obzira na sve preduzete mere protiv sentimenta koji je izazivala, bola srce, tresla me i ojađivala. On nije imao neki glas školovanog pevača, on je pevao iz crnine svoje duše. Grlo mu se dizalo gore-dole, nadimalo i ispuštalo taman, zahripljen glas koji je melodični refren završavao sa najvećim naporom, u nekoj vrsti ropca. Ružan, povijenog nosa i crne masne kose koja mu je padala na čelo, rapave sjajne kože (ali ne rošav), jednostavno obučen u sive pantalone i mrko-crvenu, bordo košulju, sa patikama na bosim nogama, on je odavao sliku velike nevolje, bez koje i ne bi bio tu, da nam peva. On se valjda jedini u celoj ulici nije naprezao da zaradi taj sitniš, već je stvarno pevao - zbog sebe. Kako to da kažem, on je bio negde izvan, i negde daleko, on je za nečim tugovao, on je zvao nekoga, ili nešto, on jednostavno nije pripadao mestu na kojem se nalazio. U čitavoj toj gunguli koju sam osmotrio nisam video nijednu ličnost, nego samo prazna i nezanimljiva lica, a on je bio ličnost, imao je svoj autentični život, svoju patnju, neku elementarnu snagu koja je opčinjavala. On se izražavao pesmom koju je pevao, to je bila njegova pesma, on nije bio izvođač nečeg naučenog kao što su svi ostali uokolo bili. Svi ti pevači nastoje da budu vedri, simpatični, dopadljivi, ne bi li izmamili koju paru, a on ne. Njega je baš bilo briga da li će mu neko dati novčić, on je pevao zarad drugih stvari. Pevao je da bi opstao, nikako ne tek u izvesnom materijalnom smislu, iako je i tog motiva kod njega kao i kod ostalih moralo biti. Samo što se taj motiv nije video. Samobitnost i dostojanstvenost bile su unutrašnje odlike u njegovom držanju, a jedva da je moguće pevati na ulici i biti dostojanstvenog ponašanja. Iz kog kraja sveta je došao taj mladi čovek i zbog čega ovde mora da peva, to nikako nisam mogao da dokučim. Kad je završio pesmu, ja sam aplaudirao, a za mnom i još nekolicina. On se okrenuo da pogleda i zahvali se. Drmnuo je glavom, ali on nije imao vremena za te stvari, njega je već iznutra, iz njegovih grudi, terala nova pesma, koja mi je bila isto tako tužna, a nerazumljiva, strasna. I više nisam mogao da izdržim, nego sam morao da odem, jer da sam ostao, ja bih tu plakao i plakao. A ko zna kako bi to prolazeći svet razumeo, možda bi mi bacao novčiće. Sačuvaj bože, da naiđe neko poznat.

Gledao sam u izloge, lepe košulje koje kod "Adlmilera" kupuje Udo Jirgens, kakvu sam jednu jednom i ja kupio, jako skupu. Na Štefansplacu bina i na njoj svirači, amateri, pa imaju i ozvučenje, to je čitav ansambl, ali im je muzika bleda, laka. Uokolo improvizovani pultovi raznih pokreta, oslobodilačkih i drugih, sve miriše ideološki, i sve odbija. njihov štampani materijal, njihove teze, jedanaest, dvanaest, petnaest, njihov način pridobijanja sveta za nešto. njihove parole, njihove pesme. Ne želim da me neko pridobija za nešto, ja nisam navijač. To je sada farsa od ideologije, na Štefansplacu, slikovita smrt ideologije. Ne vidim nijedno zažareno lice, ne vidim fanatizam - on još ponekad ima malu šansu. Dobro je što toga više nema. Vuče me nešto nazad, ali se i jako odupirem i stalno se pitam zašto želim da idem ponovo kod onog pevača da sebe oja|ujem. Vuku li me sopstvene suze ili njegova pesma.

Niz ulice curi Klimtov Betovenov friz, kao da ga nose Frojd i Hugo fon Hofmanstal, za njima Muzil, Broh, Šubert za klavirom, Betoven, Mocart, Štraus, svi oni igraju neki crni valcer i cupkaju na ramenima slike Klimtove koje se čas uklapaju u fasade, čas iskaču i vrište kao crvena vatra iz kreča, i jedino se Glez fon Horstenau ne boji da bude spržen. Predvodi ih Atena Palas, zlokobna. Na sred jednog zida Tezej ubija svirepog Minotaura, kako bi izbavio atinsku mladež. Frojd stoji pored Klimta i dere se: Zevs je prvobitno možda bio bik!

Kod izloga sam jedne knjižare na Grabenu. Hiljade i hiljade knjiga. Mislim se, na kom je jeziku pevao onaj mladi čovek. Na nekom jeziku koji još ne zna za knjige. Knjige su postale šarene. Hiljade i hiljade šarenih slika na knjigama. Ništa više ne može samo da privuče pažnju. Svemu je potrebno još nešto, svemu je potrebno ono izvan, pomoć koja sa samim predmetom nema nikakve veze.

Ljudevit Gaj je stanovao u ovoj kući, Kertner štrase 17. U broju 51 odsedao je prilikom boravka u Beču Knez Nikola Petrović Njegoš. U Johanes gase 8 (ulica je nekada izbijala u Ana gase) u staroj zgradi Akademije za slikarstvo izlagao je svoje radove Đura Jakšić. Danas su to dve zgrade, u kojima je smeštena Muzička akademija. Preko puta Akademije nauka, na samoj zgradi starog bečkog Univerziteta spomen-ploča Ruđeru Boškoviću.
U osmom becirku, u Šlesel gase broj 12, spomen-ploča Branku Radičeviću, na kući u kojoj je stanovao i umro. Na nemačkom jeziku. Nema ko je ploču postavio. Crvena slova su izbledela. Kuća je žuta, stara. Iz kuće se izvija pesma. Odjednom se osećam kao da sam pronašao gde stanuje onaj pevač sa Kertner štrase. A čujem i harmoniku. Ne, to su gusle. Ne, to su gajde. Ne, to hor mrtvih Srba iz nekad carstvujušće Vijene ...

Onda čujem kotrljanje točkova. U nekoj izmaglici, po kaldrmi, dva konja, crna, propinju se ispred tamnih kočija. Na njima u stojećem stavu onaj pevač iz Kertner štrase. Samo je sada ogrnut nekom pelerinom. Čujem njegovu pesmu u noći, pesmu koja me užasno rastužuje. Približava mi se i ja u strahu počinjem da bežim. Kad god se okrenem vidim golu lobanju pod kapuljačom, kroz pesmu čujem ciničan smeh, smeh smrti, u desnoj ruci drži kosu, i juri me. Zabio sam glavu među ramena, digao kragnu, sav se uvukao u sebe, i tako žurim kroz Beč stalno slušajući fijuke kose oko ušiju.

Milorad Grujic

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Djole Balasevic "Jedan od onih zivota"

USPOMENE

U jednom mirnom, skrivenom kutku, gde me je velika stena stitila od oluje, pojeo sam svoj dorucak: crni hleb, kobasicu i sir.
Posle nekoliko sati hoda uzbrdicom i po hladnom vetru, prvi zalogaj sendvica-evo jedinstvenog zadovoljstva koje je sacuvalo svoju draz, neizmerno blazenstvo prave decije radosti.
Sutra cu mozda svratiti tamo, u bukovu sumu, gde me je Julija poljubila prvi put.Bilo je to za vreme jednog izleta sa gradskim drustvom"Konkordija" u koje sam usao zbog nje.Sledeceg dana sam ga vec napustio.
A prekosutra cu mozda, ako sve opet bude u redu, ponovo videti Juliju. Udala se za imucnog trgovca, izvesnog Hersla, i mislim da imaju troje dece.Jedno od njih, devojcica, iznenadjujuce lici na nju i isto se zove Julija.To je sve sto znam.
Ali jos uvek se dobro secam da sam joj godinu dana nakon svog odlaska pisao iz inostranstva da nema nade da nadjem posao i zaradim novac i da ona ne treba da me ceka. Odgovorila mi je da ne brinem i da je bez razloga ne rastuzujem; kada se budem vratio, bilo kad da to bude, ona ce me cekati.Ali sest meseci kasnije , ponovo mi je pisala trazeci da je oslobodim obaveze, zbog tog Hersla.U tim prvim trenucima , bio sam ojadjen i gnevan.Nisam joj pisao, dao sam poslednji novcic za telegram s nekoliko bezlicnih reci. Te reci , presle su okean, nije ih bilo moguce povuci.
Zivot je tako neverovatan!
Da li je to bio slucaj ili sudbinska ravnoteza, da li je to bila hrabrost ili ocaj-ali cim se moja ljubavna sreca rasprsila, uspeh i novac stigli su kao carolijom;ono sto nikada nisam sanjao, postalo je moje kao u igri, ali za mene nije imalo vrednost. Sudbina je sasava, pomislih, i za dva dana i dve noci na drustvo i pice potrosih brdo novcanica.
Ali, nisam hteo da razmisljam o tome; kad sam zavrsio svoj obrok i bacio praznu masnu hartiju u vetar, uvio sam se u mantil i resio da se malo odmorim. Radije sam mislio na svoju tadasnju ljubav, na Julijinu pojavu i njeno lice, pravilnu liniju njenih obrva i krupne tamne oci, na onaj dan u bukovoj sumi kada mi se polako, oklevajuci, predala drhteci pod mojim poljupcima koje mi je na kraju uzvratila nezno se osmehujuci, kao u snu, dok su suze jos uvek blistale na njenim trepavicama.

Proslost! Ali nisu najlepsi bili poljupci ni ukradene vecernje setnje. Najlepsa je bila ona snaga koju je probudila ta ljubav, ona radosna zelja da zivim , da se borim i da se bacim u vatru zbog nje.
Moci dati sebe u zamenu za jedan trenutak, moci zrtvovati godine za osmeh jedne zene, to je sreca.
I to nisam izgubio.

Iz knjige "SRECAN JE KO UME DA VOLI" Hermana Hessea

Milorad Grujic: "PEVAC U BECU"

Od bljeska sljastecih reklama, umjetnih zvijezda i zvjezdica, kiceraja razbacanog po ulicama gradova, kroz tu tamu, dakle, vidjeti "PEVAC-a U BECU" kao sunce koje se rada - znaci imati oci, pa vidjeti!